Лекције за трећи и четврти разред средњих школа

[kojica]

Одбивши да сарађује са Богом у остварењу овог циља, не прихвативши
заједницу с Богом, први човек је учинио да Бог промени начин остварења овог циља,
али не и сам циљ. Будући да први човек није хтео да се сједини с Богом, а без њега и
његове слободе, Бог није хтео да спасе свет од смрти, Син Божији је постао човек и
извршио то што нисмо хтели ми.

Грех првог човека је увео смртни начин постојања њега самог и свих људи који
се од њега рађају. Оваплоћењем, Син Божији је постао човек и тиме је узео смртну
природу у своју личност, тј. узео је све последице које су настале после греха и умро
је добровољно да би нас избавио од смрти, али је својим васкрсењем из мртвих
учинио да она постоји у његовој личности бесмртно, на божански начин - као Син
Божији. Због тога је Христос спаситељ света, зато што је као личност Син Божији, тј.
што је у непрекинутој заједници с Богом Оцем, у којој и створена природа постаје
бесмртна.

Подсети се, одговори и запамти

1. Које је учење Цркве о Тајни Христовој изражено на 4. Васељенском сабору?
2. Објасни учење светих Отаца о личности и разлици између личности и природе.
3. Зашто личност има онтолошку предност у односу на природу, односно носилац
је постојања природе?
4. Објасни зашто се сви као личности разликујемо међу собом, на основу слободе
која нам је дата.
5. Образложи хришћанско учење да личност подразумева заједницу слободе с
другом личношћу или стварима које нас окружују.
6. На који начин у једној личности истовремено постоји више природа?
7. Објасни зашто је Христос савршени Бог и савршени човек.
8. Зашто личност не може да постоји без слободе?
9. Образложи учење о обожењу људске природе у Христу.
10. Сажето дефиниши Тајну Христову.

[kojica]

15. СВЕТА ЕВХАРИСТИЈА ЈЕ ТАЈНА ХРИСТОВА
УЛОГА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У ИКОНОМИЈИ СПАСЕЊА

У остварењу Тајне Христове, тј. спасења света, учествују сва три лица Свете
Тројице: Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети. Њихове делатности се разликују, али је
циљ исти.

Бог Отац благосиља, односно од Њега почиње жеља и намера да створи свет и
да га доведе у вечно постојање кроз сједињење са божанском природом, односно с
Њим. С том Очевом жељом слажу се и Син и Дух, тако да је у Св.Тројици једна
јединствена жеља, воља и у односу на свет.

Син, прихватајући Очеву вољу, добровољно пристаје да он буде тај који ће у
своју личност узети, сјединити створену природу са божанском, на тај начин што ће
се оваплотити. Син Божији је прихватио и да после пада првог човека узме на себе и
све последице које су настале после тога. Прихватио је, дакле, да постане човек и да
умре зато што су последице пада трулежност и смрт, да би се остварио тај
првобитни Очев план о творевини. Јер Бог је хтео да спасење творевине дође кроз
човека.

Улога Духа Светог у остварењу плана Божијег о творевини, тј. Тајне Христове,
јесте у томе што он садејствује Христу уводећи га у историју, тј. посредује приликом
његовог оваплоћења и ослобађајући Христа као Бога и као човека од закона природе,
како божанске, тако и људске. То садејство се огледа најпре у томе што Дух посредује
у оваплоћењу Сина Божијег и делује тако што ослобађа Христа као Бога од
свемогућности његове божанске природе, чинећи да он, иако Бог по природи, због
јачине божанске природе не уништи створену природу. Дух Свети, дакле, уводи
Сина Божијег у свет, у историју, сједињујући створену природу с Њим. Зато се Син
Божији рађа као човек, Исус Христос, посредством Духа Светог, од Марије Дјеве, без
учешћа мужа.

Дух Свети, такође, ослобађа Христа као човека од закона људске природе и
чини да све оно што Христос чини као човек буде израз слободе, тј. личности Сина
Божијег, а не закона који делују у створеној, људској природи.

[kojica]

По оваплоћењу, Дух Свети наставља своје дело и ослобађа Христа као човека
од робовања људској природи и њеним законима и од последица које су настале
после пада првог човека и у његовом даљем животу. Чини да све оно што ради
Христос као човек, да то буде, не по нагонима и законима људске природе у њему, у
Христу, већ слободно, на начин како постоји Син Божији као личност, тј. да се
слобода Христа као човека изрази као испуњење воље Бога Оца, а не људске воље.

Тако, на пример, Дух Свети води Христа после Крштења у пустињу да га куша
Сатана. После поста од четрдесет дана, Христос је као човек огладнио и по захтевима
природе требало је да једе. Зато му ђаво нуди да, ако је Син Божији, претвори
камење у хлеб. Да се Христос руководио захтевима своје људске природе, он би то
учинио. Одбивши, међутим, да то учини, Христос је показао слободу у односу на
људску природу и њене захтеве стављајући у први план вољу Божију и
саображавајући људску вољу Божијој. Зато и одговара: “Не живи човек о самом
хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих” (Мт 4, 3-4). Дух Свети такође
садејствује и у тренутку кад Христос као човек треба да иде на страдање и смрт, а то
као човек не жели. Зато Христос, упркос отпору своје људске природе и њене пале
воље, слободно, посредством Духа, доноси одлуку да страда и да буде разапет,
одричући се своје људске воље и испуњавајући вољу Божију. У том тренутку људска
воља у Христу се подчињава његовој божанској вољи и изражава се као љубав према
Богу Оцу. И на крају, Духом Светим, Христос васкрсава из мртвих и на тај начин
побеђује законе људске природе и ослобађа природу од смрти. Другим речима, Дух
Свети, делујући у Тајни Христовој, ослобађа људску природу у Исусу Христу од
њених закона који је воде у смрт и ништавило, тј. ослобађа је од смрти, чинећи да се
људска слобода изрази као одрицање од себе саме и свога егоизма и оствари
заједницу с Богом. То одрицање од своје воље није губитак воље, већ њено обожење,
јер она једино у заједници с Богом може вечно да постоји (Св. Максим Исповедник).

То је показало Христово васкрсење из мртвих.
Васкрсење Христово је, дакле, плод слободне заједнице Бога Оца и човека у
Христу, Сину Божијем, посредством Светог Духа. Ту слободу, тј. да се људска
слобода подчини Божанској и да се сједини с њом у Христу, тј. да се човек у Христу
обожи, обезбеђује Дух Свети.

С друге стране, Дух Свети чини да Христос, иако Бог по природи, оствари
спасење света на овај начин на који је то остварено, упркос свемогућој,
неограниченој, бесмртној природи. Да сиђе у створени свет, ограничи себе кроз
рођење као човек и на крају да умре за нас и наше спасење. Другим речима, Христос
је неодвојив од делатности Светог Духа у себи на шта указује и само име “Христос”.
(Христос значи помазаник, тј. онај на коме је Свети Дух.)

