Лекције за трећи и четврти разред средњих школа

[kojica]

То, међутим, нико од људи који су се рађали на природан начин од мужа и од
жене, на начин дакле, који је последица пада првог човека, није могао да учини. Зато
што су сви људи били смртни. Смрт се наслеђивала рађањем. Сви који се рађају од
мужа и од жене, не само да наслеђују створену, смртну природу, већ су индивидуе, а
не личности. Њихово постојање као људи није плод заједнице с Богом, већ заједнице
са смртним бићима, с природом. Сви људи рођени од мужа и жене смртни су зато
што приликом рођења ступају у заједницу са смртним бићима, тј. израз су заједнице
са смртним бићима. Први човек Адам, иако је био смртан по природи, као личност
је био у заједници с Богом и зато је он могао да буде спаситељ света. Када је пао,
Адам је у ствари прекинуо заједницу с Богом и постао као личност смртан, зато што
је остварио заједницу са смртним бићима претпоставивши ту заједницу заједници с
Богом. Самим размножавањем, човек као личност везује се за створену природу јер у
њој тражи себи спасење од смрти. Рађање деце, међутим, не само да не доноси
спасење од смрти ономе који децу рађа, тј. родитељима, већ и новорођену децу чини
смртним. Зато што и новорођена деца кроз природни начин рађања ступају у
заједницу са смртним бићима и на тај начин не постају спона између Бога и
створене природе, већ између створене и створене природе. Да би се ово избегло, тј.
да нови спаситељ не буде као човек смртан, већ бесмртан, што значи да је у
заједници слободе пре свега с Богом, а не само са смртним бићима, тј. да
истовремено буде човек по природи, да наслеђује, дакле, Адамову природу како би
се та природа спасла, није било другог начина него да Син Божији постане човек,
како би се поново успоставила заједница творевине с Богом, и то опет преко човека.
Јер, Син Божији је као личност у вечној заједници с Богом. Поставши човек, тј. кроз
узимање створене природе у своју личност, та природа би поново ушла у заједницу
с Богом, оно што је Бог и на почетку стварања хтео створивши човека по своме лику
и подобију. Зато је било потребно и једино спасоносно за створену природу да се
Син Божији роди као човек да би се у његовој личности поново сјединила тварна
природа с Богом.

Другим речима, спасење створене природе, и пре и после пада првог човека,
јесте у сједињењу Бога и човека, кроз слободан пристанак човека на то. Да Адам и
није погрешио, опет би говорили о Христу, тј. о Тајни Христовој, јер је било
неопходно да се створена природа сједини преко човека с Богом, како би природа
живела вечно. Тачније, да није пао, Адам би се кроз утврђивање себе у заједницу с
Богом преобразио у Христа (Св. Иринеј Лионски).

Пад човеков је учинио да Бог промени начин остварења свог плана, тј. циља, а
не и сам циљ. Уместо старог Адама који је одбио заједницу с Богом, Син Божији је
постао нови Адам и поново је успостављена веза између створене природе и Бога
преко човека. У чему се, међутим, огледа ова промена начина остварења Тајне
Христове у односу на првобитни начин?

Промена начина остварења Божијег плана о творевини јесте у томе што после
греха првог човека Син Божији је неминовно требало да прође кроз смрт да би
спасао створену природу. Син Божији, поставши човек, или тачније Богочовек, није
престао да буде Бог, али је кроз оваплоћење постао смртан човек. Зато што је узео
палу природу са свим последицама пада у своју личност. Јер, реална последица
греха првог човека јесте да је човек постао смртан. И то не само да су Адам и Ева
постали смртни, него сваки човек је смртан зато што природним рођењем наслеђује
смртну природу.

[kojica]

Син Божији је требало да постане човек и да умре, ако је Бог и даље желео да
се створена природа спасе од ништавила. Христос је уместо да се са њим заврши
историја постао нови почетак, тј. икона истине која ће се остварити када Христос
поново дође, односно кроз васкрсење мртвих и коначно укидање смрти. Зато што у
њему треба да се сједине сви људи који су рођени после Адамовог греха и као такви
су носиоци створене природе, али су смртни.

И само оваплоћење Сина Божијег, међутим, није могло да се деси без
пристанка човека. Зато што је човек требало да дозволи да Син Божији узме
створену природу у своју личност јер је то била и његова природа, а не само Божија.
Зато је Бог стрпљиво чекао да човек пристане на то, откривајући му на разне начине
како ће то бити и шта ће из тог догађаја, тј. из оваплоћења његовог Сина, произаћи
за створену природу. Никад, међутим, није хтео ни на који начин да укине човекову
слободу и да га на то примора. Јер, човек је личност, односно постаје бесмртна
личност, само кад слободно, из љубави, неприсиљен ничим, остварује заједницу с
Богом као другом личношћу.

Слобода Божија према човеку је, међутим, наводила човека да се колеба и да
буде неверан Богу, чак и да одриче Његово постојање, зато што је он живећи по
природи и сагласно природним законима, све мање био слободан у свом постојању.
Бојећи се смрти, тј. да се не изгуби, човек је све више бесмртност и своју сигурност
постојања тражио у својој природи и њеним законима који су му на први поглед
изгледали једино сигурни и зато је пријањао уз њу и уз оно што му је природно
рађање и размножавање доносило, док је Бог за њега био нешто неизвесно чега се
плашио. Зато је почео да природу проглашава за бога, да њу обожава и њој да верује
уместо Богу. Посматрајући природу, сматрао је да све оно што се у њој дешава, па и
смрт, природни процес и да то у ствари и није смрт, него живот. С друге стране,
човек није престао да буде слободан, тј. икона Божија и као личност да тежи да буде
онтолошки слободан, бесмртан. Зато је у својој смрти, која му се на први поглед
чинила као привидно природни процес, откривао страшну трагедију, ништавило
које му прети. Зато је све више био свестан да природан начин, тј. природно
одржавање живота, не доноси човеку живот него смрт, и да је на крају и природа
угрожена ништавилом, што га је, опет, терало да тражи Бога изван природе и да се у
Њега узда како би превазишао смрт.

Подсети се, размисли и одговори

1. Шта је остао трајан Божији циљ кад је реч о свету који је створио?
2. На који је начин, после Адамовог пада, Бог остварио свој план о творевини?
3. Објасни зашто је било спасоносно за створену природу да се Син Божији роди
као човек.
4. Зашто је Син Божији морао неминовно да прође кроз смрт да би спасао природу?
5. На који је начин једино било могуће да се оствари Тајна Христова?

[kojica]

8. СТАРОЗАВЕТНА ПРОРОШТВА О ТАЈНИ ХРИСТОВОЈ

Бог је на разне начине објављивао људима циљ због кога их је створио, тј. Тајну
Христову. Уз то откривао је и нови начин остварења тог циља - оваплоћење Сина
Божијег као новог Адама и његову смрт, што је уследило након одбијања првог
човека Адама да он буде посредник између створене природе и Бога, и што је
требало да свој творевини донесе избављење од смрти. Откривење ове радосне тајне
за творевину попримило је конкретне изразе у избору Аврама и благосиљању у
њему једног читавог народа, потомака Аврамових (1Мој 12). Аврам и догађаји из
његовог живота били су праслика Христа, његовог живота и спасења света у Христу.
Избор Аврама, као и догађаји везани за Аврамов живот, догодили су се на Божију
иницијативу, али уз слободан Аврамов пристанак.

Избором Аврама и благосиљањем у њему јеврејског народа, у коме ће се јавити
Месија, оваплоћени Син Божији и Спаситељ света, почела је припрема људског рода
за остварење Божијег плана о свету. Читава историја изабраног народа Божијег до
Христовог доласка говори о тој великој Тајни Христовој. Такође, та историја на разне
начине указује и на који начин ће се збити Тајна спасења света у Христу. Оно,
међутим, што произлази као закључак у односу на Аврама и да је он праслика
Христа спаситеља јесте одрицање Аврама од своје воље и испуњења воље Божије.
Другим речима, то је оно што је требало да уради и први човек а није, а што ће се
касније показати у пуноћи и у самом Христу. Међутим, Аврам није Христос јер само
његово рођење од мужа и жене одвајало га је од Бога, тј. чинило га је смртним, и
њему самом био је потребан спаситељ. Речју, човек сам својим силама, па макар то
био и тако велики и праведан човек као што је био Аврам, није могао да спасе свет
од смрти. То је једино могуће у Христу Богочовеку.

