Zanimljivosti

[причалица]

... кикирики је поврће из породице махунарки

... северна фока има више партнера током једне године него било који други сисар. Мужјак у просеку оплоди између 40 и 60 женки

... када се посеје семе кафе, потребно је пет година да нарасте биљка чији плодови могу да се користе

.. најгушће крзно на свету имају морске видре – милион длака на 2,5 квадратна центиметра

[Cruz]

Jeste li znali da:

... su nakon erupcije vulkana Krakatoa u Indoneziji 1883. godine, mnogi ljudi svedočili da je zbog prašine koja se podigla Sunce izgledalo kao da je zeleno, a Mesec kao da je plav, i kako je Mesec ostao plav naredne dve godine?

... je 1930-ih godina jednog juniorskog hokejaša iz Kvebeka na utakmici pogodio pak i zapalio kutiju šibica koju je on u tom trenutku držao u svom džepu, njegova oprema je počela da gori i on je zaradio jake opekotine pre nego što je vatra ugašena?

... je društvena igra Monopol nekada bila popularna na Kubi, ali je Fidel Kastro naredio da sve igre budu uništene?

... se šansa da žena rodi blizance povećava posle 35. godine, u tim godinama 1 od 27 žena rodi blizance, a posle 50. godine šansa da će žena roditi blizance je 1 prema 9?

... raketne naprave datiraju čak iz vremena stare Grčke, kada je od drveta pravljen golub na parni pogon?

[Sarmica]

U doba Džeka Trboseka, tegobnom vremenu za London, u tom gradu je živeo jedan otmeni stenograf koji se zvao Ebenizer Hauard. On je vredan pomena zato što je imao veliki i trajan uticaj na našu predstavu o gradovima.

Hauard je bio ćelav, sa gustim, spuštenim brkovima, naočarima sa žičanim okvirom i odsutnim izrazom vizionara. Njegov posao, beleženje tuđih govora, nije ga ispunjavao. Bavio se spiritizmom i naučio je esperanto, tada tek izmišljen jezik, a izumeo je i pisaću mašinu sa stenografskim znacima. I sve vreme je maštao o tome da ima veliki posed. Ono što njegovoj porodici treba, pisao je ženi 1885. godine, jeste kuća „sa zaista lepim vrtom i travnatim teniskim terenom”. Nekoliko godina kasnije, pošto je za šest godina dobio četvoro dece u pretrpanoj iznajmljenoj kući, Hauard se prenuo iz duge depresije sa idejom kako da isprazni London.

London je, naime, te 1880. naglo rastao, ali je bio prepun ljudi mnogo očajnijih od Hauarda. Predgrađa po kojima je Trbosek lutao i tražio žrtve bila su više nego užasna. „U svakom sobičku ovih trulih i smrdljivih stambenih zgrada živi po jedna porodica, a često i po dve”, pisao je Endru Mernz, pastor koji se borio za bolje životne uslove građana. „U jednom podrumu sanitarni inspektor je pronašao oca, majku, troje dece i četiri svinje! Na drugom mestu našao je siromašnu udovicu sa troje dece i dete koje je bilo mrtvo već trinaest dana.” Viktorijanci su ovakve sirotinjske četvrti zvali kokošinjcima ili kolonijama za razmnožavanje životinja. Predsednik gradske skupštine Londona opisao je svoj grad „kao tumor, kao elefantijazu koja u svoj nabujali sistem usisava polovinu seoskog življa, njegovo zdravlje i energiju.”

Urbano planiranje u XX veku proisteklo je iz te užasavajuće slike o gradovima iz XIX veka. Zanimljivo je da je sve počelo od Ebenizera Hauarda. U jednoj tankoj knjižici, koju je sam objavio 1898. godine, ovaj čovek koji je čitav život proveo beležeći tuđe ideje izneo je svoju viziju kako čovečanstvo treba da živi – viziju koja je bila toliko ubedljiva da je pola veka kasnije Luis Mamford, veliki američki arhitektonski kritičar, rekao da je ona „postavila temelj za novi ciklus urbane civilizacije”.

Plimu urbanizacije treba zaustaviti, tvrdio je Hauard, privlačenjem ljudi iz kanceroznih metropola u nove, samostalne „gradove-vrtove”. Stanovnici ovih srećnih malih ostrva osetili bi „radosni spoj” grada i sela. Živeli bi u lepim kućama sa vrtovima u centru, hodali do posla u fabrike na periferiji, a hranu bi dobijali sa farmi iz spoljnog zelenog pojasa koji bi ujedno sprečavao ove gradove da se šire. Kada bi se jedan grad proširio do zelenog pojasa – Hauard je smatrao da je 32.000 stanovnika pravi broj – bilo bi vreme da se gradi novi. Kad je 1907. godine dočekao 500 esperantista u Lečvortu, prvom gradu-vrtu, Hauard je smelo prognozirao (na esperantu) da će se i novi jezik i njegove nove utopije ubrzo proširiti po svetu.