[kojica]

Ова делатност Духа, разуме се, јесте саделатност Сину. И Син жели да постане
човек и да људска природа у њему буде ослобођена смрти и зато је он и узима у
своју личност. И Син жели да се његова слобода као човека пројави као одрицање од
ње саме ради испуњења воље Очеве, јер та воља је да створена природа кроз своје
слободно сједињење с Њим постане бесмртна. Тачније, Син и Дух садејствују у
контексту испуњења истог циља.

Делатност Духа Светог у ослобођењу људске природе у Христу има за циљ да
се људска природа кроз Христа принесе (сједини) с Богом Оцем. Јер, ослобођена од
својих закона, људска природа слободом Христа као човека излази из себе и
сједињује се с Богом, тј. темељи своје постојање, не на себи, него на Богу Оцу. То
приношење природе Богу Оцу дело је Сина Божијег, Христа, уз садејство Духа. Зато
Христос као слободан, као онај који је носилац Духа Светог, ослобођен закона
људске природе, остварује вољу Очеву, тј. остварује заједницу с Богом Оцем тако што
своју слободу изражава речима: “Оче, не моја воља, него Твоја нека буде”.

Ову делатност, тј. да сједињује људе са Христом како би се они спасли од
смрти, као и да то сједињење буде слободно, Дух Свети наставља и после Васкрсења
и Вазнесења Христовог на небо. Дух Свети гради Цркву као заједницу многих у
Христу.

Подсети се и одговори

1. Објасни Тајну Христову на основу три лица Свете Тројице, њихове делатности и
циља који имају.
2. Како Дух Свети, након Христовог оваплоћења, ослобађа Христа као човека од
робовања људској природи и њеним законима?
3. На који начин Дух Свети делује у страдању и васкрсењу Христовом?
4. Зашто је Христос неодвојив од делатности Духа Светог у себи?
5. Објасни Христове речи: “Оче, не воља моја, него твоја нека буде”.

[kojica]

16. ДУХ СВЕТИ КОНСТИТУИШЕ ЛИТУРГИЈУ СЈЕДИЊУЈУЋИ ЉУДЕ И ПРИРОДУ С
БОГОМ У ХРИСТУ

Тајна Христова је слободно јединство Бога и човека у једној личности, у
личности Сина. Ту слободу у сједињењу остварује Дух Свети као посредник.
Створена природа је ступила у поновно јединство с Богом у Исусу Христу. Зато је
Христос једини посредник између света и Бога. Нико не може остварити заједницу с
Богом, осим кроз Исуса Христа.

Јединство творевине у Васкрслом Христу наставља да остварује Дух Свети на
исти начин као и у Христу, тј. Дух чини да јединство створене природе с Богом у
Васкрслом Христу буде израз човекове слободе.

То јединство слободе с Христом остварили су и апостоли који су слободно
пошли за Христом, и то посредством Светог Духа. То сједињење људи са Христом, са
Сином Божијим, које се остварује посредством Светога Духа, ствара једну конкретну
заједницу на чијем челу, или у чијем центру је Христос, Син Божији, који је постао
човек - Исус Христос. Исус Христос, међутим, показује, као што смо већ рекли, да је
Син Божији на тај начин што је окренут Богу Оцу и што испуњује вољу Оца. Воља
Оца јесте у односу на свет да се свет сједини с Њим и да живи вечно кроз Сина, тј. да
га Син Божији као човек принесе Оцу. Другим речима, Христос приноси свет и оне
који су сједињени с Њим Богу Оцу. Отуда се Васкрсли Христос, као што нам то и
јеванђеља сведоче, искључиво јавља и открива у Литургијској заједници с
Богородицом и апостолима, као и са другим својим ученицима, и то као њена глава,
тј. као њен начелник око кога и у коме су сви сједињени и који све њих приводи,
сједињује са Богом Оцем, односно као онај који приносу дарове Богу Оцу - који
служи.

Сједињујући људе с Христом, Дух Свети конституише Евхаристијску
заједницу, тј. Цркву. Зато је Евхаристија названа од апостола и светих Отаца Цркве
Тајна Христова. У тој заједници Христос је као Син Божији глава, центар, док сви
сједињени с Њим Духом Светим, постају Тело Христово.

Делатност Духа, која се остварује најпре у Исусу Христу, и Христа као човека
ослобађа закона створене природе да би се он као човек слободно сјединио с Богом,
а плод тог сједињења јесте васкрсење Христово, наставља се сада после васкрсења и
вазнесења Христовог на небо и у оним људима, личностима који то желе. После свог
вазнесења на небо, Христос шаље Духа, који вечно исходи од Оца, у свет, на људе и
творевину, да би их Дух сјединио с Њим.

Да је не само јединство, него, пре свега, јединство људи с Христом у слободи, тј.
посредством Светог Духа, неопходно за вечни живот свакога од људи, показује
догађај вазнесења Христовог на небо. Другачије речено, да би сједињење људи с
Христом било слободно, ничим ненаметнуто људима, као што је то било са
Богородицом, апостолима и другим, Христос се вазнео на небо.

[kojica]

Вазнесење Христово на небо имало је за циљ да остави апсолутну слободу
људима у одлучивању да ли желе или не да се сједине с њим и имају живот вечни.
Јер, да је Христос остао после свог васкрсења у истом том облику на земљи, ко би
могао од људи да га не призна за Бога и не тражи јединство с њим? То јединство с
Христом као с васкрслим и свемогућим Богом, међутим, не би било слободно од
стране људи и укидало би њихову личност (Јн 20, 26-29). Јер, личност се пројављује
као постојећа искључиво у заједници слободе с Богом као с другом личношћу, у
заједници која ничим није условљена и наметнута. Слобода у сједињењу с Богом у
Христу је била пресудна и пре вазнесења Христовог на небо. То је био случај са
Богородицом, Св. Јованом Крститељем, апостолима и другим његовим ученицима
који су пошли за Христом и пре његовог васкрсења, и остали с Њим и у његовом
страдању, дакле, док Христос још увек није показао своју славу Сина Божијег кроз
васкрсење, и на тај начин показали да се апсолутно слободно сједињују с Христом.

С друге стране, да би сједињење људи с Христом било заиста реално, а не
идејно и фиктивно, потребно је да Христос у неком виду остане присутан на земљи
и после вазнесења на небо. Јер, остварити заједницу с неким или нечим што реално
не постоји, значи изгубити своју личност, свој лични идентитет. (То се редовно
дешава са оним људима који су болесни, шизофрени, јер они су управо такви зато
што утемељују свој идентитет на ономе што не постоји). Зато је Христос, и после свог
вазнесења на небо, остао присутан на земљи, али како сведоче јеванђелисти, “у
другом обличју” (Мк 16, 12). То друго обличје присуства Христовог у свету јесте кроз
Евхаристију, тј. Христос присуствује у свету као многи сједињени у лицу онога који
је начелник Литургије (Лк 24, 28-31), тј. најпре у лицу апостола (Дап 2, 15), који су
били начелници новооснованих литургијских заједница, а затим у лицу епископа,
који су наследили апостоле на месту начелника Св. Литургије. Начелник Св.
Литургије, односно епископ, икона је Христова и на месту је Христовом (Св.
Игнатије Богоносац), зато што он, као Христос, на Литургији сједињује многе у једно
и приноси Духом Светим Богу Оцу природу и све оне који су сједињени с њим. На
тај начин се кроз епископа пројављује личност Сина Божијег, с којом је сједињен и
епископ и то својом вољом као човек, посредством Светог Духа (Крштењем и
Рукоположењем), зато је епископ икона Христа, као што су и остали чланови такође
иконе Христа. Јер као што смо видели из претходних излагања, Христос је потпуни
Син Божији и потпуни човек и то јединство обезбеђује Дух Свети.

