Iz pera kolumnista

[DaDole]

Према њему се односи како хоће - воли га или мрзи, искориштава, обожава, злоставља, а када му роб досади, он слободно може да га отјера. Нема кривице, нема друштвене осуде. Тјерањем роб не престаје да буде роб, него постаје одметнути роб. А то је много горе, јер роб без робовласника и није живо биће. Он је друштвено невидљив. Он је екскомуницир ан. Он некако никоме ни не треба. Евентуално неком другом робовласнику да га краткотрајнР¾ или дуготрајно искористи. Јер једном отјеран роб постаје трајно само распуштени роб. Ð*аспуштеница .Уколико роб има довољно новца он може да откупи слободу, па тако распуштени женски роб постаје слободан човјек и сва претходна прича не важи. Само са довољном количином новца сваки роб може да се упише у слободне грађане. Ко има пара не гледа му се ни доб ни пол и може да се жени, удаје и распушта колико год хоће.Важније је на Балкану имати мужа и не изгубити га него имати здравље, памет, углед, таленат, образовање, сан, радост, енергију, руку, ногу, бубрег, штитну жлијезду, жуч, све прсте, око, вид, слух, косу, зубе, стражњицу, предњицу, нормалан ниво жељеза, холестерола, триглицеридР°, ериторцита, леукоцита, тромбоцита, свих лабораторијÑ� �ких налаза у границама нормале. Важније га је имати него негативан тест на маркере тумора, негативан Папа тест, негативан патохистолоÑ� �ки налаз...

[DaDole]

Све ће вам то лакше опростити, али немање, односно имање па немање мужа - то се овдје тешко опрашта. На свим славама, свадбама, крштењима, Новим годинама, Првим мајевима, љетовањима, зимовањима, на свим путовањима и када возите и када вас возе - неко ће вас опоменути да немате најважнију ствар или објекат или шта год, зависи како ко доживљава то нешто или тога некога. Дакле, када вас виде на граничном прелазу како возите ви, а носите кофере, шанса да вас не питају гдје су остали је - никаква. Вјероватно кад сам мушкарац путује са кофером, који ријетко који зна да спакује, нико се неће чудити. Али ако сама жена сједне да вози ауто и иде на море или негдје у бијели свијет, ту нешто никако није у реду.И није га важно имати ради себе. Углавном је бескористан. Него због чаршије. Не воли касаба саме жене. А још кад нису јадне то већ прелази у дијагнозу. Ако си сама, а не жале те, ако си сама па те још мрзе, а помало ти и завиде, ти си онда најстрашнија кучка, зло које хода улицама, примјер који доказује да се може живјети и без богочовјека-мушкарца. То да је свака разведена жена курва, ма шта курва, највећа курветина - то се подразумијева. Исто тако ако си удата, ма шта радила људи ће сакрити. Да се не чује. Да муж не сазна. О удатим курветинама писаћу други пут.
Један савјет настао емпиријским методом након посматрања довољно великог броја животних прича гласи: Када добијете свој примјерак мужа шчепајте га као доберман. Не пуштајте по цијену да му откинете комад меса или читав огран. А ако сте шчепале туђег па га са супарницом натежете као праћку, а он „јадник“ не попушта ни на једној страни, пустите туђу имовину, али тако изненада и тако јако да кад изгуби своју прљаву равнотежу удари у свој животни ослонац и обори и њу и себе. Оставите их да леже на животном рингу. Они ипак заслужују једно друго.

[DaDole]

Tihomir Dakić: Banj Brdo i sebično krdo


Autor: Tihomir Dakić

[DaDole]

Banj Brdo

Neću dužiti, priču znate, samo pod mnogo poznatijim imenom koje nikada neće nestati a to je Šehitluci. Koristio sam „novi“ naziv da bi se rimovalo. Kada ljudi nauče šta su uzroci, a šta posljedica vječitih sranja u ovoj zemlji možda i krenemo negdje. Para nema. Ili ih možda ipak ima?
Kratko i jasno. I biće ih sve manje i manje za vas, što mi je drago, iskreno. Kreću otkazi i to mi je drago. Kako sam strani plaćenik, a domaći izdajnik koji se stalno nešto bunio da NAM bude bolje, onda se ne sikiram. Sjećam se pitanja ljudi „A što ti to radiš?“, „Šta imaš od toga?“, „Ko li ga plaća?“, „Ti očito imaš dosta slobodnog vremena?“ itd.
Valjda ljudi zaključuju po tome kako i kada bi oni se borili za zajednička prava?!

Tehnološkim viškom je proglašeno devet čuvara na Šehtlucima koji trebaju da dobiju otkaz. Samim tim bi se i rampa digla koja je ograničavala kretanje automobilom do spomenika. Radnici se pobunili. Jedan mali broj građana se pobunio. Peticija. Mediji malo i odluka se odgađa dok se ne nađe rješenje koje bi zadovoljio dio građana. Niko ne zna kakvo će rješenje biti, a bojim se, jer kada „stručnjaci“ sjednu da nađu neko rješenje a bez uključivanje krajnjih korisnika ili nekih eksperata onda se desi sranje. Ali dobro. Otkazi će ići svejedno. Para nema, jedno pedeset miliona KM manje novca u Gradskoj kasi. Sitnica. Skoro trećina ide na plate uposlenih kojih je po svim standardima previše.

Nezgodacija, jer su ove godine izbori pa vladajuća partija zna da ne smije puno da daje otkaze jer to znači po osobi, sigurno manje jedno 8 do 10 sigurnih glasova.
U Banjaluci kako vidim, promoviše se samo istorija koja je vezana za vrijeme Vrbaske banovine, za vrijeme Bana Svetislava Tise Milosavljevića.
Prije toga Banjluke nije bilo, a ni nakon toga. Kako to zaključujem?
Pa pogledajte objekte koji su iz perioda turaka i austrougara, pa i za vrijeme Jugoslavije. Sve se raspada. Naša kultura i naša istorija se raspada. Gradi se nova istorija i bolja, ova od ’92. godine.
Od tada skoro sve postoji. Ostalo se sve raspada.

[DaDole]

Sebično krdo

Neki dan idem da pogledam ivericu za neke preskupe elemente koje sam dovezao u preskupoj Ladi Samari (ovog proljeća puni 23 leta), pa sam išao do nakadašnjeg Incela. Stao sam na raskrsnici pri samom ulazu i slika koju ću pamtiti, a vezati je za veliku glupost čovjeka. Ko je ikada bio na prostoru bivšeg giganta incela vidio je koliko je hala tamo smješteno. Sada je sve devastirano, a rata nije bilo u Banjaluci.