Bio je u pravu kada su u pitanju ljudske želje za više životnog prostora, ali je pogrešio u vezi sa budućnošću gradova. Naprotiv, plima urbanizacije se širi svetom. U razvijenim zemljama i Latinskoj Americi gotovo da je dostigla svoj vrhunac; tamo više od 70 odsto stanovništva živi u urbanim područjima. U većem delu Azije i Afrike ljudi još uvek hrle u gradove i to masovno, usled velikog porasta populacije. Većina urbanih stanovnika živi u gradovima sa manje od pola miliona ljudi, ali veliki gradovi stalno rastu i sve su češći. U XIX veku London je bio jedini grad sa više od pet miliona stanovnika; sada ima 54 takva grada, uglavnom u Aziji.
U međuvremenu je došlo do još jedne promene – na urbanizaciju se danas gleda pozitivno. U poslednjih deceniju-dve mišljenje stručnjaka se radikalno promenilo. Iako sirotinjskih kvartova, jednako groznih poput onih iz viktorijanskog Londona, danas ima svuda po svetu i viktorijanski strah od velikih gradova i dalje postoji, izgleda da tumor više nije prikladna metafora. Naprotiv, kako se populacija na Zemlji bliži broju od devet ili deset milijardi, na gusto naseljene gradove se sve više gleda kao na lek – glavnu nadu da se ljudi izvuku iz bede a da se ne uništi planeta.

[Sarmica]

Orangutani su očigledno pametni. Mogu da seku drvo, otvaraju zaključana vrata i piju iz čaše. Ipak, te šumske ličnosti crvenkastog krzna provode većinu svog vremena na drveću, gde jedu voće i insekte. Zbog toga je En Rason, koja proučava inteligenciju velikih čovekolikih majmuna na Univerzitetu Jork, bila iznenađena kada je u centralnoj Indoneziji u Borneu kod nekoliko prethodno zatvorenih orangutana primetila novu sposobnost – pecanje.
Ovi preduzimljivi majmuni – od kojih se šest, od tamošnjih tridesetak, sada ponovo upoznaje sa divljinom na rečnom ostrvu – koriste štapove da bi sporije ribe hvatali rukom, ili prosto kradu opremu udice koju su postavili ljudi (gore). Nakon ispitivanja svog ulova većina majmuna pojede ribu. Neki naučnici misle da je evolucija ljudskog mozga zavisila od masnih kiselina riba i školjki pre nego od ishrane mesom, a Rasonova kaže da njeno istraživanje može da podrži tu teoriju. „Ovo pokazuje da su najraniji hominini mogli da shvate kako se riba lovi oruđem.” –Amanda Figl

U utočištu na Borneu orangutani koji su nekada živeli u zatočeništvu sada pokazuju svoju veštinu pecanja.

[Bisernica]

Japanski umetnik Isao Hašimoto izabrao je zastrašujuću brojku od 2053 nuklearne probe
izvršene u periodu između 1945. i 1998. godine,počevši od projekta Menhetn,koji je bio
svojevrsno nuklearno trojstvo,probe izvršene u blizini Los Alamosa,zaključno sa nuklearnom
probom u pakistanu ,maja 1998.
Zastrašujuća slika sveta izrešetanog nuklearnim eksplozijama,kao rendgenski snimak prošaran
metastazama karcinoma ....ne pitajmo se zašto je rak postao uobičajena dijagnoza poput
kijavice.

[Sarmica]

Žena u filmu Čarlija Čaplina iz 1928.god priča mobilnim telefonom

Muškarac koji je otkrio ovu neobjašnjivu pojavu godinu dana pregledava snimak pokušavajući da pronađe racionalno objašnjenje. Film je iz 1928.godine. Na snimku se vidi da glumica govori u predmet koji joj je prislonjen u uz uho. Publika na festivalu je imala priliku da gleda usporeni snimak filma i niko od prisutnih nije pronašao logično objašnjenje za postojanje mobilnog telefona u 1928.godini.