Пророци су објављивали да ће девојка затруднети и да ће родити Сина који ће
се назвати Син Божији (Ис 7, 14). Говорили су и о његовој смрти и васкрсењу, као и о
томе да ће Месија бити глава и вођа многих који ће се сабрати око њега. Све је то
записано у Св. Писму Старог завета.

Старозаветна историја, међутим, својим типовима и прасликама Тајне Христове,
указује на то да ће Месија бити човек, из племена Давидова, али не само обичан
човек. Христос или Месија имаће и атрибуте Божанства. Он ће бити Син човечији,
који ће установити Царство Божије на земљи и судиће свету (Дан 7, 13 и даље). Јер,
судија света је по јеврејском схватању могао да буде једино Бог. Другим речима,
Стари завет најављује Месију као Богочовека.

Читава историја изабраног народа Божијег, у контексту спасења света од
смрти, кроз оваплоћење Сина Божијег, указује на то да Бог не врши насиље над
човеком. Чак и кад је у питању тако велики циљ, као што је спасење човека од смрти,
Бог апсолутно поштује људску слободу.

Подсети се, размисли и одговори

1. На које је све начине Бог објављивао људима циљ због кога их је створио?
2. Шта је значио избор Аврама и благосиљање јеврејског народа?
3. Шта је Аврам показао својим животом у односу на Христа чија је он праслика?
4. Зашто Аврам није спаситељ света, односно Христос?
5. Какав је требало да буде Христос?
6. Које су све старозаветне праслике Тајне Христове?

[kojica]

9. НОВОЗАВЕТНА СВЕДОЧАНСТВА О ТАЈНИ ХРИСТОВОЈ

Хришћанство се темељи на историјској личности Исуса из Назарета и на
догађајима који су део живота те историјске личности. Исус Христос, син Марије која
је била заручена за Јосифа, родио се за време Цезара Августа (31. г. пре Христа - 14. г.
после Христа) у Витлејему Јудејском. Био је распет на крсту и умро “за време Понтија
Пилата” и васкрсао је “трећега дана”. Христова личност се, дакле, дефинише у
Светом Писму Новог завета на основу догађаја везаних за његов живот, као што су:
рођење од Марије Дјеве, страдање на крсту и васкрсење из мртвих.

Да је Исус Христос био човек као и ми, у то нико није сумњао. Исус из
Назарета, међутим, није био у очима својих савременика обичан човек. Многи су га
сматрали пророком, односно неким од старих пророка који се поново појавио у
њихово време, или Месијом. О томе нам сведоче како јеванђеља и остали текстови
Новог завета, тако и други историјски извори из онога времена. Његови ученици,
пак, сматрали су га Сином Божијим, Месијом, Спаситељем света, чије је рођење
најављивано још у Старом завету.

Кад говоримо о Исусу Христу, о томе ко је Он на основу сведочанстава из
Новог завета, не можемо а да не узмемо у обзир две чињенице које се међу собом
преплићу: а) историјске чињенице и б) веру првих хришћанских заједница у Исуса
Христа као Месију и Спаситеља света. Сведочанства, односно јеванђеља, која описују
личност и живот Исуса Христа, нису обична биографска дела, већ су она прожета и
вером првих хришћана у вези са личношћу Господа Исуса Христа. У та сведочанства
можемо убројити догађај рођења Христовог, дела која је Христос чинио, смрт, а
посебно догађај васкрсења Христовог после кога су јеванђеља и написана. Поред
њих, на сведочанство првих хришћана да је Исус из Назарета Христос, Месија и
Спаситељ света, утицала су и пророштва о Месији записана у Светом Писму Старог
завета. Сви догађаји везани за Христов живот, а посебно његово рођење од девојке
(Марије), његова смрт и васкрсење из мртвих, подударали су се са пророштвима о
њима записаним у Св. Писму Старог завета. У јеванђељски опис Христове личности
уткана је, такође, и вера његових ученика у оно што ће се на крају историје догодити
са светом, а то је други Христов долазак у сили и слави, свеопште васкрсење мртвих
и суд свету.

На основу досад реченог можемо разумети зашто су само апостоли и остали
следбеници Христови у Исусу из Назарета видели обећаног Месију, Христа, који је
дошао да спасе свет од смрти, а не сви савременици Христови. Вера је исто толико
важна као и саме историјске чињенице за идентификовање тих чињеница. Ту веру у
Исуса Христа као Месију предали су апостоли и нама, као и потоњим генерацијама.
Погледајмо изблиза ове догађаје из живота Исуса Христа у контексту Тајне
Христове, тј. у контексту онога што смо досад говорили о спасењу света од смрти.

Подсети се, размисли и одговори

1. Ко је Исус Христос?
2. Наведи новозаветна сведочанства о личности Исуса Христа.
3. Објасни зашто су апостоли и остали следбеници у Исусу из Назарета видели
обећаног Месију.

[kojica]

10. ХРИСТОВО РОЂЕЊЕ

Син Божији је постао човек, тј. родио се од Марије девојке посредством Светог
Духа. По речима апостола: “Велика је ово тајна побожности, Бог се јави у телу” (1Тим
3, 16). Зато што је преко човека требало да се оствари спасење творевине.
На основу сведочанства Јеванђелисте Луке (Лк 1, 26-38), догађај рођења
Христовог с којим почиње Тајна Христова догодио се посредством Светог Духа, уз
слободни пристанак Марије Дјеве. Да је Богородица Марија слободно пристала да роди
Христа, указује на то разговор Пресвете Богородице са Божијим изаслаником,
анђелом Гаврилом, који је Богородици јавио Божију намеру да она буде мати Исуса
Христа, Спаситеља света. “Како ће то бити, пита Богородица изасланика, кад ја не
знам за мужа”? Након објашњења анђела Гаврила, да ће Дух Свети сићи на њу и да
ће је сила Вишњега осенити, каже: “Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи
твојој”.

Рођење Христово, дакле, није било наметнуто свету од стране Бога. Бог се
сједињује са светом уз слободни човеков пристанак, оно, дакле, што је тражено и од
првих људи, Адама и Еве. За разлику од Еве и Адама који нису прихватили
заједницу с Богом и тако осудили себе и целокупну природу на смрт, Пресвета
Богородица је своју слободу пројавила као слагање с Божијом вољом, тј. као љубав
према Богу и на тај начин је дошло до зачећа и рођења Сина Божијег као човека у
коме су сједињени Бог и творевина, тј. дошло је до остварења Тајне Христове ради
спасења света.

Други моменат у вези са рођењем Спаситеља јесте тај да је Исус Христос рођен
од Марије Дјеве, без учешћа мужа. Христос се, дакле, као човек није родио као што се
рађају сви остали људи, од мужа и жене, већ од девојке. Овај моменат указује пре свега
на то да Христос као личност постоји и пре него што се родио као човек, тј. да је он
Бог, односно Син Божији, који је постао човек. За разлику од нас који свој почетак
постојања добијамо онда кад се родимо и то постојање нам је дато од мужа и жене
као смртних бића и зато смо и ми смртни јер смо одвојени од Бога, Христос се рађа
као човек Духом Светим и од Марије Дјеве. Син Божији постоји и пре него што се
родио као човек, тј. као личност је у вечној заједници слободе с Богом Оцем и Духом
и у ту заједницу својим рођењем уводи и створену природу коју је добио од Марије
Дјеве, односно поставши човек. Богородица није родила Исуса Христа само као
човека, већ и као Сина Божијег, јер он претходно постоји као Бог у односу на своје
рођење као човек, и зато је она Богородица. Посредством Духа, Марија рађа Христа
као Богочовека, тј. Христос је и прави Син Божији и прави човек.

