Zanimljivosti

[Sarmica]

Pre oko dvadeset godina, verovalo se da je lav hrabar, neukrotiv i dovoljno snažan da mnoge druge životinje podredi svojoj volji. Zebra, impala, gazela i druge životinje bile su njegove prirodne žrtve. Međutim, danas se veruje da je takozvani kralj životinja nespretni lovac koji ima malo uticaja na populaciju svojih žrtava. Kao nomad, on svoju hranu često otima lešinarima i hijenama. Ponosan je i retko lovi, a prisvaja plen koji ulove njegove lavice. Od njegovog obroka ga mogu oterati i čopori hijena.
Pre oko četrdeset godina za gorilu se verovalo da je jednako krvoločan, ali danas se zna da je on stidljiv i besopasan simpatični vegetarijanac. Hijena je dugo važila kao otimač, bedna kukavica, predmet opšte ljudske odvratnosti od Bengalskog zaliva pa sve do južnog rta Afrike. Danas se zna da je hijena hrabri i spretni ubica.
Životinje su tokom istorije u celom svetu posmatrane sa antropocentričkog stanovišta, to jest kao niži oblici života, koji silom prilika moraju bespomoćno da kruže oko svemoćnih ljudskih bića. Obzirom da je čovek dominantan na Zemlji, on mora biti i viši oblik života, što je dokazano njegovim dostignućima u umetnosti, književnosti i nauci.
Na sreću, spoznajući da se u proteklih nekoliko desetina godina dogodila velika revolucija u njegovom stavu prema životinjama čovek se prilično 'otreznio'. Umesto da veruje u svoj centralni položaj u kosmosu, on sve više dolazi do zaključka da je samo bespomoćna žrtva, trun u kosmičkoj igri koju ne razume. Čovek saznaje da ne poseduje kontrolu nad svojim životom i da poseduje samo marginalno znanje o zamršenim zbivanjima oko sebe.
Dok su se na Zemlji presađivala srca, činili novi revolucionarni koraci u fizici, medicini i drugim naukama, izučavaoci ponašanja životinja, etolozi, naslikali su posve drugačiju sliku čovekovog boravka na Zemlji. Na toj slici čovek je samo - jedna životinja više! Životinja koja je osvojila svoj svet još pre nego što je bila sposobna da njime upravlja ili da ga razume.
Nepoznato je da su stare civilizacije Vavilona, Asirije, Sumera ili Egipta, razmišljale o načinima života i tajnama životinja oko njih. Životinje su u to vreme bile na raspolaganju čovekovoj volji. Mnogi veliki afrički sisari dovoženi su brodovima iz zemlje Punt da bi ukrasili vrtove egipatskih faraona. Lavove su lovili krvožedni Asirci; grčki borci sa bikovima ubijali su bikove; lavovi su korišćeni za ubijanje hrišćana u rimskoj areni, a majmuni su bili ljubimci elizabetanaca. Sve civilizacije su eksploatisale životinje i nije se postavljalo pitanje o njihovom ponašanju.
Aristotel je prvi čovek za koga se zna da se interesovao za tajni život životinja. Neumorni posmatrač svih stvari sakupljao je i primerke na morskoj obali, posmatrao migracije i gnezda ptica i proučavao ponašanje i pokrete svih životinja koje je video. Pitao se zašto neke životinje žive na određenim mestima i zašto se njihovo ponašanje odvija po određenim modelima. Aristotelova Historia Animalium nije značajno delo u poređenju sa ostalim, ali je izazvalo neverovatno interesovanje za ponašanje životinja.
Posle Aristotelovog istraživanja, došlo je doba romanopisaca koji su na životinje gledali kao na produžetak čovekove mašte i simbole njegovih većih grešaka.
Za sedamnaest vekova, koji su delili Aristotela od Rene Dekarta, francuskog filozofa, čovek je napredovao samo do teze da su životinje automati, nesposobni da misle i osećaju i bez ikakve veze da ljudima. I danas postoji jedan vid ovakvog stava: u Južnoj Africi se zvanično smatra da hladnokrvne životinje ne osećaju bol, pa im se stoga uskraćuje pravo zaštite od strane Društva za Prevenciju surovosti prema životinjama.
Dugo se smatralo da životinjama nedostaju osobine koje bi ih makar malo približile ljudima, pa su zbog toga dugo bile puki simboli. Čuveni jednorog je važio za simbol snage tokom Srednjeg Veka. Za njegov rog se smatralo da neutrališe otrov, zbog čega je neminovno ukrašavao ćaše za piće. Antički duh se bavio montrumima i đavolima u obliku životinja, čudnim i zastrašujućim stvorenjima večno zarobljenim u dubokim jezerima, te kitovima koji mogu da progutaju brod.

[Sarmica]

Početak upotrebe zvona



Najstarija sačuvana zvona potiču iz Kine, izlivena u doba vladavine dinastije Šang (oko 1500. do 1027. god. p. n. e.), koje je poznato kao zlatni period izrađivanja predmeta od bronze.
Veoma značajna su i asirska zvona iz Ninive (sa severa današnjeg Iraka) iz vremena vladavine Salmanasara II (860–824 god. p. n. e.). Zvona su se na različite načine koristila i u Japanu, Koreji, starom Egiptu, Mesopotamiji, antičkoj Grčkoj, kao i u vreme Rimljana.
Međutim, veoma je teško odrediti kada su se prvi put upotrebila zvona kao sastavni deo hrišćanskog bogosluženja. Po jednima je to bilo još u IV veku, nakon trujumfa hrišćanstva u okviru Rimskog carstva, a zaslugu za to pripisuju episkopu iz Nole u Kampaniji (u blizini Rima), Svetom Pavlinu (Paulinus, 353–431), koji je zvona prvi upotrebio. Po drugima ta zasluga pripada papi Sabinijanu (Sabinianus), koji je upotrebu zvona zvanično utemeljio za vreme svog kratkog pontifikata (604–606).
Na Istoku su se zvona javila mnogo kasnije, oko 865. godine. Prva su napravljena na Zapadu, tačnije u Veneciji. Naime, tamošnji dužd Orso I Partičipacio (Orso I Participazio) poklonio je dvanaest zvona vizantijskom caru Mihailu III za Crkvu Svete Sofije u Konstantinopolju. Ipak, upotreba zvona na Istoku sporo je napredovala, pre svega zbog bojazni da zapadni običaji ne preovladaju. Tako je bilo sve do 1204. godine, kada su tada moćni krstaši, u svom četvrtom pohodu na Istok, osvojili Konstantinopolj, osnovali na teritoriji Vizantije Latinsko konstantinopoljsko carstvo i nametnuli upotrebu zvona. U Rusiji su zvona ušla u upotrebu krajem X veka, odnosno na samom početku njenog preobraćanja iz paganstva u hrišćanstvo.
U krajeve srednjevekovne srpske države prva zvona su dopremljena iz Venecije i Dubrovnika. Crkva ih je prihvatila i brzo su postala sastavni deo velikog broja bogoslužbenih hramova. Tako je bilo sve do početka viševekovnog turskog osvajanja, kada su posle njihove zabrane delom uništena, a delom sklonjena za neka bolja vremena.
Darivanje zvona