[Sarmica]

O Ginisovoj knjizi rekorda i rekordima uopste svi su culi. Ginisova knjiga rekorda, (ili nedavno objavljena izdanja pod nazivom Ginisovi svjetski rekordi, ili prethodna izdanja Ginisova knjiga svjetskih rekorda) je knjiga koja izlazi jednom godišnje kao zbirka superlativa, od ljudskih podviga do ekstremnih pojava koje se mogu naći u prirodi. Od kada se prvi put pojavio, 1955. godine, Ginisov almanah je do sada prodat u 165 miliona primjeraka i, eto, postavio rekord kao – najtiražnija knjiga na svetu (posle Biblije).
Ginisova knjiga predstavlja ustvari registar superlativa čija je prva izdanja svojevremeno finansirala irska fabrika piva Guiness, nakon što postojeće knjige nisu mogle dati odgovor na pitanje o najbržim vrstama divljih ptica, istraživanje su proveli blizanci, poznati britanski atletičari i novinari, Ross i Norris Mc Whirter, koji su u to vrijeme vodili agenciju za israživanje u Londonu. Kada je knjiga postala hit, štampana su mnoga naknadna izdanja, da bi na kraju došlo do izdavanja knjige jednom godišnje, i to u oktobru mjesecu kada su u toku Božićne i Novogodišnje rasprodaje. Dugi niz godina braća Mc Whirters nastavljaju sa izdavanjem knjige.
A koga zanimaju ti suludi rekordi? Odgovor se može naći u samoj knjizi ali se iz dosadašnjeg iskustva može sa priličnom sigurnošću reći da zanimaju baš sve: od malog djeteta do dokonog penzionera.
A ko su zapravo rekorderi? Većina ljudi su zapravo potencijalni neobični rekorderi, željni makar spomena u Ginisovoj knjizi, teško će odoljeti izazovu da po bilo čemu budu NAJ u svijetu. A upravo to NAJ je glavno geslo!
U poslednjih 48 godina hiljade fanatika pojeli su nesvarljivo, podnijeli nepodnošljivo i podvrgli se nazamislivom samo da bi se upisali u knjigu suludih rekorda. U poslednje vrijeme na te izazove se odlucuju cak i cijeli gradovi pokusavajuci biti najbolji i najmasovniji u kategoriji tipa: najveci dorucak, najmasovniji poljubac,...
Knjiga bilježi neobične svjetske rekorde, ali nam uglavnom ostaje dužna za odgovore na mnoga pitanja. Neki od rekorda su tipa licnih osobina ljudi: najviša (najniza) žena na svijetu, najvisi (najnizi) muskarac na svijetu, najstariji covjek (zena), najdlakaviji čovjek, najduze dlake iz usiju... Neki rekordi se odnose na osobine zivotinjskih i biljnih vrsta...
Ginisova knjiga bilježi razne kategorije ljudske spremnosti, upornosti i nastranosti. Rekordera ima i u kategorijama: ispisivanju teksta na zrnu pirinca, najvećem broju štipaljki zakačenih na lice, u neprekidnom govorenju, najveci zderonja, u najvećem simultanom ljubljenju, najbrzi penjac na drvece, najbrzi brijac,... ali mozete u knjigu uci i kao najgori vozac na svijetu, po broju skupljenih kazni za nepravilno parkiranje, najgori politicar...
U poslednjem izdanju Ginisove knjige još stoji nekoliko starih rekorda, nedostignutih decenijama:
- najduži let snagom ljudskih mišića (2 časa i 55 minuta),
- najduža naftna mrlja (170 kilometara),
- najlažiranije izbore (za predsjednika Liberije 1928. godine, kad je pobjednik dobio 423.000 glasova u zemlji sa 15.000 birača).
Tu je i riznica najnovijih neobičnih rekorda:
- u ljuštenju luka: najbrzem : (25 kilograma za 25 minuta i sedam sekundi), i najduzem sjeckanju: (34 casa neprekidnog sjeckanja crnog luka)
- najdužem šišanju i feniranju (34 časa i 58 minuta)
- najdužem neprekidnom gledanju filmova...
čuda prirode poput:
- najteže kućne mačke (21,5 kilograma),
- najtežeg krastavca (22 kilograma),
- najusamljenijem stablu na svijetu (ako se ta razdaljina mjeri stepenom udaljenosti jednog od drugog drveta njemu najblize stablo, udaljeno je od njega 50 kilometara),
- najveci broj tornada zabiljezenih u toku 24 sata (148),
- najveci kaktus (visok 16 metara)...

[Sarmica]

Jedan građevinski radnik u New Yorku svakodnevno iznenađuje ljude. Gary Russo svakog dana tokom svoje pauze za ručak pjeva pjesme Franka Sinatre, a njegov je talent toliki da mnogi zovu drugim Sinatrom.

Gary Russo čak koristi mikrofon iz 50-tih kako bi bio uvjerljiviji.