По учењу светих Отаца, приликом оваплоћења Сина Божијег, оваплотила се
личност Сина, а не његова Божанска природа. Да се оваплотила божанска природа,
онда не би говорили о оваплоћењу само Сина, већ и Оца и Духа, јер су и они исте
природе са Сином, а њихова Божанска природа је нераздељива. Међутим, оваплотио
се само Син и то као личност, а не по природи. Личност је, међутим, као што смо
видели однос, веза слободе са другом личношћу. Поставши човек, односно узевши у
своју личност и створену природу, Син Божији је, дакле, повезао створену природу с
Богом Оцем и Духом.

[kojica]

Исус Христос је оваквим начином рођења, од Духа Светог и Марије девојке,
постао први човек који је слободан од смрти, због тога што се смрт наслеђује управо
природним начином рођења, од мужа и жене. Христос је постао прави човек зато
што се родио од Марије Дјеве која је била човек као и сви људи и тиме је узео смртну
природу у своју личност, али слободан од смрти зато што је рођен од Духа Светог,
без учешћа мужа, што указује на то да је он као личност вечни Син Божији. Другим
речима, Тајна Христова је сједињење Бога и створене природе на основу слободе, тј.
у личности Сина, кога у свет уводи Свети Дух.

Исус Христос је једини међу људима који је без греха, не само због тога што
живећи као човек, није прекршио ни једну заповест Божију, већ пре свега због тога
што се није родио као човек, на природни начин, од мужа и жене. За разлику од нас
који смо грешни зато што смо рођени на природни начин (Пс 50, 5), Христос се
родио од Духа Светог и девојке Марије. Ако узмемо у обзир чињеницу да смрт
једног бића почиње рођењем, а да је природно рођење у Св. Писму доведено у везу с
првородним грехом, онда су грех и смрт идентични. Природно рођење од мужа и
жене је грех зато што оно што се роди јесте смртно. Грешни смо зато што смо
смртни. Овде грех није етичка категорија, већ онтолошка. У овом случају грех је и
промашај постављеног циља. Јер, рађајући децу, људи желе да тиме постану
бесмртни. Будући да се то не остварује овом праксом, то значи да су они промашили
циљ коме су тежили, односно погрешили су. Јер грех је, као што смо већ видели,
промашај циља, односно промашај да будемо вечна бића, да превазиђемо смрт. Зато,
по речима Господа Исуса Христа, нико од људи који су рођени од мужа и жене не
може живети вечно ако се поново не роди водом и Духом.

Ово рођење Христово, или тачније, узимање створене природе у своју личност,
догодило се посредством Светог Духа. Христос је рођен као човек од Духа Светог и
Марије Дјеве. Дух Свети је тај, дакле, који уводи Сина Божијег као личност у свет, тј.
сједињује створену природу с Богом слободно, у Христу, чинећи да и сама Богородица
своју вољу подчини Божијој вољи и да и то буде плод слободе Пресвете Богородице.
Речју, Тајна Христова, Христос је плод слободе, како Сина Божијег, тако и човека и ту
заједницу слободе остварује Свети Дух. Син Божији је то што јесте као личност због
тога што је у заједници слободе с Богом Оцем. У ту заједницу, тј. у ту личност, у
Сину, Дух Свети уводи и створену природу, али истовремено чувајући слободу
постојања, како Сина Божијег, тако и људске природе у Христу. Јер Син Божији,
поставши човек, није престао да буде Бог, док се људска природа у Христу обожила
не престајући да буде људска природа.

[kojica]

Међутим, људска природа у сједињењу с Богом, односно човек у Христу,
посредством Св. Духа, од самог зачећа Христовог, почиње да се ослобађа закона који
је воде у смрт. Другим речима, Дух Свети делује тако на људску природу у Христу
што је ослобађа њених закона створене природе, а то су: природне нужности
постојања, трулежност и смрт. Уводећи људску природу у заједницу с Богом, тј.
сједињујући је са Сином Божијим, човек у Христу посредством Духа Светог ослобађа
се закона смрти, што ће се најочигледније показати у васкрсењу Христовом. У том
сједињењу, посредством Духа, Син Божији постаје човек као и сви ми, не престајући
да буде у заједници с Богом Оцем која га и чини оним што јесте - Син Божији, али и
човек у Христу постаје Син Божији зато што је људска природа уипостазирана у
Сину Божијем и тако обожена.

Син Божији је постао човек, Исус Христос, не престајући да буде Бог. Другим
речима, кроз слободну заједницу с Богом у Христу коју остварује Дух Свети, постоје
и божанска и човечанска природа као један и исти Син Божији. Јеванђеља сведоче о
томе да Исус Христос једе, спава, плаче, радује се, тугује и на крају умире, чиме
показује да је истински човек као и ми, а у исто време лечи болеснике, изгони зле
духове, васкрсава мртве и на крају и сам васкрсава из мртвих, дакле, чини нешто што
је својствено Богу и тиме показује да је он заиста Бог, Син Божији, да у њему човек
превазилази све ограничености створене природе.

Подсети се и одговори

1. Како је рођен Исус Христос?
2. На који је начин Пресвета Богородица пројавила своју слободу?
3. Зашто је Христос прави Син Божији и прави човек?
4. На који је начин Син Божији повезао створену природу с Богом?
5. Зашто је Исус Христос прави човек, слободан од смрти и једини међу људима без
греха?
6. На који начин Дух Свети делује на људску природу у Христу?

[kojica]

11. ХРИСТОС СТРАДА И УМИРЕ СЛОБОДНО, ИЗ ЉУБАВИ ПРЕМА НАМА

Христос, Син Божији, постао је човек и умро је на крсту ради нас и ради нашег
спасења зато што је први човек погрешио. Како ово треба разумети?
Постоји мишљење, произашло из јуридичког схватања спасења, да је Бог
казнио првог човека смрћу зато што је овај преступио његову заповест. У том
контексту, оваплоћење Сина Божијег, а посебно његова смрт, тумаче се као давање
задовољења повређеној правди Божијој. Овај одговор, тј. овакво тумачење,
искључили су свети Оци наводећи као аргумент да Бог не жели смрт ниједном свом
створењу, а посебно не жели смрт човеку. Кад није желео жртвовање Исака од
стране Аврама, већ је жртву човека заменио овном, разложно је запитати како може
Бог желети смрт свога јединца Сина. Постојало је, такође, мишљење да је Бог Отац
дао свога Сина за жртву да би од Сатане, ђавола, откупио род људски. Ово су такође
одбацили Оци с образложењем да се на овај начин ђаво уздиже до божанства, што је
апсурдно (Св. Григорије Богослов). Ђаво је створење Божије и под Божијом је
влашћу, као и сва друга бића.

На основу учења источних светих Отаца Цркве, Син Божији је постао човек да
би принео свет Богу, тј. да би сјединио створену природу с Богом, уместо првог
човека, који је то одбио. Јер, без сједињења с Богом, уз посредништво човека,
природа није могла да постоји вечно. На почетку стварања, Бог је возглавио природу
у човеку који је њен господар (1Мој 1, 26), односно природа једино постоји у човеку и
њен начин постојања зависи од човекове слободе, са циљем да се преко њега сједини
с Богом. Одбивши заједницу с Богом, човек није испунио своје назначење од стране
Бога и учинио је да природа остане смртна, а наравно и он. Тачније речено, смрт је
после греха првог човека постала од могућности реалност и ту реалност није могао
да заобиђе ни нови Адам, Христос иако је истински човек.

Поставши човек, Син Божији је узео у своју личност створену природу да је
сједини с Богом. Истовремено је узео и последице које су настале после пада првог
човека, а те последице су пре свега трулежност и смрт, да би као човек сјединио
природу с Богом. Зато га је његово оваплоћење као човека, ради сједињења створене
природе с Богом, водило кроз страдање и смрт. Поред овога, овде се поставља још
једно питање, а то је: ако је Христос Бог, Син Божији како је онда могао да умре кад
знамо да Бог не умире, да је Он бесмртан по природи?

