Битка код Велбужда

[Ometač]

Аутор:
Д. Лопандић


У ИМЕ ТВОЈЕ,

ГОСПОДЕ!


Није сигурно које је тачно године принцеза Ана коју неки зову и Неда, кћи
краља Милутина, удата у Бугарску за Михаила, сина видинског деспота.
Вероватно је то било на размеђу векова, крајем 13. или почетком 14. столећа,
односно између 1298. и 1301. године. Тим браком потврђен је мир и стављена
тачка на бројне српско-бугарске размирице током деценије ратовања на
северу српских земаља. Претходно су сукоби на српско-угарско-бугарским
међама отпочели још око 1291. године, у области Браничева на Дунаву.

[Ometač]

[Ometač]

Рат двојице српских краљева, браће Драгутина и Милутина, против браничевских
господара Дрмана и Куделина завршен је победом Срба. Они „прогнаше оне
зломисленике (који) одоше посрамљени у погибли и великом презиру”. Међутим,
овом победом ратовање није било завршено. Уследио је комбиновани поход
војске Татара, Бугара и Кумана која је продрла дубоко у Србију, спалила
манастир Жичу и безуспешно покушала да опљачка Пећки манастир. Али „да узму
тамошње велико наследство цркве дома Спасова нису могли”, каже архиепископ
Данило II.

У одмазду, српски противнапад протегао се чак до самог Видина на Дунаву,
одакле је деспот Шишман морао да пред војском краља Милутина бежи преко
реке. Нови, узвратни напад Монгола на Србију предупређен је миром између
Милутина и кана Ногаја, праунука Џингис-кана. Некако у исто време деспот
Видина оженио се кћерком српског жупана Драгоша, док „овај благочастиви
краљ (Милутин) даде кћер своју (Ану) за Михаила (деспотовог сина), који после
постаде цар целој бугарској земљи”.

[Ometač]

Српска принцеза, бугарска царица

Тешко је са сигурношћу утврдити од које је од бројних жена благочастивог
краља Стефана Уроша II Милутина потицала принцеза Ана-Неда. Може да се
претпостави да јој је мајка била Бугарка Ана Тертер, кћи цара Ђорђа I Тертера,
којом се Милутин оженио 1284. године. У том случају, Ана-Неда могла је да има
13 до 15 година у време када је као невеста стигла у Видин. Провела је десетак
година као супруга наследника деспотске части да би, након смрти њеног
свекра, око 1310. године, уз мужа Михаила постала и деспотица Видина. Мужу је
родила „доста деце”, међу којом тројицу синова: Ивана Стефана (око 1308),
Шишмана и Михаила.

Најстарији син је своје друго име (Стефан) очигледно добио као знак
поштовања према славној владарској породици његове српске мајке. Првих
година брака Ана-Неда је живела, у Видину, на свом великашком двору,
посматрајући воде широког Дунава, и не слутећи невоље које ће јој донети
променљива судбина. Али драме и промене у њеном животу, тако честе у
владарским породицама тога доба – посебно код Немањића – неће бити само
личне природе. Оне ће пратити успоне и падове односа српског и бугарског
двора.

[Ometač]

У Србији је, енергични и немирни краљ Милутин мењао савезништва, а уз њих и
жене. Након година проведених у освајањима на југу у Византији, Милутин је
1299. године закључио мир са царем Андроником II. Променивши савезништво,
отпустио је тадашњу супругу, Бугарку Ану Тертер и оженио се византијском
принцезом – још дететом – Симонидом Палеологином. После тога дошло је до
сукоба, који је прерастао у дуготрајан рат Немањића, оба краља Милутина и
Драгутина. Рат два брата је уз посредовање њихове мајке Јелене (Анжујске)
завршен примирјем. Али, немири у српској владарској породици су настављени.
Против оца побунио се Милутинов син Стефан (Дечански) за шта је сурово
кажњен: био је делимично ослепљен и с породицом протеран ван земље, у
Цариград.