[Sarmica]

Najveći prirodni most na svetu


Takozvani "Most Vila" (Xian Ren Qiao) se nalazi na oko 40 kilometara od Fengsana u severozapadnoj provinciji Guangksi u Kini. Nastao je kada je reka Buliu napravila put kroz krecnjacke kraske planine. Interesantno je da je ovo cudo prirode sve do nedavno bilo potpuna nepoznanica ljudima izvan Kine.

[Sarmica]

Srednjevekovni zubarski instrumenti



Plasite se zubara ? Kada pogledate neke od ovih instrumenata koji datiraju jos od srednjeg veka i danasnje stomatoloske ordinacije, zaista nemate razloga za brigu. U svakom slucaju jednostavno ne zelimo da pomisljamo kako je izgledao odredjeni zahvat koriscenjem ovih instrumenata.

[Sarmica]

Imaju iste prodorne oči. I istu boju kose. A ipak, jedan je možda stidljiv, a drugi voli da upoznaje nove ljude.
Ako otkrijemo zašto se jednojajčani blizanci razlikuju, iako imaju isti DNK, možda ćemo otkriti mnogo toga i o svima nama.
Svakog leta, prvog vikenda u avgustu, na hiljade blizanaca okuplja se u gradiću Tvinsburg u Ohaju, jugoistočno od Klivlenda, koji je pre skoro dvesta godina tako nazvan po nekoj braći blizancima.
Oni dolaze na Dane blizanaca, trodnevni festival koji se sastoji od izleta, izbora za najveći talenat i takmičenja u međusobno najvećoj sličnosti, a koji je prerastao u jedan od najvećih skupova blizanaca u svetu.
Priroda i vaspitanje
Poređenjem iskustava jednojajčanih sa dvojajčanim blizancima, koji potiču iz odvojenih jajašaca i obično popola „dele” DNK, istraživači mogu da odrede u kojoj meri geni utiču na naš život. Ako su u pogledu pobolevanja jednojajčani blizanci sličniji jedan drugom od običnih blizanaca, onda podložnost određenim bolestima mora barem delimično imati koren u nasleđu.
Ove dve linije istraživanja – proučavanje razlika među jednojajčanim blizancima da bi se otkrio uticaj životne sredine i poređenje jednojajčanih sa dvojajčanim blizancima da bi se izmerila uloga nasleđa – presudne su za razumevanje međusobnog uticaja prirode i odgoja u određivanju naše ličnosti, ponašanja i podložnosti bolestima.
Blizanci Džim
Ideja da se uz pomoć blizanaca meri uticaj nasleđa datira još iz 1875. godine kada je engleski naučnik Frensis Golton prvi predložio takav pristup (i skovao izraz „priroda i odgoj”). Ali izučavanje blizanaca doživelo je iznenadni obrt 80-ih godina XX veka kada je otkriven veliki broj jednojajčanih blizanaca koji su rastavljeni po rođenju.
Priča je počela sa čuvenim slučajem dva brata, obojice sa istim imenom Džim. Rođeni u mestu Pikva u Ohaju 1939. godine, Džim Springer i Džim Luis usvojeni su kao bebe i odgojeni u različitim porodicama koje su im slučajno dale isto ime. Kada se Džim Springer u svojoj 39. godini sastao sa bratom 1979. godine, otkrili su čitav niz sličnosti i podudarnosti. Obojica su bili visoki 1,8 metara i imali po 82 kilograma. Dok su odrastali, obojica su imali pse koji su se zvali Toj i išli na letovanja u Sent Pit Bič na Floridi. Obojica su se u mladosti oženili ženama koje su se zvale Linda od kojih su se kasnije razveli. Njihove druge žene su se zvale Beti. Svojim sinovima dali su isto ime – Džejms Alen.
Odvojeni po rođenju
Za dva para u Kanadi moć uticaja DNK na ponašanje mnogo je više od akademskog pitanja.
Linet i Majk Šo upoznali su Alison i Kirka Meklauda u istoj agenciji za usvajanje dece. Šoovi žive u Amherstburgu, seoskoj zajednici blizu Vindzora u Ontariju, a Meklaudovi u Satonu, prigradskom naselju pokraj Toronta. U februaru 2000. godine zajedno su otputovali u Čendžou, grad u kineskoj provinciji Hunan, sa malom grupom potencijalnih roditelja. Čim su ugledali bebe koje će usvojiti, odmah su uočili da su bliznakinje.
Meklaudovi voze četiri sata do Amherstburga ili Šoovi putuju do Satona na svakih šest do osam nedelja. Čim se kola Meklaudovih zaustave pred kućom Šoovih, Lili iskače sa zadnjeg sedišta i juri u zagrljaj svojoj sestri Džilijen. Sada imaju po 12 godina, obe imaju iskren izraz lica i crnu kosu do ramena, jedino što Džilijen odskora nosi zubnu protezu. „One su sestre skroz naskroz”, kaže Linet, gledajući ih. „Slične su kao jaje jajetu.”
Treća komponenta
To što su Lili i Džilijen toliko slične iako su podizane u različitim porodicama, samo potvrđuje da jednojajčani blizanci dele isto genetsko nasleđe. Ali kod dva brata iz Merilenda, situacija je upravo obrnuta. Iako su odrasli u istoj porodici, ovi jednojajčani blizanci su potpuno različiti. Šta je to toliko moćno da nadjača udružena dejstva prirode i vaspitanja?
Kod oba dečaka je dijagnostifikovan autizam uoči njihovog drugog rođendana, mada su Džonovi simptomi mnogo teži, uključujući neprestano kretanje, smetnje u govoru i problem gledanja ljudima u oči, i Sem ima probleme, uglavnom sa uklapanjem u društvo. To što njih dvojica dele poremećaj u razvoju nije ništa neobično. Kada se kod jednog jednojajčanog blizanca ustanovi autizam, istraživanja su pokazala da postoji 70 odsto verovatnoće da će i drugi biti autističan.
Za šestogodišnje blizance Sema i Džona, budućnost je, reklo bi se, ispunjena novom nadom. Džon se odnedavno oslobodio i počeo da izgovara više od jedne reči. „Hoću da idem plivam veliki bazen sa mama tata Sem Džon”, izletelo mu je jedne večeri na obližnjem bazenu. „Sveti bože, izustio je rečenicu od 12 reči, a do sada je samo ćutao”, ushićeno je izjavila njegova majka. „To ćutljivo dete ovog leta je nešto sasvim drugo: sklapa reči umesto da me vuče za ruku.”
S druge strane, Sem guta knjige o grčkoj mitologiji i ortopediji, temama koje naizgled nemaju ništa zajedničkog, ali za njega imaju otkako je slomio lakat. Kad je pročitao priču o Ikaru, koji je preleteo preko Krita na krilima od perja i voska, odlučio je da i sam pokuša i to sa vrha kauča u dnevnoj sobi. I, naravno, završio je u bolnici. A dok je ležao i oporavljao se kod kuće, imao je dovoljno vremena da zaroni u knjigu o medicini.
Svaki dečak pokušava da leti na svoj način.