Присуство Христово на земљи и после његовог вазнесења на небо, у форми
која обезбеђује апсолутну слободу онима који желе да се сједине с Њим, као и
слободно сједињење од стране људи, обезбеђује Свети Дух. Јер, по речима апостола,
“тамо где је Дух, тамо је слобода”. Зато је силазак Светог Духа био условљен
вазнесењем Христа на небо, јер Дух обезбеђује слободу у остварењу заједнице с
Христом. Та заједница се потврђује Св. Тајнама: Литургијом, Крштењем,
Миропомазањем (помазивањем мирисом), Рукоположењем итд, које потврђују
присуство Светог Духа.

Подсети се и одговори

1. Објасни на који начин Дух Свети остварује јединство творевине у Васкрслом
Христу.
2. Зашто се Васкрсли Христос искључиво јавља и открива у Литургијској заједници?
3. Ко и на који начин конституише евхаристијску заједницу, тј. Цркву?
4. Зашто је по учењу апостола и светих Отаца Цркве Евхаристија названа Тајна
Христова?
5. Објасни циљ Христовог вазнесења на небо.
6. На који је начин Христос, и после свог вазнесења на небо, остао присутан на
земљи?
7. Зашто је епископ, као начелник Литургије, икона Христова?
8. На који начин Свети Дух обезбеђује Христово присуство на земљи и после
вазнесења?

[kojica]

17. КРШТЕЊЕ КАО НОВО РОЂЕЊЕ

Новокрштени се сједињује с Христом и постаје члан евхаристијске заједнице
Духом Светим, што значи да то чини на слободан начин. Другим речима,
новокрштени се Духом Светим, тј. слободно, сједињује с Христом, сједињујући се
истовремено са епископом и свима који су чланови Евхаристије. Новокрштени,
остварујући заједницу с Господом Христом кога не види, јер остварује заједницу с
епископом и људима, члановима Евхаристијске заједнице, то чини апсолутно
слободно у односу на законе природе. Јер, по законима природе, неко је постојећи
ако можемо да га идентификујемо на основу природе, да га видимо, да га опипамо,
чујемо, осетимо итд, што није случај са присуством Христовим у лицу епископа на
Литургији. Христос присуствује на литургији као личност, али не још увек и по
природи, или тачније, не још у прослављеној и васкрслој природи.

Крштење се назива новим рођењем. То рођење је ново у односу на природно
рођење од мужа и жене. По речима Господа Исуса Христа, нико не може ући у
Царство Божије ако се поново не роди водом и Духом. Јер, оно што је рођено од тела
тело је и рођено је за смрт, док оно што је рођено од Духа дух је и рођено је за живот
вечни. У ком смислу се новокрштени поново рађа?

Новокрштени се Духом Светим поново рађа као личност. Већ смо рекли да је
личност однос, тј. да личност извире из заједнице са другим. У природном рођењу
конкретна личност се појављује у односу на оца и мајку и на свет који је окружује. У
тим односима пресудан је однос новорођеног са мајком и тај однос га чини
личношћу. Будући да је мајка, као и други у породици смртно биће, дете које се рађа
смртно је не само по природи, већ и као личност. Зато што је рођено не својом
слободом, већ вољом оца и мајке, тј. извор његовог постојања није његова слобода,
већ воља другог. Када човек промени свој однос и када за извор свога постојања
одреди нешто друго, у том случају се и он мења као личност.

У Крштењу човек слободно бира Бога за свој извор постојања. Кроз крштење
човек се одриче своје воље, свога ја, одриче се старога човека у себи, и своју вољу
подчињава вољи Божијој. У том тренутку он мења свој лични идентитет
премештајући своју везаност за Бога, уместо за породицу, или друштво, или било
шта друго. Другим речима, новокрштени Духом Светим одричући се своје воље у
корист Божије, поистовећује се са Христом и остварује заједницу с Богом Оцем и
поново се рађа постајући Христос, син Божији, по благодати. И то је сједињење с
Христом, будући да је и Христос Син Божији, зато што је у вечној заједници слободе
са Богом Оцем. За разлику од Сина Божијег који је то и по природи, зато што је исте
природе са Оцем, човек остаје по природи човек, али као личност, на основу слободе
постаје син Божији. То нам је показао и сам Христос као савршени човек
подчињавајући своју људску вољу Божијој.

[kojica]

Будући да Христос као Син Божији приводи све људе и сву творевину Богу
Оцу испуњавајући његову вољу, подчињавање људске воље Божијој једино је могуће
у Христу и кроз Христа. На овај начин Дух Свети уводи један нови начин постојања
људи и читаве створене природе у Христу, литургијски.

Литургија као заједница људи на основу слободе, љубави, носи са собом две
димензије. Она је заједница слободе људи међу собом и истовремено с Богом Оцем,
преко епископа као свог начелника. Заједница слободе, љубави с другим човеком, у
Литургији значи заједницу с Христом. Подчињавање своје воље Христу значи
подчињавање воље другом члану Литургијске заједнице. Истовремено, таква
заједница слободе, љубави с другим као с Христом, чини да сваки члан Литургијске
заједнице не може више постојати сам за себе. Јер, без заједнице с Богом у Христу, не
може нико постојати вечно, зато што је Христос једини посредник између Бога и
створеног света.

С друге стране, будући да је Христос један, подчињавање своје воље Христу у
Литургији значи подчињавање своје воље началнику Литургије као Христу.
Заједница слободе, љубави коју остварује Литургијско тело с Богом Оцем, преко
првог у Литургији чини истовремено да Бог за све чланове Литургије буде Отац; и
првом у Литургији и свима осталим који су сједињени с Богом преко првог (зато се
једино на Литургији Бог ословљава са Оче наш...), а првог и све који су сједињени с
њим и преко њега с Богом Оцем чини Сином Божијим, односно синовима Божијим,
јер је истински први у Литургији Христос, Син Божији.

Размисли и одговори

1. Објасни зашто је Крштење ново рођење.
2. На који начин Дух Свети уводи нови начин постојања свега створеног у Христу?
3. Зашто је Литургија заједница слободе људи међу собом и истовремено с Богом
Оцем?

