Iz pera kolumnista

[DaDole]

Šta se događa, možete li mi reći šta se događa?, panično pitaju prijatelji iz susjedstva, preko okeana, iz Skandinavije, s odmora, iz svoga doma, i najednom „zabrinuti građani“, dotad klasično konformistični i od vijesti na postalima zainteresirani uglavnom za nove dijete i automobile , odgovaraju im magičnom riječju koju, kladim se, nikad nisu izgovorili u životu, ali koju je medijska mašina spremno proizvela: HULIGANI!

Huligani pale i ruše, i pljačkaju, i kamenjaju! Huligani, po direktivi nekog dubokog grla, pljačkaju pale i ruše! Zabrinuti su građani, nakon 20 godina pljačkanja, rušenja, obespravljenosti, stagnacije, sramote, gladi, nezaposlenosti, nepravde, smrti, korupcije, krađe, rušenja, varanja, oportunizma, laži, tuge i zastrašujuće beznadnosti, shvatili da neko ruši, pali i pljačka, tek kad im je neko pokvario petak. Ne više maloljetni delikventi. Već vandali. Huligani. Vikinzi. Politička korektnost i obzir prema mladosti ove sezone nije u modi.

Čitate li tekst još? Je li vas sram? Želim vam da doručkujete jaja na sramu, da ručate teleće šnicle s prilogom od srama i večerate voćni jogurt s ekstra velikim komadima srama! Jogosram! Na akciji je u Konzumu.

Ljudi koji s transparentima stoje sa strane, odlučni da ne idu, odlučni da ostanu, ruku praznih od kamenja, oni ljudi što nisu ponijeli jaja da gađaju zgrade institucija jer su se sjetili da je to hrana, ne razilaze se. Ne gledaju televiziju, ne čitaju novine, ne browsaju Facebook, da vas čuju, dragi sugrađani, kako, spremno i u horu, kao krošnja puna režimskih slavuja, diskreditirate sve zbog čega su tu danas.

Zbog čega su živjeli 20 godina.

[DaDole]

Zbog čega su se, iz ovog ili onog razloga (koji ste toliko upetljali u judeomasonske zavjere da ste se počeli međusobno sudarati) odlučili izići na ulice, i prvi put prepoznati jedni druge po kruljenju u želucu, po tikovima koje su im ostavile traume od opomena pred isključenje, po bijesu koji ih sjedinjuje bez obzira na obrazovanost i stručnu spremu, pa čak i tu nacionalnost, koju potajno obožavate, sve glumeći po domjencima građane i građanke. Da, gospodo vizionari i veliki istražitelji stvarnih razloga. Njima ste se nacerili u lice, ne političarima koji, i sami se sudarajući i rigajući neslućene gluposti za beznačajne portaliće, krstare protestima tražeći sebi saveznike za ostanak na vlasti. Meni ste se nacerili u lice.

Je li vas sram?
Rekli ste mi da sam glupa.
Rekli ste mi da sam izmanipulirana.
Rekli ste mi da sam naivna.
Rekli ste mi da ste se u mene razočarali.
Rekli ste mi da ne vjerujem sebi i svome malom, crnom, ko kamen tvrdom želucu, nego vašim dokonim teorijama.

Osam godina ne radim ni za koga

[DaDole]

Osam godina gledam kako ljudi koji misle da pedere treba liječiti, ulične pse pobiti sačmaricom, da su feministice žene ispranoga mozga nesposobne za normalnu socijalizaciju s ostatkom društva, koji misle da se pisac zove Vladimir Nadzor, koji misle da je nezaposlenost u BiH problem stava (mi želimo da smo gladni), koji misle da trebamo uštedjeti tako što nećemo jesti, koji misle da žena nije ostvarena ako nema djecu i obitelj - osam godina, dakle, gledam kako ti ljudi ujutro, svježe uglancanih cipela, idu na posao, dok jedem doručak koji mi, nekim čudom, kao u bajci, valjda, raste u frižideru... neka ih.