[Sarmica]

Postojao je samo jedan način na koji su naučnici mogli da razreše misteriju čuvenog Ledenog čoveka – da ga odmrznu.
Nešto posle 18 časova, jednog kišovitog, turobnog novembarskog dana 2010. godine, dva čoveka u zelenim hiruškim uniformama otvaraju vrata komore Ledenog čoveka u Južnotirolskom arheološkom muzeju u Bolcanu u Italiji. Prenose smrznuto telo na bolnički transportni krevet od nerđajućeg čelika. Jedan od njih je mladi naučnik Marko Samadeli. Inače, njegov posao je bio da ovu čuvenu neolitsku mumiju održava zamrznutom upravo u onim uslovima u kojima se očuvala tokom 5.300 godina posle napada koji je prouzrokovao smrt Ledenog čoveka, visoko na obližnjoj planini. Međutim, Samadeli je tog dana u maloj laboratorijskoj prostoriji podigao temperaturu na 18°C.
Sa Samadelijem je Eduard Egarter Figl, lokalni patolog sa štucovanim brkovima, nezvanično poznat kao „porodični lekar” Ledenog čoveka. Dok Egarter Figl cima i gurka telo sa znalačkom, katkad grubom prisnošću, šačica drugih naučnika i doktora se okuplja u ovom skučenom prostoru, pripremajući se da učini nezamislivo: da odledi Ledenog čoveka. Sledećeg dana, u naletu žurnih hiruških intervencija, urgentnih poput bilo koje operacije na živoj osobi, treba da izvedu prvu potpunu obdukciju na odleđenom telu, nadajući se da će baciti novo svetlo na misteriju o tome ko je zapravo bio Ledeni čovek i kako se dogodilo da umre tako nasilnom smrću.
Egarter Figl i Samadeli pažljivo premeštaju telo u namenski napravljen sanduk obložen sterilisanom aluminijumskom folijom. U smrznutom stanju koža Ledenog čoveka boje tamne karamele ima otmeni sjaj i podseća na srednjovekovni lik naslikan temperama od žumanceta. Sa samrtnički istegnutom, ukrućenom levom rukom i nogama prekrštenim kao na raspeću, mumija koja se odmrzava je u pozi koja kao da pripada nekom oltaru iz XIV veka. Kroz nekoliko trenutaka na njegovom telu počinju da se stvaraju kapljice vode, poput znoja izazvanog strahom. Jedna kapljica curi niz njegovu bradu, sporo i neumitno poput suze.
Od svih ljudi koji su hodali ovom planetom, Ledeni čovek je možda najviše pokazivan i čačkan. „Juče je bilo trenutaka”, priča Cink mekim, gotovo iznenađenim glasom, „kada mi ga je bilo žao. Bio je tako… istraživan. Sve njegove tajne – unutar njega, van njega i svuda oko njega – bile su otvorene za istraživanje.” Zastaje i dodaje: „Samo vrh strele ostaje u njemu, a Ledeni čovek kao da kaže da je ovo njegova poslednja tajna.”