Kako to? Sa desne strane pri samom ulazu imate jedno 20 znakova imena firmi, neka zastupništva i proizvodnje sa stranim repromaterijalom. Sve su privatnici. Rade i zapošljavanju ljude. Države nestalo, državno uništeno koje je bilo društveno dobro. Pogledajte po Krajiškoj ljepotici, kako je od milja zovu, kako su sve državne firme pokradene i još uvijek se krade.

Sve je stalo samo veliki privatnici rastu. Kada ljudi komentarišu, da li je loše u Banjaluci i da li se ljudi trebaju dići na ulice, ja vam samo mogu reću da pogledate na raskrsnici u centru grada ljude i automobile. Prošetajte ulicama i pogledajte vile i zgrade koje su nikle.

[DaDole]

Na ulici ima malo slobodnih ljudi koji javno iskazuju svoje stavove, bilo da se radi o aktivnostima, inicijativama, volonterskim radom ili protestima ako treba.
Svi ostali su u fazonu. Dobro im je. To je, fakat, velika većina. Pogledajte oko sebe. Pogledajte skupu odjeću što ljudi nose. Pokušajte doći do podatka koliko je ljudi zaposleno u javnim institucijama. Oni, njihova rodbina bliža i dalja, prijatelji, kumovi…u ovom stanju u državi nikada neće izaći na ulicu ili pokrenuti neko pitanje.

Zašto bi? Pa zahvajujući ovom stanju oni su zaposleni..
Pod izgovorom da imate djecu i da morate da ćutite, da se borite samo za sebe, da imate stan, auto, idete na ljetovanje svake godine pa i na zimovanje, vi samo ćutite. Pa gdje mislite da vi živite? U Diznilendu? U kreditu ste do guše, jer vam je neko rekao da morate tada i tada da imate to i to.

edva ste stan kupili a oboje radite kao marva. Da se mora ići sa 25 godina na ljetovanje preko neke agencije. Novi telefon, veći auto (polovni). Krediti, lanci i katanci. Više niste slobodan čovjek. Život i sloboda su vam do praga vašeg stana. Za ulaz vaše zgrade vas boli ona stvar, ima budala, oni će se izboriti da se stavi sijalica u ulaz. A Banj Brdo? Ma šta vas briga, ima budala koji će se boriti da vi možete fino šetati gore sa djecom koja se veselo igraju, ne shvatajući da ako ostanu ovdje, zahvaljujući njihovim roditeljima, vraćaće njihove dugove čitav život. Lijep poklon svojoj djeci ostavljate.



I da, ove godine su izbori, znate za koga treba glasati da bi ostali na poslu. On vas je zaposlio, valja mu i služiti. Poslije naravno negirajte da ste glasali za njega, to je u modi. Sretno vam bilo.

[DaDole]

Fenomenologija Srbije

Đorđe Latinović

Završeni su vanredni parlamentarni izbori u Srbiji. Pola Srbije je glasalo, a pola apstiniralo, što je odredilo izbornog pobjednika.

[DaDole]

Tranzicija u Srbiji je duga fantazmagorija političkog raspadanja. Ima neke ironije i paradoksologije u tome da su doskora zajedno na vlasti u Srbiji bili konvertibilni socijalisti i slobodni radikali, jednojajčani blizanci koji su devedesetih godina diktirali politiku, koja je od Srba napravila gubitnički narod u svakom pogledu. Pa su im na naplatu došli računi sopstvene vladavine. Jedina politička predvidivost u Srbiji su bila nova iznenađenja koja su išla od lošijeg ka gorem. Čini se da je tom nizu događaja na ovim izborima došao kraj, što nije zasluga samo izbornih pobjednika.?
Fenomeni Srbije nisu samo njeni, oni važe i za druge tranzicijske zemlje, ali nekako u Srbiji dobijaju svoj razgolićeni, vidljiviji, prepoznatljiviji, pa i ekstremniji pojavni oblik. Tamo su estradizacija političkog života, tabloidizacija društva, zombizacija javnosti, totalizacija politike, kretenizacija intelektualnosti, provincijalizacija i vulgarizacija u svakom pogledu bili dugovječniji nego drugdje. Srbija je predugo zarobljena u jednom hermafroditskom tranzicijskom sistemu, kombinaciji državnog socijalizma u javnom, i političkog kapitalizma u privatnom sektoru, koji generiše i pospješuje sve loše strane oba ova sistema, koji parazitira na partijskoj ekonomiji. Kako razumjeti politički život zemlje u kojoj sve stranke, nakon ranijih održanih izbora, hoće da budu na vlasti, a niko neće da bude u opoziciji, pa ni izborni gubitnici? U kojoj se demokratskoj zemlji u Evropi trostruki predsjednik stranke i dvostruki predsjednik države otima da ponovo stane na čelo svoje stranke nakon izbornog poraza?

[DaDole]

Vlast u Srbiji je godinama egzistirala na ucjenjivačkom kapitalu marginalnih patuljastih stranaka, interesnih grupa i pojedinaca, koji stoje iza paravana političke scene. U teškim vremenima racionalni politički ljudi sličnih uvjerenja se ujedinjuju i okupljaju, jedino se u Srbiji razjedinjuju. Srpska politička scena je izgledala kao "leskovački voz", u kojem se voze sve stare političke olupine, a stalno novi i novi putnici pristižu u vagon-restoran. Srbiji je odavno bila potrebna konsolidacija parlamentarizma.


U takvoj situaciji bilo je samo pitanje dana kada će se pojaviti politički desperados, koji će prepoznati krizu političkog predstavljanja i zbrisati sa političke scene sve političke lažnjake, dupljake, ušminkane i posvađane demokrate i obračunati se sa preostalim političkim sektama, koje su odbijale političku promjenu u vremenu i prostoru. Kad političke stranke same nisu htjele promijeniti politički kontekst, sada je on radikalno promijenjen izborima voljom birača. Sada se pruža prilika da se politička scena raščisti i uspostave novi odnosi među strankama. Zato je SNS na čelu sa Aleksandrom Vučićem ubjedljivo pobijedio na vanrednim parlamentarnim izborima u Srbiji, i postigao najbolji izborni rezultat koji je ostvarila jedna stranka u savremenoj istoriji parlamentarizma u Srbiji. Šta se može naučiti iz izbora u Srbiji? Do čega može dovesti višegodišnje iznevjeravanje birača, osvajanje vlasti na jednom programu i vladanje po drugom? Izbori su pokazali kako završavaju stranke koje odbijaju da se mijenjaju.

