ma kakav klin, zezamo se mi.
strast je zakon.
strast je zivot.
za sve neprezaljene i prezaljene ljubavi
if you open your mind too much your brain will fall out
tako je koto
ako ne moze sa jednom osobom, mocice sa drugom...prosto
strast je zakon koji treba ziveti
Lepo.
Ta opcija uvek dolazi u obzir. Medjutim taj "klin" opet, mora da me poprilicno pomeri, da bi mogla da zauzme mesto u glavi...i ostalim organima Ja sam do sad, tako resavala takve "situacije", klinovima. Uvek se setim recenice moje lude, pokojne babe:"Sine, nije valjda da places zbog muskarca? Ta jedan se otegao, drugi se protegao". : Ja samo, promenim pol, doduse...No, dok sama sa sobom, nisam "prezalila", nijedan klin nije pomagao...Bar kod ove, poslednje situacije
Ja sam samo tu, da vreme brze prolazi....
S' vremana na vreme se ipak pojave između sna i jave i poželiš da su opet tu. Prava LJ ostaje za uvek, uvek me može pozvati i uvek ću se odazvati jer je večnost a mi smo tren, samo njen deo. Poneka me i zagrli i u trenu prohuje slike. Nije to to ali je to ono i neka je, ne žalim. Žalio bi da nije, ONOLIKO. To znam sada kad zavirimo u obe vremenske putokaze.
nemam ih ( hvala Bogu ) moj decko je za mene ljubav mog zivota i svaki drugi mi je nebitan postao otkako sam sa njim
Mis promesas son las culpables si te enamoraste de mi
Bila je jedna ...
neostvarena ljubav iz mladosti, prekinuta zbog nekih "viših" ciljeva,zbog nekog drugog zivota, karijere. Bilo je naivno,prelepo,nezno i nismo ni stigli da upoznamo sve strane ljubavi. Mozda sam ga i zato veličala iz godine u godinu.
Kako sam otkrivala čari i patnje u ljubavi, tako sam njega zamišljala u svakoj situaciji. Nisam patila za njim, imala sam jedno divno osećanje vezano za njega, onu nežnost koja ne boli, ali sam ipak vrlo često pomišljala kako bi to bilo da je on tu. Stvorila sam u glavi bezgresno i uzviseno biće i uzdigla ga do neba.
Ostali smo negde na pola i tacno je falio kraj. Ili sto bi rekli, tačka na i.
...e onda sam ga srela posle nekih 10 tak godina, mozda i vise... Bio je obican covek,bez oreola koji sam mu ja stavila...imala sam sto leptirića,mrava,crvića po celom telu prvih 15 min jer je s godinama uvek bio moj znak pitanja i moje "sta bi bilo kad bi bilo".
Proslo je 15 min,nemiri su nestali,smejali se i pricali kao da nije proslo toliko godina i onda sam shvatila da mi je to trebalo. Da ga vidim posle toliko godina da bih samo shvatila da je stvaran.
Moja tačka na i je stavljena
živa sam, znači prežaljeno
Oh you may not think I'm pretty,
But don't judge on what you see,
I'll eat myself if you can find
A better meal than me
prerano sam se udala da bi ih imala
Bolje da postoje,po njima bar znamo da smo voljeli..samo ,"neprežaljena" je težak izraz koji treba da znači da i dan danas žalimo za nekom neostvarenom ili ukinutom ljubavlju,a to je glupo jer čemu se vraćati i na nešto od juče,a kamoli na neke davne godine..prošlo je,nema više,ne osvrćemo se i naravno,ne žalimo
Treba se radovati jer su postojale.....
Sad je 13:13 ..da su sitni sati neke noći,ono doba kad smo najtananiji i kad misli lete bez kontrole dnevnog uma..moj bi post izgledao ovako:
Imala sam jednu takvu ljubav.
Veliku kao kuća.
Samo što je zakasnila.
Došla u vrijeme kad su se neki životi uredili.
Prežalila sam i odrekla se,ali uvijek ću je nositi u sebi kao žal i kao sreću jer se desila.
I da,uvijek će mi nedostajati plavetnilo očiju u kojima sam se ogledala....
Elem, svako od nas sudbinski ima tri ljubavi,
- prva, zanosna, mladalačka, šašava i nepredvidiva
- velika sudbinska koja i brakom završi i
- ona koja te, kad misliš da znaš sve što treba da znaš, obori i izuje iz cipela
Ne znam koja je ova, ali bila je mladalačka , iskrena, uzvraćena, šašava i vredna svega na svetu, ali je došla rano, za mene rano.
Ja sam bio mlad, nezreo, pun potencijala iz za druge devoje, za koje sam mislio da mi mogu pružiti i više ljubavi. na kraju shvatiš šta si imao tek kad to više nemaš.
Naravno Kikinda je mali grad i sretali smo se tokom godina, ali samo uz put, na kratko.
Na posletku smo se sastali, pričali i pričali, tada sam ja već bio ‚‚pametniji'' a ona, jaka, izgrađena ličnost, znala je šta hoće i šta neće.
ponovo smo se sastali i družili, i bilo je sve tako normalno, pozitivno, opušteno.
Sreli smo se još nekoliko puta, i dalje smo se privlaćili i bilo je iskre među nama. Ne one mladalačke šašave, ali dovolne da zapali veliku vatru.
-ali to je bilo kada smo i ona i ja imali stabine duge veze na kojima je građena budućnost i obe te veze su završile brakovima.
Da li sam je zaboravio?
Da li sam je prežalio?
Ne mogu to tako klasifikovati. Naravno da to ne mogu zaboraviti šta smo bili i kako nam je bilo.
Da li mi je žao, šta bi bilo kad bi bilo?
Napisaću samo VOLELI SMO SE.
Legal Alien
divan post...zaista
- da li patiš zbog rastanka ?
- ma jok, ... samo kad dišem...proći će.
Neprežaljena je ona koja upravo sada traje. Sve druge su manje ili više prežaljene. Prema "zasluzi", za koju niko nije odgovoran jer kompatibilnost ne određujemo mi nego onaj odgore. Možemo se truditi da se uklopimo ali to nije čarolija.
Zašto mislim da je ova sada jedina apsolutno neprežaljena. Valjda zato što, "sreća je lepa samo dok se čeka", jer tada žalimo što ne možemo ili nećemo sve, jer znamo da ako uzmemo sve, opet ćemo žaliti. Jedna tuga nam ne gine, pa onda izaberemo bolju, onu uz koju ide ogromna sreća, mladalačka, neobuzdana, ušuškana, šćućurena između usana, gažena sjeseni, procvala sa aprilom, dodirnuta od pojasa na gore, od ruku na gore ...
Nemamo, i ova tekuca (papiroloska) moze kad hoce da se spakuje samo da mi kaze dan unapred, da bi do ujutru imala vremena da ga prezalim .
Ciji potpis?