Od samog početka upotrebe zvona u bogoslužbenim radnjama, postojao je i običaj njihovog darivanja. O tome govore mnogi stari zapisi, kao i natpisi na samim zvonima, koji saopštavaju kratke i veoma sažete podatke: ime darodavca, motiv, povod i godinu darivanja, kao i ime hrama kome je dar, odnosno zvono namenjeno.
Zvona su Crkvi darivali prvenstveno vladari, a zatim vlastela, sveštenici i monasi, kao i uspešni i bogati ljudi. Nije redak primer da su zajedničkim dobrovoljnim prilogom žitelji mesta kupovali i darivali zvona svojoj crkvi. Ipak, najčešći darodavci zvona bili su i ostali vladari. Tako je belgijska kraljica Fabiola (Fabiola de Mora y Aragón) u čast 150-godišnjice uspostavljanja diplomatskih odnosa između Belgije i Rusije, 15. septembra 2001. godine poklonila veliko zvono Sabornoj crkvi Svetog Petra i Pavla u Sankt Peterburgu.

izvor: nationalgeographic.rs

[Sarmica]

Virus




Poslednji slučaj variole, jedne od najopasnijih bolesti u istoriji civilizacije, zabeležen je u Somaliji 1977. godine.
Svetska zdravstvena organizacija proglasila je eradikaciju variole dve godine kasnije. Posle toga, broj institucija u svetu koje su u svojim laboratorijama održavale virus te opake bolesti postepeno se smanjivao, da bi se danas sveo samo na dve: Centar za kontrolu i prevenciju bolesti u Atlanti, SAD i Istraživački institut virusologije i biotehnologije „Vektor“, Koljcovo, Novosibirska oblast, Ruska Federacija.
Na godišnjim sastancima Svetske zdravstvene organizacije (SZO) i dalje se poteže pitanje uništavanja preostalih virusa variole. Dok predstavnici SAD-a i Rusije zagovaraju tezu o neophodnosti čuvanja virusa variole u naučne svrhe, predstavnici nekoliko zemalja i dalje smatraju da bi kulture virusa mogle zbog nepažnje da „pobegnu“ iz laboratorija, ali i da dospeju u pogrešne ruke i da se upotrebe kao biološko oružje. Naravno, mogao bi se desiti i efekat bumeranga, pa bi se epidemiološki talas prelio u njihove zemlje. Radi predostrožnosti, SZO raspolaže sa 60 miliona vakcina protiv variole.

[Sarmica]

Večiti pas



Pseće rase stvorili su ljudi. A pas mešanac je stvorio sam sebe.

Labrador je možda najpopularnija pasmina, ali najbrojnija pseća vrsta ne pripada nijednoj rasi. Reč je o skromnom seoskom psu, koji u poludivljem stanju životari po ljudskim naseljima i njihovoj okolini.
Još dok je bio na postdoktorskim studijama na Univerzitetu Kornel pre nekoliko godina, Adam Bojko se zainteresovao za slabo proučene seoske pse lutalice. Mada su prvi psi pripitomljeni još pre 15.000 do 20.000 godina, većina pasmina nije starija od nekoliko stotina godina. Možda bi upravo DNK seoskih pasa mogao da rasvetli ranu istoriju domestikacije, dok su se psi još samo motali oko naših kuća, a nisu bili pod našom vlašću. Ali kako pribaviti uzorke?
Slučajno se nekako baš u to vreme oženio Adamov brat Rajan, a on i njegova žena Korin su tražili gde će provesti medeni mesec jeftino i van uobičajenih destinacija. Njih troje su odlučili da objedine svoje dve potrage. Adam, sada na Kornelovom veterinarskom koledžu, dobio je stipendiju i pozvao Rajana i Korin da provedu medeni mesec putujući po Egiptu, Ugandi i Namibiji, gde bi se usput družili sa seljanima i lokalnim veterinarima. Tako su prikupili DNK više od 300 seoskih pasa.
Posle analize ovih uzoraka ispostavilo se da je većina seoskih pasa podjednako bliska vukovima koliko i potpuno pripitomljenim psima. Ovde nije reč o mešancima koji su postali lutalice, već o seoskim psima koji milenijumima ovako životare uz ljudske okućnice. Njihovi genomi odslikavaju stanje rane domestikacije, pre nego što su ljudi počeli sa veštačkim selekcijama i ukrštanjem. „Kad pogledate te seoske pse”, kaže Adam Bojko, „vidite nešto što je mnogo bliže prirodnoj selekciji, mada u okruženju kojim upravljaju ljudi.”
Neočekivano, ovo istraživanje je dovelo u pitanje vladajuće mišljenje o mestu gde su se psi najpre pojavili. Fosilni dokazi već su pokazali da se prelaz sa vuka na psa odigrao negde u Evropi ili Aziji, a istraživanje iz 2002. godine je pokazalo da su seoski psi iz istočne Azije genetski raznovrsniji, što upućuje na to da su vukovi najpre pripitomljeni u istočnoj Aziji. Ali Bojkova istraživanja iz 2009. godine pokazala su da su i afrički seoski psi podjednako raznovrsni kao i oni iz istočne Azije. Neki od njih nose i zajednički genetski potpis sa vukovima s Bliskog istoka, što podržava tezu Roberta Vejna i Bridžet fon Holt sa Kalifornijskog univerziteta da je kolevka pasa verovatno Bliski istok.
Bojkovi proširuju i dalje svoju zbirku uzoraka, a planiraju još jednu ekspediciju po Africi. Istim metodom počeli su da rešavaju još jednu sličnu misteriju: neobičan nestanak autohtonih pasa u Južnoj Americi. Iz istorijskih izvora znamo da su Indijanci imali pse. Ali dosadašnja istraživanja populacije prikazala su samo pse evropskog porekla. „Kako je moguće da su poslali toliko pasa brodovima iz Evrope da su potpuno istisnuli domaće pse?” pita se Bojko, verujući da još uvek postoje seoski psi sa postojbinskim DNK u nekim zabitim delovima kontinenta. Tako su u avgustu Bojkovi spakovali svoj prtljag i uputili se u prašume Perua da traže izgubljenog američkog psa.

[Sarmica]

Jezici koji nestaju




Svakih 14 dana nestane po jedan jezik. Do početka sledećeg veka verovatno će iščeznuti skoro polovina od otprilike 7.000 jezika koji se govore na planeti, jer mnoge zajednice daju prednost engleskom, mandarinskom ili španskom u odnosu na svoj maternji jezik. Šta se gubi kada jedan jezik utihne?
Tuvanski

Saosećanje – hoj edi
Jednog jutra tokom rane jeseni Andrej Monguš i njegovi roditelji pripremaju večeru, tako što izdvajaju crnoglavu ovcu debelog repa iz stada i okrenuću je na leđa na ceradi prostrtoj ispred tora. Dom porodice Monguš nalazi se u sibirskoj tajgi, na obodu beskrajnih stepa. Odmah iza horizonta je Kizil, prestonica Tuvanske Republike, koja je deo Ruske Federacije. Žive u blizini geografskog središta Azije, ali lingvistički i lično gledano, ova porodica pripada graničnom području, liniji između savremenog i tradicionalnog. Tuvanci su od pamtiveka nomadski stočari koji sele svoj aal (logor od jurti) i svoje ovce i krave od pašnjaka do pašnjaka, sa promenom godišnjih doba. Andrejevi roditelji dolaze u svoj seoski aal posle rada u gradu, pa govore i tuvanski i ruski. Andrej i njegova supruga govore i engleski, koji uče pomoću komadića papira sa natpisima na engleskom zalepljenim na gotovo svim predmetima u njihovoj modernoj kuhinji u Kizilu. Oni rade kao muzičari u Tuvanskom nacionalnom orkestru, ansamblu koji na tuvanskim instrumentima svira tradicionalne melodije u simfonijskim aranžmanima. Andrej je majstor najkarakterističnije tuvanske muzičke forme: grlenog pevanja, ili houmeži.

