Pseća vernost

[Пркос]

.blic.rs
Pas lutalica tri dana čuvao povređenog druga
Beta

Jedan pas lutalica čuvao je tri dana drugog psa kojeg je udario automobil blizu Lođa na jugu Poljske i na kraju je uspeo i da mu pozove pomoć - privuče pažnju policijske patrole, javljaju poljski mediji.

"Sedeo je kraj puta u šumi i čekao ljude. Izgledao je kao pas koji stopira. A u stvari je tražio pomoć za svog druga koji je ležao u jarku pošto ga je udario automobil. Bio je izgladneo i mršav, ali nije se makao odatle", kazao je medijima jedan od policajaca iz patrole.



Povređenog psa, lutalica je grejao svojim telom i lizao mu rane.


Policajci su od meštana saznali da su psi na tom mestu viđeni tri dana ranije, a većina se čudila što je povređeni pas još uvek živ.



Psi su našli utočište kod lokalnog veterinara kojem su ih policajci predali, a priča ima srećan kraj pošto je oba psa već usvojio jedan mladi par iz obližnjeg Anastazeva.

Lep primer za nas ljude

[Пркос]

Zasto takvu bedu i zlo nosi covek u sebi-plakala sam i ceo dan mi je skroz sheban....ne mogu se pomiriti sa tim da takvi zive medju nama....zar je taj mali zivotic zasluzio toliko zlo da mu se nanese?



Jedna od najdirljivijih psećih priča okončana iz obesti
Pas koji je voleo gradilišta!
Subota - 31.03.2012
„Pas koji je voleo vozove“ bio je čuveni film Gorana Paskaljevića, a Valjevo je, kao zaštitni znak, imalo psa koji je voleo gradilišta.

Običan mešanac Žuća je šest godina svog psećeg života proveo u stopu prateći građevinare firme „Gejt“ na čak osam gradilišta stambenih zgrada, provodeći „radni dan“ na pločama i skelama, u društvu majstora. Prekjuče je Žuću neko otrovao kreozanom. Građevinci su mu odali poslednju počast paleći sveće na poslednjem Žućinom gradilištu, u Pantićevoj ulici u centru grada.
Kao štene, Žuća se 2006. pojavio na „Gejtovom“ gradilištu u ulici Mirka Obradovića. Uz parče salame i činiju vode, majstori su ga prihvatili, ali je prihvatio i on njih, praveći im društvo dok zgrada nije sazidana. Kada je posao završen i majstori otišli na drugu lokaciju, Žuća je krenuo za njima. Ukupno osam gradilišta je bilo Žućin dom, a građevinari su mu bili porodica.
- Niko ga nije vodio sa sobom, nije bio vezan, nije ostajao u blizini zgrada koje smo završili, već je dolazio za nama na novo gradilište. Svaku ploču svake zgrade je prepipao. Dok su ljudi radili svoj posao, on bi sedeo ili ležao na oplati i skelama. Prolaznici bi u šali dobacivali: „Opasan vam je nadzorni organ“. Celu smenu bi proveo uz njih, tokom noći ostajao uz čuvara, a ujutro opet uz majstore - pričaju u „Gejtu“.
- Još dok je bio štene, odneli smo ga kod veterinara u Rađevo Selo da operiše kilu. Sutradan veterinar zove i prijavljuje da je pas, još pod anestezijom i sa koncima, pobegao. Pet sati je putovao nekoliko kilometara do gradilišta u ulici Vuka Karadžića - kaže Snežana Stojić, građevinski inženjer.
Neko je, međutim, iz čiste obesti stavio tačku na jednu nežnu pseću priču. Na poslednjem Žućinom gradilištu u Pantićevoj ulici, električari su ga pronašli sa kobasicom, zatrovanom kreozanom, smrtonosnim pesticidom. Tamo gde je proveo poslednju noć svog života građevinari su ostavili Žućinu fotografiju i upaljene sveće.

Predrag Vujanac

[Rosa]

[Rosa]

Neverovatno

[Nežnicah]

preslatki su ovo sa detetom je sigurno "izrežirano" da bi se videlo kako reaguju, svaka im čast a onaj plešući pitić je šou ne kažu džabe za pitove i staforde da su večita deca, njima je bitno samo da im se pažnja zaokupi nekim vežbama, treningom i igrom, uživaju da uče nove stvari reče ona koja je svoje naučila samo da sednu i daju šapu

[Nežnicah]

Najlepša priča o prijateljstvu čoveka i psa dobila je DIVAN EPILOG

Priča o psu Hačiku, jednom od najpoznatijih ljubimaca u istoriji, dobila je dirljiv epilog, 80 godina nakon njegove smrti.