Na njima svijet ostaje. Na meni ne. Takvu je poruku meni poslao moj rodni grad. Moja draga palanka, sa svojim tradicionalnim bosanskim prebijanjem ljudi koji su došli prisustvovati festivalima s queer tematikom.

Zar ti, Dijala?! Zar ti ovo podržavaš, zar si ti toliko naivna, zar ne vidiš da je Nevidljivi Ružičasti Jednorog, u saradnji sa Avengersima, ispinovao ove gladne i bijesne stomake? Zar ti, obrazovana na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, toj tužnoj, hladnoj instituciji koja ljubi mediokritete i u krilu nina poslušne studente koji uče iz knjiga izdatih 1953., pa da podržavaš proteste i revolucije? To je tako out. Podijeli, Dijala, smiješnu sličicu. Zašto si snuždena? Hajmo podijeliti smiješnu sličicu na Facebooku, da nam svima bude šega.

Nije mi smiješno.
Nije mi šega.

[DaDole]

Šokirani su ljudi koji mi pišu, da me pitaju šta se to događa. Ima među njima i poneki prijatelj, njemu naišaretim lako, ali ima i onih koje nije zanimalo niti kako sam, niti jesam li živa, dok nije Sarajevo počelo da gori. Zašto je, osim radnika crnih nokata, huligana iz tehničke škole, ubačenih elemenata iz političkih stranaka, inteligencija tako bijesna, pitao je jedan od njih. Zašto je inteligencija bijesna i necivilizirana? Vi to ozbiljno? Jeste mislili da smo bijesni od jučer? Jeste mislili da smo se prije dvije sedmice odlučili biti bijesni, jer nam je dosadno, zima nije bila čemu, propali su planovi za skijanje na Jahorini? Ko ste vi? Živimo li mi u istome gradu? U istoj zemlji? Hodamo li mi istim asfaltom? Ko ste vi meni? Ko sam vama ja?

Dragi sugrađani. Je li još čitate tekst? Jako je ličan. Takva sam oduvijek, veoma lična. Tri dana sam glumila da sam offline, tri dana sam ležala skvrčena kraj laptopa, ugašenog. Gadio mi se moj kompjuter, sedam godina star, al' još u funkciji. Povrijedili ste me.

Povrijedili ste mene, i hiljade ljudi koje ste dosad morali čuti u silnoj karnevalskoj buci nacionalista, lobista, spinera, satiričara i političara, a niste.

Tri sam dana, a to je za mene puno, u kratkim i bolnim izletima na internet, povraćala želučani sadržaj i gutala gastale, gledajući kako moje bivše kolege novinari na portale stavljaju slike selebritija s protesta, pa to isto dijele na društvenim mrežama, kao da se radi o Vogue magazinu. Jesu li ikome pali na pamet ljudi koji nisu na tim slikama? Je li znate, dragi sugrađani, da ljudi koji nisu na tim slikama, već noćima ne spavaju, ne jedu, ne pišu, ne sviraju, ne ljube, ne napijaju se, ne hvataju objektive kamera? Je li znate da postoji mogućnost da su među njima ljudi s kojima ste se smijali, bjesnili, bistrili politiku, sanjali o novim svjetovima, pričali o mjestima koje ste posjetili? Znam da znate. Zašto ste odlučili smijati im se u lice?

[DaDole]

Nisu li, makar zato što znate da im je srce na pravom mjestu, zaslužili od vas civiliziranije suprotstavljanje mišljenja, i malo više poštovanja, o vi ljubitelji civilizacije, pristojnosti i poštovanja?

Tri dana sam povraćala svoj želučani sadržaj i tri dana nisam dotakla tipkovnicu. Moja je sreća što sam, u deset godina svog neradnoga vijeka, naišla na urednice koje razumiju moju bolest. Moja je urednica zamijenila senzaciju i ekskluzivu za mir moje duše, i ja pišem ovaj tekst kad su već svi rekli sve. I crna mi slova titraju na bijeloj podlozi i možda zaspim sutra. Možda već zaspim večeras.