Kad pitam studente na Univerzitetu u Kizilu koje tuvanske reči su neprevodive na engleski ili ruski navode mi houmeži, jer je to pevanje toliko sraslo sa tuvanskim okruženjem da ga samo domorodac može shvatiti, kao i hoj edi, tuvanski metod klanja ovaca. Ako se klanje stoke može smatrati delom ljudske bliskosti sa životinjama, onda je hoj edi neuobičajeno intimna varijanta. Kroz mali prorez na koži ovce Tuvanac prstima pokida njenu vitalnu arteriju, pa životinja brzo gubi svest i umire bez ikakvog uzbuđenja, toliko smireno da morate protrljati oči u neverici da li je ovca zaista mrtva. Na jeziku tuvanskog naroda hoj edi ne znači samo klanje, već i milost, humanost, ceremoniju tokom koje porodica zakolje, odere i tranžira ovcu, usoli njenu kožu, spakuje meso, napravi kobasice od sačuvane krvi i očisti iznutricu – toliko pedantno da se sve obavi za dva sata (kao što su Mongušovi jutros radili), u svečanoj odeći, bez ijedne prolivene kapi krvi. Hoj edi podrazumeva odnos prema životinjama koji odslikava karakter čoveka. Kao što objašnjava jedan od studenata: „Kad bi Tuvanac ubio životinju onako kako ih ubijaju drugde” – pištoljem ili nožem – „uhapsili bi ga zbog okrutnosti.”

Tuvanski je jedan od mnogih malih jezika u svetu. Planetarna populacija od sedam milijardi ljudi govori oko 7.000 jezika, pa statistički gledano svaki jezik govori u proseku oko milion ljudi. Međutim, kao u i životu, ni među jezicima nema jednakosti. Oko 75 odsto ljudi u svetu govori nekim od 85 najvećih jezika, dok 3.500 najmanjih jezika koristi svega 8,25 miliona govornika. Tako, dok engleski kao svoj prvi jezik govori 328 miliona ljudi, a mandarinski 845 miliona, tuvanski u Rusiji ima samo 235.000 govornika. Lingvisti smatraju da će do početka sledećeg veka možda nestati skoro polovina postojećih jezika. Više od hiljadu jezika je na spisku kritično ili ozbiljno ugroženih – na samoj ivici izumiranja. U dobu sve globalizovanijeg, povezanijeg i homogenizovanijeg sveta jezici koji se govore po zabačenim oblastima više nisu zaštićeni državnim granicama ili prirodnim preprekama od uticaja jezika koji dominiraju svetskim komunikacijama i trgovinom. Mandarinski, engleski, ruski, hindu, španski i arapski jezik kao da prodiru do svakog seoceta, gde se žestoko bore za svaku kuću u kojoj se govori tuvanskim, janomamskim ili altajskim jezikom. Roditelji po plemenskim selima često podstiču svoju decu da odbace izolovani jezik svojih predaka i usvoje jezike koji im pružaju šansu za bolje obrazovanje i uspeh u životu.

Ko sme da im zameri zbog toga? Pojavom televizije i njenog glamuroznog globalnog materijalizma, popularizacijom potrošačkog mentaliteta, taj trend je sve teže zaustavljiv. Napredak, po svemu sudeći, govori engleski. Jedan lingvista je, u pokušaju da pruži definiciju jezika, dao čuvenu duhovitu izjavu da je jezik zapravo dijalekt koji iza sebe ima vojsku. Ali nije naglasio da su neke vojske opremljenije od drugih. Danas je svaki jezik koji ima svoj televizijski kanal i svoj novac u poziciji da satre one koji to nemaju, pa tako Tuvanci moraju da govore ruski i kineski ukoliko žele da sarađuju sa okolnim svetom. Upliv ruskog u Tuvi se očituje u govoru one generacije Tuvanaca koja je odrasla sredinom XX veka, kad je bilo uobičajeno govoriti, čitati i pisati na ruskom, a ne na svom maternjem jeziku.

Ipak, tuvanski jezik se još dobro drži u poređenju sa nekim drugim najugroženijim jezicima od kojih su pojedini spali na hiljadu govornika, ili svega nekoliko, ili čak samo jednog govornika. Jezici kao što je vintu, domorodački jezik iz Kalifornije, ili silec dini iz Oregona, ili amurdački, narečje Aboridžina sa severa Australije, svedeni su na svega jedno-dvoje pravih ili delimičnih govornika. Poslednji govornici tih jezika nemaju s kim da razgovaraju i osećaju se neizrecivo usamljeno.
Savremeni lingvisti uviđaju brzinu odumiranja malih jezika. Dok žure da kataloški zabeleže i opišu one najugroženije, suočavaju se sa pitanjima prave vrednosti i upotrebljivosti tih jezika. Da li svaki jezik u sebi sadrži neka nezamenjiva znanja od opšte koristi? Ima li u jeziku nekih kulturnih aspekata koji se ne mogu očuvati u prevodu na dominantni jezik? Koje dragocene uvide čovečanstvo gubi sužavanjem lingvističke raznovrsnosti?
Tuvanski, srećom, nije više među najugroženijim jezicima u svetu, ali lako je mogao da bude. Posle raspada Sovjetskog Saveza ovaj jezik se stabilizovao. Sada raspolaže dobro opremljenom vojskom – doduše, ne još televizijskom stanicom ili sopstvenom monetom, ali ima dnevne novine i respektabilnih 264.000 govornika (uključujući one u Mongoliji i Kini). Ali zato je susedni jezik iz Sibira, tofanski, sveden na nekih tridesetak govornika. Slučaj tuvanskog jezika je važan da bismo razumeli još jedno pitanje sa kojim se suočavaju lingvisti: Zbog čega jedan jezik opstaje, a drugi zamire i iščezava?

[Sarmica]

Mračna istorija Grada svetlosti: Francusko Carstvo mrtvih

U podzemlju Pariza nalaze se katakombe i tuneli koji kriju mračne tajne istorije Grada svetlosti.
Glavni grad Francuske ima 12 miliona stanovnika, a ispod njega se nalazi takozvano Francusko carstvo mrtvih gde počivaju naslagani ostaci šest miliona ljudi.


Pariske katakombe su mreža tunela sa pećinama i nekadašnjim kamenolomima, a mnogi od njih su ispunjeni kostima i lobanjama.
Tuneli, dugački oko 1,7 kilometara, smešteni su 20 metara ispod površine.

