Medovina

[kojica]

Medovina

Medovina je tip alkoholnog likera napravljen fermentacijom mešavine
meda i vode. Medovina se u stara vremena davala vojnicima, koji su
njime zalivali rane verujući da će brže da ih zacele. Medovina je bila
više nego samo piće, poput vina, verovalo se u njene magične moći
revitalizacije i lekovitosti, medovina je smatrana eliksirom za dug život.
Ljudi su verovali da će, pijući je, postati besmrtni.

[kojica]

Verovalo se da medovina poboljšava muževnost i plodnost a u tome,
kao i u svakom mitu i legendi, ima istine, jer je medovina bogata
vitaminom B i amino-kiselinama koje podstiču izgradnju proteina koji
deluju na izdržljivost. Medovina je jedno od najstarijih alkoholnih pića
koje je čovek otkrio, med, kao osnovna sirovina, bio je lako dostupan
u prirodi, koristio se za ishranu, a vremenom se dodavao raznim napicima
i tako je nastala medovina. Medovina se dobija alkoholnom fermentacijom
rastvora prirodnog meda, a postupak kojim se dobija isti je kao u
proizvodnji vina.


Prema nekim ispitivanjima, medovina sadrži oko:

•13% alkohola
•5% ekstrakta
•0,17 odsto mineralnih soli

Može da se proizvodi kao alkoholno i kao bezalkoholno piće, prijatne
je arome i ukusa. Medovina nije veštačko piće, naprotiv, ona je prirodni
proizvod sličan vinu, pošto se osnovni sastojci med, odnosno grožđe,
pod uticajem alkoholog vrenja, pretvaraju u alkohol i ugljen-dioksid.
Kao što kod vina ukus i kvalitet zavise od sorte grožđa i njegovih osobina,
tako i kvalitet medovine zavisi od vrste meda, načina njegove proizvodnje
i starosti.

[kojica]

Medovina je piće za koje tvrde da popravlja krvnu sliku, okrepljuje
organizam, poboljšava apetit, ali i usporava starenje! U stara dobra
vremena tajna srećnog braka krila se u alkoholnom napitku, život
je bio mnogo jednostavniji a tajna srećnog braka krila se u običnom
alkoholnom napitku na bazi meda. Upravo venčane parove mnogi su
terali da piju medovinu svake noći, punih mesec dana nakon stupanja
u brak. Plod tog recepta, u bračnom razdoblju koje se i danas naziva
medeni mesec, pokazao bi se devet meseci kasnije.

Priprema medovine: U veći lonac ulijemo 4 litre prethodno
prokuvane i ohlađene vode. Dodamo 2 kilograma meda promešamo
i stavimo na vatru. Prilikom kuvanja trebamo skidati penu, a u slučaju
da nam tekućina počinje vreti ulijemo malo hladne vode. Ohlađenu
smesu prelijemo u 10 litarnu staklenku dodamo prethodno pripremljenu
smjesu promućkamo i pokrijemo gazom ili cediljkom. Staklenka se drži
na toplom i promućkamo je svaki dan. Nakon 6-7 dana počinje vrenje.
Kad počinje vrenje u staklenki (šum) dopunimo prokuvanom i ohlađenom
vodom začepimo čepom od pluta kroz koji prolazi plastična cev za
fermentaciju. Vrenje i zrenje medovine traje otprilike 3 meseca. Tokom
tog vremena odvajamo talog. Prelijemo pažljivo u drugu posudu. Staklenku
operemo i vratimo medovinu u nju. Tako čuvamo do proleća na sobnoj
temperaturi. Čistimo od taloga i tad treba dozrevati kao vino do leta.
Medovina spremljena na taj način ima oko 14% alkohola, a količina
alkohola ovisi o dužini i načinu vrenja medovine.

