Мирослав Антић

[Man]

MIT O PTICI



PRVI DEO
I
Ko u ramenima oseća zemljinu težu
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
znali za veštinu lebdenja:
onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,
ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,
već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja
usnama zlatnim kao večnost.
To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlečivo mučenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu što ne sabira
i ne odašilje utiske,
nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

II
Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke
obrasle vetrom i svetlošću.
Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju
na njihov način letenja.
Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi
mogućnost da stvaramo takve oblike
iz kojih - kad se primakne uho i oslušne -
dopire lepet krila.
Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporišta i temelji, vec katapulti.
U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone
ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija
koje nas dovode na samu ivicu panike.
Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.

III
U znak sećanja na te predivne, jake ljude,
pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke
da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno.
Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote
koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest.
Pokušao sam da naučim svoje delo da misli.
Da ima belu radoznalost.
Usudio sam se da nađem odgonetku
da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe
ili smo sebi vraćeni.

IV
Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja
valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,
suprotno klube svesti.
Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije
ili rođenje jeste
obična senzacija premotavanja živog.
Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe.
Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja
i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak
baš tako - na početku.

V
Bio sam na putu da otkrijem
poslednju slobodu bezazlenosti:
razmak između pripadanja i pripadanja,
između izdvajanja-od i izdvajanja-u.
Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,
da više ne činim nasilja,
jer nemam razloga da primoravam stvari
na nešto drugo no što oduvek jesu,
prevazići ću pravljenje i razumeti stvaranje.
Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz
gde je početak i kraj kugle.

VI
Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci.
Moja večernja molitva bila je sva od sumnje.
Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje
o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,
a ipak zive i ipak su od nečega?
Mozda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,
jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno?
Mozda smo mi njima: ništa.

Možda smo mi njima: prazno?
Koliko puta su prošli kroz nas,
a i ne znamo njihovu nameru?
Koliko puta smo prošli kroz njih,
a i ne znaju našu nameru?
Da li je oblik oblik, ili je nesto drugo oblik?

[Man]

Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je na dohvat ruke. Zar to ne liči na slobodu?
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ, zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, po vrežama od zlata, i posle desetak koraka već hodaš po nebesima. Zar to ne liči na slobodu?

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

[Man]

Украшћу твоју сенку
Обући је на себе
И показивати свима
Бићеш мој начин одевања
свега нежног и тајног

Па и онда, кад дотрајеш
Искрзану, избледелу
Нећу те са себе скидати

На мени ћеш се распасти.
Јер
Ти си једини начин
да покријем голотињу
ове детиње душе.
И да се више не стидим
Пред биљем и птицама


На подераним местима
Заједно ћемо плакати.

Зашиваћу те ветром.
После ћу, знам , побркати
Моју кожу с твојом.
Не знам да ли ме схваташ:
То није прожимање.
То је умивање тобом.

Љубав је чишћење неким.
Љубав је нечији мирис,
сав изаткан по нама.
Тетовирање маштом.

Ево, силази сумрак..
И свет постаје хладнији.

Ти си мој начин топлог.

Обући ћу те на себе
да се, овако покипео,
не прехладим од
студени свог страха и самоће..

[Man]

ODLUKA

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.

Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatiš da letiš. . . divnije letiš.

Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.

Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
sto zlatnih zvezda unapred čuje.

[Man]

Oпомена

Важно је, можда, и то да знамо:
човек је жељан тек ако жели.

И ако себе целог дамо,
тек тада и ми можемо бити цели.

Сазнаћемо тек ако кажемо
речи искрене, истоветне.

И само онда кад и ми тражимо,
моћи ће неко и нас да сретне.

[Man]

Записано у среду

У среду смо се први пут срели,
а до тада се нисмо ни знали.
У петак смо се заволели.
У понедељак посвађали.

Опет је среда. Сад свима кажем
док лутам по корзу сам:
не, није она лепша ни дража
од других девојчица које знам.

Па кад је сретнем - очи кријем.
Звиждућем. Гледам у нешто друго.
И мислим: збиља, свеједно ми је.

Ал' окрећем се дуго... дуго...