[kojica]

18. ДУХ СВЕТИ СЕ ДАЈЕ ОД СТРАНЕ ХРИСТА И ВОДИ КА ХРИСТУ, ОДНОСНО ДУХ
ЧИНИ ХРИСТА ПРИСУТНИМ НА ЗЕМЉИ

Христос даје Духа Светог свим људима који то желе и читавој творевини. Дух
Свети вечно исходи од Бога Оца, али га у свет шаље Бог Отац кроз Христа, ради
остварења Тајне Христове, односно ради сједињења творевине с Богом у његовом
Сину.

Прво давање Духа Светога од стране Васкрслог Христа својим ученицима
догодило се на Св. Литургији, у којој се васкрсли Христос једино и појављује (Јн 20,
19-23). После вазнесења Христовог, дар Светог Духа се такође даје на Литургији од
стране њеног начелника, односно од апостола, тј. епископа као од Христа, јер је
Христос присутан и после свог вазнесења, као што смо већ видели, у лицу онога који
предстоји Св. Литургији.

По вазнесењу Христовом на небо, Христос даје Духа Светога људима кроз
апостоле, односно кроз епископе. Будући да се Христос пројављује кроз апостоле,
односно кроз епископе, само онда кад они предстоје Евхаристијском сабрању,
давање Духа Светог се искључиво чини на Литургији, у склопу Литургије кроз
апостола, односно епископа, који началствује у Литургији. То се догађа кроз
Крштење, Миропомазање, Рукоположење и друге Св. Тајне, а то су чинови којима се
истовремено и конституише Литургија. Отуда, по сведочењу ап. Луке у Делима
апостолским (1. и 2. глава), апостол Петар, који после вазнесења Христовог
началствује на Литургији, на којој је био постављен, рукоположен, Матија за
дванаестог апостола узима главну реч и кроз његова уста се даје дар Христов Матији,
а који је Дух Свети (Дап 1). Такође, он и крштава, односно даје Духа Светог и то опет
на Литургији и у склопу Литургије, придошлима у Јерусалим у дан Педесетнице, а
који су то слободно желели (Дап 2). Међутим, и једна и друга пракса, и
рукоположење и крштење, имају за циљ да сједињују рукоположене и крштене, (јер
и крштење је рукоположење лаика) са Христом, односно да сваког члана учине
Христом Духом Светим и да све заједно сједињују са једним Христом који се
пројављује у лицу начелника Цркве, односно да сједињују с начелником
Евхаристијске заједнице и са осталим члановима Литургије. Другим речима, Дух
Свети сједињује с Христом тако што сједињује с начелником Литургијске заједнице и
чини сваког члана Христом конституишући на тај начин Цркву, тј. Евхаристију, као
Тајну Христову, као Тело Христово.

[kojica]

Дух Свети сједињује људе с Христом на тај начин што чини да се њихова
слобода у односу на Бога пројави на исти начин на који се пројављује и Христова
слобода у односу на Бога Оца и људе. А она се пројављује као љубав према Богу Оцу.

Као што Христос као Син Божији показује да је његова личност везана за Оца, тако и
људи сједињени с Христом у Литургији свој идентитет црпу из заједнице с Богом
Оцем. На овај начин људи постају Синови Божији у Христу. И то јединство остварује
Свети Дух.

На овај начин Црква, као заједница многих у Христу постаје Тело Христово, а
Христос постаје личност, ипостас тога тела. Црква и Христос су неодвојиви једно од
другог и чине један организам. Не стоји Христос насупрот Цркви, нити Христос
постоји паралелно са онима који су у Литургији и са оним који је први на Св.
Литургији, већ се поистовећују. Ово најочигледније показује Литургија, у којој је онај
који служи глава Литургијске заједнице и икона Христова. Икона је у том смислу
што је епископ, који предстоји у Литургијској заједници, служба која обезбеђује
јединство свих чланова Цркве и зато је као личност поистовећен са личношћу
Христовом. Он се на исти начин изражава као личност Христова тиме што је окренут
Богу Оцу, што себе самог и целу Цркву приноси Богу Оцу, не престајући да буде
човек. Тај начин, на који се изражава личност Христова у Литургији, јесте слободна
окренутост Богу Оцу и испуњење његове, Очеве воље и осигурање јединства
заједнице преко првог у њој. А воља Очева јесте да се читава творевина сједини
преко човека с Њим у Сину посредством Светог Духа.

Творевина, сједињена с Христом, делатношћу Духа приноси се кроз Христа
Богу Оцу. На тај начин и Син и Дух, али и сви сједињени у Литургији, показују да
својом делатношћу испуњавају вољу Оца. Зато је Литургија, односно Евхаристија,
Приношење и Благодарност целокупне природе кроз Христа и Духа, Богу Оцу за све
оно што јој је учињено ради вечног живота. Јер, то је била воља његова да се сва
природа сједини кроз Христа посредством Духа с Богом и тако живи вечно. Дакле, у
Литургији се људи поистовећују са Христом, тј. сједињују се са Христом и на тај
начин улазе у живот вечни. Зато је Литургија икона, предокус будућег Царства
Божијег.

Син Божији, дакле, има централну улогу у спасењу света, јер све што се
дешава, дешава се у његовој личности и кроз Њега, али томе доприносе и Отац и
Дух, сваки на свој начин. Син Божији се оваплоћује и у њему се створена природа
сједињује са нествореном и налази спасење од смрти. Отац, као ни Дух, не
оваплоћују се. Међутим, ни без њих, као ни без Сина Божијег, не би могло да дође до
остварења Тајне Христове. Отац благосиља, и од њега почиње свака иницијатива, па
и остварење Тајне Христове, и у њему, Оцу, завршава, налази свој крај, целокупна
икономија спасења света, док Дух садејствује. Дакле, целокупна икономија спасења
као Тајна Христова, дело је Св. Тројице. У спасењу света, међутим, прву и последњу
реч има Бог Отац. Последња делатност Оца у икономији спасења пројавиће се у
васкрсењу творевине, сједињене у Христу, за живот вечни.


Подсети се и одговори

1. На који начин Свети Дух чини Христа присутним на земљи?
2. Објасни како Свети Дух сједињује људе с Христом на Литургији.
3. Зашто су Црква и Христос неодвојиви?
4. Објасни зашто је Литургија икона будућег Царства Божијег.
5. Образложи зашто и на који начин у остварењу Тајне Христове учествују Отац,
Син и Свети Дух.

[kojica]

19. ЕВХАРИСТИЈА КАО ИКОНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

Дух Свети својом делатношћу уводи један нови начин рођења и постојања за
створену природу, слободан, који је различит од природног рођења и постојања.
Људи се поново рађају тако што се посредством Светога Духа сједињују са
Сином Божијим и постају тело Христово, синови Божији, не престајући да буду то
што јесу по природи, људи. Символ новог рођења људи у Христу за живот вечни јесу
Крштење и Миропомазање.