Иако је Христос као Бог био слободан од смрти, бесмртан по природи, он је
добровољно умро из љубави према нама. Христос је умро ради нас и ради нашег
спасења. Умро је као човек јер је имао у себи, у својој личности, и нашу смртну
природу. На крсту, међутим, није умро обичан човек, већ Син Божији. Као што се
једино у личности манифестује, пројављује постојање природе, тако се смрт
створене природе пројављује кроз личност Сина Божијег. У Христу је једна личност,
Син Божији, али су две природе, Божанска и човечанска. Те две природе пројављују
свака своја својства, али кроз једну личност и у једној личности, Сину Божијем.
Христова смрт је зато велика тајна која распиње људски ум и логику, јер је Христос
као Бог по природи бесмртан. Зато апостол Павле каже да је “Христова смрт
Јеврејима скандал, а Јелинима лудост”. Како је то могуће да Христос умре ако је Бог?

[kojica]

Одговор на ово питање управо лежи у томе што је Христос Богочовек, потпуни
Бог и потпуни човек. Христос је, као Син Божији, као вечна личност, био слободан
од смрти. Као Бог, није морао да се роди као човек, ни да умре. Родио се као човек и
умро је слободно, иако је по природи Бог, тј. бесмртан. Зато што начин постојања
природе зависи од личности и њене слободе, односно божанска природа у Христу и
њено постојање зависи од личности Сина Божијег, а не од ње саме, природа и не
постоји сама, осим у једној конкретној личности.

Иако бесмртан по својој божанској природи, могао је да постане човек и да
умре, зато што личност одређује постојање природе и њен начин, а не обрнуто.
Христос, као Син Божији, добровољно је узео смртну природу у своју личност
и на тај начин је постао савршени човек, у свему подобан нама, осим по греху.
Христос је као човек био безгрешан, зато што грех није саставни део природе, већ је
израз личности, тј. грех је погрешно изражавање слободе, а он грех није учинио.
Христос је своју слободу као личност увек изражавао као љубав према Богу Оцу. То
значи да је Он вечни Син Божији. Истовремено, Христос је и као човек, и своју
људску вољу изражавао као љубав према Богу Оцу, тј. истоветно као и своју
Божанску вољу. И зато је Христос и као човек безгрешан. Јер, као што смо већ рекли,
човек је створен слободним да се сједини са Сином Божијим преко силаска Сина у
свет и личног јединства с човеком, преко одрицања човека од своје воље и њеним
подчињавањем Божијој вољи. Први човек је у моменту пада своју вољу супротставио
Божијој и постао је индивидуа, тј. одвојио се од Бога и поистоветио се са смртном
природом. У томе је био и његов грех. Христос је, као нови Адам, своју вољу
подчинио Божијој вољи до те мере да је и умро на крсту зато што је то била воља
Бога Оца. Зато што је спасење творевине поново морало да дође од човека, како је то
Бог зажелео на самом почетку стварања. Јер, без човековог пристанка и његовог
слободног приношења створене природе Богу, што је уствари самоприношење,
Тајна Христова се није могла остварити. Будући да је Бог створио природу и
уипостазирао је, створио у личности човека, било је неизоставно потребно да опет
човек буде тај који ће посредовати у њеном сједињењу с Богом, али преко одрицања
од свога Ја, од своје воље, ради остварења воље Божије. Другим речима, требало је
човек у Христу да умре, да умре као индивидуа, да би се поистоветио са Сином
Божијим. Но, о овоме ће бити опширније речи касније.

Христос, будући савршен као човек, тј. као безгрешан, могао је и да не умре.
Јер смрт је плата за грех, а Христос није учинио грех. Христос је, међутим, умро
слободно да би спасао све оне људе који су учинили грех, почевши од Адама и Еве.
Христос је узео створену природу са нашим гресима, односно са последицама које су
настале због греха првог човека, а то су трулежност и смрт. Пошто је слободно узео у
своју личност смртну природу и на тај начин је та смртна природа постала Његова,
истина је кад кажемо да је на крсту умро Христос Син Божији.

[kojica]

Истовремено је Христос, као Син Божији, тј. Друго Лице Свете Тројице, у
смрти био и у гробу и на престолу с Оцем и Духом. Јер, као што смо већ рекли,
Христос је потпуни човек и потпуни Бог. Као потпуни Бог, тј. као Бог по природи,
Син Божији ни једног тренутка није својом природом одвојен од Оца и Духа. Пошто
је Син Божији, Христос је исте природе с Богом Оцем и Духом и та је природа
нераздељива. Као личност, као Син Божији, постоји као конкретно биће које се
разликује од Оца и Духа, али његово постојање извире из заједнице слободе с Богом
Оцем као другом личношћу. Личност је израз везе, заједнице с другим и из те везе
она црпи своје постојање и свој идентитет. Друга личност за коју смо везани и за коју
смо спремни и живот свој да дамо даје и нама лични идентитет. Када прекинемо
заједницу с личношћу из које смо дотад црпли свој идентитет, мења се и наша
личност, односно умиремо као личност. То значи смрт личности, прекид заједнице.
Христос је Син Божији будући да је свим својим бићем везан за Бога Оца. Ту везу са
Оцем Христос никад није прекинуо, од тренутка оваплоћења, па све до смрти.
Напротив, Христос је постао човек из љубави према Оцу и умро је на крсту из
љубави према Оцу, не желећи да се одрекне Бога Оца. Јер, то је била воља Очева, да
се творевина спасе од смрти, а коју Син испуњава поставши човек, уместо човека који је
то одбио. Да је Христос заиста Син Божији, јединородни од Оца, потврдио је и Отац
васкрснувши га из мртвих.

Христос је као Син Божији, као друго лице Св.Тројице, истовремено у
природној заједници с Богом Оцем и Духом, али је као личност конкретно, пуно
биће. Захваљујући томе, могао је Син Божији да постане човек и да умре, а да то
нема последице по друге две личности Св.Тројице, Оца и Духа. Јер, ни Отац ни Дух,
нису се оваплотили, нити су умрли, само се Син оваплотио и умро. Христос је,
будући Бог, могао да постане човек и да умре, не престајући да буде Бог, тј. бесмртан
по природи, управо захваљујући личности, тј. слободи постојања, коју не одређује
природа, него личност. У томе и јесте истина да је Христос Син Божији и Спаситељ
света. Постао је човек и претрпео смрт, не престајући да буде Бог, Син Божији, али је
у томе и сва тајна слободе која се пројављује у Христу као његова неизрецива љубав
према нама. Христос постаје човек и умире за нас и наше спасење апсолутно
слободно, из љубави према нама. Христова жртва, тј. смрт за нас, има непроцењиву
вредност управо због тога што је Христос као Син Божији могао и да не умре, тј. и да
не постане човек као ми, јер Христос као Бог нема потребе за нама. Ми се у том
случају не би спасли од смрти.

Христос умире као човек зато што је постао прави човек. Управо његова смрт
најречитије о томе сведочи, тј. да је он прави човек. Христос умире и као Син Божији
јер је људска природа неодвојива од божанске. На крсту није умро обичан човек, већ
Син Божији! Христос је могао да умре, иако је био Бог по природи, тј. бесмртан, зато
што начин постојања природе зависи од личности и њене слободе у којој природа
постоји, а не од саме природе и њених својстава. Христос као Бог је слободна
личност, и та слобода постојања омогућује му да изражава не само божанску силу,
већ и немоћ, божанску жртву, божанску љубав која се огледа у његовом кеносису
(жртви, поистовећењу са смртним човеком) ради нашег спасења. Све што Господ
Исус Христос чини и као Бог и као човек, то чини слободно - зато што хоће,
показујући на тај начин да је потпуни Бог и потпуни човек. Као потпуни човек
умире на крсту и лежи у гробу, док као Син Божији, као Бог, ни једног тренутка не
прекида заједницу с Богом Оцем која га и чини Богом, Сином Божијим. Ту заједницу
Христос не прекида ни у смрти као човек.

