БОШКО ЈАКШИЋ
Балканска мушка крчма
Биће да је просечна жена у Србији и данас увезана конопцима које неки зову традиција, по којој је мушкарац рођен да буде супериоран и постављан на пиједестал с кога, с висине, правом власника, гледа на жену – укључујући и ону која га је ту наместила.
Уз такво непоштовање према жени, он стиче осећај да она лако и увек може да буде стављена „на своје место”. Само тренутак осионости, пијанства или лудила потребан је таквом мушкарцу да пређе танку линији насиља, силовања или убиства.
Насиље над женама постаје глобални проблем који поприма пропорције епидемије. Глобална процена УН каже да једна од три жене доживи силовање или физичко насиље. Многе друге су суочена са секс трафикингом, гениталним сакаћењем, присилним браковима, убиствима из части…
Читам да је ове године у Србији убијена 41 жена, за разлику од 28 прошле. Идемо ка групи европских земаља с високом стопом „фемицида”. У Британији две жене недељно убију њихови партнери или бивши партнери. У ЕУ је између 40 и 50 одсто жена доживело нежељена сексуална узнемиравања и друге облике злостављања.
Већа је вероватноћа да жена на наки начин буде сексуално нападнута него да добије рак дојке, али кладим се да Дачић и Вучић о насиљу над женама неће причати у завршним дебатама када буду заказани избори наредне године.
Између осталог, и зато цинично звучи када мушкарац каже „слабији пол”, док црна статистика саопштава да је 2012. свака трећа жена у Србији била (пријављена) жртва физичког насиља, да је 45 одсто жена током живота искусило више форми насиља, а 3,4 процента све врсте: физичко, психичко, економско, сексуално.
Могли бисмо олако да закључимо да је пораст сваке врсте насиља, па и оног над женама, резултат кризе у којој живимо, незапослености, немаштине, слома моралних вредности друштва, једва видљивих институција државе, краха озбиљног образовног система…
Али, насиље над женама и агресивни мачоизам крлежијанске „балканске крчме” је много теже елиминисати јер је дубоко укопан у патријархалној традицији којом се многи Срби и данас диче.
Како променити укорењене и окоштале стереотипове који се још у школи цинично заодену у домаћи мушки фолклор? Дођеш кући и жени опалиш шамар, знаће она већ зашто. Какав је то мушкарац који није ошамарио жену? Брата и вола мити, жену и коња туци.
Школе би, уз помоћ медија, требало да имају кључну улогу како би младим људима помогле да савладају овакве опаке поруке. Спречавање насиља над женама морало би да буде саставни део образовне политике, када бисмо је имали.
Не бих да путујем у историју која је препуна примера неједнаких односа моћи два пола, што је – уз помоћ све три једнобожачке религије – довело до мушке доминације и дискриминације над женама.
У Америци је, на пример, тек 1870. обустављена примена обичајног права по коме је супруг могао физички да кажњава непослушну жену. У Британији је традиционално право супруга да примени телесно кажњавање жене како би је приморао да испуњава своје дужности укинуто 1891.
Промене су ишле споро. „„Не замарајте свог мужа малим проблемима и жалбама када дође кући. Пажљиво га слушајте. Нека он саопшти своје проблеме. Ваши ће у поређењу с његовим деловати тривијално”, пише у књизи „„“Како бити добра супруга”.
Ипак, ствари су се драматично промениле током седам деценија откако је у САД објављено ово упутство из времена супремације америчког мушкарца. Доминација „јачег пола” је у развијеним друштвима разбијена, не сасвим, али у знатној мери.
Пре пола века Американац је на кување и прање трошио пет минута дневно, данас 27. У Јапану, који се и данас сматра бастионом традиционалне расподеле улога, близу половине мушкараца сматра да посао у кухињи није искључиво женски.
Измени односа снажно су допринеле две чињенице: жене се запошљавају како би допринеле породичним буџетима, док савремена законодавства подржавају њихову равноправност.
Положај жена у савременом свету стално напредује, оне заузимају значајне позиције у политици и бизнису. Напредује и код нас. У парламенту, министарствима, јавном животу…
Али, док се болно споро пробија идеја да родна равноправност не подразумева рат полова, победу једног над другим, већ синергију оба пола ради обостране користи и даље је присутна дискриминација жена у послу, зарадама, приступу политичким и друштвеним функцијама. Посебно маргинализоване су жене са села, са инвалидитетом, самохране мајке, Ромкиње, избеглице, расељена лица, жене жртве насиља.
Српски мушкарац – са изузецима – изгледа да није спреман да се одрекне својих привилегија. Супериорни положај доприноси тзв. родно заснованом насиљу које је у константном порасту од 2006.
Доприноси, рекао бих, и судство: током 2012. чак 64 пријављена насилника добила су скромне казне до шест месеци затвора, а само две особе осуђене су на максималну казну од две до пет година!
Наш Кривични законик за силовање предвиђа затвор од једне до 18 година, али последњих година изрицане су само ниске казне. С друге стране, парадоксално, жена која се брани (забрањеним) сузавац спрејом може да добије до пет година затвора.
Код нас силоватељи пролазе с благим казнама. Док стално слушам о поглављима које са ЕУ треба испеглати да бисмо се поравнали са европским законодавством и правосуђем, питам се да ли ће се неко сетити оваквих аномалија које делују барем толико трауматски колико и последице које остају код напаствованих жена.
Добро је што је Скупштина Србије ратификовала конвенцију Савета Европе за спречавање насиља над женама и насиља у породици, што је обавезује да уведе нова кривична дела као што су прогањање и сексуално узнемиравање и да измени законске дефиниције силовања и породичног насиља.
Остаје ми основана сумња да ћемо добити бољи закон – који ће само бити у већем раскораку с праксом – у земљи у којој чак 80 одсто жртава силовања одустаје од гоњења силоватеља, што због осећаја личне срамоте, али и због неповерења у државу.
Иако Декларација УН о елиминацији насиља над женама из 1993. каже да извршиоци насиља могу да буду припадници оба пола, чланови породице, али и сама држава, како овде жртве да се изборе да насилника сместе где му је место?
Колико је људи одговарало за између 20.000–50.000 силовања почињених током рата у Босни? Колико за злехуду судбину до пола милиона жена и девојчица у Руанди 1994?
Гледао сам недавно како је Индија, свакако традиционалистичкија од нас, скочила на ноге поводом једног случаја бруталног силовања. Починиоци су осуђени на смрт.
Док год мушкарци буду одрастали као раџе, учени да владају, регрутна база насиља над женама ће се увећавати зато што представља један од суштинских социјалних механизама којим се жене приморавају да остану у подређеном положају.
Мушкарци ће насиље оправдавати као интегрални део свог идентитета. Правдаће га од бога датим неједнакостима у улогама полова. Рекао бих да насиље над женама ипак није само „женско питање”.
Бошко Јакшић
објављено: 22/12/2013