Крштењем и Миропомазањем, међутим, Дух Свети конституише Литургијску
заједницу. Новокрштени постају сједињени с Христом на тај начин што постају
чланови Евхаристијске заједнице. Истовремено, кроз Крштење, Дух Свети поставља
новокрштене на одређено место у заједници. Они постају народ Божији.
Кроз Рукоположење, као други вид деловања Духа Светог, Дух уобличава
Литургијску заједницу у форму будућег Царста Божијег. Дух Свети поставља првог
у тој заједници, епископа, као икону Христа, затим свештенике као иконе апостола,
ђаконе, као иконе анђела и разне друге службе. Другим речима, Дух Свети уводи
последњу реалност света у историју (Дап 2, 17), тј. Царство Божије, кроз Литургију
као заједницу многих људи и целе творевине у Христу.

Пророштва о доласку Царства Божијег, како она из Старог завета, тако и из
Новог (Мт 25, 31-34), говоре о томе да ће Царство Божије доћи када Христос, Син
човечији (како се Христос другачије назива), дође у сили и слави, што значи у Духу
Светом, окружен анђелима и светима и тада ће се сабрати око њега сви народи на
земљи. Тада ће бити суд свету и Царство Божије. Овај опис одговара Литургијској
пројави Христа, где он као начелник Литургије стоји окружен свештеницима,
ђаконима и народом Божијим. Зато је Литургија икона, тј. предокус Царства
Божијег. Ово показује и сам поредак Литургије, као и символи који се употребљавају
у њој, епископска и свештеничка одела, као и ђаконска, унутрашње украшавање
Цркве где се служи Литургија итд. Шта, међутим, треба разумети под тим да је
Литургија икона Царства Божијег, а не право Царство Божије?

Појам иконе у хришћанском предању води порекло од тога да је човек икона
Божија. Човек није икона Божија по својој природи, већ као личност, односно на
основу начина постојања те природе. Човек иконизује Бога, чини га присутним у
створеном свету када постоји тако што слободно остварује заједницу с Богом. Будући
да је Бог постао човек, Исус Христос, човек остварује заједницу с Богом једино у
Христу и кроз Христа и на тај начин показује, иконизује присуство Божије у историји.
После вазнесења Христовог на небо, Христос присуствује у створеном свету кроз
Литургијску заједницу, односно као Литургијска заједница. Другим речима, начин
служења људи Богу, тј. Литургија (гр. литургија значи служба) пројављује Бога,
односно Царство Божије, сад и овде у историји, у икони, као заједницу људи с Богом
која је посебног типа.

[kojica]

Начин постојања људи у Литургији иконизује Царство Божије, чини га
присутним, али оно не постоји још у домену природе њених чланова. Тачније, докле
год чланови Литургијске заједнице умиру, а смрт је смрт њихове природе, дотле се
Царство Божије пројављује у икони, а не у потпуности. То нам показује и Христово
васкрсење. Бог је Христа прославио у потпуности васкрснувши га из мртвих. Са
свеопштим васкрсењем мртвих и коначним уништењем смрти, да ништа што је
створено више не умире, доћи ће и Царство Божије у пуноћи, односно биће све у
свему Христос.

Долазак Царства Божијег у пуноћи неће укинути Литургију, односно Цркву.
Црква ће прерасти у Царство Божије кроз васкрсење свих својих чланова, тј. када
чланови Литургије буду бесмртни не само као личности, већ и по природи, по телу,
саобразно васкрслом Христу. Литургија је однос њених чланова кроз Христа и у
Христу са Богом Оцем и тај однос никад неће престати, јер управо он, однос, тј.
личност, чини да природа постоји као бесмртна, као Христос. Литургија је икона
Царства Божијег зато што њени чланови начином постојања у њој, као личности,
дакле, оприсутњују Царство Божије у историји. Умирући, међутим, истовремено
показују да Литургија још увек није Царство Божије. Јер, у Царству Божијем неће
више бити смрти. Но, као што природа не може постојати без личности, тако ни
личност не може постојати без вечног постојања природе. Чланови Литургијске
заједнице сада у историји остварују личну заједницу с Богом у Христу, постају дакле
у заједници слободе љубави с Богом Оцем у Христу личности, Христос, синови
Божији. Та заједница је, међутим, основ постојања наше природе, залог њеног
васкрсења из мртвих и вечног постојања. Зато је, дакле, Литургија неодвојива од
Царства Божијег, односно ако не постоји Литургија, неће постојати ни Царство
Божије.

Ова повезаност Литургије и Царства Божијег карактерише икону у
православном предању. Икона није обична слика. Икона се разликује од слике у
томе што она има онтолошку везу са прототипом, док слика то нема. Ако уништите
икону, уништили сте и пројаву прототипа, док ако уништите слику нечега, тиме
нисте уништили прототип.

Подсети се и одговори

1. Зашто су Крштење и Миропомазање симболи новог рођења људи у Христу за
живот вечни?
2. На који начин Свети Дух Крштењем и Миропомазањем конституише
литургијску заједницу?
3. Објасни Рукоположење као вид деловања Светог Духа.
4. Зашто је Литургија икона Царства Божијег, а не право Царство Божије?
5. На који ће начин Црква прерасти у Царство Божије?

[kojica]

20. АПОСТОЛСКО ПРЕЈЕМСТВО, НАСЛЕДСТВО

Апостолско прејемство, или наследство у Цркви, подразумева непрекинути
историјски континуитет Цркве Божије и присуство Христово у њој, у историји.
Проблем апостолског прејемства покренут је у Цркви први пут у другом веку после
Христа. Покренули су га гностици, који су тврдили да они поседују тајно знање, које
им је дато од Бога и којим се људи спасавају. Црква је реаговала на ово погрешно
учење тврдећи да су једини апостоли ти који су сачували и нама предали Цркву као
једини начин и место спасења и да мимо Цркве нема Христа, односно нема спасења
за створену природу. Прва Црквена заједница, односно Литургијска заједница и
данашња Црква, апсолутно су идентичне. То је једна и иста Црква која траје до данас
од њеног почетка. То трајање и идентитет Цркве остварује се Духом Светим и то је
оно што се назива апостолским прејемством. На који начин се остварује
непромењени идентитет Цркве од њеног почетка до данас?

Црква наставља своје непроменљиво историјско трајање Духом Светим и то
кроз видљиве радње Рукоположења, којим установљује посебне службе у
Литургијској заједници. Овде треба нагласити да је и Крштење, односно
Миропомазање, рукоположење и то рукоположење за народ Божији, за лаике (гр.
лаикос значи човек из народа) као посебну службу у Цркви. Затим Дух Свети
поставља епископе, свештенике и ђаконе као посебне службе у Литургији. Шта Дух
Свети предаје у контексту рукоположења?

Постоје два приступа у одговору на ово питање. Први приступ је историјски и
у контексту овог Дух Свети полази из историје, из прошлости, и преноси у Цркву,
или кроз Цркву, оно што се збило у историји у вези са нашим спасењем. Христос је
после свог вазнесења на небо послао Светог Духа да настави његово дело. То
подразумева да чланови Цркве, посебно апостоли и њихови наследници епископи,
Духом Светим настављају Христово дело на земљи које је он започео, а које је предао
својим наследницима после свог Вазнесења на небо. У ово предање, односно
наследство, спада и власт Христова коју је он предао својим ученицима, а они опет
својим наследницима.