[DaDole]

Svaka odgovorna vlast se mjeri veličinom i težinom problema koji treba da riješi, vrstom izazova koji stoje pred njom, a ne matematičkim zbirom mjesta potrebnih za njeno sastavljanje. Srbija je u velikom problemu i njoj je potrebna snažna i odgovorna vlast za velike, možda i nerješive probleme. Srbiji je već dugo nedostajao unutrašnji Socijalni pakt za stabilizaciju i razvoj, bazični konsenzus vodećih stranaka i društvenih činilaca o strateškim pitanjima budućnosti Srbije. Skeptici već govore da je to nemoguće. Kad pitaš od koga je nemoguće, oni kažu od nas samih. Nedavno sam pročitao u nekim novinama da u Srbiji žive ljudi koji se odazivaju na imena Tito, Staljin, Kardelj, Karađorđe, Slobodan Milošević i drugi, što bi značilo da joj ne nedostaje lidera. Do tada ostaje da se vidi hoće li Srbija biti Čiča Tomina koliba, Sao Toma i Principe ili moderna Četvrta Republika?

[причалица]

GDE SMO ONO STALI? Pola osam

Voja Žanetić

Drago mi je što se konačno upoznajemo. Ja sam Pola Osam.

Da se odmah razumemo, ja nisam onih Pola Osam što se godinama lažno predstavlja, otimajući moj identitet i krijući svoj zaostali položaj u danu. Krijući i svoje pravo rogobatno ime - Devetnaest I Trideset, koje niko od milja neće nikad da nazove Pola Dvadeset. Godinama se borim da dokažem da sam samo ja Pola Osam, a da taj izopačeni termin dovodi silan svet u zabludu. Nije mi do sada uspevalo da se s time izborim, jer se to lažljivo doba dana pozivalo na neke konvencije, koje dozvoljavaju da i prepodnevni i popodnevni termini mogu da uzimaju ista imena, kao da dan ima dva puta po dvanaest časova, a ne dvadeset i četiri, kao što je uvek bilo i kao što će uvek biti.

Decenijama, dakle, živim u mešavini anonimnosti i sramote. Crvenim od stida neprestano, bezuspešno pokušavajući da objasnim da samo ja treba da nosim ime pravih, čistih i nevinih Pola Osam. Oko tih, mojih Pola Osam, nisu se skupljale mase da saznaju šta sa televizije poručuje tupava vlast i šta tupavo treba da se misli do sutra u isto vreme. Niti sam ja temporalni krivac za naivni i nevini izlazak ljudi na prozore sa šerpama i loncima, po kojima se udaralo u slavu budućeg dolaska nosilaca važnih funkcija. Niti ja treba da osećam odgovornost što se energija tog lupanja po građanskom kuhinjskom posuđu valjano iskoristila da se nekim drugim loncima i šerpama presipalo iz kazana tranzicije u privatne džepove. Tih Pola Osam, večno zakasnelih i mračnih - pa sa koje god strane da se gleda - nikakve veze nije imalo sa onim što sam ja. Ali to nikog nije zanimalo, jer se za mene niko nije interesovao. Sve doskora.

Ja uvek mogu da kažem da me je sunce ogrejalo, ali ovih dana mi se baš to i desilo. Odjednom su svi saznali da postojim i ja, onih pravih Pola Osam, te da ću sad i ja za nešto nositi zasluge. Ja ću biti nosilac preporoda i razvoja, ja ću biti simbol reformi i napretka, moje će se ime sa važnošću izgovarati kada se bude odgovaralo na pitanja „Koliko ima sati?“ i „Kasnimo li?“. Po meni će se razrezivati kazne za neodgovorne i bahate, one koji ne razumeju da je došlo neko novo doba i da više nema „Vidimo se u devet“. Ili „Sutra dolazim ranije, oko osam i petnaest“. Prošla su ta vremena, sad ko ne dođe u mojih Pola Osam, bolje da nikako ne dolazi, ama bolje da i ne polazi uopšte. Jer zna se kad je pravo vreme, a tad je kad sam ja. U Sedam I Trideset, kako ću od sada zvanično da se zovem, u zakonskim odredbama i pripadajućoj pratećoj dokumentaciji.

Sad kad budemo poranili, više nikad nećemo da kasnimo. A zakasnili smo da vidimo da je pao Berlinski zid, te da nije nastao novi između Karlobaga, Ogulina, Virovitice i Karlovca. Zakasnili smo i kad su spalili dokumentaciju i dosijea odneli kući, pa ko s kolikom gomilom fascikla raspolaže, taj toliko vlasti ima. Zakasnili smo da vidimo da su fabrike u Kini, a novac u Americi, pa sad nemamo ni fabrika ni para. Zakasnili smo da već jednom razumemo da je Tito umro i da glavni grad više nije Beograd, nego Berlin, Vašington i Moskva. Zakasnili smo da objasnimo tajkunima šta je stvarno kapitalizam, pevaljkama šta je stvarno muzika, inteligenciji šta je stvarno obrazovanje, partijama šta je stvarno država, tabloidima šta je stvarno novinarstvo. Šta god pogledaš i čega god da se dohvatiš, zakasnili smo, ali sad više vala nećemo.

Sad će sve biti drugačije, jer sad ima da poranimo. Pa će lenji da budu vredni jer su ranije ustali. Biće profita, jer će se ranije pokazati. Smanjiće se i dugovi, jer ćemo ranije da uzmemo kredite, onda kad su manje kamate. Doći će i investitori, jer su mnogo puta dolazili već u osam, ali nikog nije bilo. Pravde će biti, jer ona je spora i dostižna, a mi ćemo već od rane zore da je prestižemo. Biće manje nezaposlenih, jer se sad otvara mogućnost i za drugu smenu. Sve ćemo ranije da završavamo: ranije ćemo u Evropu; ranije ćemo da izgradimo Južni Tok; ranije ćemo od drugih uzeti Arapima pare. Ranije ćemo i u krevet, pa će valjda tako biti veći natalitet, ranije ćemo zaspati, pa će biti manje briga, ranije ćemo ustajati, pa ćemo valjda jednom završiti šta smo i ako smo ikad započeli. Shodno svemu tome, ranije ćemo u izlazak iz krize, a što je najvažnije: ranije ćemo i zaboraviti šta je ranije bilo i da li nam je, ko - i po čemu ono beše - poznat još od ranije. Što je dobro, i to smo trebali i ranije.

Pa eto. Ja sam Pola Osam i drago mi je što se konačno upoznajemo, onako baš kako treba i kad mu je pravo vreme. Jednoga dana, kad se naviknemo i ja na vas i vi na mene, moći ćemo zajedno da kažemo da nam je posle Pola Osam sve bilo drugačije, lepše, bolje i pametnije. Kamo lepe sreće da je Pola Osam bilo i ranije, nego eto sad.

