Šaljive narodne priče

[Bisernica]

Сејали ситну со да роди крупна


Некакво село куповало ситну со, и зато што су је много харчили дајући је хајвану и солећи јестива, а скупо плаћали, један дан по летургији седећи пред црвком рече кнез: Гле, људи, како нас Приморци мудро варају, продајући нам ситну со! Зашто не бисмо ми ову ситну сејали, па да нам крупна рађа, и да не трошимо толике силне новце утаман ? Сви му одговорише: Добра ти је, кнеже, душе ми, и паметна. Сутрадан сваки домаћин своје волове у јарам те преори поткућнице и посеј колико је ко у кући имао. После осам дана опет се састану пред црквом, и питаше један другога: Је ли твоја со изникла? Јок оно. А твоја? Није још ни моја. Кнез ће сад рећи: Ја се бојим да нам нијесу Приморци продали старога семена!

[Bisernica]

Кум и његова прасица


Један сељанин замоли некаква другога богатијега од себе у истоме селу да му купи једно мало прасе, јер сам није имао откуда да га купи, па кад узрасте да га поделе; и ови му га купи. Кад дође време да се прасе убије, помисли у себи онај сиромашан сељак да није право да му управ половицу од њега да, па не знајући како би урадио или да му од њега ништа не да а да поштен остане, пође своме куму да се свјетује. Кум му рече: Ти прасе убиј пред вечер и јави ортаку да сутрадан дође ујутро, да га с тобом подели, па кад дође ујутро, почни кукати и плакати и реци му да су прошле ноћи украли, а прасе мртво обеси о прозору да виси. Сељанин се обрадује, како ће цело њему остати, и учини онако како га је кум свјетовао. Кад сељанин прасца закоље и обеси, кум се привуче по ноћи и прасе украде. Кад ујутру сељанин види да збиља прасца нема, он брже-боље кукајући ка куму, и каже му: Куме, ах забога, мени украдоше ноћас прасца! Тако, тако, куме, вазда говори, рече му кум. А он му опет рече: Ма збиља ти говорим, куме, тако ми светога Јована који је међу нама. А кум опет: Тако, тако, само, куме, вазда говори. Али се не шалим, чујеш, него су ми га украли! рече опет сељак. А кум једнако: „Тако, тако, куме", те ортацима не допадне ниједноме ни дел.

[Bisernica]

Зет и пуница


Некакав зет дође у пунице, и седећи код ватре види ђе две жене добро посоле један лонац, па помисли у себи да оно што се у лонцу кува, већ није за јело, и као што су зетови у пуницама шаљиви и безобразни, намисли да га и он јошт тако пресоли, да се ни у уста узети не може, па онда оставши сам у кући, завуче обе руке у сланицу и заграби пуне прегршти соли. Сланица је била од дрвета и имала округлу јаму, на коју се со унутра сипала и напоље вадила. На ону јаму он руке увуче ласно у сланицу, али их заједно, још пуне соли, нипошто није могао напоље извући, и тако мучећи се око тога и натежући, руке подбуну да најпосле ни једне ни празне није могао извући. Кад у том неко рупи на врата, он брже-боље седне, па сланицу с рукама метне међу ноге да се не би видело шта му се догодило. Кад потом седну за вечеру, он од срамоте не смједне казати шта му се догодило, него рече да је сит и да не може вечерати ништа. И тако после многога нуђења и мољења, он на чудо и жалост свију укућана не ћедне ни сести за софру нити ишта окусити. Кад се по вечери чељад разиђу из куће, он устане и носећи сланицу на рукама изађе напоље, па угледавши за кућом кроз мрак своју пуницу ђе стоји, помисли да је пањ некакав, па размахнувши сланицом удари је по плећима колико игда може, говорећи тамо њој матер: Ти мени не даде вечерати. Пуница се на то тргне, и одговори му: Анатема те било! Како ти нисам дала вечерати? Та нисам ли те звала и нудила више од десет пута!

[Bisernica]

Вина мех и његова песма


Крене сељанин у једну варош на два-три дни пред крсно име да донесе два меха вина, те купујући онако жељан као и остали сељани напије се по закону, и начне по вароши као код куће певати, па и кад вино натовари, једнако почне кроз варош онако пјан певати и свим путем дома идући. Кад дође на једну воду, растовари коња да му почине и да мало поспава, јер га је сан био предобио и вино. Кад растовари седе покрај једнога меха пуна вина и стане махати главом пут њега чудећи се како вино онако весеље човеку у главу и срце улије, пак онда начне га бити што је најбоље могао шаком говорећи Певај и ти гребен ти свићу! Кад си у мех, не хоћеш пивати, а кад у ме уђеш, колико да триста врази у ме уђе.