[kojica]

Из ове перспективе гледано, садашња Црква у односу на Цркву до Вазнесења
Христовог, разликује се у томе што у њој није присутан Христос лично, већ преко
свога посредника. С друге стране, дело које чине наследници Христови на земљи
представља понављање онога што је Христос чинио боравећи на земљи, укључујући
ту и мисионарску делатност, ширење јеванђеља по свету. Црква је, дакле, понављање
историјских догађаја и то понављање је чини идентичном са првом Црквом, односно
са Христом. Још један моменат је присутан у оваквом, историјском виђењу
апостолског прејемства, а то је да се на Христа гледа као на индивидуу, која
индивидуално преноси своју власт другим индивидуама, својим наследницима. У
том контексту, нити је рукоположење потребно да се обавља на Литургији, јер ако
Христос постоји сам за себе, мимо оних коју су сједињени с Њим и чине Тело
Христово, апостола и других његових ученика, онда је то заиста непотребно, нити
чланови Цркве као наследници Христови треба да изражавају свој идентитет на
Литургији, у односу на заједницу с другим и са Богом Оцем. Они изражавају свој
хришћански идентитет, своју христоликост, понављајући оно што је Христос чинио,
тј. имитирајући Христа (имитатио Цхристи).

Други приступ овој теми јесте есхатолошки. То значи да Дух Свети не
последује Христу у једном историјском контексту, већ му претходи. Дух Свети уводи
Христа у историју, тачније, Дух Свети чини Христа Христом. Тамо где је Дух, тамо је
и Христос, тј. Тајна Христова.

На основу сведочанства из Светог Писма (Дап 2, 17), Дух Свети својом
делатношћу доноси есхатон у историју, тј. доноси последњу реалност постојања
света у историју. Другачије речено, Дух својом делатношћу преображава свет и
историју од смрти у Царство Божије. У Царству Божијем прво место заузима Исус
Христос, јер је он једини посредник између света и Бога, затим апостоли и сви свети
сједињени са Христом. Ово Дух Свети чини на тај начин што прво уводи Сина
Божијег у свет сједињујући га с човеком, тј. остварујући Тајну Христову, а затим
сједињује сву творевину са Христом, градећи Цркву као Тело Христово, односно
Литургијску заједницу кроз свете тајне: Крштења, Миропомазања, Рукоположења
итд. Другим речима, Дух Свети својом делатношћу конституише Цркву као Царство
Божије. Отуда се у православној Цркви за време рукоположења за епископа служи
Литургија, која се иначе служи на Духове када је и установљена Црква, што показује
да је свако рукоположење за епископа поновно установљење Цркве, као што је то
било на почетку.

Овакво виђење апостолског прејемства не искључује ни једног момента
историјску повезаност Цркве у садашњости са њеном прошлошћу. Напротив, и један
и други вид су истовремено присутни у Цркви кроз апостолско прејемство.

[kojica]

Последице оваквог деловања Духа Светог по Цркву јесу следеће: Христос и
Црква, тј. Литургијска заједница, поистовећују се. Христос није одсутан из Цркве, већ
он возглављује Цркву чинећи је једном и истинитом на тај начин што предстоји у
литургијском сабрању у лицу епископа, тј. првог у Литургији. Литургија, међутим,
није понављање догађаја из прошлости, тј. из историје, већ је она будуће Царство
Божије, у коме неће бити смрти. Зато се Литургија служи свечано и све у њој показује
радост и поредак будућег века, тј. Царства Божијег. Ова есхатолошка димензија
Цркве не одваја Цркву од прошлости, тј. од везе са прошлошћу. Чланови Цркве
добијају дар Духа Светог сваки посебно, и то их чини непоновљивим личностима.
Међутим, чланови Цркве, који су носиоци Духа Светог, нису то као индивидуе, већ
свој дар Духа Светог, тј. своју службу коју су примили од Светог Духа, показују у
Литургији, у заједници са свима осталим члановима. Зато се Рукоположење у
православној Цркви искључиво обавља у Литургији и за Литургију. Пошто нема
дара Духа Светог који се изражава мимо Литургије, епископ који има дар Духа да га
и другима даје, то искључиво чини на Литургији. Тиме епископ показује да Духа
даје сам Бог Отац преко Христа. Дух Свети својом делатношћу конституише
Литургију и зато се и дарови Духа дају за Литургију. Нико не може бити носилац
никаквог дара Духа Светога мимо Литургије, а посебно не онај који не доприноси
Литургијском јединству (уп. 1Кор 12-13).

Православна Црква, својим виђењем апостолског прејемства и његовим
практиковањем до данас, кроз рукоположење наставља историјски континуитет
Цркве Христове, чинећи истовремено кроз Литургију присутним будуће Царство,
сад и овде. То је делатност Светога Духа и зато је апостолско прејемство прејемство
Христово.

Подсети се и одговори

1. Објасни апостолско прејемство (наследство) у Цркви.
2. Образложи зашто Црква наставља своје непроменљиво историјско трајање Духом
Светим, кроз видљиве радње Рукоположења.
3. Објасни есхатолошку димензију Цркве.
4. Зашто се у Православној Цркви рукоположења обављају у Литургији и за
Литургију?
5. Објасни зашто је према учењу Православне Цркве апостолско прејемство у ствари
прејемство Христово.

[kojica]

21. ЦРКВА ЈЕ КОНКРЕТНА ЕВХАРИСТИЈСКА ЗАЈЕДНИЦА
ПРЕДВОЂЕНА ЈЕДНИМ ЕПИСКОПОМ

Шта је то Црква? На ово питање постоје данас многи одговори. Одговор на ово
питање, међутим, који нам даје Свето Писмо и каснији св. Оци јесте да је Црква
сабрање (гр. синаксис) свих хришћана једнога места, односно града на једном месту
под једним епископом, или начелником ради приношења жртве благодарности
Богу, тј. конкретна Литургијска заједница. О овоме јасно сведочи ап. Павле када
пише Коринћанима: “када се сакупљате у Цркву, чујем да постоје поделе међу
вама...” (1Кор 11, 18 и даље). Израз “сакупљате” овде се очигледно односи на
Евхаристијско сакупљање, сабрање, које се назива Црквом. Дакле, појам Црква у Св.
Писму Новог завета не указује на једну апстракцију, већ на једну реалну
Евхаристију, Литургију.

Ову истину, да се под Црквом подразумева конкретна Литургијска заједница,
потврђују и каснији свети Оци као што су: Св. Игнатије Богоносац, Св. Иринеј
Лионски, Св. Максим Исповедник и др. “Тамо где се појави епископ тамо нека буде
и сав (верни) народ, као што тамо где је Исус Христос, тамо је и васељенска
(католичанска, пуна) Црква” (Св. Игнатије, Смирњанима, 8, 2).

Исто тако, црквено искуство, пре свега заједнице с Богом, а затим и са другим
људима и са природом у раном хришћанству није опште религијско, нити пак
просто хуманистичко, већ искључиво литургијско. Зато што је Бог присутан и са
њим се може општити једино у Литургијском сабрању, односно општење човека с
Богом је један конкретан начин постојања човека који се изражава, пројављује једино
у Литургији и као Литургија.