[Man]

Posmrtni mars klovnova Kad umrem bar sam siguran: niko se nece dovuci da mi pljune u lice. Svi cete mi odjednom biti prijatelji i ko zna kakvo izmisliti priznanje. Potpuno vas razumem: mrtvi ljudi nisu zlocinci, nisu gadovi, nisu ubice. ''Posmrtni mars klovnova'' Smrt je - pomilovanje. Smrt je najpristojniji nacin da se ode bez pozdrava, bez obecanja, na miru. Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje i nesanica pepela u kojoj duse trava vetrove ishtu. Odlaskom se znatno dobija: plakatiraju covekovo ime i prezime po uglovima na malo finijem papiru i svako vas chita, cita, kao da ste odjednom postali vrlo vazna izlozba ili premijera u pozoristu. Ako to mora da bude u nekakvu jesen, - neka bude. Zemlja ne menja boje kao trava i vetar. Zemlja uvek mirise samo na presne ljude uporno, metar po metar, uporno, grudvu po grudvu, zemlja je gluvonemo zgrusano vece sasuseno i tamno kao pokojne lude. Zemlja je veliki san o pticama krtica i zvezdama crva otecen, i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen, - u redu, neka bude. Gledacu kako sunce nagriza drvecu ruke pa su dlanovi liscca ranjavi i krti, a mostovi tegle na ledjima topli vetar sto prve kise najavljuje. I ako vec svi odlaze po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora, ucinicu to odjednom, ne postujuci priglupe i svakodnevne smrti, nestpljiv da dozivim taj mrak sto mi se u zenice strmoglavljuje. I smeskajuci se, a necu objasniti zasto se smeskam i sta osecam dok mi se u raznobojnim klikerima ociju hiljadu svetlosti menja. Morate vec jednom shvatiti: ja samo na sebe podsecam ovako pijan os snova i proklet od poverenja. Posle mene slobodno disite i vi sa rukama od crepa, i vi sa rukama od kolaca. I prelamajte se u bezbroj nijansi od crne od bele, - nikad me necete stici jer bio sam drukcija prizma. Ja sam ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca prvi uspeo da patentiram pod istim rednim brojem osmeh zanosa i cinizma. Ja sam ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije prvi isao da onjusim oblake i prvi se namrsten vratio. I sad znam da je mudrije uciniti korak van sebe nego proci milione kilometara u svojim grudima. Inace, bio sam pomalo vanbracno zaljubljen u vetrenjace i stanicne restoracije i posteno sam, cini mi se, platio, kiriju sto sam ziveo medj ljudima. Nije mi zao sto sam ispao naivan kao dimnjak - sanjalica koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan, iako nisam bljuvao ni pepeo ni zhar put oblaka i ptica. Ja sam vecito cvetao plavo i to bez razloga plavo kao jorgovan u blatu ispred kasapnica. Ja sam mislio: dobro, razmrskajmo usijane celenke o zid, mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani. Ja sam mislio: dobro, sve grobare na bastovanski kurs, mozda cemo nauciti na kosti da kalemimo cvet. Sad mi zbilja vise nicega nije zao i necu urlati ni sliniti u rukav ako sutra neko ko bude pozvan da nisani - na mene prstom ne nanisani. Pljujem ja pomalo na vs, nadmeni buduci. Da se nismo ovako prljavi grizli i parili, da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili i sanjarili, voleo bih da vidim na sta bi licio vas okupani, puderom posuti, razmazeni svet. Kad umrem, samo ce mi biti zao ptica, jer sve vreme sam sanjao letove, pa ono drugo za mene nije imalo narocitog smisla i znacenja. A vi se nasmejte kad spuste u raku velikog klovna i njegove nerazumljive svetove umorne od zivotnog segacenja. I neka sve prodje bez molitvi i rodoljublja. Ulicarkama donji ves od kaludjerickih riza! Nisam bio ni ikona, ni vojnik, ni gradonacelnik u provinciji kome bone decu vaspitavaju. Cirkusi su bili moja najveca ljubav i moj najveci patriotizam, i radjao sam se kad su ginuli, a umro kad vaskrsavaju. Vi mozda shvatate: bio sam tu da vam prstom na usni napisem osmeh i na trepavicama suzu u isti mah. Bio sam razapeta celicna zica izmedju bivsih koji sve lepo veruju i buducih koji u svemu traze trik. Po meni je igrala balerina sa amputiranom nogom i kisobranom u ruci, i svima vam je zastajao dah. Kazite hvala sto se nisam prekinuo i zgrusao vreme u crven krik. Hocu da cujem taj aplauz kojim ste dlanove raskrvarili pod ogromnim satorima neba naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju. Jer posteno je, na kraju krajeva, razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali. iako su mogli da sidju u publiku i da za svoje pare psuju i obozavaju. Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece, - neka bude. Belo od kisa prolece je tek okrecena fabrika etiketa na granama ispod kojih idemo. Zalepite mi usput na celo jedan list i nista vise, - ako se razumemo. Ostalo moze da ostane kao i kad sam disao. Neka se leprsaju suknje i marame. Nek neko nekom zariva noz u vrat, i neko nekom i dalje sapuce: draga. Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo i diskretno udaljio i u slivnike prospite svaki svaki drugi smisao. U destoj sam leteo na mesec. U dvadesetoj sam leteo na grudobrane. U tridesetoj sam odleteo dovraga. Na kraju: ne umivajte me, molim vas. Maramicom mi pokrite lice ako vam smeta moja budalasta maska. I cegrtaljke u sake, a onda: orkestar, molim jedan sasvim tihi jecaj! Upalite sve ulicne svetiljke i reklame neka grad izgleda kao arena pre mog odlaska. Zar ne primecujete, gospodo i dame, da smo u smrti opet nekako samo deca. Vama ce od naseg poslednjeg kikota utrnuti rskavica u zglobovima, a to je, ustvari, nasa poslednja naivna sala, poslednja salva crnog snega po vasim licima sivim. I ko zna, mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje grobovima, a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo ovde negde u travi, ovde negde u liscu, ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi.