[kojica]

Христос је, дакле, и у свом постојању као човек слободан, хоће да се роди и зато се
и рађа, умире зато што хоће да умре ради нашег спасења, за разлику од свих осталих
људи којима је постојање дато, наметнуто, а самим тим и рођење и смрт су нужност
за нас. То значи бити створен - да нам је постојање наметнуто мимо наше воље. Сви
који су рођени туђом вољом, од мужа и од жене, нису слободни у свом постојању.
Будући да пре него што смо рођени не постојимо, својим рођењем нисмо слободни
као личности. Наше постојање као личности у природном рођењу нам је наметнуто,
зато што није израз наше слободе. Сваки човек природним рођењем наслеђује,
односно добија природу са свим њеним последицама које су произашле из пада
првог човека, а то су, пре свега, смрт и трулежност. Природним рођењем као људи
носимо смрт, тј. ништавило у свом бићу, мимо своје воље. Другим речима, ми као
рођена бића од мужа и жене, наслеђујемо смрт и умиремо по природи, иако то не
желимо. И управо због тога, све што је створено, смртно је. (Зато бесмртност људи
подразумева, пре свега, један нови начин рођења, утемељен на слободи онога који се
рађа и различит од природног начина, о чему ће касније бити речи.)

Христос је слободно, вољно, умро за спасење света, као човек и као Бог. У
Христу је једна личност, која на исти начин изражава и божанску и људску вољу.
Читав Христов живот на земљи, укључујући и његова страдања и крсну смрт,
показује да све што Исус Христос чини, чини то слободно из љубави према Богу
Оцу. Христос је много пута говорио својим ученицима и онима који то нису били, да
је он дошао на свет да испуни вољу Очеву. И да ништа не ради без воље Бога Оца. Чак
иде и на страдање, и у смрт, испуњавајући вољу Очеву. Међутим, у Христу се и воља
људска саображава Божанској вољи, тј. вољи Сина Божијег као Бога. То Христос и
сам потврђује пре него што ће поћи у смрт, од које се плаши као човек и тиме
потврђује и да је потпуни човек, речима: “Оче, кад би хтео да пронесеш ову чашу
мимо мене! Али не моја воља, но твоја нека буде”! (Лк 22, 42).

У Христу је једна личност, личност Божијег Сина, а две природе: Божанска и
човечанска. Та слобода људска се, међутим, после пада првог човека у Христу
изражава кроз смрт и страдање, дакле, на другачији начин него што би се
изражавала у првом Адаму да он није погрешио и остао смртан. Она би се
изражавала на позитиван начин, без примеса страдања и смрти. Но, и тада бисмо
говорили о Тајни Христовој, да Адам није погрешио, јер би Адам био Христос преко
сједињења с Богом. Но, Христологија тада не би имала ове трагичне елементе,
страдање и смрт, које сада има.

Подсети се и одговори

1. Објасни зашто је Христос ради нас страдао и умро на крсту.
2. Зашто је Син Божији постао човек?
3. Објасни зашто је Христос Богочовек - потпуни Бог и потпуни човек.
4. Шта значи истина да је Христос вечни Син Божији?
5. Чиме је све Исус Христос посведочио истину да је дошао на свет да “испуни вољу
Очеву”?

[kojica]

12. ХРИСТОВО ВАСКРСЕЊЕ

Син Божији је постао човек, Христос, зато што спасење створене природе може
да се оствари једино преко човека. Тако је Бог благоизволео да буде од самог почетка
стварања света. Поставши човек, Син Божији је узео и све последице по људску
природу које су призашле из пада првог човека. А то су пре свега смрт и
трулежност. Пошто се родио као човек, дакле, Син Божији је узео смрт у своју
личност и постао смртан. Тачније Христос је као човек умро ради спасења створене
природе.

Да је Христос, међутим, био само човек и остао у гробу, онда он не би могао да
буде спаситељ света. Јер, свет треба да се спасе управо од смрти. Својим васкрсењем
Христос је показао да је потпуни човек, али и Син Божији и зато је Он једини
спаситељ света и посредник између Бога и све твари.

Бог Отац је Духом Светим васкрсао Исуса Христа из мртвих “трећег дана” од
његове смрти (Дап 2, 24. 32). Овај догађај су нам посведочили, пре свега апостоли
који су видели распетог и Васкрслог Христа (зато су они апостоли, Дап 1, 22), а затим
и други Христови ученици и савременици. Васкрснувши Христа из мртвих, Бог
Отац је потврдио да је Христос потпуни човек и јединородни његов Син, обећани
Месија и спаситељ света. Васкрсење Христово је темељ хришћанске вере у вечни
живот. По речима апостола: “Ако Христос није устао, онда је празна вера наша”
(1Кор 15, 14). Зато што је смрт једини суштински проблем човека и створене
природе, а она се превазилази само у заједници Бога и човека.

Васкрсење Христово нема своју тежину ако му није претходила његова
истинска смрт. А то може бити једино ако је Христос потпуни човек. Христос је,
међутим, заиста умро као што умиремо и сви ми људи, с једином разликом да је он
слободно умро; није морао да умре, али је то учинио да би нас спасао од смрти.
Христову смрт су такође посведочили апостоли као очевици. Зато апостоли управо
подвлаче то да је Исуса Бог подигао из мртвих. На тај начин се потврђује и то да је
Христос потпуни човек и да је заиста умро. У противном, да је Христос сам васкрсао,
онда би и његова смрт била привидна, а не реална.

Христос није сам васкрсао из мртвих зато што је Бог по природи, већ га је Бог
Отац подигао из мртвих, из љубави. Ова чињеница указује на то да је постојање
створене природе, њено превазилажење смрти, израз заједнице слободе Бога и човека
као личности. У противном, тј. да се васкрсење Христово темељи на његовој
божанској природи, онда, с једне стране Христос као Син Божији, као Бог по
природи, не би могао да реално умре, па тада не би ни васкрсао, а с друге, ми људи,
будући да немамо божанску природу у себи, били бисмо осуђени на вечну смрт, тј.
не бисмо могли никад да васкрснемо. Вечни живот би тада био израз природе, а не
израз слободне заједнице Бога и човека, што у ствари и јесте, јер то управо показује
страдање Христово, којим Христос као човек своју вољу поистовећује с Божијом
вољом и васкрсење Христово, којим Бог Отац показује да је воља његова да створена
природа живи вечно у Христу. Сва Тајна Христова заснива се на слободној заједници
Бога и човека, односно на заједници љубави Бога и човека.

[kojica]

Ако је Христос заиста умро по својој слободи испуњавајући вољу Божију и ако
га је Бог Отац из љубави васкрсао, тада је његово васкрсење залог и нашег васкрсења.
Као што је Бог подигао Исуса Христа Духом Светим из мртвих, тако ће и нас подићи
ако остваримо заједницу с Њим у Христу.

Делатност Духа Светог у васкрсењу Христовом показује да све што се дешава
са Христом, почевши од зачећа, рођења, страдања, па до васкрсења из мртвих, јесте
израз слободе, како Бога, тако и човека. Дух Свети обезбеђује да Христос као човек,
иако се његова воља плаши смрти, ипак слободно саобрази људску вољу вољи
Очевој и да пође у смрт ради спасења творевине. Исто тако Дух Свети посредује у
васкрсењу Христовом и он је тај који по благовољењу Оца ослобађа Христа као
човека трулежности и смрти, преко сједињења с Богом. Својим животом, почевши од
зачећа, рођења, па све до смрти и васкрсења, Христос показује да је човек као и ми,
али и да је Син Божији, што значи да је створена природа у њему сједињена с Богом.
Смртна природа, без обзира на то што је смртна, у личности Христовој, тј. преко
сједињења с Богом, постала је слободна од смрти, зато што је Христос као личност
Син Божији, Бог. То ослобађање људске природе од смрти почело је од самог
Христовог зачећа, од када је почело и сједињење створене природе с Богом, па кроз
читав живот и саму смрт и завршава се васкрсењем Христовим из мртвих. Зато што је
смрт створене природе процес који траје од рођења конкретног бића до саме смрти
и лежања у гробу, због тога је и њено ослобођење процес који траје од рођења до
васкрсења.