[Sarmica]

Glečer Pajn Ajlend na zapadnom Antarktiku gubi ledenu masu alarmantom brzinom. Ali taj proces se dešava daleko od ljudskog pogleda – 914 metara ispod površine okeana, ispod sante čija je debljina dva puta veća od visine Empajer stejt bildinga.
Autosub3, robotička podmornica, posetila je 2009. godine ovo udaljeno mesto. Istražila je 48 kilometara ispod glečera Pajn Ajlend koristeći sonar za mapiranje morskog dna i ledenu tavanicu iznad sebe. Dok je podmornica radila, istraživači na brodu „Natanijel B. Palmer” izmerili su jedan zabrinjavajući proces: sve snažnije okeanske struje iz dubina donose toplu vodu i dovode je u kontakt sa sve tanjim ledom, i na taj način je samo u 2009. godini odozdo istopljeno 79 kubnih kilometara ledene ploče, što je prouzrokovalo da se glečer brže izliva u okean. Počevši od 1974. Pajn Ajlend je postao tanji za 76 metara i kreće se za 70 odsto brže.
Stotine kilometara obale Antarktika se suočava sa istim silama i smatra se da će narednih decenija doći do još većeg topljenja leda. Ono što se dešava u ranjivom podnožju ledene ploče je teško posmatrati, ali suštinski važno, kaže Stenli Džejkobs iz Zemaljske opservatorije Lamont–Doerti, koja je predvodila međunarodnu ekspediciju zajedno sa Adrijanom Dženkinsom iz Britanskog instituta za istraživanje Antarktika. Informacije sakupljene ispod ledenog brega su neophodne za precizno predviđanje podizanja nivoa mora.

[Sarmica]

Volimo da se hvalimo kada su u pitanju naši palčevi, ali i skromna krtica ima nešto vredno hvale – šesti prst ili pseudopalac, koji podupire njenu kopačku snagu.
Izrastanje dodatnih prstiju, odnosno polidaktilija, povremeno se dešava i kod petoprstih sisara . Međutim, ovo je normalno za većinu vrsta krtica, koje svojim proširenim šapama kopaju zemljišta Evrope, Azije i Severne Amerike. Kako bi bolje razumeo ovaj fenomen, jedan tim koji je predvodio paleontolog Marselo Sančez sa Univerziteta u Cirihu prošle godine je dublje istraživao ovu temu u oblasti embrionskog razvoja i molekularne prirode.
Proučavanja skeleta su pokazala da se „palac” krtice formira iz produžene kosti ručnog zgloba. Stoga, pošto se prsti sastoje iz više delova, ovaj pseudopalac ima samo jednu kost nalik sečivu. Ovo novo istraživanje otkriva da se on razvija kasnije od autentičnih prstiju, ali deli isti genetski marker.
Ko još ima šest prstiju? Džinovske pande i, prema predanju, nekadašnja engleska kraljica Ana Bolen.

[Sarmica]