Nekima od njih ljudi mogu slobodno da se kreću, ali ako zađu u zabranjena područja mogu biti kažnjeni od strane policijskih patrola. Kazna iznosi 60 evra.
Ulaz za posetioce u katakombe nalazi se na trgu Danfer Rošro.

Međutim, ima mnogo zaljubljenika u katakombe koji koriste i zabranjene prolaze, retke nezazidane ulaze sa površine kojima se krišom kreću, a sebe nazivaju katafilima.
Carstvo mrtvih nastalo je u 18. veku, kada su gradske vlasti, zbog pretrpanih groblja, odlučile da prenesu ostatke iz grobova u podzemne kamenolome.

Broj tela sahranjenih na pariskim grobljima i ispod crkava je bio toliko veliki da su ona počela da probijaju zidove podruma kuća i izazvala ozbiljne zdravstvene i higijenske probleme. Premeštanjem tela u kamenolome rešen je taj problem.

Katakombe su i jedan od razloga zbog kojeg Pariz nema puno visokih zgrada, jer tuneli prolaze tačno ispod gradskih ulica, pa nije bilo moguće napraviti velike baze za građevine.

Tunele su inače koristili i Nemci, koji su tu bili napravili bunker, i pripadnici francuskog Pokreta otpora u Drugom svetskom ratu.

[причалица]

Hiljadama godina pre nego što su se prve gajde začule na škotskim visoravnima, praistorijski muzičari na ostrvu Skaj svirali su neku vrstu lire.
Kako prenosi list "Arheologija", tokom istraživanja pećine Visokih pašnjaka, gde su otkriveni dokazi 800 godina duge ljudske aktivnosti u periodu između poznog bronzanog i početka gvozvenog doba, stručnjaci su pronašli drvene ostatke za koje veruju da su deo najranijeg žičanog instrumenta ikada pronađenog u Evropi.
Arheolog i stručnjak za muziku Grejam Loson sa Kembridža smatra da ovo otkriće "istoriju kompleksne muzike u zapadnoj Evropi pomera za 1.000 godina dublje u prošlost".

izvor: www.novosti.rs

[причалица]

Zašto beduini nose crne haljine u vreloj pustinji?



Ričard Tejlor i Virdžinija Finč, sa Univerziteta Harvard, i Amiram Školnik i Arije Borut, sa Univerziteta u Tel Avivu, odavno su se pitali zašto beudini nose crnu odeću u vreloj pustinji. Zato su sproveli istraživanje tokom koga su ustanovili da, suprotno očekivanjima, crna tkanina ne povećava telesnu temperaturu više nego bela.

Naučnici su merili povećanje i pad telesne temperature hrabrog dobrovoljca koji se u podne izlagao vrelom pustinjskom suncu - jednom u crnoj beduinskoj haljini, drugi put u istoj takvoj, ali beloj, treći put u američkoj pustinjskoj kamuflažnoj uniformi, a četvrti put samo u šortsu, tj. nag do pasa.

Posle polučasovnog izlaganja suncu u pustinji Negev, gde temperature iznose 35 do 46 stepeni Celzijusa, rezultati su bili očeigledni. Bez obzira na to da li je nosio crnu ili belu odoru, dobrovoljac je akumulirao istu količinu toplote, budući da bi višak toplote koju je privukla crna haljina nestajao pre nego što dospe do kože.

Beduinske haljine su široke i lepršave, a ispod njih dolazi do hlađenja zbog vetra ili efekta dimnjaka, tj. odlaska zagrejanog vazduha u visinu između haljine i kože. Na taj način, naučnici su pokazali da crna odeća podjednako hladi kao i odeća bilo koje druge boje - barem kada je reč o beduinskim haljinama.

[причалица]

Kako šefovi da izaberu koga će unaprediti?




Alesandro Pluhino, Andrea Rapisarda i Čezare Garofalo sa Univerziteta u Kataniji, na Siciliji, osvojili su 2010. godine Nobelovu nagradu za menadžment jer su matematički dokazali da će radna organizacija biti efikasnija ako nasumice unapređuje zaposlene.

Njihov rad je bio zasnovan na Piterovom principu - uverenju da će u organizaciji u kojoj napredovanje zavisi od postignuća, uspeha i zasluge, pripadnici te organizacije na kraju biti unapređeni iznad nivoa svojih sposobnosti.

Takođe, Stiven I. Felan i Džijang Lin sa Univerziteta Teksasa u Dalasu, 2001. godine su ustanovili da se nasumično unapređivanje bolje pokazalo nego unapređivanje na osnovu postignuća, sistema eliminacije ili godina.

[paculjkica]

Tajna sreće (a nije novac)

Istraživači su ispitali 80 studenata o njihovom osećaju sreće, a onda to uporedili sa njihovim osećanjem koliko su poštovani i koliko liderskih pozicija imaju. Zatim su istraživači upitali studente o primanjima i došli do odgovora – Nije novac to što ih čini srećnim, već poštovanje!

Gubljenje poštovanja od drugih ljudi se mnogo teže nadoknadi i teže se prima k srcu, od gubljenja novca.

Poštovanje mora ići u oba pravca

Donald Tramp (Donald Trump), predsednik “The Trump Organization”-a

Za Donalda, poštovanje mora ići u oba pravca: “Ako se prema nekome ophodite sa poštovanjem, mnogo je veća verovatnoća da ćete dobiti poštovanje zauzvrat,” kaže on.

Ukradite Trampov trik – budite iskreni i otvoreni prema iskrenosti drugih.


Tajna sreće definitivno nije u novcu.


Komuniciranje je ključ

Marija Rodale (Maria Rodale), generalni direktor kompanije “Rodale, Inc.”

Ona je generalni direktor i predsednik najvećeg nezavisnog izdavača u Americi. Ona je dosledna ideji o širenju svesti i informacija o zdravlju, fitnesu i zdravom životu. Šta je prvi korak da bi vaš brend bio poštovan? “Verujte u sebe”, kaže ona. Drugi korak? “Postaviti ciljeve firmi i ići ka njima.”

“Poštovanje ne možete osporiti, ali ga možete zaslužiti tako što ćete jasno postaviti svoje ciljeve i držati ih se”, a ona zna šta govori. Komunikacija je najvažnija da bi posao u firmi bio uspešno obavljen.

Zapamtite svoj pravac

Džon Meki (John Mackey), generalni direktor kompanije “Whole Foods Market”

“Umesto da trošite energiju fokusirajući se na druge ljude, fokusirajte se isključivo na sebe”, kaže ovaj guru, čija je uloga u pokretu za organsku hranu ogromna.

“Mislim da poštovanje ide ukrug”, kaže on, “podsećanje na sopstvene vrednosti i ciljeve čini da poštujemo vrednosti i ciljeve drugih ljudi.” Ima poente: sakrivati svoj sopstveni identitet i biti ono što drugi žele da budete samo će istrošiti vašu energiju i na kraju će vam uništiti motivaciju.

wannabemagazine.com

[причалица]

FrFrancuz Rober Maršan, koji će uskoro napuniti 101 godinu, postao je najbrži stogodišnji biciklista na svetu u trci na 100 kilometara.