[kojica]

Za drevnog Slovena med je bio najbolja hrana i piće. I mimo pisanih i
usmenih dokaza za ovu istinu, dokazi se nalaze u samom jeziku. Reči
"hrana, hleb (na ruskom: pišća), sitost" - potiču od meda, kao osnove
života naših predaka. Med, razblažen vodom nazivao se "sita", a
ukišeljena sita - šćami (otuda "pišća"). Samo razumevanje jela - "pišća",
dolazi od uzimanja meda - "piti šćami" = "pišća". Nekada se med koji
pčele sakupljaju u saću nazivao "hlebina". Otuda, dakle, naša reč "hleb".
Od peludnomednih saća, pomešanih sa vodom, Sloveni su spremali
glavno svakodnevno jelo koje su zvali "hlebovo", odakle je, kasnije,
ime prešlo u hleb načinjen od pšenice. Od meda, i samo od meda, naši
preci su pripremali radosne i lekovite napitke - medovinu.

[kojica]

Sloveni nisu pravili jezičku razliku između slatkog meda i prerađene
medovine. U engleskom jeziku, na primer, slatki med se označava rečju
"honey", a medovina rečju "mead", koju su saksonci, nesumnjivo,
prihvatili od Slovena. Za Slovena i jedna i druga vrsta meda su bili,
prosto, razni oblici jedne suštine pčelinjeg meda, koji se, ponekad, i sam
u dupljama, bez čovekove pomoći, pretvarao u čvrsti med, u takvom
obliku očuvan mnogim godinama.

U poređenju sa alkoholnim pićima, dejstvo medovine je začuđujuće i čudesno.
Medovina daje bodrost, radost i smirenje bez ošamućivanja, raslabljena
i nezdravog uzbuđenja. Posle upotrebe medovine nema glavobolje, slabosti
i mučnine; naprotiv, medovina ispijena sa merom, daje snagu i zdravlje. Jaku
medovinu nisu upotrebljavali u preteranoj meri - pa i kad se pojavila votka,
ispočetka je naši preci nisu pili u preteranim količinama. Slovenske zemlje,
obrasle snažnim liparima, za medonosne pčele bile su idealan stan. Duga
hladna zima omogućavala je pčelama da priprave najbolji med, u ogromnim
količinama. Još u osamnaestom veku, neretko su u šumama nalazili izdubljena,
šuplja debla, koja su pčele davno napustile, sa oko 240-320 kilograma
izvanrednog meda u saću. Početkom sedamnaestog veka u Rusiji je postojalo
50 miliona košnica, od kojih su, iz svake, u proseku brali oko dvadesetak
kilograma meda godišnje. Radi usporedbe, danas se od 4 miliona košnica,
koliko ih ima u Rusiji, dobija dvadeset puta manja količina meda.

[kojica]

Od meda su pravljeni različiti napici: od kvasa i piva sa 10 posto
alkohola, preko lake i srednje medovine od 10-20 posto alkohola,
do jake medovine od 20 do 50 posto alkohola. Današnji Rus, kad
začuje da se govori o medovini, odmah kliče: "medovača". Takav
napitak naši preci nisu pripremali: "medovaču", zapravo ne od meda,
već od sekundarnih otpadaka meda, pravili su Mordvinci u godinama
građanskog rata. Ruski medovari brižljivo su, vareći med, čistili pelud,
koji uvek postoji u medu, jer pelud kvari medovinu. Prebrzo vrenje
smese takođe dovodi do pojave niza štetnih sastojaka, aldehida.