Po ovom novom vremenu.

[DaDole]

Dragan Bursać: Končitina brada u našoj haljini


A, pederi i ovi transkakosezovu mogu nam samo pokušati zamutiti vid. I pljunuti pod prozor. Neće im uspjeti. Končita je tek puka marioneta kojom nas iluminati, rotšildi, rokfeleri i ostali na čelu sa Monsantom žele uništiti.

[DaDole]

Sve se poklapa.

Austrijski predstavnik Conchita Wurst pobjednik je Evrosonga 2014. Pravim imenom Thomas "Tom" Neuwirth, poznatiji jelte kao Conchita Wurst, poznat je po tome što se na svojim nastupima oblači kao žensko, ali i pored šminke ostavlja svoju muževnu bradu.

Biblijom u glavu

Ali, dragi čitaoče, sve je to jedna prevara i obmana!


Prvo i prvo, Pogledajte na Google pod "Nimrod whale", pa ćete vidjeti da ova bradata žena liči na Nimroda koji je stvorio Vavilon.

Evropska zajednica je novi Vavilon, a "Rise of the Pheonix" predstavlja rađanje novog Vavilona tj istu tu EU.

Malo arhitekture. Evropski parlament je u obliku tvrđave Babela, a evropska himna "Oda radosti" je Betovenovo djelo. A, opet, svi znamo da je on bio iluminat. Tom logikom zaključujemo da je EU novi satanski poredak.
Pažljivijem slušaču pjesme, na 3:22 će se prikazati satanski broj koji, nije na odmet napomenuti, koristi i Džordž Buš u svom đavoljem bratstvu Skulls and Bones.


I to mi svi znamo.

[DaDole]

Naši narodi su zato rekli istorijsko NE Evroviziji i toj i takvoj Evropi. Ovaj put smo bili ujedinjeni. Dobro, osim onih đetića, jodlera i Makedonaca.

Nisu Srbi, Hrvati i Bošnjaci šaka riže, zrno soli, komad kruha... A jok! Pravićemo mi našu Balkanoviziju bez pedera, tranži i ostalih isturenih pervertita novog svjetskog poretka.

Dovešćemo u žiri vladike, fratre i hodže. Eto, ispoštovaćemo pravilo o nošenju haljetka i brade u isto vrijeme. Em su ovi naši bolji i ugledniji od Končite, em imaju svakovrsno iskustvo: od stajlinga, do pjevanja, maženja i morala, pa nam glasovi publike i ne trebaju.

A, kad smo kod publike, zna se da to samo pederi gledaju i da pederi glasaju. Da je tako pokazuje i svijetao primjer naše otečestvujuće Rusije, koja je zabranila prenos ovog Vavilonsko-kopenhaškog šoua. To ti je baćuška, brale!

A ne k’o ovi Crnogorci, balkanski izdajnici! Pa oni hapse rusku mladost koja se onako prirodno i zdravo veseli u svojim mercedesima i majbasima po Budvi. Ali neće još dugo! Napašće njih ruska mornarica iz Perasta, neotuđive ruske teritorije. I to podmornicama klase Ajkula i nevidljivim Suhojima, najnovijim, boljim od američkih, normalno. Onima što gase struju svima. Tajno oružje oni Teslino imaju. To im je Srbija dala '99. Nego, da pustimo sad izdajnike i petokolonaše puput Slovenaca i Crnogoraca. Okrenimo se budućnosti! Pa šta ćemo ako Končita postane pravilo? Zapitajmo se braćo i sestre u Hristu, Muhamedu, Zlaji i Mili??? Pa, po toj logici smo mogli natjerati Dina Backovića da pusti kosu, pa bi u Skenderiji bio šejtanski bal. Ali nismo mi, velim, tolike budale.

[DaDole]

Mi smo ozbiljan svijet. I dok gore po Skandinavijama i Evropama prave svjetski poredak sa bradatim ženama, mi radimo, stvaramo, investiramo. Naše partije otvaraju radna mjesta, naši građevinci rade 24 sata, po cijenu ulaska u tuđi posjed. Naši kriminalci pošteno kradu, ali, brate mili, daju i narodu nekad pive i graha. Naši popovi i hodže vole dječake, možda više od svih Končita zajedno, ali se ne hvale time na svakom koraku. Naši novinari vrše najopasnija i najveća istraživanja na polju učestalosti brijanja voditelja Dnevnika, naše firme rade i radnicima daju ponekad platu...
I sad će nama Končita i Končite otvarati oči nekim zapadnim vrijednostima.

Pa naša djeca su za njih bogovi interneta. Mi možemo napraviti Fejsbuk grupu koja će ukinuti sve njihove trandže i pedere.

Nego, kad smo kod naše djece, dobro možda ona vole da se opijaju, razbijaju i lome spomenike i kače gole drugarice po fejsu. Ali budimo iskreni, mladost je to. Zdrav i prav omladinac voli, brate mili, sise drugaričine, voli popiti, poslušati Cecu, staviti Soraju na profil, voli četnika i ustašu, voli biti fajter.

A ne da škole zapadne uči i da se dženderajiše. Jer, šta god ovi zapadnjaci pričali, pederluk je zarazan. Prvo završiš gimnaziju, upišeš fakultet, nisi u partiji, volonterišeš, počneš tretirati žene kao ljudska bića i, dok dlanom o dlan, eto te sa tropskim koktelom u zagrljaju kakvog brke. Tako to ide.
Neka nama naš djece! Pa pitajte prosječnog roditelja banjalučkog šta mu je draže - Da mu sin razbije naaki sat, koji em je kriv, em ne radi u centru grada, ili da pusti bradu i obuče maturalni haljetak odjedared? A, rođaci? Pa i vi bi više voljeli malog huligana od Končite maturantkinje.

I sve što vidite oko sebe je teorija zavjere. Ubjeđivaće vas u suprotno, ali sve ima svoj plan. Plan po kojem ovi odozgo hoće da nas unište.

Možda bi prošlo nezapaženo, ali mi imamo naše istraživače koji su primijetili čudnu "slučajnost". Ramazan počinje na Vidovdan! Baš ove godine! Pa jel’ to vama normalno i slučajno? Dabome da nije. Hoće da nas opet zavade Austrougari, pa su mjesec tako nariktali.