Hvala vam, dragi sugrađani i poštovane kolege novinari i pisci, što ste stali na stranu onih kojima odbrana ne treba. Što ste odbranili NJIHOV grad, njihove zgrade, njihove plaće, njihove prodavnice. Sad napokon i bez trunke sumnje znam gdje živim.

Jedino mi nije sasvim do kraja jasno kako je moguće da se za dvadeset godina šačica sretnih ljudi kojima ovi protesti i njihovi razlozi nikako nisu bili jasni, nisu zapitali je li pravedno da su njihove napojnice konobarima u visini nečije socijalne pomoći ili dječjeg doplatka? Kako se urednici portala nisu zapitali je li pravedno da informiraju javnost o situaciji u vlastitoj im zemlji, istovremeno ne navodeći imena fabrika čiji radnici protestiraju, jer su rečene fabrike njihovi sponzori? Je li pravedno da se, kao novinari i pisci, s tih istih portala rugate demonstrantima? Je li pravedno da su vaši honorari četiri puta manji od plaća vaših urednika, kojima prodajete svoj integritet za kratki bljesak plitkog humora i senzacije?

Drage nepoštovane i ogađene mi vlasti, vama se zadnjim obraćam, jer to najmanje zaslužujete.

Hoćete da vam kažem da se predajem? Da ste pobijedili?

[DaDole]

Hoćete da vam kažem da na vama svijet ostaje? Ovakav svijet, sigurno da. Svijet o kojem svojim tijelima i svojim glavama sanjaju prijatelji koji već danima, na plenumima, rade vaš posao, onaj je u kojem ima mjesta za sve nas.

Jer, u vašem svijetu, ja nisam ničija nada. U vašem svijetu, ja sam savršeno pomirena i divno sretna zbog činjenice da, najvjerovatnije do kraja svojih najaktivnijih radnih godina, neću služiti nikome i ničemu. To je jedini pojam slobode koji sam ja, u dvadeset i prvom stoljeću, u zemlji za koju kažu da je u Evropi, stekla. I kao Camusov Sizif, naučila sam ju voljeti.

Sada ću ju i iskoristiti. Protiv vas.



Tekst preuzet sa portala Diskriminacija.ba

[DaDole]

Vedrana Rudan: Kostur sa naslovne strane

Severina na svojim štapićima više ne liči na sebe. Angelina Jolie ima četrdesetak kilograma, u čizmama, Kate Middleton ima nešto sitno više od četrdeset na visinu od metar i sedamdeset i pet. Koliko ženu kad navrši tridesetu može pomladiti anoreksija? Nimalo. Naša voditeljica samo fotošopirana može izgledati kao djevojčica iz osmogodišnje škole.

[DaDole]

Zapanjila sam se. Jedna od tri najbolje hrvatske teve voditeljice već mjesecima ne silazi sa naslovnica ženskih časopisa jer je najzad postala “normalna”. Presretno izjavljuje kako nakon tko zna koliko godina može na sebe navući suknjicu koju je nosila u osmogodišnjoj školi.

Žena u četrdeset i drugoj čuva suknjicu koju je nosila u osmogodišnjoj školi? Još je bizarnije što je sletjela na sve naslovnice tek kad je postala kostur. Zašto visokoobrazovana, pametna, lijepa žena sebe svodi na vješalicu za dizajnerske haljine koje su kreirali pederi opsjednuti guzičicama dječačića u četvrtom osnovne? Moderne žene svih godina nasjedaju manipulaciji plastičnih kirurga i zagovaratelja Dachau-looka. Privlačne smo samo kad možemo zaklepetati kostima?

Severina na svojim štapićima više ne liči na sebe. Angelina Jolie ima četrdesetak kilograma, u čizmama, Kate Middleton ima nešto sitno više od četrdeset na visinu od metar i sedamdeset i pet. Koliko ženu kad navrši tridesetu može pomladiti anoreksija? Nimalo. Naša voditeljica samo fotošopirana može izgledati kao djevojčica iz osmogodišnje škole.