Takvu medovinu u Rusiji su nazivali "nedorađenom" i smatrali je štetnom.
Pojava piva u dvanaestom veku, i votke u petnaestom veku, ne bi nanela
osetnu štetu, jakoj medovini, da vlast, ošamućena novim napicima, nije
počela da se bori protiv pčelarstva i medovine. Stvar je u tome da su
slovenski narodi predstavljali samobitnu pčelarsku civilizaciju, za razliku
od civilizacije stočara-lutalica, zemljoradnika i lovaca-plodoskupljača.
Stočari su svojim stadima počeli osvajati velika prostranstva, ostavljajući
iza sebe pustoš. Pustinje Sahare, Gobi i Kara-Kum, kako tvrde naučnici,
antropogenog su porekla. Sličnih prostora ima u Španiji, Arabiji, Italiji i
Grčkoj, gde su zemljoradnici prvobitne šume podvrgavali uništenju. Tako
uništen komad šume davao je roda samo dve do tri godine. Seljaci-zemljodelci
su se kretali sporije nego nomadi, ali su takođe neodoljivo za sobom ostavljali
ugarenu, ispošćenu zemlju. Jedino lovci i skupljači plodova živeli su u ravnoteži
sa prirodom, uz uslov ograničene sopstvene brojnosti.

[kojica]

Seleći se po obalama reka, koje su obilovale ribom, gradeći na navodnjavanim
zemljama vinograde, Sloveni su glavnu pažnju obraćali na pčelarstvo, gajeći
pčele u ivičnim šumama. Gustina pčelinjih društava u tim šumama bila je veoma
visoka, jer su i mimo prirodnih duplji, koje su zauzimali rojevi, u živim šumama
naši preci dubili veštačke duplje, praveći, takođe i košnice. Pčele su, uz to,
povećavale rod svih cvetonosnih biljaka. Izobilje plodova, jagoda i oraha u
okolnim ivičnim šumama privlačilo je ovuda ogromnu količinu zverinja i ptica.
U takvim uslovima čovek se ne samo hranio sam, ne bojeći se gladi, već je s
vojom delatnošću uveličavao proizvodnost žive prirode. Neiscrpni istočnici
hrane: ribe, med, divljač, orasi, pečurke, jagode, plodovi, korenje, trave,
povrće - činili su slovensku zajednicu nezavisnom od svake vlasti. Međutim,
oranje zemlje učinilo je seljake zavisnim, uništilo šumu i počelo davati sirovinu
za proizvodnju piva i votke, umesto medovine.

Ruska pravoslavna crkva je od samog početka izbegavala sve napitke, osim
medovine. Protiv piva je donet specijalni crkveni propis, a votka je proglašena
nečistim pićem, koje nije od Boga. Davno je primećeno da se dejstvo alkoholne
medovine veoma razlikuje od dejstva drugih alkoholnih napitaka. U ruskim
letopisima brižljivo je opisano "novo pijanstvo" od nemedovinskih napitaka.
Posebno je karakteristična glavobolja posle pijanstva - "trovanje od kvasa".
Na primer, 1377. godine ruska vojska se zaustavila na međi Mordovske reke.
Ovde su ratnici, u okolnim selima pili veoma jako mordovsko pivo "pure". Pure
se pravi od zrnastog slatkog badema i nečistog meda. Na onog ko ga proba,
pure pokazuje paralizujući efekat. Do opijene ruske vojske, sa nevelikim odredom,
privukao se tatarski carević Aprakši, koji ne samo da je pobio bespomoćne ratnike,
već je komandante, posle toga, podavio u reci. Od tog dana reka se, kao opomena
potomcima, zove Pjana.

[kojica]

Medovina međutim, pokazuje suprotno dejstvo. Sveti knez Vladimir,
koji je pokrstio Rusiju, blagoslovio je medovinu sledećim rečima:
"Medovina je - radost ruska!", u kojima postoji duboki smisao. Rus
ne može živeti bez utehe, jer mu je duša večno tužna. Ponovo
utvrditi klimavu veru i vratiti duši spokojstvo i radost Božijeg mira,
dati obamrlom telu lakoću i slobodu - eto temeljnih razloga postojanja
ovog napitka koji se, posle njegove zamene votkom i pivom, pretvorio
u pijanstvo. Takvu utehu je upravo i davala medovina. Moguće ju je
bilo piti dugo, bez ikakve štete i pijanog blebetanja, čisteći dušu i
telo i pripremajući sebe za ratnički podvig i najteže napore. Zato su
slovenski praznici bili dugi i svetli, trajući od tri dana do dve nedelje.
Kasnije su potomci zaboravili na ova, duga praznovanja. Vino i pivo,
u velikim količinama, oslobađajući iz ljudi tamu i mrak, dovodili su
do bahanalija i orgija, to jest do pijane obesti. Medovina je, naprotiv,
pobuđivala svetla načela: pratile su je drevne slovenske pesme,
devojački horovi i sportska nadmetanja mladića.