Ali reći ću im svima, pa šta bude! Dok Baja Mali Knindža pjeva sa trga Krajine u Banjaluci, dok se iznad njega nalazi grafit - Ratko Mladić srpski heroj, dok se muškići hoće potući, a curice prodati i udati, dok je broj neopravdanih časova dosegao broj zvijezda u mliječnom putu, dok je crkva studentima najpouzdanija institucija, dok se stranački podmladci intelektualno uzdižu po banderama lijepeći plakate, dok kriminalci bacaju bombe po diskotekama, ja se ne bojim niti za ovu omladinu, niti za ovu zemlju. Ovdje je sve izvjesno, bilo je i biće.

[DaDole]

Vedrana Rudan: Maršal Đoković


Objavljeno: 21.05.2014. - 09:09


Vodurina, ****na tekućina, uništila je sve što smo gradili proteklih dvadesetak godina. Izbrisala je granice, čak se i mržnja u kojoj smo se opušteno valjali utopila u njoj. Četnik pomaže ustaši, ustaša pomaže četniku… Đoković je na fejsu nacrtao Jugoslaviju, pozdravlja i svoje i nas… Klanje nas rastavi, davljenje nas sastavi. Mi smo Đokovićevi, Đoković je naš!

Jugoslavija je nestala u krvi. Konačno smo prestali biti braća. Planuo je mir. Zašto vodurina nije ostala u koritu?

Mir na području pokojne Jugoslavije ima nekoliko lica. Todorić kupuje Mercator, Ledo seli u Srbiju, posla nemaju ni Slovenci ni Hrvati ni Srbi ni Bosanci, oni se tako više ne zovu, ni Makedonci…

Mržnja koja nas je u ratu pretvorila u krvavo klupko pomogla nam je da u miru, oprani, gradimo dvorce našim gospodarima. Nazvala me danas prijateljica užasnuta od onog što Hrvatsku čeka u idućoj petoljetki. Ana tvrdi da će nam ukrasti vodu, jedino što mi Hrvati još imamo. Ameri će nam izbušiti Jadran i pretvoriti ga u baru.

[DaDole]

Miljenko Jergović: Vrijeme je poplava i ljudi nakratko postaju dobri

Epizodu o “velikom povodnju” Ivo Andrić je dovršavao u Beogradu pod okupacijom, za vrijeme Drugoga svjetskog rata, pedesetak godina nakon stvarnih velikih poplava koje su mu poslužile kao inspiracija. Imao je četiri godine kada se 1896. izlila Drina kod Višegrada, i toliko narasla da je prekrila most. Bila je to pod Drinom ćuprija, i nitko nije znao što će se dalje dogoditi, i što će ostati kada se voda povuče. Tog proljeća voda je odnijela istočnobosansku kasabu Rudo. Kažu da od gradića nije ostalo ništa, pa je moralo biti podignuto novo Rudo.

Poslije je, u sljedećih pedesetak godina, sve do 1942. kada pisac stavlja tačku na svoj silni roman, bilo poplava, Drina se izlijevala, voda je nosila kuće i ljude, konji su spašavali one koji su konjima vjerovali, ali nijedan se povodanj nije mogao mjeriti s onim iz 1896. Jedino taj je bio veliki povodanj.
Bješe li to u prvom razredu gimnazije ili u drugom, kada smo za pismeni rad iz materinjeg jezika dobili temu: “Što simbolizira veliki povodanj u romanu Ive Andrića ‘Na Drini ćuprija’”. Napisao sam da, po mom mišljenju, veliki povodanj ne simbolizira ništa, jer je poplava uvijek samo poplava, kao što je požar samo požar, a zemljotres samo zemljotres, i kako su ti događaji za one koji ih dožive toliko strašni da naprosto nema mjesta za bilo kakvu simboliku, ali da vjerujem kako bi profesorica mogla biti zadovoljna ako kažem da veliki povodanj simbolizira Drugi svjetski rat, kada su se naši narodi i narodnosti bratski okupili oko zajedničke nevolje.

Moj rad je ostao neocijenjen. Profesorica je napomenula da sam vrlo dobro obrazložio ono što ne mislim, ali da me ne može ocijeniti ako to ne mislim. Jer doista, ona je u velikom povodnju vidjela Drugi svjetski rat. A meni je govor o tome što simbolizira neka književna pripovijest bio poput pristajanja na teoriju zavjere. Proizvoljnost koja se uzdiže na razinu principa, vjere i legende.
U Andrićevoj priči ljudi od svih vjera nađu se zajedno da čekaju kada će se voda povući. Samo tada vjeruju jedni drugima, razgovaraju, povjeravaju se, samo tada osjećaju između sebe neko više ljudsko zajedništvo. Ništa ih više ne razdvaja, jer je najednom tako veliko i moćno to što ih spaja.
A ništa ljude općenito tako ne spoji i ne zbliži kao zajednička nesreća, pa još ako je neobjašnjiva, prirodna, nikakvim ljudskim djelovanjem izazvana nesreća, tada je njihova bliskost potpuna, bespogovorna, nezaboravna. Toga se kasnije sjećaju čak i s pomalo nostalgije i čežnje za onim rijetkim trenucima u životu kada su bili dobri i kada su bili okruženi samo dobrim ljudima.
Da bi tako bilo, važno je znati da za poplavu, za potres i za požar nitko nije kriv. Naišla je stihija veća od čovjeka i ujedinila sve ljude. Je li ih ikakvo dobro tako moglo ujediniti? Nije.

Ovoga svibnja naišle su strašne poplave.
Počelo je u Srbiji, nastavilo se po Bosni i stiglo do Hrvatske. Potopilo je Maglaj, Doboj, Obrenovac, potopilo istočnu Slavoniju.
Bit će onih koji će reći da odvodni kanali nisu održavani kako treba, da se ljudima osvetilo zatrpavanje rijeka krupnim i sitnim otpadom i da tko zna što još nisu učinili kako treba. Drugi će propovijedati o globalnom zatopljenju, i govoriti o apokalipsi koja je, kao i svaka druga apokalipsa, zasnovana na nekoj neumoljivoj logici. Treći će, pak, profesionalni vjernici i vjerski pastiri, u poplavi vidjeti Božju kaznu. Tražit će se krivac, a krivca neće biti.

I to je dobro. Jer treba samo zamisliti kakav bi se nekontrolirani bijes sručio na onoga za koga bismo saznali da je kriv za ove poplave.

Narodi unesrećenih, a onda i unesrećeni sami, snivali bi o velikoj osveti, i godinama bi se, pa i desetljećima, svako naše pokrenuto zlo opravdavalo poplavom koju su nam nanijeli oni. I najednom, naše zlo više i ne bi bilo zlo, jer je manje od njihove poplave. Najednom bi naše zlo postalo dobro, koje bismo slavili, skandirali mu na nogometnim utakmicama, uzdizali ga do oltara i proglašavali svojim - identitetom. Za poplavu, međutim, nitko nije kriv. Ona je poplavila sve koji su se zatekli u dolini, u podnožju, na obali. Pošteđeni su samo oni koji su ostali po brdima, ali i njih hvata strah, pošto ne znaju kakva će ih nesreća stići.