[Bisernica]

Нешто шушну


Некакав човек казао да је ту и ту видео десет курјака. Кад га они којима је казивао заокупе с доказивањем да то не може бити истина, онда он спусти на девет, па на осам, и тако дотера до једнога; а кад му ни то не хтедоше веровати, него му стану говорити да се то њему привидело откуд ондје курјак и тако даље онда рекне: „Нешто шушну! Мени се учини има десет курјака. "

[Bisernica]

Кад се арчи нек се арчи


Приспије на ручак кум у кума тврдице изненада, и кум му се нимало не обрадује, али му је за невољу морало бити да га с веселим срцем дочека и предусретне, говорећи му: „Мило ми је што си приспио, али ми је врло жао што ми се честито није намјерило него кртоле на бистру воду. Остав' се, куме, душе ти! " одговори гост. „Само кад је воља добра, а чуо сам да је гладну човеку намерна најбоља. " Пошто наш тврдица то чује, пође у куварницу, и тек што уђе звекну се шаком по глави, па узевши соли баци у пињату говорећи: „Ех, мога ископања!" Но размисливши да само со неће осмочити кртолу и повољити госта, узме и две црвене паприке те пошто и њих врх кртоле врже рече: Кад се харчи, нек се харчи!

[Bisernica]

Приправљали ражањ за зеца


Враћали се некакви сељаци кући из дрва, док један од њих завика дружини: Гле, гле, браћо, онога зеца те бежи оном главицом, има у њему петнаест ока, а да је Бог дао међу нама брзонога момка, па да га достигне, ето господске вечере да се угостимо вечерас у друштву. То је ласно, повиче најстарији у дружини половица нас хајдемо за њим у потеру да га ухватимо, а половица нека убере добар јасенов ражањ, да буде справан док се вратимо са зецом. Добра ти је, рече један у сребро ти се оковала! Али и ја нека једну проговорим: ја бих да га међу нама овде у планини испечемо и братски поједемо, а да нико не казује кућној чељади, јер није право да од њега једе ко је дома лежао, него ми који смо се око зеца мучили. Је ли овако, браћо? Добра ти је! рече трећи него ко што о чем, ми о добру, док није зец где у грм зашао, а за ноге му се не бојим док су ове моје две пода мном. Одоше половица њих за зецом у потеру, а пола тражити јасенов ражањ. Они што одоше да гоне зеца, нигде ни трага од њега, но видеше негде у гори где је био неко зажегао ћумур па задимио, те се они упуте к ономе диму, кад ли се стуче с оним те по гори тражијаху јасенов ражањ, и помисле да су они зеца ухватили и сами појели, те завичу на њих: Камо зец, море бре? А ови тако исто упитају срдито ове потернике: Ево ватре, ви сте га без нас изели! Не верујући једни другима, почну се између себе тако тући да су морали многе кући на носилима однети. Кад су се примакли близу села, упиташе их сељани: Ко вас поби? Одговорише им: Лукави зец и јасенов ражањ.

[Bisernica]

Свету се не може угодити


Један човек, идући из вароши кући, јахао је на магарцу, а његов син, момчић од десетак-петнаест година, ишао поред њега пешице. Сусретне их један човјек, па рече: То није право, брате, да ти јашеш, а дете да иде пешице; твоје су ноге јаче од његових. Онда отац сјаше с магарца и посади сина на њ. Мало даље сретне их други човек па рече: То није лепо, момче, да ти јашеш, а отац да ти иде пешице, твоје су ноге млађе. Онда узјашу обојица и пођу тако мало, али их сретне трећи човјек, па рече: Каква је то будалаштина ? Два матора магарца на једној слабој животињи! Право би било да човек узме батину, па да вас обојицу шћера. Онда сјашу обојица и пођу пешице, отац с једне стране, син с друге, а магарац у средини. Сретне их четврти човек, па рече: Ала сте ви чудна три друга! Зар није доста да двојица иду пешице ? Не би ли лакше било да један од вас јаше? Онда отац рече сину: Ми смо обојица свакојако јахали на магарцу, сад ваља да магарац јаше на нама. Па оборе магарца на земљу, те му један свеже предње ноге, а други стражње, па га онда узму на колац међу се, и тако га понесу. А кад се људи који су их сретали и стизали стану сад још већма смејати и чудити, онда отац, уједанпут бацивши магарца на земљу и почевши га дрешити, повиче: Та онај је сваки човек луђи од овога магарца који хоће свему свету да угоди. Ја ћу с мојим магарцем да чиним како сам и најпре по мојој вољи чинио; и тако отиду кући.