Поистовећење Евхаристијског сабрања са Црквом Божијом свакако има везе са
јединством многих људи, или тачније свих људи и целокупне творевине с Богом у
Христу ради спасења од смрти. Смрт није ништа друго до распадање, раздвајање
једне природе на многе индивидуе које ако остану индивидуе, несједињене међу
собом и са Богом, остаће смртне. Јединство, дакле, многих у једном телу јесте
онтолошки предуслов превазилажења смрти. То је најављивано још у Старом завету
где се многи, тј. изабрани народ Божији- Израиљ сједињује са једним, до
поистовећења, и назива се “слугом Божијим” који је Христос (Ис 53, 12). Сједињење
многих са једним до поистовећења у Новом Завету се остварује и пројављује у
Литургији. По речима ап. Павла: “Чаша благослова коју благосиљамо није ли
заједница крви Христове? Хлеб који ломимо није ли заједница тела Христова? Јер
један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једног хлеба причешћујемо”
(1Кор 10, 15-17), или на другом месту где каже: “Нема више Јудејца ни Јелина, нема
више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један (Господ
Исус Христос, уп. Еф 4, 4-5) у Христу Исусу” (Гал 3, 28). Литургијско сабрање је,
дакле, “заједница многих” који чине “једно тело”, Тело Христово, или тачније истог
Христа. Речју, Литургијска заједница се поистовећује са Христом.

[kojica]

Јединство многих у једном телу, Телу Христовом не укида разлику, тј.
различитост сваког члана у Литургији. Није, дакле, Црква као Тело Христово
заједница многих у којој се не разликују њени чланови као личности, односно у којој
се не разликује и Христос као први у односу на друге, или пак, у којој не постоји
хијерархија служби. Литургијска заједница, тј. Црква је заједница многих служби:
епископ, свештениици, ђакони као клир и народ Божији, али она има и своју
посебну структуру. Будући да је Исус Христос Син Божији једини посредник између
створеног света и Бога и да се он слободно посредством Светог Духа поистовећује са
светом поставши човек, Христос се и у Литургијском сабрању, тј. у Цркви,
поистовећује са сваким њеним чланом, о чему сведоче речи св. Игнатија, “поштујте
један другога и нека нико не гледа на ближњега по телу, него једни друге свагда
љубите у Исусу Христу “(Св. Игнатије, Магнежанима 6, 1-2), али не престаје да буде то
што јесте, различит од њих, тј. не престајући да буде први у Литургији, односно у
Цркви. У Литургији постоји увек први, тј. епископ и он је тај који служи Литургију и
њена је глава, као икона Христа који је једина глава Цркве. Другачије речено, иако се
Литургија поистовећује са Телом Христовим, тј. са Христом, и сваки члан Литургије
се поистовећује са Христом, Литургијска заједница не престаје да буде заједница
многих у једном Христу и да има једног првог који је начелник Литургије, тј. који
служи Литургију и који се, пре свега, поистовећује са Христом. Тај први је епископ,
односно онај који предстоји на Литургији и приноси дарове, тј. који приводи сву
заједницу Богу Оцу као Христос. Зато је у раној Цркви, све до почетка 4. века, једино
епископ служио Литургију, односно зато што је једино епископ служио Литургију он
је пре свега био икона Христа на Литургији, тј. у Цркви и самим тим њена глава и
њен начелник. “Чините све под председништвом епископа који је на месту Божијем
(Христовом), каже Св.Игнатије Антиохијски потврђујући ово (Св. Игнатије, Маг 6, 1-
2). Чак и касније, после 4. века. када су настале парохије у данашњем смислу речи у
којима литургију служе и свештеници, епископ није престао да буде једини
служитељ Литургије и глава Цркве, односно икона Христова. Зато што свештеници
служе искључиво по благослову епископа, као што се и све друго у Цркви једино
одвија по сагласности, односно благослову епископа.

Ову свест о томе да се Црква поистовећује са Литургијом православни народ
чува до данас. Када народ каже идем у Цркву, он под тим подразумева, пре свега, да
иде на Литургију. Чак и Црква као грађевина је добила то име зато што се у њој
служи Св.Литургија.

С друге стране, посебно поштовање које указује верни народ епископу сведочи
о томе да у његовом лицу гледа само присуство Христово. И то наравно не може да
се одвоји од Литургије и литургијског искуства.

[kojica]

Дакле, Црква је конкретна Литургијска заједница возглављена епископом.
Црква је Тело Христово, исти Христос, један Христос иако су многи због тога што је
постојање личности као једног конкретног бића незамисливо, немогуће без
заједнице са многима. Мимо заједнице многих, која је Литургија, не постоји Црква,
не постоје хришћани. Међутим, у тој заједници се не губи конкретност, тј.
различитост сваке личности. Напротив! Из заједнице извире и захваљујући
заједници личност постоји као непоновљиво биће. Попут постојања Једног Бога који
је то што јесте, Један Бог, зато што је заједница Оца и Сина и Светог Духа. Мимо
личности Св.Тројице не постоји Бог, нити постоји божанска суштина. Свака
Божанска Личност, међутим, постоји у заједници са другом личношћу. Бог Отац је
вечни Отац зато што вечно има Сина и Духа, тј. у заједници са Сином и Духом јесте
то што јесте - Бог Отац. Тако и Син и Свети Дух у односу на Оца. Истовремено, свака
личност је носилац целокупне божанске суштине. Није дакле, део ње, већ се
целокупна божанска суштина садржи у свакој личности. То опет, не значи да ако
имамо Три Божанске Личности тада имамо три Бога. Боже сачувај! Један је Бог зато
што божанске личности нису индивидуе које деле једну божанску суштину на три,
већ су личности и зато ни једна Божанска личност не постоји мимо заједнице,
јединства с другим двема личностима. Зато је и Црква икона Бога, заједница многих
који су један Христос јер постоје као личности, а не као индивидуе.

С друге стране, као што је Бог Отац начело божанства и узрок постојања Сина
и Духа, тј. први је у Св.Тројици, тако је и у Цркви Исус Христос, односно епископ
први и од њега почиње сваки живот Цркве. Исус Христос је у Цркви икона Бога Оца
и кроз њега ми сви општимо са Богом Оцем и зато смо и ми синови Божији по
благодати, тј. поистовећујемо се са Христом Сином Божијим кроз лични однос с
Богом Оцем у Христу. Слично томе после вазнесења Христовог епископ у Цркви се
Духом Светим поистовећује са Христом и зато је и он икона Бога Оца и кроз њега и у
њему читава Црква општи са Богом Оцем као кроз Христа. То потврђује св. Игнатије
када каже: “Сви следујте епископу, као Исус Христос Оцу... (Другим речима,
поштујте епископа као Бога Оца, али на такав начин као што је Исус Христос
поштовао Бога Оца) Нека нико без епископа не ради било шта што се односи на
Цркву. Она Евхаристија нека се сматра сигурном која је под епископом”(Смирњанима
8, 1).