Христос се после свог васкрсења јављао својим ученицима четрдесет дана до
свог вазнесења на небо да би их уверио у истинско васкрсење, тј. у васкрсење тела. О
томе нам сведоче апостоли и јеванђелисти (Лк 24, 36-40). Јер, вечно постојање човека
није само у наставку живота душе, тј. духа, већ живот тела, васкрсење тела. На овај
начин Христово васкрсење показује да је истинска победа живота над смрћу за
човека у васкрсењу тела. Јер, без тела нема ни човека, односно не може ни душа да
постоји. Оно, међутим, што чини постојећим и душу и тело човека нису силе ових
природа, већ личност човека, тј. личност Сина Божијег која постоји једино у
заједници слободе с Богом.

Оно што нам показују Христова смрт и васкрсење у контексту нашег спасења
од смрти јесте то да је превазилажење смрти за нашу створену природу плод љубави,
заједнице слободе Бога и човека, односно Бога и нас као личности у Христу. У
Христу, односно у Христовој личности, сви ми и читава творевина имамо
отелотворену заједницу љубави човека с Богом, која никад неће престати. Управо
зато што је Христос као личност Син Божији, дакле, вечна љубав Божија, а сада, по
његовом оваплоћењу, и наша, ми имамо непрекидну заједницу с Богом. Зато једини
посредник који остварује непроменљиву трајну заједницу љубави између Бога и
створеног света јесте Господ наш Исус Христос. То је показало Христово васкрсење из
мртвих. Зато ми људи, као слободне личности, једино у заједници са Христом и кроз
Христа, можемо да остваримо заједницу с Богом и да тако живимо вечно.
У Христу су Бог и човек сједињени нераздељиво, али и непроменљиво,
несливено. Христос је постао човек никад не престајући да буде Бог, па ни у смрти.
Зато је Христос једини који је посредник између створене природе и Бога у њеном
спасењу.

[kojica]

ИСУС ХРИСТОС КАО НОВИ АДАМ

Христос је нови Адам зато што је у њему целокупна природа поново нашла
своју заједницу с Богом. Оно што први Адам није учинио, учинио је Христос као
Нови Адам. У Христовој личности створена природа постоји као савршен човек, тј.
створена природа је обожена зато што је њен начин постојања личност Сина
Божијег. Речју, Исус Христос је савршени човек зато што је његова личност личност
Сина Божијег. Зато је Господ Исус Христос једини посредник између створене
природе и Бога. Створена природа и сви људи не могу имати заједницу с Богом и
остварити бесмртно постојање осим преко Христа и у Христу који је постао човек.
Својим рођењем као човек и целокупним својим животом, као и својом смрћу,
а пре свега својим васкрсењем, Христос је поставио нови почетак у историји света.

Христос је као човек своју слободу изразио као љубав према Богу Оцу и према
целокупној творевини, показавши на тај начин нама људима да је љубав као заједница
с Богом извор бесмртности за нас и целу природу. То је потврђено тиме што је Бог
Отац Духом Својим васкрсао Христа из мртвих “трећега дана” од његове смрти.
Христос је и потпуни Бог, Син Божији, а не само човек. То је показао
целокупни његов живот на земљи, јер све што је чинио, чинио је слободно, “као онај
који власт има”. На крају то је показало Христово васкрсење из мртвих. Христос је и
требало да буде Бог по природи, јер је на тај начин створена природа у Христу
сједињена са Богом. Само као Богочовек, Христос је једини посредник између Бога и
створене природе и спаситељ света, тј. истинити, Нови Адам. На овај начин Христос
је постао икона нашег вечног постојања у есхатону када ће се догодити васкрсење
мртвих и вечни блажени живот оних који су се сјединили с Христом.

Подсети се и одговори

1. Зашто је Христово васкрсење темељ хришћанске вере у живот?
2. Шта је све потврђено Христовим васкрсењем?
3. На основу Христовог васкрсења објасни ослобођење људске природе од смрти.
4. Објасни на који начин људи могу једино остварити заједницу с Богом и тако
живети вечно.
5. Зашто је Христос нови Адам?
6. На који је начин Христос изразио своју слободу?
7. Објасни како је Христово васкрсење из мртвих показало да је он потпуни Бог, Син
Божији, а не само човек.

[kojica]

13. ПОСТНОВОЗАВЕТНА СВЕДОЧАНСТВА О ТАЈНИ ХРИСТОВОЈ

У вековима после Вазнесења Христа на небо, конкретно после масовног уласка
Јелина у Цркву, појавила су се различита мишљења у вези са питањем ко је Христос.
Јелинско питање у вези са личношћу Исуса Христа, које је у овом периоду
покренуто, јесте питање природе Исуса Христа. Будући да су за Јелине идентитет
једног бића, као и његово истинско постојање, зависили од тога шта је то биће по
природи, у овом периоду је постављено питање шта је Исус Христос по природи: Бог
или човек, или и једно и друго. Неки су сматрали да је Исус Христос само човек који
је посебно обдарен од Бога зато што је он најсавршеније створење Божије, други, пак,
да је он Бог, док су неки сматрали да је он и Бог и човек, тј. Богочовек.

На сабору у Никеји 325. г. Црква је дефинисала своју веру у Христа као Сина
Божијег, супротно Аријевом погрешном учењу које је у Христу видело само човека,
али не и Сина Божијег по природи. Исус Христос је Син Божији, Бог по природи,
који је рођен од Оца, пре свих векова. Исус Христос је исте суштине са Богом Оцем
зато што је рођен од Бога Оца. Све оно што је рођено исте је природе са оним од кога
је рођено. Створено није што и рођено и зато оно што је створено није исте суштине
са оним који га је створио. У том контексту постоји разлика између онога што је
рођено и онога што је створено, односно између света и Христа који је Син Божији и
Бог по природи. Свет и људи су створени од Бога ни из чега и нису исте суштине с
Богом, док је Исус Христос рођен од Бога Оца и зато је исте суштине с Њим, тј. Син
Божији, Исус Христос је такође Бог. Раван је Богу Оцу по природи.
У последње дане Син Божији је ради нас и ради нашег спасења постао човек,
родио се од Духа Светог и Марије Дјеве. Христос је постао човек као и ми, не
престајући да буде Бог.

Ово исповедање вере у Исуса Христа Сина Божијег, који је постао човек,
оставило је без потпуног одговора питање: како онда верујемо у једног Господа
Исуса Христа ако исповедамо да је Он и потпуни Бог и потпуни човек? Расправе које
су уследиле међу хришћанима после Првог Васељенског сабора обично су се
завршавале једнострано – или да је Христос само човек (Несторије и несторијанци)
или пак да је само Бог (монофизити).

Подсети се и одговори

1. Ко је све и како покушао да одговори на питање ко је Исус Христос?
2. На који је начин Црква дефинисала своју веру у Христа на сабору у Никеји?

[kojica]

14. У ХРИСТУ СУ ДВЕ ПРИРОДЕ СЈЕДИЊЕНЕ У ЈЕДНОЈ ЛИЧНОСТИ

На основу учења Цркве, израженог на 4. Васељенском сабору (451. г. у
Халкидону), Христос, или Тајна Христова, јесте нераздељиво и несливено јединство
тварне и нетварне природе у једној Личности Сина Божијег - Исуса Христа. Св. Оци
овог сабора изразили су веру у то ко је Христос следећим речима: “Следујући светим
Оцима сви једнодушно учимо и исповедамо једног и истог Сина Господа нашег Исуса
Христа, савршеног по божанству и савршеног по човечанству, истинитог Бога и
истинитог човека из душе разумне и тела, једносушног Оцу по божанству, и тога истог
једносушног нама по човечанству, по свему истог с нама али без греха; рођеног пре векова од
Оца по божанству, тога истог рођеног у последње дане ради нас и ради нашег спасења од
Марије девојке Богородице по човечанству, једног и истог Христа, Сина, Господа,
Јединородног, у двема природама несливено, непроменљиво, неразлучно, нераздељиво
познатог, никако не укидајући разлику између природа због јединства, напротив, сачуваних
својстава сваке природе које су се у једној личности и у једној ипостаси нашле, не као
раздељеног или растављеног у двема личностима, него једног и истог Сина Јединородног,
Бога Логоса, Господа Исуса Христа, као што су одозго о њему научени пророци и како је Он
Господ Исус Христос нас научио и предао нам Символ (Вере) преко Отаца”.