[Bisernica]

Ако стече памет, неће се оженити


Један отац хтио да ожени сина врло млада, но је хтио да чује савјет од једнога свог најмилијег пријатеља, те пође к њему, и рече му: Шта би ти сјетовао, мој по богу брате, бих ли оженио, ове јесени мог јединка сина? Ја, да сам тобом, - одговори му - не бих ни још за коју годину, док дајбуди стече мало више снаге, а и памети. - Ти си човјек луд; - одговори му отац - болан, ја га баш зато и женим доклен је премлад и луд, јер ако мој син стече памети, неће се никад оженити.

[Bisernica]

Баба и смрт


Била некаква баба одвећ срдита, а имала унучад врло опаку и немирну, те се с њима један дан угусте заинати; а они на њу камењем. Додија се баби, те почне у плачу и у једу проклињати себе, и од јада завиче: - О смрти, ђе си, забога, узми ме с овога свијета! У тај час прикаже се страшна смрт, па завиче: - Ево ме, ко ме оно зваше? Баба се препане и покаја се што рече, па проговори: - Ено оно моје најстарије унуче!

[Bisernica]

Цар и дијете


Шеташе се једном некакав цар, па се срете с једним ђететом и, онако у шали, запита га: - Ђе ти идес, дијете? Дете нешто било зловољно, па му опрцито одговори: - Не знам. Цару би жао, те заповједи да ухвате оно дијете и да га затворе у тамницу, које одмах слуге учине. Након два-три дана цару се ражали зашто оно дијете стави у тамницу, а опет помисли: ко зна ђе је оно ходило, шта ли да уради. Па пође к ђетету у тамницу и упита га: - Зашто ми, дијете, одговори ономадне да не знаш ђе идеш? А он цару: Видиш и сам да нијесам знао: ко се надао, ко ли је знао да ја идем у тамницу?

[Bisernica]

Циганин и цар


Циганин се пријави цару за послужника код коња. Погоде се нека му плати сваки муж који се боји своје жене што дуката. Послије неколико дана дође и рече Циганин цару: - Ево у босци имам прелијепу ђевојку од петнаест година; ако те бегенише, ја ти је поклањам на дар. Цар прихвати: - Доведи ми је, али се чувај да не би дознала моја царица. Сад Циганин пружи руку и рече: - Дај што дуката: и ти се бојиш жене, а царска се ријеч не пориче.

[Bisernica]

Циганин и диња


Продавао човек диње, па наиђе и један Циганин. Човек се хтеде нашалити, па му рече: - А бре, Циго, ако ме одмах брзо слажеш, даћу ти једну дињу. - Шта ће ми две диња, мулим газда, доста је и једна, - одговори Циганин. - Па једну сам ти и казао. - Бођидуса, казао си ми да ћес ми дати два диња. - Лажеш, Циго! - Па кад лажем, дај ми тај диња што си ми га обецао за лаж! - рече Циганин, и однесе дињу.

[Bisernica]

Циганка звала Муја


Дошле Швабе да ћерају Циганина у ропство. Кад су запитале Циганку где јој је муж, Циганка изиђе пред своју чергу и зовне га у њихову присуству: - О Мујо, о, о Шума ти мати, брда се врати, геле поскагеле, дођи одмах, Швабе те траже.

[Bisernica]

Чобанче преварило попа


Путовао некуд поп подаље из своје нурије, па дође у незнано село. Изнад села нађе једно чобанче, па желећи да у добру кућу дође у конак, упитаце чобанче:
- Ко у овом селу најбоље стоји, дијете?
- Петар ковач, - одговори дијете - поваздан је уз наковањ.
- Не питам те то, но ко је у овоме селу најјачи.
- У мога стрица во Зимоња. Нема у цијелу селу ниједнога вола да му море добости ја утегнути.
- Ама, не питам те ни то, но ти мени кажи ко је најстарији у овом селу.
- Дуд насред села, што се пода њ искупљају сеоска говеда, - одговори му дијете. Поп се на то наљути, па ће ђетету:
- Хајде, дијете, с ђаволом!
- И ти, попе, с богом! - рече му дијете. Пошто се поп одмаче од ђетета, предомисли се, па ће му довикнути:
- Не било ти, дијете, оно што ти рекох!
- Ни теби, попе, оно што ја теби рекох! - довикну му дијете, а поп се угризе за губицу.

[Bisernica]

Ђаволак


Узео калуђер Светогорац мало дијете мушко, док још није знало за се, па га однио у Свету Гору и онамо га отхранио и научи о књизи. Кад му је било већ око осамнаест година, онда га повед уза се као ђака, и пође амо у свијет да пише. Кад дођу у прво село, а то ђевојке ухватиле коло па играју, ваљада је била неђеља или какво весеље. Кад угледа ђак ђевојке, зачуди се каква су то створења, па онако мало као весело и зачуђено упита калуђера: - Шта је оно, духовниче, шта је оно? А калуђер, као намргођен, одговори му: - Не гледај онамо, синко, нити питај шта је: оно је ђаво. Онда ђак најумиљатијим гласом рече: - Дела, духовниче, бога ти, да купимо онога једног ђаволка, па да га поведемо намастиру.