[Ometač]

Ускоро је у Србији и у Бугарској дошло до још већих промена. Умро је краљ
Милутин (1321), након чега је нестало оне блиске везе која је до тада постојала
између деспотског пара у Видину и српског двора. Огорчена борба око власти
између три принца и претендента на српски престо (Стефана, Константина и
Владислава) која је уследила одмах након Милутинове смрти, завршена је
победом Стефана Уроша III (Дечанског). Видински деспот Михаило је у тим
сукобима учествовао посредно: помагао је Драгутиново� � сина Владислава (II), а
не брата своје жене, Стефана.

Ипак, највеће промене у Анином-Недином животу тек су следиле. Године
1323. у Трнову је без потомства умро бугарски цар, млади Ђорђе II Тертер. За
новог владара изабран је царев рођак и најмоћнији великаш, Михаило Шишман.
Ана-Неда тако је постала бугарска царица. Али, брзо ће увидети да су срећа и
слава у животу врло променљиви.

[Ometač]

Велики рат

Први корак води неком судбинском животном догађају понекад почиње још
издалека. Тако је и Михаило Шишман још 1324. године донео одлуку чије
последице су водиле до драматичних збивања у Бугарској и Србији много
касније. Бугарски цар је, наиме, одлучио да промени савезништво, па је од
српског пријатеља постао савезник и зет византијског цара (Андроника III).
Истовремено, променио је и жену. После више од две деценије брака, Ана-Неда
више није била занимљива свом царском супругу.

Била је „заточена” (вероватно у манастиру или у неком замку удаљеном од
престонице), а касније вероватно послата у Србију, код брата, краља Стефана
Уроша III (Дечанског). Њено место уз бившег мужа, а сада владара, заузела је
Византинка Теодора Палеологина, тридесетпетогодишња удовица ранијег
бугарског цара (Теодора Светислава). Ово је примљено као велика увреда на
српском двору, не само за разведену царицу Ану, него и за њеног брата краља. У
једној каснијој поруци, краљ Стефан (Дечански) подсећао је сестру на бившег
мужа који јој је „учинио толика зла и безбројне досаде и који те је осудио на
заточење и који те је лишио части царске и престола твога”.

[Ometač]

После победе Андроника III у византијском грађанском рату 1328. године против
деде Андроника II, кога је помагала Србија, наступиле су повољне околности за
блиско савезништво Бугарске и Византије, а против Србије. Циљ оба савезника
био је да се заустави нагло ширење српске државе ка југу које је почело
освајањима краља Милутина. Године 1330. двојица царева договорила су
заједнички напад, Андроник II с југа, а Михаило Шишман с истока.

Заборавивши на „љубав и сва добра” које је некада добијао од свог таста, цар
Михаило Шишман „подиже велики рат” на Стефана Дечанског „хотећи озлобити
његово краљевство и хвалећи се да ће поставити престо у држави његова
отачества”. Осим бугарску војску, цар Михаило прикупио је Осете (Јасе) и
Татаре, а добио је и помоћну војску од влашког кнеза Басараба.

[Ometač]

Да би предупредио спајање две супарничке војске,
Стефан Дечански наредио је да његове снаге
хитно крену према Бугарима

[Ometač]

У предговору своме Законику цар Душан дао је да се запише како се „подиже на
нас 7 царева, у лето 6838, месеца јунија 19. дан... сви они кренуше на нас,
хотећи... као нешто слатко прождерати нас и земљу нашег отачества разделити
себи и у ропство себи предати”.

Спремала се велика битка која ће за дуго време одлучити премоћ на Балкану.
И са бугарске и са српске стране снаге су бројале по око 15.000 ратника. „Ми
сабрасмо војнике земље отачества нашег, које сам ја припремио за борбу, њих
око 15 тисућа, и свесрдачно подигосмо на небо руке наше ка свемогућем Богу”
(цар Душан). Српски краљ у служби је имао шпанске, а можда и немачке
најамнике. Хроничар Григора пише да је у српској војсци било „1000 келтских
(тј. шпанских) коњаника који су се одликовали величином тела, изузетном
снагом и били су најбоље извежбани и искусни у руковању оружјем”. Други
византијски хроничар тога доба, Ј. Кантакузин, помиње 300 тешко оклопљених
Немаца.