[/t][/t]

[Man]

OPROŠTAJ Neću da studiram pravo jer nikada ne bih mogao svetu da dokažem da je pravo što si bacila svoje belo dete pod voz onog proleća. Ni medicinu jer nikada ne bih mogao da izlečim male, bolesne jagode što su sazrile na tvom toplom trbuhu. A pesme pesme ću uvek pisati ovako istinite i ružne kao sto je i ova divljiva restauracija i naše večerašnje poznanstvo. Guraj me nogom ispod stola jer svi se najzad na ovom svetu guramo onako kako to nabolje znamo i umemo. Posle tebe će ostati iste ulice i deca sto uče u školi da crtaju proleće i raznosači novina i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i poludelo kukati prema mesecu mada si u sivim očima nosila svet koji je vredeo više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu. A tako bih voleo ja koji sam mrzeo sve kraljeve da postaneš noćas kraljica da te nose po gradskim trgovima klanjaju se, kliču i pišu stihove o tvojoj kosi. Naterali bismo i lišće i balerine u prestoničkoj operi i vašarske vrteške i svetlosne reklame da se vrte u krug kao milioni spiroheta u tvojoj kosi. Uzmi svoj prtljag voz kreće u minut posle ponoći nisam ja ni arhangel Gavrilo ni milicioner koji se brine za putnike ja sam samo pijani pesnik i mahaću dugo za vozom jer oboje smo iz iste porodice čovečanstva.

[Sibi]

ne uzvisuj se prenisko
skitaj u sopstvenom ritmu i u sopstvenom smeru
kroz naprsle blizine
stvarnost je kao odeća...
nije važno što nosiš, nego kako ti stoji
prekini sa oblačenjem,
moda je sezonska umetnost
i budi dovoljno oprezan kad nesto glasno izgovaraš,
sanjaru nad sanjarima
govor je umetnost budnih.


neko na vratima zvoni.
traže me.
šta vredi i da otvaram, kad nisam tu.
ko zna gde sam ja...

[Bisernica]

USNE

Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.
I da ti šapat šapatom vrate
usne postoje da se pozlate.

Usne su vulkan tvoga tela
usne su izvor tvojih reka,
usne su pupoljak gde se srela
pčela od vetra s pčelom od mleka.

Usne postoje da se procveta
u vatrometu neba i sveta,
usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.

I nikad nikom nemoj ih dati,
ako ne ume da ti ih vrati,
toplije, mekše, mladje i sladje.

Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje .

Miroslav Antić

[Ciciban]

LJUBAV

Da li je istina ono što piše Kalevali:
“Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima?”

Da li je istina ono što govore u Basri:
“Ljubav je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad je nećeš stići.
Ako joj okreneš leđa, pratiće te”.

Neko je negde rekao i hvala mu:
“Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta”.
Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek.

Nema male sreće i male bolesti.
Nema male krađe i male smrti.
Nema malog rata niti malog poštenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga čoveka i male ljubavi.

Ne okreći nikad leđa da bi te voleo.