Ovaj bivši pariski vatrogasac izvezao je svoju trku u dužini od 100 kolometara na velodromu u Lionu za 4 sata 17 minuta i 23 sekund.

Maršan je već prelazio tu razdaljinu prilikom biciklističkih trka kroz Francusku.

Ovaj oniži čovek, suvog vretenastog tela, težak svega 51 kilogram, ali čvrstog karaktera, uvrteo je letos sebi u glavu da treba da postavi svetski rekord, te je od tada svakodnevno trenirao.

"Moj cilj je bio da izvozam tih 100 kilometara brzinom od 22,5 kilometara na sat", kaže vremešni biciklista, dodajući da je bio svestan težine zadatka.

"Uspeo sam, prvi sam na svetu", poručuje uporni starac koji će 26. novembra proslaviti svoj 101. rođendan.

Maršan, koji se u mladosti bavio gimnastikom i boksom, objašnjava da je počeo da se zanima za biciklizam u 68. godini i da je od tada, prema vlastitoj računici, prevalio 500.000 kilometara.

Živi sam, i dalje vozi automobil, sam sebi kuva i održava svoj stan bez tuđe pomoći. Izuzetno je pokretan za svoje godine što je navelo lekare instituta Inserm da se zainteresuju za njegov slučaj.

Svaka tri meseca, Maršan se podvrgava testovima kako bi omogućio naučnicima da otkriju tajnu njegove "olimpijske" forme.

"Kažu mi da imam telo 55-godišnjanka. Istraživači smatraju da je to genetski", kaže on uz ponosan smešak, dodajući da nikada nije pušio, ali da se ničeg drugog nije lišavao: ni vina, ni hrane, ni žena.

Na pitanje da li se dopinguje, Maršan se smeje: "Moj jedini doping je voda sa kašikicom meda koju nosim u čuturici".

"Nikada se nisam dopingovao. Ali, možda kada bi to radio mogao bih da vozim i 35 kilometara na sat", dodaje vragolasti starac.

http://www.b92.net/zivot/vesti.php?nav_id=647080&fs=1

[Sarmica]

Da li ste znali da 70% vašeg organizma čini voda, a da u sebi imate i srebro i zlato?



Od čega se sastoji ljudsko telo? Dete bi možda odgovorilo od ruku, nogu, stomaka i glave, a znalo bi i da su na glavi oči, uši, nos, usta, kosa… Neko malo stariji sigurno zna da se u glavi nalazi mozak, koji možemo razdeliti na veliki, mali, srednji i tako dalje, da u ustima imamo zube, koje štiti zubna gleđ, a da se unutar zuba nalazi nerv. No, da li ste se nekad upitali koliko daleko zaista možemo otići u raščlanjivanju ljudskog tela?

Skoro 99% ljudskog tela sačinjava šest elemenata: kiseonik, ugljenik, vodonik, azot, kalcijum i fosfor. Od preostalih jedan odsto oko 0,85% čini samo pet elemenata – kalijum, sumpor, natrijum, hlor i magnezijum.

Međutim, preostaje još onih 0,15%. I dalje se ne zna koja je uloga većine tih elemenata, pa se na primer za galijum, itrijum, talijum, niobijum i petnaestak drugih elemenata smatra da ne vrše nikakvu funkciju, a ipak ih imamo, iako samo u nezamislivo malim količinama. Među tim „beskorisnim“ elementima nalaze se i zlato, koje čini 0,000014% ljudskog tela, i srebro sa 0,000001%. U našem telu se nalaze i toksični elementi poput litijuma i arsena, međutim u vezanom stanju u jedinjenjima, pa imaju druge osobine i nisu opasni.

No, u tom malom procentu nalaze se i elementi koji su ključni za život. Jedan od njih je gvožđe, koje iako zauzima samo 0,006% našeg organizma, izuzetno je važno za stvaranje hemoglobina. Kobalta ima još manje – 0,0000012%, ali je važan za vitamin B12.

Ovi hemijski elementi grade molekule i tako stižemo do nama poznatijih činilaca ljudskog organizma: vode, masti ili lipida, proteina, DNK, RNK i drugih neorganskih i organskih jedinjenja. Voda, dakle, zauzima najveći procenat, a odmah iza slede proteini i lipidi, koji čine 20, odnosno 12 odsto ljudskog tela. Voda je izuzetno važna za ljudski organizam jer pomaže sprovođenje hranljivih materija i kiseonika do ćelija i apsorbovanje tih materija, reguliše telesnu temperaturu i učestvuje u pretvaranju hrane u energiju, a u ljudskoj ćeliji zauzima između 65 i 90% mase. No, sigurno se pitate gde se nalazi sva ta voda? Organi poput mišića, mozga, jetre, pluća, slezine, bubrega, gušterače i probavnog kanala su u svom sastavu čak preko sedamdeset posto H2O.

[Sarmica]

Nizak IQ je uglavnom stvar loše sreće

Slučajne genetske mutacije su primarni razlog intelektualne ometenosti, pokazala je nova studija…
Intelektualna ometenost pogađa jedan do tri procenta dece na svetu, a oko polovine njih ima roditelje sa normalnom inteligencijom. Istraživači su otkrili da mnogi od ovih slučajeva „sporadične intelektualne ometenosti“ , potiče od nasumičnih mutacija koje spontano nastaju u genima dece, a ne od recesivnih gena nasleđenih od roditelja.

Naučnici kažu da je ovo otkriće prvi korak u razumevanju težih slučajeva ove pojave, odnosno inteligencije ispod 70, što bi na kraju moglo da dovede i do osmišljavanja odgovarajućih terapija.

Svaka osoba rađa se sa nekoliko de novo mutacija, odnosno slučajnih promena u DNK, koje ne postoje u genetskom kodu roditelja. Najčešće, te mutacije se dešavaju u delovima genetskog koda koji su sporedni i ne uzrokuju značajnu štetu. Ponekad, međutim, ove mutacije mogu imati drastične posledice, kao što je i ometanje gena koji utiču na kognitivni razvoj. Nova studija otkrila je da ovi nasumični događaji u najvećem broju slučajeva izazivaju nenasleđene intelektualne smetnje.

Studiju su sproveli naučnici sa Ciriškog univerziteta, predvođeni Anom Roš, koji su ispitali mutacije gena kod 51 deteta sa teškim intelektualnim oštećenjima, odnosno IQ-om ispod 50. U poređenju sa kontrolnom grupom dece koja imaju normalnu inteligenciju, deca sa smetnjama u razvoju imala su više de novo mutacija. To bi moglo da bude uzrokovano i činjenicom da ona uglavnom imaju starije roditelje – skorašnja studija objavljena u časopisuNature, pokazala je da godište roditelja snažno utiče na broj de novo mutacija. Ipak, mnogo značajniji faktor je bio taj u kom delu DNK je došlo do mutacije, a to je uzrokovano čistom slučajnošću.

„Ljudi sa intelektualnim smetnjama imaju nešto više de novo mutacija od kontrolne grupe, ali ono što je značajnije je to što njihove mutacije imaju drastičnije posledice, a to se najverovatnije dešava potpuno slučajno“, rekla je Roš.