Potopljenim ljudima danas obećavaju pomoć. Obilazi ih nesposobni premijer, prikazujući se tako moralno superiornim u odnosu na svog suparnika, koji za to vrijeme drži govor na predizbornom skupu.
Ali pomoći neće biti ni od jednoga ni od drugoga. Ne bi je bilo ni da su pametniji i sposobniji ljudi. Ne bi je bilo naprosto zato što se nepoplavljeni nikada neće suživjeti s poplavljenim, nepogoreni s pogorenim, nepotrešeni s potrešenim...

Mi ćemo na poplave brzo zaboraviti, čim nastupe suše i temperature od plus trideset, dok će oni koje je voda nosila dugo sušiti, popravljati i krpiti svoju sirotinju. Voda uništava strašnije nego i vatra. Nakon vode sve je smeće i sve prnja. Poplava ćemo se sjećati memorijom televizijske slike, a oni će se poplava sjećati lično. Glavom i srcem.

Važno je samo da nitko za ovo nije kriv. Ni globalno zatopljenje, ni ljudski nemar i nerad, ni država, ova ili ona. A iz činjenice da nitko nije kriv proizlazi i ona druga: poplava je bila vrijeme kada su ljudi jedni prema drugima nakratko bili dobri.
Po tome će se, više nego po ičemu drugom, pamtiti ova nesreća.

Po svojoj prirodi ljudi nisu dobri, i ništa ih u nas i oko nas ne poziva na to da budu dobri. Umjesto da ih odgajaju i čine ih plemenitijima, samo im pomažu da zadivljaju, da se ukvare i istrunu. U tome im pomažu Crkva, Država, Novine, Televizija. A ljudima samim to zlo nije mrsko. Ono je u njima i oko njih, jednostavnije je zlome živjeti, u zloj državi, pokraj zlih pastira čovjeku je dobro i korisno biti zao.

Po svojoj izvornoj prirodi čovjek i jest zao. Ne treba velika pamet da bi se to znalo. Ali ima nešto u njemu što ga navede da žudi za dobrotom i da se sjeća toga kada je nekome bio dobar i kada su bili dobri njemu. Otud i nostalgija za velikim povodnjem. I naša ganutost kada, negdje kod Maglaja, helikopter iz starozavjetne vode spašava majku i dijete.

[DaDole]

Vedrana Rudan: Kateina guzica

Žene su lako kvarljiva roba. Najviše vrijede između petnaeste i devetnaeste. Kad navrše dvadeset i pet lagano su načete, u tridesetoj prezrele. Hvata ih panika. Nije lako šetati gradom i nalijetati na ugašene muške poglede. U četrdesetoj, iako znaju da su otpisane, skraćuju suknje, pumpaju sise, ugrađuju umjetne jagodice, u guzicu umeću silikonske polulopte, sve u jalovoj nadi da će izgledati kao da im je dvadeset i devet.

Mi smo, otkako jesmo, komad mesa. Muškarci su potpuno drugačija bića. U pubertet ulaze u četrdeset i petoj kad su poželjni ali premladi, sazrijevaju u šezdeset i petoj, u sedamdesetoj im ni jedna ne može odoljeti. Kad bogati riknu u devedesetoj njihove se dvadesetpetogodišnje udovice dave u suzama jer su, ni mlade ni stare, ostale bez muškarca. Što je žena bez muškarca?

Naivčine misle da kroz ženski pakao prolaze samo žene iz susjedstva. Nije tako. Pratite slučaj Kate? Valjda ste svi vidjeli golu guzicu buduće kraljice? Britanski tabloidi nisu htjeli otkupiti fotografije da ne bi povrijedili svoju princezu. Zato se njemački Bild raspištoljio. Zahvaljujući internetu svijet je najprije vidio Kateine sise koje je pokazivala suncu na nekom francuskom balkonu. Pred nekoliko je tjedana u Australiji šutirajući loptu otkrila trbuščić.
Radi li se o nezgodama, ili… Da Kate nije željela pokazati svoju riticu ne bi u nevidljivim tangama stajala pod elisama helikoptera. Postoje načini kako sačuvati guzicu od pogleda svijeta ako to želiš učiniti. Kate to ne želi jer je i ona samo jadna žena koja je navršila trideset i drugu.

Žene u trideset i drugoj nikad ne računaju da imaju trideset. One galopiraju prema četrdesetoj. Još ako si žena muškarca kome bi legla svaka starija od petnaest i mlađa od dvadeset i dvije kužimo da nam Kate svojom golom guzicom, sisama i ravnim trbuhom poručuje, nemam trideset i dvije, vidite me, imam petnaest.

Nemaš, Kate, nemaš. Ista si poput nas. Misliš da jesi jer imaš dobro dupe i ravan trbuh. Zato si gola gledala u francusko sunce, gola hodaš pod elisama helikoptera, staješ uz rub vodoskoka koji riga vruću paru iz podzemlja i obnažuje ti duge, lijepe noge. Ipak, uskoro, i ti ćeš izbjegavati helikopterske elise u širokom krugu.
Kad normalna žena diže ruke od sebe? U kojim godinama? Nikad. Između dvije kemoterapije luta gradom u potrazi za ludim rupcem, u šezdeset i petoj nokte na kvrgavim prstima premazuje ljubičastim lakom, stalno smo na dijeti, sve od sedam do devedeset i sedam.

Da li nam Kate treba pokazivati golu guzicu i sise ili bi bilo bolje da je ostala pokrivena? Neka se otkrila. Jednom će imati dokaz da je vrijedila. Gledam svoje gole fotke iz sedamdeset i druge. Dugačke noge, gole sise, ležim na leđima jer mi je prednjica bila bolja od stražnjice. Na nudističkoj plaža? Što vam pada na pamet? Na običnoj plaži. ****š našu golotinju u dvadeset i nekoj ako je baš svi ne vide.

Svaka žena zna da je konzerva na kojoj piše, najbolje upotrijebiti do četrdesete. Zato, Kate, požuri! Još te nismo vidjeli na ginekološkom stolu.