Koji život? Dođeš uvečer doma, otvoriš frižider, izvučeš iz njega list salate, ubaciš ga u usta, zaliješ čašom vode i tako… Do kraja života. Jesmo li totalne luđakinje, mi žene? Definitivno. I dok naša voditeljica u gledanoj teve emisiji zbog koje je od sebe učinila to što je učinila leluja na tankim nogama, struk joj kao u ose, pokraj nje voditelj. Zadrigli muškarac u odijelu, sako mu puca, gledatelji samo čekaju kad će sa trbuha nekome iz publike lansirati dugme u oko.

[DaDole]

Nimalo ga ne brine što liči na kasicu prasicu. Zna da su muškarci neodoljivi u svakom obliku. Nakon emisije, raskopčan, odlazi doma, tamo gurne glavu u frižider i krene ga čistiti od kulena, sira, pive i kolača. Nikad taj nije od mame tražio da mu iz njegovog ormara izvuče hlačice iz šestog razreda. Nikad taj neće dati intervju kako je ovih dana uskočio u hlačice iz sedmog razreda. Da tako nešto kaže odmah bi ga odvezli u ludnicu.

On nije lutak, on je osoba. Ne sviđa mi se samouvjereni debeljko zato jer je inkarnacija svih muškaraca kojima se, s pravom, živo **** kako izgledaju. Život je samo jedan. Oni svoje trbušine ponosno nose, na svakom koraku dižu potkošulje i češkaju burad kad ih svrbi.

A mi… Pumpamo sise, brišemo bore, skidamo kilograme, vraćamo se u mladost u koju se nitko ne može vratiti. Prežalosna sam zbog one ženske. Nadam se da će ovih dana ipak napuniti frižider. Ako joj zbog toga prigovore neka punih ustiju promrmlja da je svoga tela gospodar.

Ma, bit ću iskrena. Zašto me ta priča toliko pogodila? Ovih dana uporno pokušavam na sebe navući svoju trudničku haljinu iz sadamdeset i pete. Ne ide pa ne ide. A vidi nju. Za koji će dan na ekranu skakutati u pelenama.

[DaDole]

Vedrana Rudan: Ja sam Mama, Velika Mama

Živimo u svijetu u kome je trendi baviti se borbom za prava manjina.
Na dostojanstven život imaju pravo crnci u Americi, bijelci u Južnoafričkoj Uniji, šepavi, grbavi, pederi, djeca sa posebnim potrebama, starci, djeca bez roditelja, psi lutalice, napuštene mačke…
Jedina skupina koja diljem svijeta nema baš nikakvo pravo na pravo da ne bude zlostavljana su žene. Siluje ih se jednako u Indiji i Švedskoj, vrijeđaju se preko svih mreža, dečki ih mlate u svakoj školi u svakom dijelu kugle zemaljske.

Mlate ih i siluju očevi i muževi, siluju ih i prijatelji i znanci i neznanci i vojnici sa kojima se zajedno bore u Afganistanu i civili, kanadski ragbijaši… Muževi im uvaljuju nož u grlo a zatim budu pušteni na slobodu jer su u trenutku ubojstva bili pod stresom. Ubiti majku, sestru, ženu, djevojku ni u jednoj zemlji nije zločin koji će potresti svijet zato jer svijetom vladaju muškarci.

U dobra stara vremena žene su znale odakle im prijeti opasnost pa su, ili ostajale u kući, neka ih siluje samo onaj tko s njima živi, ili bi izašle iz kuće pa bar vidjele njušku svog zlostavljača. Nije neka radost ali možeš živjeti u nadi, ako si ambiciozna, da ćeš mu kad tad doći glave. Danas kad više živimo u virtualnom nego u realnom svijetu, ako danas uopće postoji realni svijet, svaku ženu vješt zlostavljač može rastezati kako ga volja.