Prema rečima koautora studije Andre Risa sa nemačkog Karls univerziteta, rezultati pokazuju da je samo u malom procentu slučajeva poremećaj uzrokovan nasleđivanjem autosomatskih recesivnih gena od roditelja. Pre ove studije, to smatrano primarnim uzrokom.

Dalja istraživanja su potrebna da bi bilo shvaćeno koji tačno mehanizmi izazivaju različite genetske defekte, što bi moglo da dovede do novih mogućnosti za lečenje.

[Sarmica]

Isus Hrist je možda bio oženjen, sugerišu nova otkrića



U fragmentu papirusa koji je predstavila istoričarka sa Harvarda pronađeni su navodi koji bi mogli da se protumače kao dokaz da je Isus Hrist imao suprugu.
Kada je pre 2.000 godina hodao planetom, da li ga je pratila i njegova žena? Ovo je pitanje koje su istoričari postavili dok su analizirali vekovima star dokument u kome se spominje Isusova žena – predmet brojnih spekulacija koje traju gotovo koliko i samo hrišćanstvo, ali bez pouzadnog dokaza koji bi podržao bilo koju tvrdnju.
Papirus je dospeo na naslovne strane svetskih medija kada je predstavljen kao deo novog istraživanja istoričarke sa Harvarda, Karen King. Manji od vizit karte, fragment sadrži nekoliko redova rukom pisanog teksta, na koptskom jeziku, uz korišćenje hriščanskih simbola.
U poslednjem redu teksta stoji citat Isusovih reči koji glasi “I Isus reče, moja žena…”
Kraj rečenice nedostaje na ovom papirusu za koji se pretpostavlja da je samo delić mnogo većeg zapisa. Nedovršena rečenica ostavlja za sobom misteriju o tome šta je tačno sledilo u nastavku i ko bi ta žena koja se spominje mogla da bude.
I u ranije pronađenim dokumentima mogle su se pročitati nesigurne reference na Isusovu blisku pratilju, ali reč “žena” nikada nije direktno korišćena u pisanim tekstovima iz prvih nekoliko vekova posle njegove smrti.
Prvi dokazi potvrđuju verodostojnost papirusa

Tačno vreme iz koga potiče, kao i autentičnost papirusa se još uvek ispituju. Prve analize koje je obavilo nekoliko različitih eksperata za ranu hriščansku istoriju, sugerišu da dokument jeste autentičan. Preliminarne procene su smestile papirus u vreme između 2. i 4. veka posle Hristove smrti.
“Ako je tačno da je tekst napisan u 2. veku, ovaj fragnem zaista donosi direktne dokaze o tome da je tema Isusovog bračnog statusa bila pokrenuta ubrzo posle njegove smrti u kontekstu unutar-hrišćanskih kontroverzi o seksualnosti, braku i njegovim sledbenicima”, napilasa je King u svom radu.
Ekspert za religijske studije na univerzitetu Severna Karolina, Bart Ehrman, priznaje da je ovo jedinstven dokument, ako se ispostavi njegova autentičnosti, međutim, napominje da reči koje stoje u tekstu ne moraju da upućuju na to da je Hrist zapravo bio oženjen.
“Sve to zapravo znači da je u 2. veku postojao Hristov sledbenik koji je verovao da je on bio oženjen”, kaže Ehrman. Ovo otkriće bi u svakom slučaju moglo da pomogne da se rasvetli razvoj ranog hrišćanstva u vreme kada su prva jevanđelja o Isusovom životu bila pisana.
Karen King je posle predstavljanja svog rada izjavila za New York Times da joj je papirus poveren od strane privatnog kolekcionara, koji je iz razloga nepoznatih široj javnosti, čuvao ovaj dokment u tajnosti decenijama. King je svoja otkrića objavila na Internacionalnom kongresu koptskih studija, održanom u Rimu prošle nedelje, a ikao su brojni stručnjaci i dalje podozrivi, mnoge njene kolege smatraju ovaj rad velikim napretkom u proučavanju hrišćastva.
Poslednje slično otkriće koje rasvetljava razmišljanja prvih hrišćana bilo je Jevanđelje po Judi, projekat o kome je pisao i National Geographic magazin. Drušvo National Geographic dalo je doprinos restauraciji i konzervaciji tog teksta koji sugeriše da apostol Juda možda nije izdao Isusa, kao što se dugo verovalo, već da je delovao prema tačnim uputstvima koja je dobio od samog Hrista.

[Sarmica]

 

Misterija mačke sa dva lica




Venus, najpoznatija mačka na internetu, možda ima različit DNK na svakoj strani tela…
Trogodišnji ljubimac ima svoju Facebook fan stranicu, YouTube video koji je pregledan više od milion puta, a prošle nedelje mačka Venus imala je i svoj prvi nastup u TV emisiji. Jedan pogled na ovo krzneno stvorenje je dovoljan da bismo shvatili zbog čega se podigla tolika površina: jedna polovina lica je zift crna sa zelenim okom, a druga riđa sa plavim okom.
Kako je ova mačka ispala takva? Lesli Lajons, profesorka sa Univerziteta u Kaliforniji, koja proučava genetiku domaćih mačaka, kaže da nikada do sada nije videla mačku nalik Venus.
„Ona je ekstremno, ekstremno retka“, kaže Lajons. „Ali ovi pojavu je ipak moguće razumeti i objasniti.“
Da li je Venus himera?

Ovu mačka je mnoge podsetila na mitološku Himeru, međutim termin „himera“ poznat je i u genetici – on opisuje životinje čije ćelije sadrže dve vrste DNK, što je uzrokovano stapanjem dva embriona.
„Među mačkama, himere nisu baš toliko retke“, kaže Lajons. „Zapravo, većina riđe-crnih mužjaka su himere. Izražene crne i narandžaste šare na krznu su znak da mačor ima jedan X hromozom više.“
Ipak, ženke već imaju dva X hromozoma, pa je kod njih moguće da se ovakve šare razviju i bez jednog X viška, objašnjava Lajons. To znači da Venus možda i nije himera.
Da bi ste to precizno utvrdilo bio bi potreban genetski test. Sa uzorkom kože sa obe strane tela mačke „mogli bismo da napravimo strukturu DNK, a ona bi trebalo da bude različita na jednoj i drugoj strani.“
Misterija plavog oka

Ako Venus zapravo nije himera, šta bi još moglo da objasni njeno neverovatno lice?
„Čista slučajnost“, kaže Lajons. Jedna teorija: možda je crna koloracija nasumično aktivirana u svim ćelijama sa jedne strane lica, dok je riđa aktivirana sa druge, a ove dve šeme su se susrele baš na sredini.
Ipak, nije samo boja krzna ono što Venus čini specifičnom. Mačke obično imaju zelene ili žute oči, a ne plave – kao što je jedno njeno.
Plavooke mačke su obično Sijamske ili obične mačke koje su pretežno bele, objasnila je profesorka. Venus, međutim, ima samo jednu belu fleku na grudima, što nije dovoljno da bi se objasnilo plavo oko.
„Ona je ipak pomalo misteriozna“, zaključila je Lajons.