Овом исповедању вере у Господа Исуса Христа, који је једна личност али у
двема природама, претходило је учење светих Отаца о личности и разлици између
личности и природе.

Наиме, свети Оци су у ранијем периоду, објашњавајући веру у Бога који је
Један, а у исто време Света Тројица, најпре направили разлику између личности и
природе. Личност указује на нешто конкретно, док се природа или суштина односи
на нешто што је опште. Личност, или ипостас, јесте начин постојања природе, тј.
суштине. Бог је Св.Тројица, Отац, Син и Св. Дух, а све три личности имају исту
Божанску суштину која је општа, заједничка Св. Тројици. Личности се разликују
међу собом као личности, али не и по природи. Тако, на пример, Марко је једна
конкретна личност, док појам “човек” указује на људску природу, односно на нешто
опште. Личност и природа се разликују међу собом, али и сапостоје једна другој.
Нема личности без природе, као ни природе која није у некој личности. Божанска
природа једино постоји као Отац, Син и Св.Дух. Такође, не можемо говорити о
постојању човека, односно о људској природи, а да при том тај човек, тј. људска
природа, није једна конкретна личност.

Иако личност и природа не иду одвојено, личност има онтолошку предност у
односу на природу. По учењу Цркве, личност чини да природа постоји, а не
обрнуто. Бог је пре свега Отац, тј. конкретна личност, а не безлична божанска
природа. Отац је тај који чини божанску природу постојећом на тај начин што вечно
рађа Сина и исходи Светог Духа. Колико год ишли уназад тражећи први узрок у
Богу, не можемо даље ићи од Оца. Не постоји најпре једна безлична природа која
рађа личности, већ прво постоји Отац који рађа Сина и исходи Светог Духа, али
вечно.

[kojica]

На сличан начин постоји и људска природа. На пример, кад говоримо о
постојању људске природе, оно што њу чини да постоји, односно оно што је прво,
јесте личност. Не постоји прво гола људска природа из које се онда рађају личности,
већ постоји личност која рађа друге личности и на тај начин чини људску природу
да постоји у конкретним личностима. У нашем случају, пре нас постоји једна
личност која нас рађа. Такође, и пре те личности постоји опет једна конкретна
личност. Колико год ишли уназад, не можемо а да не дођемо до једне личности, до
Адама, од кога се сви рађамо, односно до Бога као једне конкретне личности која
ствара Адама. Ми људи смо створена бића од стране Бога, али нисмо створени прво
као безлична људска природа из које се касније рађају људи, већ је Бог створио
Адама као једну конкретну личност од кога се сви ми рађамо. Изван Адама, као
конкретне личности, не постоји човек, односно људска природа. Постоји само Бог
као личност који ствара природу и Адама. Исто тако и у Богу не постоји божанска
природа изван Бога Оца, Сина и Светог Духа. Међутим, од Бога Оца се рађају Син и
Дух. Личност је, дакле, носилац и узрок постојања природе.

Такође, личност карактерише слобода. Ми људи, сви смо исти по природи. То,
међутим, на који начин ће постојати та природа у конкретној личности зависи од
слободе сваке личности. На основу слободе, ми се разликујемо међу собом као
личности. Зато један човек може да ради нешто што други људи неће да раде и
обрнуто. Другим речима, личност је начин постојања природе.

С друге стране, личност није оно што она ради, већ постоји једино у односу са
другим, то јест њен вечни живот зависи од односа са Богом. Оно за шта смо везани
даје идентитет нашој личности.

Постојање личности подразумева заједницу слободе с другом личношћу, или
са стварима које нас окружују. Личност није индивидуа, не може да постоји сама, без
заједнице с другом личношћу, односно са другим бићем изван себе. Једна личност,
једнако је ниједна личност. Личност је по учењу источних светих Отаца веза. Ми смо
личности у односу на заједницу, на однос који остварујемо са бићима и светом који
нас окружује. Тако, на пример, ми постојимо у зависности од ваздуха који удишемо,
од воде коју пијемо, од хране коју узимамо, од односа са другим људима итд. Само
једна веза је, међутим, та која нас чини личностима и која нам даје лични идетитет.
Од ствари или личности с којом смо у заједници и којој претпостављамо све остале,
тј. за коју смо у стању и свој живот да дамо, зависи и наш лични идентитет. “Ја” које
карактерише личност постоји једино у односу на “Ти”. “Ја” без “Ти” не постоји, није
ја, није личност. Од тога с ким је у односу, зависи постојање и идентитет личности,
тј. зависи ко је ко као личност. Веза која има пресудну улогу у одређењу једне
личности израз је слободе избора те личности. Без слободе, такође, не постоји
личност. Само једна веза, један извор, може дати некоме лични идентитет. Ми као
људи смо истовремено у односу са многим стварима и људима. Међутим, оно или
онај за кога смо спремни и живот свој да дамо одређује и наш лични идентитет.
Другим речима, једна веза нас чини личностима, и то је она коју слободно
изаберемо, док су друге везе за нас у другом плану.

Дакле, природа увек постоји у конкретној личности, не постоји сама за себе
безлична људска природа, док је личност начин постојања те природе као заједница
слободе, љубави са другим. У односу на другог за кога смо слободно везани, кога
волимо, пројављујемо постојање своје природе као посебна личност. Природа једино
постоји у једној конкретној личности.

[kojica]

У једној личности истовремено може да постоји више природа. Примера ради,
сваки од нас као личност има у себи духовну, материјалну природу, узима у себе
разне минерале, органску и неорганску природу итд. Међутим, ради се о једној
личности која чини да све те природе постоје, односно све оне постоје у једној
личности, која је њихов начин постојања. Начин постојања свих природа зависи од
личности у којој постоје, односно на који начин све те природе постоје, то зависи од
личности у којој се природе налазе. Природа је заједничка свим људима, док се људи
разликују међу собом као личности.

Исус Христос је једна личност и то личност Сина Божијег, друга личност
Св.Тројице, у двема природама: божанској и човечанској. Христос свој лични
идентитет црпи из заједнице са Оцем. Он је вечни Син Божији зато што је у вечној
слободној заједници с Богом Оцем. Христос се као личност није променио ни после
оваплоћења. Христос је својим оваплоћењем остварио заједницу са створеном
природом и са људима. И он је почео да удише ваздух као и ми, да једе, да пије,
остварио је заједницу с многим људима. Христос је, међутим, и даље остао у
заједници слободе с Богом Оцем која га и чини личношћу, тј. Сином Божијим, и
поред тога што је постао човек, зато што је заједници са Оцем подредио све остале
заједнице.

Христова личност, која је Син Божији, чини да постоје и божанска и
човечанска природа у њему као једној личности, али реално не мењајући своја
природна својства. Та природна својства божанске и човечанске природе у Њему
изражавају се кроз једну личност и зато је Христос Један, Једна Личност. Христос као
Бог лечи болеснике, васкрсава мртве, постаје невидљив за људе, док као човек једе,
спава, плаче и умире. Божанска природа, постојећи у личности Сина Божијег,
постоји као Син, као Бог, док човечанска природа постојећи у тој истој личности
Сина, чини да је Син Божији и потпуни човек, односно и она постоји као Син
Божији.