[Ometač]

С изласком сунца

Стефан Дечански наредио је „да се скупе сви војници српске земље, отачества
свога, на поље звано Добриче; то је поље дивно и велико у месту званом
Топлица, јер припада ка реци Морави” (Данилов ученик). Срби су очекивали да
ће у том пределу доћи до битке, али је бугарска војска изабрала други правац,
од Трнова прво на север, ка Видину, а затим на југ, како би се састала са
византијском војском. Прешавши српску границу, „четири дана (бугарски цар) се
задржао несметано пустошећи и пљачкајући непријатељску земљу, секући дрвеће
и уништавајући поља...” (Григора).

Да би предупредио спајање две противничке војске, Стефан Дечански
наредио је да његове снаге хитно крену ка Бугарима. „Стефан краљ владар
Трибала (Срба) видевши да је с обе стране окружен непријатељском ватром, а
пошто му се чинило да неће бити кадар да се и једном и другом цару
супротстави поделивши војску, изабрао је радије цара Миза (Бугара) као
супарника и целокупну војску је кренуо на њега...” (Кантакузин). На путу се
зауставио у Цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричину.

[Ometač]

„Чувши да бугарски цар дошавши са својом силом стоји у држави његовој у месту
званом Земен, на обали реке зване Струма, и да плени околне крајеве те, и тако
пожуривши се (краљ Стефан Дечански) стаде близу њега са својим војницима, на
реци Каменчи” (Данилов ученик).

Пошто су се две војске приближиле, склопљено је кратко примирје. Током
неколико дана трајали су преговори али, у ствари, обе стране желеле су да
добију на времену, како би им пристигло још војске.

Током примирја бугарска војска делимично се распршила по околини тражећи
храну и пљачкајући. У суботу, 28. јула 1330. године, у рану зору изненада се
пред Бугарима појавила потпуно постројена и за борбу спремна српска војска.

[Ometač]

„Са изласком сунца појави се и краљ Србије предводећи снажну војску, чије је
оружје бљеском заслепљивало очи посматрача” (Григора). Српски врховни
војсковођа (краљ Стефан) поделио је војску на два дела: једним делом
командовао је сам, док је други с најамницима предводио млади краљ Душан. И
византијски и српски извори наводе да су Бугари били изненађени нападом, иако
није поуздано утврђено да ли су Срби прекршили договорено примирје или, пак,
цар Михаило једноставно није очекивао напад тога дана. Бугарски цар био је „у
великом метежу”, али је, ипак, наредио да се војска на брзину наоружа и
построји. Уз узвик „у име твоје Господе, поразићу непријатеље моје и прогнаћу
их”, Стефан Дечански наредио је општи напад.

[Ometač]

„Затрубише убојне трубе, судари се оружје с обе стране и коњи фрком зарзаше и
био је велики вапај. Младићи превисоког краља (Стефана) на обе руке стрељаху
и ништа нису грешили и почеше се моћно борити и стојаху крепко, не разилазећи
се један од другог. И тако борећи се би велико падање Бугара и тако одоле
српска сила” (Данилов ученик).

Чини се да битка није дуго трајала. Бугарски бојни редови били су брзо
разбијени. „Војници господина краља гоњаху силе цара Михаила једне секући,
друге стрељајући, друге бодући, друге рањене силом водећи.” Хроничари
описују и реку Струму која се „сва изменила у крв”, јер Бугари беху сасецани
„као пољска трава”.