[PRCKO]

Dječak jedući mrkvu postao narandžast Trogodišnjem Leu Barnettu majka je zabranila da jede mrkvu, jer je od nje postao narandžast.

Takav njegov ten je uzrokovan zdravstvenim stanjem koje se zove karotenemija i smatra se da je jedina takva osoba u Velikoj Britaniji. Leov organizam ne može probaviti karoten koji se nalazi u mnogim vrstama voća i povrća, tako da je na strogoj dijeti. "Leo ne može jesti hranu koja je dobra za njega, osim karfiola", kaže njegova majka Angie Barnett (40), koja s porodicom živi u Odihamu, u Hampshireu. Leo svakodnevno mora uzimati kapi vitamina A, kako bi njegov imunološki sistem bio dobar, ali njegovi ljekari zapravo vrlo malo znaju o ovom rijetkom stanju. Njegova majka se nada da će dijeleći svoju priču putem medija možda saznati više informacija o bolesti, piše britanski list Metro.

[paculjkica]

Prema preračunima, ovo je najbogatiji čovjek svih vremena!

Kad bi vas neko upitao možete li pogoditi ko je najbogatiji čovjek u istorije,da li bi znali odgovor. Ono što bi vas moglo iznenaditi jeste da najbogatija osoba uopšte nije živjela u našem vremenu, već daleko pre njega.
Koristeći prosečnu godišnju stopu inflacije od 2.199,6 posto, prema kojoj 100 miliona dolara iz 1913. godine danas vrijedi 2.299,63 milijardi dolara portal Celebrity Net Worth's napravio je listu najbogatijih ljudi u istoriji.
Prenosimo listu prvih deset najbogatijih ljudi u istoriji, a prvo mjesto će vam sigurno biti iznenađenje.


1. Mansa Musa I - 400 milijardi dolara (rođen 1280. godine)

U vrijeme svoje smrti, taj vladar carstva Malija, koje se nalazilo na području današnje Gane, Timbuktua i Malija, imao je lično bogatstvo koje preračunato u današnju vrijednost iznosi nevjerovatnih 400 milijardi dolara.
Njegovo carstvo proizvodilo je više od polovice svjetskih zaliha soli i zlata, što je uveliko doprinijelo Musinom bogatstvu, koje je on iskoristio kako bi podigao velike džamije koje i danas stoje.
Musa je postao kralj nakon što je njegov prethodnik otišao na ekspediciju istraživanja granica Atlantskog okeana, s koje se nikad nije vratio. Dvije generacije nakon njega, Musino nagomilano bogatstvo se raspalo.

2. Porodica Rothschild - 350 milijardi dolara

Poznatiji i kao Kuća Rothschild, to su najbogatiji ljudi današnjice, s ukupnom vrijednosti imovine i kapitala od najmanje 350 milijardi dolara.
Rothschildi su počeli kao evropska bankarska dinastija, njemačko-židovskih korijena, a bankarstvom su se počeli baviti krajem 18. vijeka.
Sve je počelo s Mayerom Amschelom Rothschildom, rođenim 1744. godine, koji je osnovao banku i svakom od svojih pet sinova dao biznis u pet glavnih evropskih finansijskih centara (gradova). Grb porodice Rothschild simbolizira dvije stisnute šake i pet strijela koje simboliziraju pet dinastija, njegovih pet sinova.
Posao te porodice danas u portfelju ima rudarstvo, bankarstvo, poljoprivredu, vinarstvo, dobrotvorne organizacije i management nekretninama.

3. John D Rockefeller - 340 milijardi dolara (rođen 1839. godine)

Najbogatiji Amerikanac ikad rođen, u trenutku svoje smrti imao je carstvo vrijedno 340 milijardi dolara. Bio je i prvi Amerikanac koji je zaradio milijardu dolara.
Godine 1870. osnovao je Standard Oil Company, koju je kasnije američka vlada razbila na tri kompanije, Amoco, Chevron Conoco i ExxonMobil. Ključni trenutak njegove poslovne karijere dogodio se 1863. godine, kad je od svojeg poslovnog partnera Mauricea B. Clarka otkupio rafineriju nafte za 72.500 dolara.
Posljednjih 40 godina života, John D. Rockefeller proveo je u penziji i osnovao zadužbine koje su ostavile velik trag razvoj medicine, edukacije i naučna istraživanja.

4. Andrew Carnegie - 310 milijardi dolara (rođen 1835. godine)

Industrijalac škotsko-američkih korijena, koji je predvodio veliku ekspanziju američke čelične industrije potkraj 19. vijeka. Većinu svojeg bogatstva stekao je prodajom svoje firme Carnegie Steel Company 1901. godine J.P. Morganu za 480 miliona dolara, što bi danas iznosilo 310 milijardi dolara.
Nakon te prodaje, ostatak života posvetio je dobrotvornim akcijama i većinu svojeg bogatstva podijelio je još tokom života. Posljednjih 30 miliona dolara, donirano je u dobrotvorne svrhe nakon njegove smrti.

5. Ruski car Nikola II - 300 milijardi dolara (rođen 1868. godine)

Vladao je Rusijom između 1894. i 1917. godine kad su njega i njegovu porodicu pobili boljševici te tako i srušili carsku vlast u Rusiji. U trenutku smrti ruski car Nikola II imao je 900 miliona dolara, što je ekvivalent današnjih 300 milijardi dolara.

6. Mir Osman Ali Khan - 236 milijardi dolara (rođen 1886. godine)

Vladar Hiderabada dok njegovu zemlju nije okupirala Indija, imao je ogromnu kolekciju zlata u vrijednosti više od 100 miliona dolara te kolekciju dragog kamenja u vrijednosti od 400 miliona dolara.
Njegov poznati Jacob dijamant, koji danas vrijedi 95 miliona dolara, korišćen je kao uteg za držanje papira u njegovom uredu. navodno je bio vlasnik i 50 rolls Royce automobila.

7. William Osvajač - 229,5 milijardi dolara (rođen 1028. godine)

William Osvajač najpoznatiji je po invaziji i osvajanju Engleske 1066. godine. U trenutku kad je umro, 1087. godine, iza sebe je ostavio bogatstvo koje u današnjem novcu iznosi 229,5 milijardi dolara.

8. Moamer Gadafi - 200 milijardi dolara (rođen 1942. godine)

Prema pisanju Celebrity Net Wortha, nakon što je uhvaćen i ubijen prošle godine, pojavila su se izvješća kako je Gadafi imao skriveno bogatstvo u vrijednosti od 200 milijardi dolara.

U mjesecima oko njegove smrti gotovo 70 milijardi dolara u gotovini zaplijenjeno je s njegovih bankovnih računa u stranim bankama. Gadafi je imao i privatni putnički vazduhoplov Airbus A340, 7,5 posto vlasničkog udjela u italijanskom fudbalskom klubu Juventus te nekretnine u Velikoj Britaniji u vrijednosti od milijardu dolara.