[DaDole]

Zakonom ništa nije definirano. Zato je najnormalnije da se ispod fotki naših uspješnih žena na netu izdrkavaju bolesnici širokoga spektra. Naše su pjevačice, slikarice, sportašice, i ne samo naše, “kurve”, najblaže rečeno, “koje treba jebati”, još blaže rečeno. Svi portali žive od lajkova i lajkanja a do njih je najlakše doći ako objaviš fotku žene koja je nešto u životu učinila.

Mužjacima svih zemalja ženski je uspjeh ono preko čega oni jednostavno ne mogu prijeći a da ga sakriveni iza izmišljenog imena ne izvuku, tko zna da li samo virtualno, i dobro ne izdr***
. Zanimljivo je da muškarci svoju izlučevinu doživljavaju kao uvredu. Nikad nam nitko nije objasnio zašto. Možda se ipak negdje u dubini duše, s pravom, sami sebi gade?

Odvratno je biti žena. Nekad su mužjaci spaljivali vještice danas djevojčice tjeraju na samoubojstvo objavljujući o njima gadosti na netu.
Ima li tome lijeka?
Jedan od načina kako bi žene mogle zaštititi sve buduće žene je da prestanu rađati. Od danas dovijeka. Kako je nemoguće dovesti tri žene u skupinu koja će se boriti za isti cilj, odgajane smo da jedna drugoj budemo muškarac, ovu ideju treba od****

[DaDole]

Kako si ipak pomoći?
Svaka bi majka od starta trebala sa majčinim mlijekom u kćer cijediti spoznaju da su svi muškarci svinje. Kad kći malo naraste morala bi je upisati na tečaj borilačkih vještina.

One kojima se ne da provoditi dane u dvorani morale bi od svoje pete naučiti baratati nožem.
U petoj nožić, u petnaestoj nož u dvadesetoj pištolj. Štitnike za uši na uši, nekoliko sati obuke i to bi bilo to.

Svaka bi žena iz mamine sise morala izvući i spoznaju da joj, da bi bila normalna, ne treba muškarac. Muškarci su u našim životima bitni koliko i papirnata maramica. **beš vjenčanicu, vjenčanje, princa, dječurliju…
Boriti se treba za svoj krov nad glavom, za svoj ključ, za život u miru i veselju sa samom sobom.

Ako ipak rodiš pa ti se dogodi sin pred tobom je zadatak velik ko neboder.
To nešto što među nogama ima to što ima treba krvavim radom, korak po korak, od nečega što je predodređeno da postane smeće pretvoriti u toplo ljudsko biće.
U nekoga tko nije ženomrzac. Za svaku je ženu koja rodi sina to apsolutno najveći izazov u životu i najveća pobjeda ako to postigne.

Žene koje su odgojile muškarce koji vole i poštuju žene su istinske heroine svakog vremena.
Ponosna sam što sam jedna od njih. Moj sin je muškarac koji voli žene, bori se za njihova prava i sve je ono što drugi oko njega nisu.
Samo zbog toga ja se svom odrazu u ogledalu svako jutro poklonim i kažem: “Ženo, carice!”

[DaDole]

KUSTOMANIJA(K) - EMIR KUSTURICA
O sudbini engleskih srna i nevinim žrtvama revolucije