Zemlja buducnosti



Astana je nova prestonica Kazahstana, smela, grandiozna i neodoljivo privlačna za mlade ljude željne uspeha.
Nova prestonica Kazahstana obiluje egzotičnim građevinama, čiji izgled najbolje opisuju šaljivi lokalni nadimci: banana (jarkožuta poslovna višespratnica), sedam burića (grupa stambenih oblakodera), upaljač (Ministarstvo saobraćaja i komunikacija). Ali jedna od njih, nacionalni spomenik zvani Bajterek, nema nadimak jer prosto ne liči ni na šta poznato. Bar ne na ovoj planeti.
Bajterek, što na kazaškom znači „visoka topola”, toranj je visok 97 metara, poduprt spoljnim skeletom od belo obojenog čelika. A na vrhu je džinovska staklena kugla sa zlatastim prelivom. Prema natpisu u podnožju, ovaj spomenik predstavlja kazaški mit o Samruku, svetoj ptici koja svake godine snese zlatno jaje – sunce – u krošnju džinovskog drveta života. A ko je kreator? Niko drugi do Nursultan Nazarbajev, koji je od radnika u čeličani napredovao do partijskog moćnika i koji vodi zemlju još od sticanja nezavisnosti od Sovjetskog Saveza 1991. godine.
Krajem 1997. godine Vlada se i zvanično preselila u hladnu, vetrovitu Akmolu, skoro 1.000 kilometara na sever, u golu stepu srednje Azije. Ovaj grad je kasnije prekršten u Astanu, što na kazaškom znači prestonica. Taj događaj se svakog 6. jula slavi kao Dan Astane, što se poklapa i sa Nazarbajevljevim rođendanom.
Bogat naftom i drugim rudama, Kazahstan je utrošio milijarde na novu prestonicu, pruživši priliku mnogim vodećim svetskim arhitektima da pokažu svoje umeće na levoj obali reke Esil, koja odvaja „novi grad” sa administrativnim centrom od starog na desnoj obali, izgrađenog uglavnom još u vreme Sovjeta.
Potenciranje kazaškog jezika samo je deo šireg trenda koji neko naziva „kazahifikacijom”, čiji je najizrazitiji primer upravo Astana, a najrevnosniji zagovornik Nazarbajev. I sam poreklom Kazah, predsednik je rođen pre 71 godinu u pastirskoj porodici u jednom selu na jugoistoku zemlje, blizu granice sa Kirgistanom. Radio je u čeličani dok nije pristupio Komunističkoj partiji, u kojoj je bio jedan od viših rukovodilaca u vreme raspada Sovjetskog Saveza. Ubrzo pošto je postao predsednik počeo je da priprema teren za preseljenje prestonice iz Almatija u Akmolu, u severno-centralnom Kazahstanu.
Mnogi su bili iznenađeni ovakvim izborom. Podignuta 1830. godine kao carsko utvrđenje, Akmola je kasnije postala železnički čvor i u vreme Sovjeta bila je poznata kao Celinograd. Ovaj grad je 90-ih godina prošlog veka zapao u krizu i pominjan je samo po stvarima koje nećete naći u brošurama trgovinske komore: temperaturama koje se zimi spuštaju i do -51ºC, oblacima komaraca preko leta i žestokim vetrovima koji dižu kovitlace prašine sa ispošćenih njiva.
Uspon i procvat prestonice najbolje može da se oseti u tržnim centrima, od kojih je Kan Šatir – šator koji je projektovao Foster – najistaknutiji. Na njegovom poslednjem spratu nalazi se plaža u zatvorenom, opremljena bazenom sa talasima i peskom koji je uvezen sa Maldiva. Jedne noći ovde je organizovana bikini-žurka, a ulaznica je koštala 20 američkih dolara. Dok su u oskudne kupaće kostime odeveni muškarci i žene sabijali votku i red bul, disk džokej je urlao na engleskom: „Opšta ludnica! Ovo je bikini-žurka!”

[Sarmica]

Bumbarova matematika


Bumbarov let, čak i kada se ne odnosi na muziku, može da izgleda nasumično i frenetično dok pčele radilice tragaju za polenom i nektarom koji nose u košnicu. Međutim, istraživači na Koledžu „Kvin Meri” pri Univerzitetu u Londonu otkrili su da postoji određena koreografija na cvetnoj površini. Pčele imaju mozak veličine semena trave, ali su ovi insekti sposobni da efikasno rade tako što rešavaju jedan od najvećih matematičkih izazova – problem trgovačkog putnika.
Izazov je naći najkraći put da se poseti svaki cvet tačno jedanput pre povratka u košnicu. Računari moraju da pribegavaju komplikovanim proračunima, tako što mere svaku moguću rutu. Pčele koje se ovde proučavaju, Bombus terrestris, a verovatno i druge vrste, koriste prostorno pamćenje i na taj način, putem pokušaja i pogrešaka, brzo poboljšavaju svoje putanje. (Izabrati sledeći najbliži cvet nije rešenje.) Naučnici znaju zašto to pčele rade – let je iscrpljujuć. Sada pokušavaju da otkriju kako to ovi insekti rade. Spoznajom onoga što upravlja njihovim odlukama mogla bi da se obezbede rešenja koja bi poboljšala naše mreže komunikacije i transporta. Za pčele je to samo pitanje dobre orkestracije. –Grečen Parker
Bumbari putuju i do osam kilometara kada su u potrazi za hranom, zbog toga je bitno pronalaženje najoptimalnije putanje među cvećem da bi se sačuvala energija.
Brzo uče
U laboratorijskim eksperimentima pčele su pronašle najkraću putanju koja povezuje šest cvetova, a nisu ni isprobale sve moguće varijante. Pčele su testirane 80 puta i, kako je vreme prolazilo, sve su češće koristile najkraću putanju.