Вечни живот људи и читаве творевине подразумева да свет постане Црква, тј.
да људи постану личности, тј. да се поистовете са Христом кроз заједништво с Богом
Оцем у Исусу Христу, тј. у епископу и међу собом (то значи у Литургијској
заједници с другим људима) и да природа у том заједништву превазиђе своје
ограничености које је воде у смрт и постане и она тело Христово изражавајући то
кроз припадност једној конкретној Евхаристијској заједници.

Подсети се и одговори

1. Шта је то Црква?
2. Зашто се Црква поистовећује са Литургијом?
3. Објасни како је могуће да је Литургија сам Христос кад је она заједница многих.
4. Чије постојање иконизује Литургија?
5. Ко је први у Литургији и зашто?
6. Који је то литургијски начин постојања људи и творевине?
7. Шта се постиже литургијским начином постојања?

[kojica]

22. ЦРКВА ЈЕ ИСТОВРЕМЕНО ПОМЕСНА И ВАСЕЉЕНСКА

Црква се пројављује као истинита једино у конкретној Литургијској заједници
возглављеној једним епископом. У почетним вековима у једном месту, тј. граду
постојала је само једна Црква, зато што је постојало само једно литургијско сабрање и
један епископ. То потврђује како Св.Писмо, посебно посланице ап. Павла које су
упућене конкретној Цркви која се налазила у једном конкретном граду, нпр, “Цркви
Божијој која борави у Коринту”, тако и каснији св. Оци, посебно Св. Игнатије чије
смо речи већ навели упућене Цркви у Смирни : “Тамо где се појави епископ тамо
нека буде сав верни народ, као што тамо где је Исус Христос, тамо је и васељенска
(саборна) Црква. Литургијско сабрање возглављено једним епископом се другачије
назива и помесна Црква (гр. топики еклисија), зато што је омеђена једним
конкретним местом.

Због тога што се Црква пројављује једино као конкретна Литургијска
заједница, тј. као помесна Црква, многи сматрају да израз помесна Црква означава
део Цркве у односу на васељенску Цркву као универзалну, или која је васељенска
онда кад се прошири у све крајеве света, тј. васељене, или пак када се све помесне
Цркве уједине у једну. Ово мишљење је настало под утицајем схватања да се појам
васељенска, католичанска за Цркву (од гр. речи кат' олу што значи целокупност,
целовитост, потпуност) односи на географску распрострањеност, тј. да је то
географски појам. С друге стране, овакво схватање васељенскости, пуноће Цркве
произлази још и из схватања бића као једне суштине која је раздељена на многа
бића, док су личности као конкретни начини постојања те суштине само њени
делови и док се сви делови не саставе немамо пуноћу бића, дакле мишљење које је
апсолутно страно источним Св.Оцима. Сходно томе, помесне Цркве су за
римокатоличке богослове само делови једне васељенске Цркве, а нису саме по себи
пуне, васељенске Цркве.

Овакво схватање васељенскости Цркве, као географског појма је заступљено
код Римокатолика. Они под једном Црквом, пуном Црквом, подразумевају јединство
свих помесних Цркава као њених делова под једним епископом, епископом у Риму,
тј. под Папом на основу власти коју сам папа има и који чини да Римокатоличка
Црква буде једна пуна, васељенска Црква, тј. Једна, Света, Васељенска и Апостолска.
Васељенска Црква је по Римокатоличком схватању универзална Црква и она у свом
постојању предходи помесним Црквама. Помесне Цркве које возглављују епископи
нису пуне, васељенске Цркве, већ само делови васељенске Цркве возглављене
епископом града Рима, тј. Папом.

Епископи помесних Цркава су помоћници Папе које он рукополаже и
поставља и који као ни папа не црпе свој епископски идентитет из Литургије, већ на
основу власти коју им Папа преноси рукоположењем. Последица оваквог схватања
помесне Цркве код Римокатолика јесте и то да у Римокатоличкој Цркви буквално
постоји само један прави епископ, а то је папа, што озбиљно доводи у питање и само
папско епископство, што ћемо касније и видети.

[kojica]

Васељенскост, католичанство, саборност Цркве је у православној
еклисиологији квалитативни, а не квантитативни појам и означава пуноћу Цркве
која се темељи на присутности Христовој као личности у Литургији. Свака
Литургијска заједница под једним епископом је пуна Црква, Једна, Света,
Васељенска и Апостолска Црква зато што се она поистовећује са самим Христом, тј.
она је један и исти Христос зато што личност не постоји без и мимо заједнице.
Католичанство, васељенскост Цркве указује да је једна Црква истинита, пуна а не део
Цркве и то је Литургијска заједница возглављена једним епископом зато што је свака
Литургијска заједница возглављена једним епископом потпуни Христос, исти
Христос.

Исто тако и сваки епископ који возглављује једну конкретну евхаристијску
заједницу једног места јесте икона Христова, сам Христос. Тај идентитет епископ
добија на основу првог места које заузима у Литургији, односно зато што је он
једини служитељ Литургије у том месту. Нема помесне Цркве која је већа од друге,
нити епископа који је већи од другог епископа.

Очигледно је да Православна еклисиологија васељенскост, пуноћу помесне
Цркве, посматра у контексту светоотачког схватања постојања, најпре Бога као
личности, тј. Св.Тројице, а затим и човека као личности и иконе Божије. У Богу не
предходи у постојању божанска суштина у односу на личности. Божанска суштина
никад не постоји “гола”, безлична, већ само као конкретне личности: Отац, Син и
Свети Дух. Мимо божанских личности не постоји Бог. Бог је Отац, пре свега, и као
Отац је узрок постојања Бога, тј. Он рађа Сина и исходи Светог Духа. Истовремено,
свака личност садржи у себи пуноћу божанства. Отац је Бог, Син је Бог и Свети Дух
је Бог. Личности нису делови божанства, већ је свака личност носилац постојања
целе божанске природе. Примењено на Цркву и њену пуноћу, тј. васељенскост, то
значи да нема универзалне, васељенске Цркве, а сходно томе ни васељенског
епископа мимо конкретне помесне Цркве, тј. Литургијске заједнице. Свака помесна
Црква као Литургијска заједница возглављена једним епископом јесте пуна,
васељенска Црква, Црква Божија како се другачије назива, која постоји, односно
борави у разним местима. На крају то жели да каже израз апостола: “Цркви Божијој
која борави (гр. парикуса) у Коринту” или Риму, или пак, на другом ком месту.
Дакле, свака Литургијска заједница под једним епископом је помесна Црква,
зато што се пројављује на једном конкретном месту или граду, и без ње не постоји
Црква, али је истовремено и васељенска, односно Једна, Света, Васељенска и
Апостолска зато што је пуна Црква а не део Цркве. А то је због тога што се свака
Литургијска заједница под једним епископом поистовећује са Христом. Отуда имамо
и ову дефиницију каја гласи: Један епископ, једна Евхаристија, Један Христос, Једна
васељенска Црква.