Približava se stogodišnjica Prvog svetskog rata. Kažu biće dernek u Sarajevu. Međunarodna zajednica, zajedno sa domaćinima, će se obrušiti na Gavrila Principa i Mladu Bosnu. Pošto je Ivo Andrić bio član Mlade Bosne, ja, da oprostite, kada je Fra Ivo u pitanju, sve što je on radio i govorio bezrezervno i slepo podržavam. I što je najvažnije, ne pitam se ja. Pita se on.
Dakle, inetrnacionalna zajednica i Sarajevo sa svojim internacionalcima su odlučili da zajedno dejstvuju. Za tu priliku će producirati snimanje nekoliko osmominutnih filmova o atentatu na Franca Ferdinanda. Već vidim te filmove. Oni će se kretati između impresija (kod onih dobronamernih) i osuda kod politički korektnih. Kada bih ja pravio taj film, fokus bi bio na Ferdinandu. Mana iz detinjstva: uvek sam minirao svečane akademije i njihovu dramaturgiju i verovao da samo komunisti lažu, a sada se pokazuje da to nije istina.
Dakle, u tom osmominutnom filmu, kada bih ga ja radio, ne bih pričao o Gavrilu Principu i herojskoj Mladoj Bosni i temama o kojima je tako lepo pevao Safet Isović. Bogata biografija Ferdinanda je prava poslastica za filmić. Knjige kažu da je Ferdinand najviše vremena provodio u lovu. I to ne samo kao običan lovac. Ubio je, opet knjige kažu, oko 500.000 grla divljači. To pišu engleske knjige. Zasto engleske? Nisu u pitanju nikakve ujdurme "MI6", nego podaci o Ferdinandovom ubijanju na teritoriji engleskih lovišta. Istoričari tvrde da je Ferdinad tamo počinio pokolje. Koliko god su se ajkači trudili da mu na nišan uprave srndaće za odstrel, on je iz neposredne blizine često promašivao. Ili, što je gore, on je samo ranjavao divljač. Pogađao je tek toliko da životinja padne, a onda je, kada bi ugledao da još uvek živi, bacio pušku, nasrnuo na srnu i davio je dok ne izdahne! Hteo je golim rukama da oseti slast ubistva. Nije se to desilo samo jednom. Naravno, piscu ovih redova nije namera da pravda ubistvo Ferdinanda, iako, priznajem, taj čin me nije ganuo! Možda bih se i ja rasplakao nad sudbinom žrtava Sarajevskog atentata, ali su upravo filmovi snimljeni na tu temu izazivali osećaj dosade, a nikako emocije

[DaDole]

Zbog toga mi teže pada davljene srna po Engleskoj. I ne samo to. U romanu "Zločin i kazna", Raskoljnikov ne ubija samo lihvarku Aljonu Ivanovnu, nego i njenu maloumnu sluškinju. To je zbog toga što u revoluciji stradaju i nevini, kažu teoretičari, ali i sam Dostojevski. To ne znači da meni nije žao Sofije, trudne žene, ali u revoluciji stradaju svi. Teoretski i praktično. U školi sam učio da su mladobosanci bili revolucionari, a školovao sam se u vremenima kada su revolucionari bili na ceni. Po mišljenju međunarodne zajednice, sada bi trebalo da učim nešto drugo. Kasno mi je da se menjam! Ni Englezima nije bilo žao prestolonaslednika pa su zbog toga stavljali u školski program učenje o vidovdanskim junacima i o mladobosancima. Mislim da njima nije odgovarala Austrougarska. Ta su vremena daleko iza nas. Tada ljudi nisu bili ovako strasno posvećeni humanizmu niti su profitirali na ovolikoj brizi za čoveka. Tako da sam sumnjičav kako će ti filmovi koje će nam snimiti biti neka pljačka u odnosu na one koje sam gledao u detinjstvu! Šta nam preostaje? Da se borimo protiv dosadnih filmova koji su stvoreni na temu Sarajevskog atentata i podvale koja nam se sprema. Do tada treba da gledamo u oči jedni drugima. Da prepoznamo jedni druge. Sve zbog Ive Andrića, koji je bio tamo, sa njima!

[DaDole]

KUSTOMANIJA(K) - EMIR KUSTURICA
Pobunjeni anđeli

Da li vam je ikada palo na pamet da je Gavrilo Princip suđen za veleizdaju, a da za to nije bilo pravne osnove? Da li biste u najsmelijim snovima mogli pretpostaviti da je jedna od najvećih carevina vodila montirani proces?! Zašto da ne, kada nam je današnjica krcata sličnim pojavama!