[Ometač]

Оплењени до голе коже

Српски хроничар истиче да се „млади краљ” (Душан) „веома прослави у овом
рату”. Најјачи српски напад био је усмерен право на место где се налазио цар
Михаило. Цар Душан касније је записао како „налетесмо на њих и милошћу
Божјом поразисмо све победом великом на удивљење свим околним царевима и
господи...” Он, додуше, наводи и да је лично убио цара Михаила („мачем главу
његову узех”) што, ипак, не би требало дословно прихватити, јер то не помиње
ниједан други савременик битке.

О погибији бугарског цара постоји више прича, али све се слажу да је био
тешко или смртно рањен у борби или током бекства након битке и да је
преминуо, било на лицу места, било након неколико дана проведених у коми,
„пошто му тело није издржало смртне ране”. Цар Михаило је по наређењу краља
Стефана сахрањен у Цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричину. Остатак бугарске
војске био је „највећим делом посечен, а остали су се вратили кући оплењени до
голе коже”.

[Ometač]

Вест о великој српској победи брзо се проширила. Сазнавши за резултат битке
код Велбужда, византијски цар Андроник III напустио је поход на Србију.
„Вратио се најбрже што је могао у Цариград, не учинивши ништа и не претрпевши
ништа” (Григора). Преостали бугарски бојари, на челу са царевим братом,
Балауром, одмах су Србији понудили мир. Неки међу њима предлагали су и да
Стефан Дечански буде изабран за бугарског цара, и да се две земље обједине,
што српски краљ није прихватио. Уместо тога, Стефан Дечански је на бугарски
престо поставио свога сестрића Ивана Стефана, а уз њега вратио и своју сестру,
бившу царицу Ану-Неду.

„И хотећи учинити крепост и помоћ сестри својој, царици Ани... посла ка њој
говорећи: Уставши иди са славом са сином својим на царски престо где си и пре
била, у царски град славни Трнов.”

[Ometač]

Бугарска принцеза, српска царица

Победа на Велбужду била је једна од највећих битака српске војске на
отвореном пољу у средњем веку. Вероватно је резултат изненађења и већег
подстицаја који је српска страна имала у односу на Бугаре. Други могући разлог
је постојање професионалног војничког језгра, односно сталне војске (шпански
и немачки плаћеници) међу српским трупама. Победа је означила и почетак
раздобља превласти српске државе на Балкану која је трајала неколико
деценија. Међутим, двоје владара из куће Немањића – брат Стефан, краљ у
Србији, и његова сестра Ана-Неда, царица у Бугарској – врло су кратко могли да
уживају у плодовима велике победе.

[Ometač]

„Ниједна срећа у животу не остаје занавек непомућена, нити без зависти...
Страшна и жестока бура дигла се на блистави успех краља (Стефана),
преплавивши и потопивши све што му је учинило радост у животу, па и сам живот
одузевши” (Григора).

Већ у фебруару 1331. године у Бугарској збачен је с престола и протеран
млади цар Иван Стефан. Царица Ана је с децом побегла код брата Стефана
Дечанског, док је један од њених синова (Шишман) отишао да тражи помоћ код
Татара. Једно време Ана-Неда живела је у Нишу, вероватно у нади да ће се
ускоро вратити у Бугарску. Међутим, крајем исте године десио се преврат и у
Србији. Син Стефана Дечанског, Душан, уз помоћ властеле збацио је оца са
престола. Стефан Дечански је недуго затим умро или је био убијен у затвору
(новембра 1331). Нови српски краљ ускоро је успоставио добре односе са
бугарским царем Иваном Александром.

Већ на Ускрс 1332. године двојица владара су се и ородила: Душан се оженио
сестром новог бугарског цара Јеленом. Овим су се распршиле све Анине наде да
се врати на власт у Бугарској. Исте године она је са сином Иваном Стефаном
отишла у Дубровник. Живела је још доста дуго. Последњи пут се помиње у
документима 1346. године. Бивши бугарски цар Иван Стефан касније је живео у
Цариграду и Напуљу, где је изгледа и умро 1373. године.