[kojica]

Sloveni, spremajući jaku medovinu, na sve načine su usporavali njeno
vrenje. Radi toga su vareni med držali u ledarama-medušama, ili su ga
zakopavali u zemlju, u hladnim i suvim krajevima. U južnim zemljama
stvoriti dugotrajne uslove radi pravilnog varenja jake medovine bilo je
nemoguće. No, zauzvrat, u južnim zemljama raste mnogo bolja koja
daje slatke plodove i slatke biljne sokove. Od njih su se pravila vina,
u koje su nekada dodavali medovinu. Glavno bilje, u centru negdašnjeg
drevnog zemljodelstva bilo je hlebno žito. Od njih su, još 3000 godina
pre Hristovog Rođenja, zemljodelci naučili da gotove pivo, dok se u Rusiji
pivo pojavilo tek u dvanaestom veku. Tokom svih prethodnih hiljadugođa,
Sloveni su pili medovinu. Od najstarijih vremena, slovenskom jakom
medovinom lečilo se čitavo Sredozemlje, Engleska i deo Azije. U
srednjevekovlju Rusija je izvozila u Vizantiju i druge zemlje med za
sumu koja bi, danas preračunata, vredela 50 tona zlata godišnje! Zavisnost
zemalja-potrošača od lekovitog slovenskog meda bila je potpuna, sve dok
se kod njih nije pojavila zamena za jaku medovinu - špiritus.

[kojica]

Oštro smanjenje, a posle Smutnog doba i potpun prekid izvoza medovine
na Zapad povukli su za sobom duboke promene u privrednom životu
ruskog naroda. Zahvaljujući isključivoj čistoti pčelinjeg meda, njegovo
špiritusno vrenje se obavlja skoro bez obrazovanja štetnih sporednih sastojaka.
Jedno od glavnih svojstava alkohola jeste - sposobnost da se mnogokratno
ojača dejstvo sastojaka koji ga prate, kako korisnih, tako i štetnih. Ovim
svojstvom alkohola se objašnjava ošamućivanje, slabost i pijanstvo, koji prate
većinu alkoholnih napitaka. Pojačana upotreba alkohola povećava zavisnost
od njega. No, alkohol, takođe, izaziva i delovanje izvesnih korisnih, lekovitih
dejstava. Medicinski lekovi od rakije i vinoterapije - posledica su pojačanih
svojstava alkohola. Slatka medovina, sama po sebi, ima mnogobrojna lekovita
svojstva. Prerađeni med mnogokratno pojačava svoje lekovito dejstvo, o čemu
su dobro znali u Sredozemlju. Jaka medovina tamo je cenjena težinom zlata
i bila je glavni predmet ruskog izvoza sve do četrnaestog veka, dok francuski
alhemičari i italijanski monasi nisu pronašli zamenu za med - "akva vitu", vodu
života ili špiritus konjaka. "Akva vita" je proglašena za lek od svih bolesti.
Zapadna razrada tehnologije elitnih napitaka od vinove loze, radi zamene za
med, kao i promena velikoknjaževske vlasti u ruskoj zajednici, ispočetka
delimičnom, a zatim i potpunom zabranom varenja meda, izobičajili su medovinu
iz ruskog načina života. Ova promena u narodu je proizvela gubitak smisla u
upotrebi pića, pretvorila se u prokletstvo i štetnost, u podsmeh i pobedu dušmana.
Koliko je ruskih duša izgubljeno u strašnom nedugu votke, koliko se gubi i koliko
će tek biti izgubljeno!