Mlada Bosna je bio jedini multietnički projekat Južnih Slovena koji nastaje samo voljom pojedinaca i komšijskih naroda u jugoistočnoj Evropi. Ova ideja nije rođena i ispečatirana u kancelariji neke od obaveštajnih službi velikih sila. Nastao na razvalinama dveju umirućih carevina, ovaj pokret je ostao svetla tačka u istoriji srpskog, hrvatskog i bošnjačkog naroda. Snaga te ideje nije skrivena u pukoj istini da su članovi Mlade Bosne bili sinovi sva tri naroda. Ima period titoizma kada su Marko, Ivica i Enes bili načelo društvenog delovanja u SR Bosni i Hercegovini. I to je, kako smo videli, završilo u krvavom sunovratu devedesetih. Šta je onda bilo vezivno tkivo Mlade Bosne? Ivo Andrić, i sam član ove organizacije, mladobosance naziva pobunjenim anđelima, a završnih stotinu stranica romana "Na Drini ćuprija" posvetio je upravo rađanju ideje o novom životu, slobodi i nagoveštaju sloma okupatora.

[DaDole]

KUSTOMANIJA(K) - EMIR KUSTURICA
Sever, jug, istok, zapad!

Gde smo mi u svetskoj priči? Teško pitanje. Najčešće menjamo strane sveta da bi nam bilo potaman! Ubi nas fukara! Duhovna i materijalna! Knez Mihajlovu u Beogradu nije napravio goljo, nego bogati trgovci, Trebinje je nastalo upravo kao izraz bogatstva, mostarske magaze nisu punili klošari! Gde god pogledaš, pre ili kasnije, nadvlada fukara.

ve što je kralj Aleksandar napravio ostalo je da svedoči kako je ova moja teza o fukari tačna. Drug Tito se posle Drugog svetskog rata uselio u Beli dvor k'o oni siromasi iz Bunjuelovog filma "Viridijana". Odmah je optužio Karađorđeviće da su pokrali zlato i escajg i razne drangulije odneli u London. Pre neki dan je otvoren Titov trezor i baš tamo su nađene navedene stvari. Ko je onda lopov, bogataš ili onaj koji se uselio u vilu "lopova"? To se kod nas nikada ne sazna! Kako god okreneš, bogataši na kraju stradaju od pravednika!

Pred oči mi izlaze pojedini američki filmovi s njihovom istorijskom tematikom. Tamo se lepo vidi kako su se obogatili Amerikanci u toku Prvog svetskog rata. Namakli su lovu na trgovini oružjem i ratnoj ekonomiji kao najboljem preduzeću, razvili vojnu industriju, a onda i laku! Posle su mogli da kontrolišu cenu nafte u čitavom svetu i kada su bečki Jevreji napravili Holivud, zavladali su svetom. Tek preko uticaja filmova i kasnije televizije, oni su krenuli u kontrolu ljudskih snova širom planete. Kada su šezdesetih stigli Bitlsi i Stounsi, stvar sa kontrolom je već bila zabetonirana. Upravo zbog lake industrije su na kraju i pobedili Sovjetski Savez. Ljudi vole da se zabavljaju, a ne da rade kao što se tvrdi!

[DaDole]

KUSTOMANIJA(K) - EMIR KUSTURICA
Molim, ako može bez promena

Brinu me stvari koje ne nalazim na Vikiliksu. Otkako je Putin proterao USAID iz Rusije ostaju velike količine novca koje nisu iskorišćene za rušenje ruskog predsednika. Molim Boga da zaobiđu našu teritoriju, pravdoljupce, humaniste, sindikaliste, pučiste i, što je najvažnije, levičare bogataše. Nekada je Moskva upravljala levičarima i oni su živeli od ideala. Danas su levičari najveći bogataši i vole Stejt department!