[DaDole]

Srbi nisu silovali Andželinu

još otvorenije pismo Angelini Jolie - Anđi Džolić

Autor: Grof Đuraz



Mila moja Anđo,

Znam da nije prošlo mnogo vremena od mog prvog pisma tebi, al’ evo, moram opet da ti pišem, muka me netjerala. Na bih ja, vjeruj mi, al’ ti si kriva! Na stranu što si đubar i što mi nisi ni „A“ rekla, a kamoli odgovorila na prethodno pismo. Razumijem ja da si ti VAJPI (VIP) persona, al’ s tim u vezi očekivao sam više i manira. Neću ti patetisati o tome kako sam očekivao da ćeš se javiti i na iskrenim riječima se zahvaliti. To tebi nek je na čast.
Ove riječi što ti sada pišem iskrene su i iz srca. I sama znaš da je srce jedan važan organ i kada ono želi da pošalje poruku, tu nema puno rasprave. Nego, da pređem na stvar, pošto znam da si stalno u žurbi i da ne možeš da čitaš moje i Markove konake. Valja dolar krvavi umnožavati, valja sitnu nejač vaspitavati, valja Hljeba Pitu zbog trave zajebavati.

Ovije dana na našim televizorima i u drugim medijima, reklo je da imaš u planu doći na Balkan, tačnije u Srbiju i Pink studio da snimaš neki film. Isprva, svi su bili ushićeni, već se krenulo pričati kako je to dobro za Srbiju i region, biće posla i slične žvake, a ako film uspije, vođeni tvojim primjerom, doće i ostali holivudski mešetari, perači para i arhitekte iluzija da za duplo manje budžete snimaju dobre filmove. Kontam se – neka, lijepo, nek se radi, nek se gradi.
skreno, gnušam se Pink (ne)kulture i osjećam ogroman prezir prema svim tekovinama te kreacije užasa (Grand parada, farme, razne folk gromade ) te doprinosu u sistematskom ruiniranju kulturnih vrijednosti na Balkanu, al’ vjerujem da tebe to ne zanima. Reću ti samo da je u Banjaluci, Pink konglomerat zaposjeo i dan danas drži jedan od najboljih koncertnih prostora koji je postojao nekada u gradu na Vrbasu. Al’ što naš narod voli reći – što je đavo dao, đavo će i uzeti. Nemo’š se obogatiti na kulturnoj degradaciji jedne nacije a bome i regiona, a da đavo ne uzme svoj dio. Profit je super, al’ gramzivost je smrtni grijeh. Znaš ti to jako dobro, Hljeb Pita je glumio u filmu SEDAM.

Simpatični su bili komentari mnogih ljudi gdje se pričalo o stavu, patriotizmu, odlučnosti i moralnim načelima gospodina vlasnika Pinka, što je u najmanju ruku totalno bizarno jerbo je taj čovjek arhitekta kulturocida jednog regiona. Ok, znamo, šta publika ište to se i daje, para vrti đe burgija neće, al’ jedno je sigurno – užas ostaje užas.

Nego, ****š njega, ti si moj problem.

Kada sam pročitao šta je dio scenarija, otišao sam na Šehitluke velikom brzinom pun pitanja mnogih, a sve sa tvojim likom i djelom u glavi. Da bi čitaoci znali šta si naprdila, dajem na uvid: „ U jednoj sceni prikazuje se grupa od dvadesetak Srba, uzrasta od dečaka do penzionera, koji siluju lepu i mladu muslimanku, dok srpske žene navijaju sa strane, a u drugoj sceni poludeli srpski vojnik odseca dojku silovanoj muslimanki i onda je besno grize!

zvini, al’ meni je to pravo bolesno. Bez obzira što sam negdje još pročitao da se silovana muslimanka i silovatelj Srbin na kraju zavole, nije mi pomoglo pri poimanju tvoje namjere.

Da ne bih ja bio zadrti Balkanac, kao što si rekla za onog tamo Mitrovića, uložiću određen intelektualni napor da ti kažem što mi je taj tvoj zahvat jezivo – grozomoran!

Činjenica je da je u nas bio rat, to bar svako zna. Isto tako, vjerujem da je bilo raznih scena i klanja, mučenja, silovanja, vađenja očiju i ostalih elemenata genocidisanja jedni drugih. Ma, znaš i sama kako to ide po Iraku, Avganistanu, Vijetnamu, Gwantanamu..

Mene je posebno rastužilo to što sam više očekivao od tebe, jer si ti ipak UNCHR-ov ambasador mira. Putovala si svuda, svašta si vidjela, mnogima si pomogla i to je lijepo, al’ mišljenja sam da stanovnicima BiH ne treba još jedan takav film. Sa takvim temama i takvim scenama, snimljeno ih je podosta od rata pa naovamo. Imamo mi naše režisere koji to obrađuju i dobijaju nagrade, pare od države itd. .

Meni se džigera okrenula kada sam vizuelizlizovao to. Ne radi se tu o Srbima i silovanju, već o smislu i besmislu toga – Dokle?

Nije dovoljno što vlast tvoje zemlje ratuje od 45-te pa naovamo stalno, konstantno i na svakom kontinentu, pa ‘aj’ što ubijaju ljude, troše milijarde na oružje, bombarduju, pale i muče, od civila prave pojmove poput kolateralne štete, već Vi hoćete to da snimite, pravite filmove, uložite dolare i onda ih opet umnožite i zaradite na tuđoj nesreći. Đe je tu humanost, ambasadorko?

Anđo, muko moja, tolike sam nade polagao u tebe, toliko puta sam gledao tvoje obnažene fotke i mislio kako bi bilo pofajn da se zavučeš pod moje ćebe, pa da mi opričaš sve što te tišti i boli. Sada si mi se nekako ogadila. Rzmišljam danima što ti je to trebalo, a onda mi moj Bog, Google, ukaže par stvari

- Kao osnivačica grupe 'Ljubilice’, u vrtiću sam izmislila igru u kojoj sam ljubila dečake i glumila da mi se to gadi. Kako sam bila jako seksualna, nagovarala bih ih da se još ljubimo, nakon čega bi se skinuli goli.
Zbog toga sam imala jako puno problema i uvijek sam bila kažnjavana. Prvo seksualno iskustvo imala sam sa 14 godina. Dečka koji mi je uzeo nevinost porezala sam nožem. Potom je i on to učinio meni. Oboje smo bili prekriveni krvlju, srce mi je lupalo od uzbuđenja.

Od tada, kada god bih se osećala zarobljenom i nesrećnom, sekla bih se. Danas mi je celo telo prekriveno ožiljcima - dodala je Anđelina. Više nisam divlja Anđelina koja se seče i pije krv svog muškarca, već majka kojoj su najvažnija njena deca - završila je intervju.


Sve se nešto kontam, možda je to od toga, lična frustracija i devijacija izvitoperena i stavljenja u kontekst zarade na žrtvama – Bošnjacima i krvnicima – Srbima, a sve zato što si kao mala bila, ‘ajmo reći, malo krvoločnija i sexualno naprednija.