[причалица]

... код лептира чуло укуса налази се на ножицама

... деведесет одсто жена, које уђу у робну кућу, одмах скрену десно

... гуска је била прва одомаћена животиња

... током живота човек у просеку потроши 18 месеци на телефонирање

[причалица]

... девет од десет највиших светских планинских врхова налази се на Хималајима. Само врх К 2 (8611 m), који је после Маунт Евереста (8850 m) највиши на свету, не уздиже се на Хималајима него на Каракоруму


... застава је први пут, као обележје жалости, спуштена на пола копља 1612. године. То се десило на броду по имену „Хартсис” када је његов капетан Џејмс Хал страдао у сукобу с гренландским Ескимима

... при кијању течност се избацује брзином од 160 километара на сат

[причалица]

... Џереми Бентам (1748–1832), британски правник и филозоф, завештао је своју имовину лондонској болници под условом да његово тело председава састанцима болничког одбора. Бентамов скелет је обучен, а уместо лица стављена је воштана маска па је он тако пуне 92 године „присуствовао” састанцима болничког одбора

... доказано је да жене које пуше рађају лакшу децу од жена које не пуше

... једно савремено недељно издање „Њујорк тајмса” има више података о разним дешавањима него што је човек пре једног века могао да сазна током целог живота

[Sarmica]

Rusi prave besmrtnog čoveka?

Ljudski um će za ne više od deset godina moći da bude daunloadovan pa aploudovan u robote, što će omogućiti ljudima da žive zauvek, tvrdi ruski preduzetnik Dmitrij Ickov.

Ljudski um će za ne više od deset godina moći da bude daunloadovan pa aploudovan u robote, što će omogućiti ljudima da žive zauvek, tvrdi ruski preduzetnik Dmitrij Ickov, koji finansira i predvodi projekat sa nazivom “Avatar”, a koji za cilj ima upravo to, piše britanski dnevnik “Dejli mejl”.





Ickov tvrdi da je angažovao preko sto naučnika kako bi dostigao ovo neverovatno naučno-fantastično dostignuće, koje bi moglo potpuno revolucionisati način na koji postojimo i živimo.

- Ovaj projekat je put ka besmrtnosti – kaže on, i dodaje: Osoba sa savršenim “Avatarom” mogla bi da ostane deo društva. Ljudi ne žele da umru.
- Razumem da je ovo veliki izazov za naučnike, ali takođe verujem u nešto što se obično naziva “američkim snom”. Ako u nešto uložite svu svoju energiju i vreme, možete od toga napraviti realnost – kaže Ickov.

On zamišlja da bi se ljudska svest mogla hirurški “transplantovati” u robota, nakon čega bi se um “aploadovao” bez operacije, ostavljajući ljudsko telo kao praznu ljušturu, pošto će njihovi vlasnici nastaviti da žive unutar robota.
- Novi cilj nauke jeste da stvori novo telo za ljudska bića, koje će posedovati savršeni interfejs koji će omogućiti da ljudski mozak nastavi da živi u novom, mehaničkom okruženju – rekao je Ickov na “Konferenciji o globalnoj budućnosti 2045″.

Zatim, želećemo da stvorimo veštački ljudski mozak, odnosno računarsko okruženje u koje ćemo moći da “aploadujemo” ljudske umove.
Na samom kraju, doći ćemo do toga da ćemo ljudske umove aploadovati u hologramska tela, što će ljudskoj vrsti dati nepregledne ravni mogućnosti: moći ćemo da hodamo kroz zidove ili da se krećemo brzinom svetlosti.

On bi želeo da radi sa DARPA (Agencija za istraživanje naprednih projekata odbrane, koja radi u sklopu američke vojske), a koja već i sama razvija “avatarski” projekat koji će omogućiti američkim vojnicima da uđu u umove daljinski kontrolisanih androida, koji bi trebalo da zamene vojnike na bojnom polju. Pentagon je u ovo već uložio sedam miliona dolara.

Projekat se zove “Avatar” po popularnom filmu Džejmsa Kamerona, u kome vojnici svojim umovima ulaze u tela vanzemaljaca.