[DaDole]

Kada je osamdesetih krenuo raspad Jugoslavije sve je bilo protiv moje volje. Najteže mi je padalo što su se u meni borila dvojica. Prvi je bio praški đak koji se naslušao hegelijanskih ideja. Čista nemačka filozofija! Među njima najvažnija ona da čovečanstvu ne trebaju revolucije nego nauka i da ona počinje tamo gde staje revolucija! Onaj drugi u meni, gorički mangup, nemirni gorštak, jedva je čekao neku pravdu da se za nju pobije, ako treba i da izgine! Taman kada sam pomislio bolje je ovako kako Zapad kaže, pusti tuču, dosta su krvi prosipali naši preci, mladi Crnogorci izađoše na ulicu. Žuta greda 1989! Šta god da su rušili (tu je u meni prevladao onaj drugi) meni je srce zaigralo. Dugo posle Titove smrti naš narod nije poverovao da je on mrtav. Tek su mladi Crnogorci najavili tu realnost. "Nemoj samo da mi ulica menja život, lepo brate u parlament pa tamo fino demokratski da se sve reši", govorila je civilizovana gospoda. Tada sam već predavao na Kolumbiji i pripremao "Arizonu drim". Putovanja u Ameriku i nazad. Kada sam se vratio da primim Avnojevu nagradu, izbi revolucija u Rumuniji! Da li je izvedena od strane lokalnih producenata ili je to bila koprodukcija? Otac mi kaže: "Bogami, Emire, ti ko da nisi Hercegovac! Kako je to moglo biti bez ovih sa strane?!"Kasnije se desilo šta se desilo. Raspala se naša zemlja, došao je rat. U tom ratu smo svi pokazali kakvi smo magarci, to nije prvi put. Kako mi se čini, opet ćemo. Iako nam je Zapad darovao filozofe koji su se borili protiv revolucionarnih tradicija, stizale su revolucije, jedna za drugom. Izgleda da je moj otac bio u pravu. Nema prave savremene revolucije bez efikasnih obaveštajaca. Onaj Hegel je mislio na sređene zapadne zemlje kada je govorio da nauka počne kada utihnu topovi. Nije mislio na nas. Producenti prve revolucije u Rumuniji su provalili do koje mere mi Sloveni volimo promene i kolika je naša sklonost ka žurci. Posle Rumunije došlo je do serije malih revolucija.

[DaDole]

Od Rumunije daleke 1991, pa preko narandžaste Ukrajine, Beograda, Gruzije, arapskog proleća u Egiptu, Libije, Sirije... Posle tih revolucija nikome nije bilo bolje, ali demokratija živi. Pitaš Rumuna posle - pa šta bi? Kažu - ovi ne mogu da okreče ono što je Čaušesku izidao. Isto pitaš Ukrajinca, i on nezadovoljan. Narod kuka, ali demokratija je srećna. I što je najgore, ti narodi samo piče promene. Jednu za drugom. Nas neprestano nešto izvodi na ulicu. Čak i kada nema stranih producenata. Ipak, najbrojnije su one revolucije u kojima ko ovce krenemo za pastirom obaveštajcem! Onog 27. marta 1941. pohrlio narod na ulicu protiv pakta sa Nemcima. "Bolje grob, nego rob", vikali su naši ljudi! Na ulice ih je izvela pravdoljubivost, ali ih je povela, pre svega, engleska obaveštajna služba!
Zato me i brine ova priča oko USAID-a! Gde će oni sa tolikim parama koje su predvideli za Rusiju, a tamo im je, svi znamo, uskraćeno gostoprimstvo! Samo da ih ne iskoriste za promene. Dosta ih je bilo! Živeo nemački filozof Georg Vilhelm Fridrih Hegel! Vreme je za nauku, a ne revoluciju! Volođa je u Rusiji uspeo da pobedi revolucionare! Da li će i nama tako nešto poći za rukom?

[DaDole]

Љиљана Чекић: Зашто касаба не воли саме жене?

Рођењем на Балкану свако женско биће постаје роб. Сваки роб има свог робовласника. Прво су то родитељи, а онда долази муж. Он вјенчањем постаје легитимни власник женског бића.