Nije ni to problem, ako su to neki prenosi u tvojoj glavi, postoje stručna lica koja ti sigurno mogu pomoći, i ja sam par puta bio kod Doktora Šengena i vidi me sada –blistam!
Mene muči još jedna stvar!

Ako si stvarno ambasadorka mira i humanosti, zar ne bi trebalo time da se baviš, čak i kroz film?
Zar scenario nije mogao da bude drugačiji, humaniji?

Zašto bi on nju silovao i rezao i pojeo sisu, dok krvožedni srpski posmatrači navijaju??

Zar se njih dvoje, muslimanka i Srbin (ili bilo koja konstitutivna mix kombinacija) nisu mogli upoznati negdje u Švedskoj, Americi, Holandiji, pa se zavoljeti…pa da joj on ljubi sisu i venerin brijeg, ona uzdiše, a njemu grašci znoja silaze niz kičmu dok se spajaju u svojoj ljudskosti, mladosti, ljubavi i strasti.

Oni su mogli biti mladi i obrazovani koji su ratom izbjegli u bijeli svijet, a uspjeli su, uprkos mučnoj prošlosti i izbjeglištvu postići uspjeh na brojnim i prestižnim svjetskim univerzitetima (znam jako mnogo takvih) te su se zavoljeli, napravili bebu, pa je ona iz te sise dojila to malo biće, a on ih pazio, čuvao, volio.

Mogli su, al’ nisu, jer se cijeđenje krvi sa velikog platna, praćeno krikom silovane, mnogo intenzivnije zariva u napaćene umove gledalaca. Ko želi da na velikom platnu gleda stvari kao što su sreća, ljubav, porodica, potomci. Zašto bi neko gledao tuđu sreću? Mnogo lakše i opuštenije će uživati u tuđoj muci i patnji. Ali, zar se nije dovoljno zaradilo na našoj, BiH muci? Dokle više, o vi lešinari novog svjetskog poretka?

Anđo, evo na očigled svih čitalaca kažem ti otvoreno i jasno – Ne volim te više!

Možemo nekad otić’ na kafu, sresti se na nekom banketu il’ pozdraviti na ulici, al’ ja više za tebe ništa ne osjećam i tako će biti sve dok ne napraviš jedan humani film koji će naše narode povezati i zbližiti, a ne ubijati i rezati sise. Fuj.

[DaDole]

još se sjećamo kravljeg ludila, ptičje gripe, svinjske gripe, magareće gripe, side koja je pobila pola Afrike. Odakle se pojavila do danas nismo doznali. Nitko više ne spominje majmune koji su nam pred dvadesetak godina bili najveći krivci za ubijanje Afrike.
Vedrana Rudan: Ebola

Nisam bila u kontaktu sa “izlučevinama bolesnika od ebole” pa ipak mi se riga. Dokle će nas strašiti muslimanskim terorizmom, Putinovim ubijanjem ljudskih prava i ebolom? Sve u isto vrijeme. Kad god se u svijetu dogodi opaki zločin, ovaj u Gazi je holokaust, onda nam vladari svijeta šutnu na naslovne stranice svojih medija neizlječivu boleštinu.

Još se sjećamo kravljeg ludila, ptičje gripe, svinjske gripe, magareće gripe, side koja je pobila pola Afrike. Odakle se pojavila do danas nismo doznali. Nitko više ne spominje majmune koji su nam pred dvadesetak godina bili najveći krivci za ubijanje Afrike. Navodno su imali neke gadne buhe, pa su te buhe skočile na nekog Afrikanca, onda je on tucnuo sebi sličnu gladnu, golu i bosu siroticu, pa su onda buhe s nje skočile na Rocka Hudsona, da nisu skočile na njega za sidu se ne bi ni znalo…

Farmaceutska industrija s vremena na vrijeme posije nekakvu eboletinu tamo gdje ne treba. Za promjenu predlažem Vašington, Pentagon i ostale centre demokracije. Dok industrija oružja ubija stotine tisuća nevinih na svim stranama svijeta nama na naslovnicama novina i u udarnim terminima teve emisija javljaju da je jedna gospođa koja je iz Afrike avionom došla u London povraćala, imala temperature i najzad, u bolnici, umrla. Odmah su je testirali na ebolu, nije bila ebolična ali se ipak “mole svi koji su s njom bili u kontaktu da se hitno jave…”

**** mi se za ebole. Kad god su u akciju spašavanja svijeta uključeni, između ostalih, Beogradski aerodrom i Zagrebačka zračna luka znam da mogu mirno spavati. Snaga njihovih odreda za sprečavanje katastrofa svjetskih razmjera upravno je proporcionalna sa količinom istine koju nam isporučuju gospodari svijeta.

Trenutno, ebola ubija Afriku da bismo zaboravili kako Ameri i Židovi masakriraju Gazu. Kad umlate i razvale sve živo i mrtvo u Gazi gospođama u Londonu će pasti temperatura. Nećemo gledati ni diretne prijenose prijevoza zaraženih Amera koje zabrinuta Amerika iz Afrike vraća doma u za njih posebno opremljenu bolnicu. U međuvremenu će demokrata Obama tvrditi da je Putin ubojica ljudskih prava, Hrvatska i Crna Gora će Rusiji najaviti još oštrije sankcije a ja ću doma jebati mater sebi koja se nisam rodila u Mađarskoj. Da mi je Orban predsjednik znala bih da mi život nije u rukama kretena.
Orban koga naši mediji poznati po objektivnosti nazivaju “fašistom” najavljuje suradnju sa Putinom, naši rektalni ulošci bi prije umrli nego nešto napravili za svoju zemlju, bori se protiv banaka, ne osvrće se previše na lopovsku EU… Zašto ja već od pogleda na naše političare dobijem ebolu?

Da, to sam vam htjela reći. Moje pisanje je meni psihoterapija ali i razlog za psihoterapiju. Svi normalni ljudi oko mene brinu o višku kilograma, obješenim sisama, da li će u Hrvatskoj dovijeka padati kiša, Ana ne zna da je muž vara, Emil misli da Tanja ide na tečaj engleskoga, ne ide, neki su gladni, drugi znaju da će sutra biti gladni. Nitko od ljudi oko mene ne mlati opsesivno po tipkovnici. Oni nalaze radost ili žalost u malim stvarima. Ukratko, žive. Samo ja pišem.

TREBA MI ODMOR! Zbogom, za vjernike i agnostike. Boh i se, za čakavce. Zdravo, za komunjare. Čao, čao, za moga unuka Tina. I ne brinite zbog ebole. Vas će ubiti robijanjem.