[Bisernica]

Ђевојка удовица и пуштеница


Био човек неожењен, па га једни нудили ђевојком, други удовицом, трећи пуштеницом. Сад он није знао, коју ће узети; зашто су по себи све три биле добре и лијепе; него отида некаком старцу, да га пита: или је боље узети ђевојку, или удовицу, или пуштеницу; а старац му каже: "Синко! ја ти на то не умијем ништа казати, него иди премудроме (т.ј. Соломуну), он ће ти знати казати, шта је боље; па дођи послије, да ми кажеш, шта ти је рекао." Онда човек отиде к Соломунову двору. Кад дође пред двор, питају га слуге, шта ће, а он им каже, да иде премудроме. Онда га узме један слуга, те га уведе у двор, па пружи руку на једно дијете, које бијаше узјало на штап, па трчи по двору. "Ено оно је премудри." Човек се зачуди, па помисли у себи: "Шта ће оно дијете мени знати казати! Али већ кад сам дошао довде, ајде да видим, шта ће рећи!" Па се онда упути к Соломону; а кад дође к њему, он стане лијепо са својим коњем, па га запита, шта ће, а човек му каже све редом шта је и како је. Онда му премудри одговори: "Ако узмеш ђевојку, ти знаш, ако узмеш удовицу, она зна; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња!" па се онда окрене, а човека мало предре крајем штапа преко ногу, и стане опет тркати по двору. Онда човек помисли у себи: "Баш сам права будала! ја матор човек, па сам дошао ђетету, да ме свјетује, како ћу се женити;" па се врати натраг, и отиде оном старцу, да га пита, коме га је свјет! Кад дође старцу, и вичући на њега и срдећи се каже му све како је прошао с премудријем; онда му старац рече: "Е мој синко! није то премудри ништа онако рекао: ако узмеш ђевојку, ти знаш, т.ј. она ће држати, да ти све знаш боље од ње, па ће те слушати какогођ ти оћеш; ако узмеш удовицу, она зна, т.ј. она је већ једном била жена, па сад мисли да све зна; зато неће те ћети слушати, него ће све ћети да ти заповиједа; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња (па тебе стапом преко ногу), т.ј. чувај се да те не ожеже онако, као што је и првог мужа ожегла.

[Bisernica]

Добро хвала


Састану се двојица сиромаха, два главна пријатеља, који се нијесу задуго виђели. Пошто се најприје за здравље упитају, упиташе један другога: -Како ми сад животариш? -Добро, одговара други. Што имам пара- све ми је у житу, што имам жита- све ми је у брашну, што имам брашна- све ми је у хљебу, а што имам хљеба- све ми је у трбуху.

[Bisernica]

Рецепт


У стара су времена доктори били свуда и љекари и апотекари, као што су још у Турској; али је у ришћанској Европи данас обичај, да доктор болеснику само напише, шта му треба, пак се с оном његовом ћедуљом, која се зове речепт, иде у апатеку, те апатекар лијек начини. Један пут устави један сељак кола са два вола пред апатеком, пак скинувши с њи велика собна врата, унесе ји унутра. Апатекар, избечивши очи на њега, рече му: "Шта ћес ти, брате, овђе с тим вратима? Мајстор, што прави врата, сједи мало даље тамо на десно." Али му сељак одговори: "Овим вратима, господине, не треба никакав други мајстор осим вас, јер су она здрава и читава, него само гледајте, шта пише на њима: јуче је био господин доктор код моје болесне жене, и ћео је да јој напише некакав лијек, пак нијесмо могли наћи ни пера ни артије ни мастила, него само мало креде, те је ето написао речепт на собним вратима; него вас молим, господине, гледајте шта пише, те ми брже начините." Апатекар, чудећи се и смијући толикому речепту, начини му одма лијек.

[Bisernica]

Е лијо сад си долијала

У некој земљи огласи се лажљив врач. Цар од оне земље дозове га преда се и изнесавши у завезаној врећи лисицу, рече му: - Ако погодиш шта је у тој врећи, прави си врач, и нећу ти ништа; али ако не погодиш, погубићу те. Онда он, замисливши се мало, рече сам себи: - Е лијо, сад си долијала| Чувши то цар, одмах повиче: - Погоди, лисица и јест И тако га отпустише као правог врача.