Христос је, дакле, потпуни Бог и потпуни човек, тј. савршен Бог и савршени
човек, зато што у његовој личности постоје божанска и људска природа. Људска
природа у личности Сина Божијег постаје обожена, тј. постоји на савршен начин, не
престајући да буде људска природа зато што њен начин постојања јесте личност
Сина Божијег. Људска природа, сва створена природа, у личности Сина Божијег не
престаје да буде то што јесте, створена природа, односно човек, само је њен начин
постојања сада савршен, божанствен. Постаје бесмртна, нетрулежна, захваљујући
личности Сина који је чини таквом. Како, међутим, Христос може бити потпуни
човек ако је у њему само једна личност, личност Сина Божијег?

Природа нема своју личност. Личност није продукт природе. Сва природа је
по свом постојању дар Божији зато што ју је Бог створио ни из чега. Посебан дар
Божији је, међутим, слобода којом је Бог даровао људску природу, на основу које је
човек икона Божија. Захваљујући тој слободи, човек је личност. Природа постоји у
једној конкретној личности, тј. у човеку, док једна личност може да садржи у себи
више природа. Човек као личност садржи у себи више природа, али је увек једна
конкретна личност. У Сину Божијем постоје две природе: Божанска и човечанска.
Човек, односно људска природа, за разлику од остале створене природе, обдарена је
од Бога слободом, слободном вољом. Као што смо већ рекли, постојање једне
личности, као и њен идентитет, зависи од односа који има личност са светом који је
окружује, тј. од слободног односа. “Ја”претпоставља једно “Ти” да би било то што
јесте - Ја. Без “Ти” не постоји ни “Ја”. Међутим, тај однос, односно с ким ће човек
бити у односу, који и чини да постоји личност, зависи од слободе и тај други с којим
смо изабрали да будемо у односу, даје личности идентитет. Зато без слободе не
постоји личност, а чим смо у слободној заједници с неким, тај неки нам даје и
идентитет ко смо. У моменту рађања човек улази у односе са светом који га
окружује, са својим родитељима, а ти односи га чине личношћу. У оквиру тих
односа, човек је најпре везан за своју мајку и та веза га чини личношћу. Све дотле док
је та веза за човека најважнија, пресудна је за идентитет његове личности. Кад
одрасте, човек мења и своје односе са светом и са својим родитељима. Та промена
односа чини да се и његова личност мења. Јер оно за шта је спреман и живот свој да
да, то га чини личношћу. Ако и даље остане везан за мајку, он онда не мења ни свој
лични идентитет.

[kojica]

Христос је вечни Син Божији зато што је у вечној заједници слободе с Богом
Оцем. Исто тако је и Отац то што јесте у односу, захваљујући заједници са Сином и
Духом. Тај однос према Богу Оцу Син није променио ни кад је постао човек. Тиме
што је Христос узео људску природу са свим њеним својствима и са људском вољом,
тиме што је постао човек, та људска слободна воља се сјединила са Божанском
природом и њеном вољом у Сину нераздељиво и несливено. Христос као човек
слободно изражава људску вољу, али на исти начин као и Божанску, остајући у
заједници љубави са Богом Оцем, тј. подчињавајући и људску вољу својој божанској
вољи, не губећи при том своју људску вољу. Зато је Христос савршен човек. Људска
воља остаје у Христу непроменљивом, људском, али се изражава на исти начин као и
божанска воља у Христу. Другим речима, Божанска природа са својом вољом и
енергијом и човечанска природа са својом вољом и енергијом, сједињују се
нераздељиво и несливено, због чега је и постало могуће спасење човечанске природе.
Тако се две воље у Христу изражавају на исти начин, кроз једну личност и као једна
личност, Сина Божијег. И човек је у Христу постао Син Божији. Јер појам Син Божији,
односно личност, израз је за везу, слободну везу и то с ким је Син у вези. Син Божији је
Син зато што је у заједници слободе с Богом Оцем. Људска природа је у Христу, у
личности Сина Божијег, постала савршен човек. Другим речима, створена природа,
односно људска, усиновљена је у Христу, постала је Син Божији слободним својим
пристанком захваљујући личности Сина, не престајући да буде то што јесте по
природи, односно створена. И то је оно што називамо обожењем људске природе у
Христу.

Закључак

На основу досад реченог о Тајни Христовој, могли бисмо да закључимо
следеће:

Тајна Христова је слободно јединство тварне природе с нетварном, у личности
Сина Божијег. Тварна природа је постала савршен човек у Христу, Нови Адам, тј.
обожила се толико, колико је Син Божији постао човек, тј. колико се Бог очовечио.
Циљ стварања света је Тајна Христова.

Бог је створио свет, многе различите врсте бића и возглавио их је у човеку кога
је створио на крају, по своме лику и подобију. То значи да је човек двојно биће. Има
заједницу с Богом и са створеном природом. То је учинио са циљем да се сва
створена природа преко човека сједини с Богом и да на тај начин постане бесмртна,
да постоји вечно. Природа је створена ни из чега и зато је смртна. Може постати
бесмртном једино у непрестаној личној заједници с Богом.

Заједница Бога и створене природе, да би створена природа остала то што
јесте по природи, тј. различита у односу на Бога, а у исто време сједињена с Њим и
на тај начин вечна, претпостављала је личну заједницу, заједицу слободе човека с
Богом. У личној заједници Бога и човека, Бог и свет би били сједињени нераздељиво,
али и несливено. У противном, ако би се Бог и створена природа сјединили на
основу природа, онда би створена природа као слабија ишчезла, нестало би је у
божанској природи, или би мешањем настала нека нова природа. С друге стране,
ако би постојала и најмања раздељеност између Бога и створене природе, онда
створена природа не би могла да постоји.

[kojica]

Да би се Бог и створена природа сјединили тако да свака од природа, и
Божанска и створена, задрже своја својства и различитости, а да у исто време буду
нераздељиво сједињене, потребно је било да то сједињење буде сједињење на основу
слободе личности, а не на основу природа.

Ово даље претпоставља да је Бог слободна личност, а не безлична божанска
природа, која постоји на основу својих закона и својстава и на основу њих се
уједињује, или не уједињује, с другом природом. И само стварање света ни из чега,
кога, дакле, уопште није било, па је у једном тренутку створен, претпоставља Бога
као слободну личност која слободно одлучује да створи свет. Свет је такође, требало
да буде слободан и да се слободно, из љубави, сједини с Богом. У ту сврху, Бог је на
крају стварања створио човека по своме лику и подобију, тј. створио га је слободним,
како би он сјединио свет, тј. своју природу с Богом. У тој заједници створена природа
би превазишла своју смртност и у личности човека постала би бесмртна, постала би
син Божији по благодати, иако не и по природи. По природи би и даље остала то
што јесте, односно створена.

Будући да је то јединство створене природе и Бога у човеку постављено на
слободи човека, слобода је укључивала и могућност да се то јединство прекине, што
се и десило са првим човеком.

Будући да је човек створен, он, међутим, није могао да дође до јединства са
неограниченим, невидљивим, недостижним Богом, какав је Бог по природи. Зато је
било потребно да почетна иницијатива у вези са сједињењем буде у Богу. То се
показало у стварању човека по икони и подобију Божијем. С друге стране, да не би
то јединство било наметнуто човеку, остављена је могућност да и човек сам жели то
јединство. Зато можемо говорити о томе да први човек, иако је био спона између
створене природе и Бога, није у том смислу створен савршеним. Требало је да расте
и усавршава се у меру раста Христовог, тј. да се у њему све више оваплоћује Син
Божији кроз заједницу с Богом. Тако би човек на крају постао Христос, савршени
човек и савршени Бог по благодати.

После пада првог човека, када је он прекинуо заједницу с Богом и уместо да
постане Син Божији, постао смртан и ограничен својом створеном природом,
потребно је било да Син Божији сиђе у свет и да се сједини с човеком, тј. да постане
човек, како би се поново остварило то сједињење тварне и нетварне природе. И то је
учинио Син Божији, који се оваплотио и постао човек и поново сјединио отпалу
створену природу с Богом. То је, међутим, захтевало слободни пристанак човека, а
не једну насилну радњу. То је био и остао првобитни план Божији и циљ због чега је
Бог и створио свет. И то се управо догодило кроз оваплоћење Сина Божијег.