9. Henry Ford - 199 milijardi dolara (rođen. 1863.)

Osnivač Ford Motor Companyja, iako nije izumio automobil, uveliko je pomogao u razvoju masovne proizvodnje automobila. proizveo je i prvi automobil kojeg su si obični Amerikanci mogli priuštiti.
U vrijeme svoje smrti 1947. godine, Henry Ford je imao bogatstvo vrijedno 199 milijardi dolara u današnjem novcu, a njegova porodica je i danas vlasnik kompanije koju je osnovao.

10. Cornelius Vanderbilt - 185 milijardi dolara (rođen 1794. godine)

On je treći najbogatiji Amerikanac ikad rođen. Svoje prvo bogatstvo stekao je u industriji proizvodnje parnih brodova, a s ulaganjem u željeznicu, ono se drastično povećalo. U trenutku smrti, 1877. godine, bogatstvo Corneliusa Vanderbilta iznosilo je 185 milijardi dolara u današnjoj protuvrijednosti novca.

cafe.ba

[Sarmica]

Mladić iz BiH i Hrvat na listi 16 najinteligentnijih ljudi na svetu

Vedran Glišić iz Bosne i Hercegovine našao se na 10. mestu liste 16 najinteligentnijih ljudi na svetu, rangiranih na osnovu koeficijenta inteligencije (IQ) koji poseduju.

Listu je objavio portal "Biznis insajder" na osnovu podataka iz Svetskog direktorijuma genijalaca, koji je sastavio profesor Džejson Bets.
Vedran Glišić ima koeficijent inteligencije 175, a voli eksperimentalnu muziku, matematiku i šah. Prvo mesto zauzeo je Grk Evangelos Kacioulis, po profesiji psihijatar, koji ima rezultat od 198 na testu inteligencije. Slede Amerikanac Rik Rosner (54) i Hrvat Mislav Predavec (45), koji imaju IQ po 192. Prema testu inteligencije, genijalcem se smatra svako sa IQ-om većim od 160, dok većina ljudi na svetu ima koeficijent između 85 do 114, a oni koji ostvare rezultat iznad 140 jesu nadprosečno inteligentni.

Lista 16 najinteligentnijih:

Ivan Ivek – IQ 169
Nacionalnost: Hrvatska
Član je hrvatske MENSA-e, predaje višu matematiku.

Gaetano Moreli – IQ 169 Nacionalnost: Italijanska Radi kao inženjer u jednoj italijanskoj firmi i autor je knjiga o teoriji relativiteta Alberta Ajnštajna. Član je najmanje 20 IQ društava i osnovao je i jedno svoje – STHIQ. Voli šah, bridž i pecanje.

Horhe del Fresno Vieđo – IQ 170
Nacionalnost: Španska
Član je nekoliko IQ društava, uključujući STHIQ.

Mik Dempsi – IQ 171 Nacionalnost: Britanska Ima diplomu iz forenzičke psihologije, radi u Okružnom veću Hertfordšira u odeljenju za podršku mladima. Voli džez, Vilijama Folknera, fudbalski tim Everton i filmove.

Mark Najdeger – IQ 171
Nacionalnost: Švajcarska
Naučnik je i dizajner video igrica.

Santanu Sengupta – IQ 174 Nacionalnost: Indijska Diplomirani je inženjer vazduhoplovstva. Radi u firmi za finansijske usluge, voli putovanja, diskusije, dobru hranu i votku.

Vedran Glišić – IQ 175
Nacionalnost: BiH
Voli eksperimentalnu muziku, matematiku i šah.

Piter Rodžers – IQ 175 Fizičar i pesnik – napisao je više od 3.000 pesama i objavio dela na temu emocija, šizofrenije i o Albertu Ajnštajnu.Diplomirao je matematiku , pati od disleksije i epilepsije.

Tadajuki Kono – IQ 176
Nacionalnost: Japanska
Voli palindrome, muziku, filmove, manga stripove i knjige. Član je društava Misterium i HELLIQ.

Li Hankjung – IQ 177 Nacionalnost: Južnokorejska Student medicine, član je najmanje pet IQ društava.

Tim Roberts – IQ 178
Nacionalnost: Australijska
Profesor i vođa odeljenja za kompjuterske nauke Univerziteta Sentral Kvinslend. Voli da predaje na teme operativnih sistema, veštačke inteligencije i programiranja. Pre nego što je postao profesor radio je kao softverski konsultant.

Patrik Cimeršid – IQ 178 Nacionalnost: Nemačka Student filozofije i političkih nauka. Autor je nekoliko knjiga i voli da piše poeziju u slobodno vreme.

Kenet Ferel – IQ 190
Fizičar, član je brojnih IQ društava. On kaže da su mu je zabavno da rešava IQ testove i sam je autor dva: QUINTIQ i 12345.

Mislav Predavec – IQ 192 Nacionalnost: Hrvatska Profesor matematike, vlasnik i direktor male trgovinske kompanije. Osnivač je i predsednik elitnog društva GenerIQ, čiji su članovi Ivek i Ferel. Voli Pink Flojd, društvenu igru Mafija vors, Leonarda da Vinčija i magazin Glorija.

Rik Rosner – IQ 192
Nacionalnost: Američka
Pisao je scenarije za niz televizijskih emisija, takmičio se u kvizu “Ko želi da bude milioner”, radio je kao izbacivač i striper. Kaže da je ponekad bio budan i 20 sati dnevno, rešavajući IQ testove kako bi bio bio porazio glavnog konkurenta Grka i osvojio prvo mesto na listi najinteligentnijih.

Evangelos Katsiulis – IQ 198 Nacionalnost: Grčka Najpametniji čovek na svetu je fizičar, a ima diplome i iz filozofije, medicinskih istraživanja, tehnologije i psihofarmakologije. Voli da slika, pliva i putuje.

[Sagacity]

Sir se proizvodi bar 7.500 godina

U Poljskoj pronađeno sito u kojem je pravljen sir pre 7.500 godina


Grupa naučnika sa Bristol Univerziteta u Velikoj Britaniji uradila je detaljne hemijske i druge analize na 7.500 godina starom glinenom situ, pronađenom u Poljskoj, i utvrdila da je sito korišćeno za proizvodnju sira.

Ovo otkriće praktično dokazuje da je sir namirnica stara najmanje 7.500 godina, prenela je agencija "Rojters".

Naučnici sa Bristol Univerziteta tvrde da je sito, napravljeno od 34 vrste gline, korišćeno za odvajanje sira iz ukiseljenog mleka, što je primer primitivne proizvodnje sira.

Naučno istraživanje je objavljeno na internet stranici ;asopisa Načur (Nature), i naučnici tvrde da se radi o "ubjedljivim dokazima veze između drevnih sita i proizvodnje sira".

Rezultate istraživanja "potvrdio" je i profesor sa Vermont Univerziteta Pol Kindsted, poznat po naučnom delu "Sir i kultura", rekavši da su dokazi neoborivi i da je sigurno da su uzorci otkriveni na situ ostaci usirenog masnog mleka.

Profesor Kindsted je dodao da mnogi naučnici tvde da je sir pravljen na teritoriji današnje Turske još pre 9.500 godina, ali da je ovo prvi validan dokaz o starosti prakse proizvodnje sira. (trojka.rs/izvor: Tanjug)

[Zolton]

Ordos, grad duhova
grad u kome zivi 20.000 ljudi a ima mesta za 1.000.000