Većina vas čula je priču ili pak gledala film o dva prijatelja za sva vremena, profesoru Hidesaburpu Uenou i njegovom psu po imenu Hačiko. Njih dvojica su postali poznati zahvaljujući reportaži jednog japanskog novinara koji je oktobra 1932. godine napisao da na železničkoj stanici Šibuja jedan pas godinama, svakog dana u isto vreme, čeka svog pokojnog gazdu da se vrati sa posla.


Na stanici Šibuja Hačiku je za života podignut spomenik, koji i danas stoji na istom mestu

Za one koji ne znaju, profesor Ueno je pre skoro čitav vek, jednog dana, vraćajući se s posla, na železničkoj stanici video štene koje mu se dopalo. Odneo ga je kući i pored protivljenja njegove supruge, pas je ostao u njihovom domu. Dva prijatelja provodila su mnogo vremena zajedno, a Hačiko je svakog dana pratio svog vlasnika do železničke stanice na posao.

Jednog dana, profesor je na Tokijskom univerzitetu, gde je predavao, doživeo infarkt, usled čega je preminuo. Ipak, Hačiko nije prestajao da dolazi na stanicu oko 5 sati popodne svakoga dana i da čeka svog profesora.

Nakon 10 godina čekanja, Hačiko je pronađen mrtav na železničkoj stanici, gde je do poslednjeg dana života iščekivao susret sa omiljenim čovekom.

Na stanici Šibuja Hačiku je za života podignut spomenik, koji i danas stoji na istom mestu.

Ove godine se obeležava 90 godina od smrti profesora Uenoa, i 80 kako je Hačiko preminuo. U njihovu čast odsek za poljoprivredu Univerziteta u Tokiju podigao im je spomenik koji prikazuje njihov konačan susret.



meni suze krenule dok sam čitala

[Rosa]

[domatrios]

Nekad davno imao sam knjigu koja je bila sastavljena od nastavaka u novinama.
Sakupio sam sve nastavke i onda počeo da čitam. Zaboravio sam autora i naslov,
ono što je bitno, radilo se o psima, ili bolje rečeno o ljudima i psima. Autor je bio
stručnjak za pasologiju, ali u knjizi je bilo kroz razne priče i zanimljivosti, prikazano
njegovo veliko znanje i iskustvo.

Govorio je kako ljudi vrlo često biraju psa po svom liku i delu. Opisao je svog psa.
Kaže, to je bio jedan grmalj od psa, neuredne dlake, prilično aljkav ali preke naravi
uz to i tvrdoglav. Kaže - isti ja. Kako je i njegova supruga takođe imala psa.
Opisao je i njega. Visok, tanak, sjajne i negovanje dlake sa visokim ušima koje
su dominirale nad glavom. Hodao je kao da je neki maneken na pisti. Imao (imala)
je prilično strog izgled na licu kao da kaže da se s njim nije šaliti. Dakle, odavao
je e jedan utisak visoke uglađenosti i otmenosti, s kojom ne znate šta da radite.
Jednom rečju - zaključio je - ista moja supruga!

[Nežnicah]

veoma dirljiv kratki film, pogledajte

[Nežnicah]

[Nežnicah]

[bakterijasmarsa]

Lea, Serafinina ‚‚ćerka" inače mešanac kao i svi iz našeg dvorišta, rodila se pre 4 meseca, niska žutao smeđa kuca, voli da pobegne iz dvorišta i vrzma se po ulici.
Juče ujutru je krenula za ćerkom u školu i pratila je 1200 metara, uprkos odvraćanja od namere da je isprati do ulaza gimnazije. Nije joj to prvi put, prati je na trening i u posetu drugaricama. Ali ovog puta su je dočekale tetkice s metlama.
Problem je što je škola u samom centru, blizu pijace, a ćerka je sa školom, posle 4 časa otišla na sajam knjiga. Kroz prozor autobusa je primetila Leu kako se mota oko škole i napravila uzbunu u autobusu, iz kojeg je zamalo nisu izbacili. U dva navrata sam odlazio na mesto zločina, nadajući se da ću pronaći ćerkino mezimče, ali uzalud. Već sam kontaktirao prijatelje iz azila za pse i mačke, ali su mi rekli da nemaju sličnog psića juče pronanog.
Oko 21 h kada se ćerka trebala vratiti iz Beograda, pojavila se Lea umorna i gladna, ali vesela.
Neviđena radost, ne znam čija je bila veća kada su se srele na vratima dvorišta.
Lea ima samo 4 meseca.