Sećam se tvojih prvih zuba.
Sećam se tvojih prvih koraka.
Sećam se: Dečja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdraviš.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo naša ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kućica slikala ažurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrćemo naglavce kao peščani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobićeš jednog dana dublji glas. Počećeš da se briješ.
Oženićeš se i zaposliti. Imaćeš svoju decu i pričaćeš im svoje bajke.
A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaćeš me po tome kako naivno verujem da ću večito živeti,
opčinjen unutrašnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi
zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli, i tako, ogromnom maštom,
sam u Ničemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.

Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veće makar samo sat ili pola sata.
Biće to sasvim dosta za sve proklete godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kućica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo leđa da bi me poštovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, već bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali beskonačni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorili u večnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već davno bi bila zvezda.

[Ciciban]

" Nikome necu kazati. Ali hocu da znas: cuo sam, cuo sam sve sto sanjas, jer drugo nista i ne znam samo se u snove razumem. "

[причалица]

In Memoriam


Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić
Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja
Odela
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
Rođene oči
Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
Daleko u Lenjingradu

I taj Antić što me je upropastio I kao
Pisca I kao čoveka
Dakle taj koji će na kraju leći u moju
Sopstvenu grobnicu
Pita me jedno jutro šta vam je boga mu
Čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
Kako je meni
I dokle mi je

O meni se najlepše brinu oni koji me
Ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
Mog ateljea

Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa
Mojim plavušama
Dere se u mojoj kući ogovara me svašta
Laže
Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
Brije se poznaje neke ljude radi
Svako jutro se tušira pravi se da zna sve
O zenbudizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
Sinu kupuje sladoled

Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer
U Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive
U nekom bednom hotelu
I vrati kući i rasplače me

Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
A ne njega
Više ga voli više mu veruje I on to još kako
Koristi
A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
Ja dižem spomenik

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
Biografiju
Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen
Sto moram da mu javno pozajmim oči I dušu
I ono malo para koje sam jedva pozajmio

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske
Tvrđave
On je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
On se pravio kao da ima neke veze sa filmom

Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na
Prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer

Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću
Trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene
Svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo

[Ciciban]

KROJ

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duse. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrktati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

[Ciciban]

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.

I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.

Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?

Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možeš srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.

Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.

Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i čarlija tvoj početak.

Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.

Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad podješ - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su zelje uvek belje
kad namignu iz daleka.

Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.

Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume nista malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.

Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.

Nemoj nikad da se vratiš.

[Ciciban]

Rastanci

Ne priznajem rastanke
i nikad neću!
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče.
Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane.



Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem.


I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem.


Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim!


Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi.



Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu.
Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću.


Svi su rastanci tužne priče
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.

[Ciciban]

Kad ti voz ode,
sakrij pod pazuh smotuljak moga duha.
Biće mi lakše da sve zaboravim
ako znam da me se neko seća.
Biće mi lakše ako znam
da smo skuplje plaćeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego gde smo se pogađali i prodavali.
Inače,
ako misliš da se ova stanica zove: sreća,
izvini,
uopšte se ne zove: sreća.
Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali,
izvini,
mi smo se divno poznavali.
Hoću da podelimo noćas
ovu poslednju krišku sna i ćutanja
i sažvaćemo je
svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.
Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala čekaonica između lutanja i lutanja?
U redu:
presedećemo još koji nestrpljiv sat,
a onda jutarnjim vozovima otputovati,
otputovati,
otputovati,
bajagi – iznenadno.

[Ciciban]

MALI KAMERNI NOKTURNO

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.
Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.
Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.
Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.
Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.
Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.
Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.
Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.
Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.
Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.
U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.
Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.
I polumrtav od ljubavi.
Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.

Čuješ kako mi vinogradi
štucaju u džigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.

Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.
Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.
Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.
Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.
Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.
Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.
Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.
Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,

za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.
Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.
Ti si sve ono jesi.
I sve ono što nisi.
Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.
Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.
Jer video sam te svu.
Do stida.
I mnogo dublje od stida.
Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.
Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.
Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.
Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.
Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.
Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.
Beži zato dok možeš!
Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.
Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.
Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.
Spasavaj se.
Silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.
Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.

[Ciciban]

" Postoji glupi izgovor da je najveća ljubav to, ako između sebe zarastemo daljinama, pa nam se ruke izduže od naše čežnje za drugima do čežnje drugih za nama. Ja ne verujem u to..."

[Ciciban]

" Neko je negde rekao i hvala mu: Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta. "