Medovina ne udara u glavu, muteći razum i potiskujući volju, ona ostavlja "cara
u glavi", i ne izaziva bolesnu naviku.

[kojica]

Prerada meda mogla bi, danas da prida značajni zamah pčelarstvu i da
poveća procvat seoskoprivrednih kultura, kao i da oblagorodi čitav živi
svet prirode. Votka je internacionalno, kosmopolitsko piće. Svaki drevni
narod ima svoj nacionalni napitak: Englezi i Nemci - pivo, Sredozemni
narodi - grožđano vino, Kinezi i Japanci - vino od riže, Mongoli - kumis,
a Sloveni - medovinu.

Medovina je nastala kao rešenje "problema" s viškom meda, nisam imao
toliko tržište, pa mi je prijatelj iz Novog Sada dao savet. Ubrzo smo
ozbiljno počeli da se bavimo proizvodnjom medovine. Za prvu količinu
medovine od 50 litara, u stvari poluproizvod, degustatori su nam bili
prijatelji, komšije... Ostatak smo prodali na Tašu po istom principu:
probaj, pa kupi!

Šta su uopšte medovina i medovača?

Medovina je slatkasto vino od meda, a medovača liker rakija. Koristili
su ih još stari Sloveni, a Brada kaže da je medovina prvo što su ljudi
pili posle vode. Rakija od meda je inače bilo zvanično piće na dvoru
Nemanjića.

Medovača, koja se dobija od medovine procesom sličnim dobijanju
vinjaka, čista je bistra rakija, koja se oplemenjuje propolisom i medom.
Medovača, kao i svaka dobra rakija, ispunjava tri uslova: ima dobar
ukus u ustima, peče samo u stomaku i ne ostavlja mamurluk. Smatra se
da je piće bogova bio nektar, a hrana medovina, zbog svoje hranljivosti.

[kojica]

I deca je vole

Stari Sloveni su odlagali višak meda u zemljane posude u kojima je verovatno
bilo ostataka nekog voća, najverovatnije jabuke, koja je bila inicijator alkoholnog
previranja meda. Tako je nastala i prva medovina. Danas postoje: hercegovačka
medovina (kisela), češka vrlo aromatična, i izvorna staroslovenska, odnosno srpska
varijanta koja je blaga i mogu je piti i deca.

Medeni mesec

Izraz "medeni mesec" za parove koji uživaju u tek sklopljenom braku potiče još iz
doba Vavilona, a nastao je baš od medovine. Naime, parovi su tada mesec dana
pili samo medovinu. Otkriveno je da medovina sadrži celokupan kompleks vitamina
B, kao i neke druge esencijalne materije koje utiču na plodnost. Ali, tu ne prestaju
njeni "lekoviti" dometi. Medovina ima i antialergijska svojstva, mikropolen koji
podiže imunitet, deluje i antikancerogeno, antibakterijski..., a sve to zato što je
od meda. U najstarijim receptima navodi se da se medovina može piti i na prazan
stomak, jer izaziva osećaj sitosti i osvežava.

[kojica]

Potrebno je: kilogram livadskog meda u saću s cvetnim prahom, 25 grama
kvasca.

Saće samleti u mašini za meso, pa sipati u lonac od pet litara i dodati četiri
litra vode. Ugrejati na 35 stepeni uz stalno mešanje, a zatim skinuti s vatre
i dodati kvasac razmućen u medu. Dobro izmešati i ostaviti da prenoći. Ujutro
procediti kroz gazu pa presuti u flaše i držati otklopljeno jer medovina vri.
Držati na sobnoj temperaturi (od 20 stepeni) dok ne počne da “rezi”, a onda
staviti u hladnu polumračnu prostoriju da bi se vrenje prekinulo, ali ni tada
ne zatvarati flaše.

Pred samu upotrebu može se dodati pola isceđenog limuna na čašu, a ako se
koristi kao lek, treba piti triput dnevno po 250 grama sat pre jela.