Stranica 2 od 3 PrviPrvi 123 ZadnjaZadnja
Pokazuje rezultate 21 do 40 od 42

Tema: Indijanci

  1. #21
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Indijanci

    Veliki savet Americkih Indijanaca (1927.)

    Beli ljudi, koji pokušavaju da nas naprave po sopstvenoj slici, hoce da budemo, kako to oni zovu, “asimilovani”, uvlaceci Indijance u mejnstrim i uništavajuci naš nacin života i naše kulturne obrasce. Oni veruju da bismo trebali biti zadovoljni kao oni ciji koncept srece je materijalisticki i pohlepan, što je veoma razlicito od našeg puta. Mi hocemo slobodu od belog coveka radije nego da budemo integrisani. Mi necemo neki deo establišmenta, mi hocemo da budemo slobodni da odgajamo našu decu u našoj veri, na naš nacin, da možemo da lovimo i pecamo i da živimo u miru. Mi ne želimo moc, mi ne želimo da budemo kongresmeni ili bankari, mi hocemo da budemo svoji. Beli covek kaže, postoji sloboda i pravda za sve. Mi smo dobili “slobodu i pravdu” i zbog toga umalo ne bejasmo istrebljeni. Mi to necemo zaboraviti.”


    Džeronimo-Apač
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  2. #22
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Indijanci

    Peti godišnji skup kruga starih mudraca (1980.)

    Mnogo je stvari za podeliti sa Cetiri Boje covecanstva u našoj zajednickoj sudbini sjedinjenoj sa Majkom Zemljom. Ovo deljenju mora biti razmotreno sa velikom pažnjom od strane mudrih i vraceva koji cuvaju sveto poverenje, da ne bi došlo do štete od ljudi kroz neznanje ili zloupotrebu ovih mocnih sila.


    Bik koji sedi- Hunkpapa
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  3. #23
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Indijanci

    Wintu Žena (19-ti vek)

    Kada mi Indijanci ubijamo meso, mi sve pojedemo. Kada kopamo korenje, kopamo male rupe. Kada gradimo kuce, kopamo male rupe. Mi tresemo kukuruz i druge plodove s biljaka, mi ne išcupamo stablo. Mi koristimo samo mrtvo drvo. Ali beli ljudi buše zemlju, ruše drveca, ubijaju sve. Beli ljudi ne obracaju pažnju ni na šta. Kako može duh zemlje voleti Belog coveka? Gde god je beli covek dotakne, to je bol.


    Vilijem Komanda, Mamiwinini, Kanada (1991.)

    Indijanci vide dva puta sa kojima se suocava bledoliki kao put tehnologije i put duhovnosti. Mi osecamo da put tehnologije vodi moderno društvo ranjenoj i sprženoj zemlji. Može li biti da put tehnologije predstavlja žurbu u uništenje dok put duhovnosti predstavlja sporiji put kojim su indijanci putovali i koji sada ponovo traže? Zemlja nije spržena na tim tragovima. Trava tamo još uvek raste.


    Poglavica Aupumut, Mohikanci (1725.)

    Kada dode vreme za umiranje, ne budi kao oni cija srca su puna straha od smrti, pa kada njihovo vreme dode oni placu i mole za još malo vremena da žive svoje živote ponovo na drugaciji nacin. Pevaj svoju pesmu smrti i umri kao junak koji se vraca kuci.


    Qwatsinas, poglavica Edward Moody, narod Nuxalk

    Moramo zaštititi šumu za našu decu, unuke i one koji tek treba da se rode. Moramo zaštititi šumu za one koji ne mogu da govore za sebe kao što su ptice, životinje, ribe i drvece.
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  4. #24
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Indijanci

    Колико је Индијанцима била важна перјаница...


    Perjanica Rimskog Nosa

    -Ovo će te zaštititi od belih ljudi - govorio je stari vrač Beli Bik poglavici Čejena Rimskom Nosu dok mu je predavao bogato ukrašenu perjanicu. - Dok god je budeš nosio, nećeš biti ranjen u borbi. Ali, pazi dobro: ne smeš nikada jesti hranu koja je prilikom spremanja ili služenja došla u dodir s nekim metalnim predmetom. Ako ti se to desi, magična moć perjanice će nestati!
    Rimski Nos je bio krupan čovek, visok gotovo dva metra, ogromnih leđa, tako da je u svakoj borbi predstavljao izvrsnu metu. Nije se bojao smrti, ali mu je perjanica dobrodošla. Kako se uvek nalazio na čelu ratnika, znao je da bi ih njegova pogibija zbunila i zaplašila.
    Željan da isproba magičnu moć perjanice, u koju je i sam najiskrenije verovao, poveo je Čejene protiv odreda vojnika koji su u leto 1865. godine silom prodrli na njihovu teritoriju. Postavio je zasedu i napao ih. Vojnici su od kola s opremom i namirnicama napravili barikade i bitka je započela.

    Prva provera uspela

    Na nekoliko stotina metara od barikada poglavica je zaustavio svoje ljude, a onda sam nastavio da se približava vojnicima, sve dok nije mogao jasno da im vidi lica. Zatezao je uzde svog konja, koji je počeo izazovno da poskakuje pred cevima neprijateljskih pušaka.
    Kiša metaka se sručila u tako veliku i sigurnu metu. Već posle drugog plotuna, poglavica se zajedno s konjem sručio na zemlju.
    Kada su videli kako njihov poglavica pada, Čejeni su u očajanju jurnuli u napad. Rimski Nos, međutim, nije bio ni mrtav ni ranjen. Neverovatna slučajnost spasla ga je sigurne smrti.
    Poglavica je brzo ustao, uzeo je drugog konja i ponovo se našao na čelu ratnika, boreći se protiv belih vojnika do njihovog potpunog poraza. Posle pobede Indijanci su još više bili uvereni u čarobno dejstvo perjanice koja je već u prvoj borbi, tako su mislili, pokazala svoju moć.
    Tako je Rimski Nos postao živa legenda. Sve više verujući u moć svoje amajlije, ovaj je poglavica u mnogim bitkama ulazio samouvereno u žestoke okršaje i uvek se iz njih izvlačio bez ogrebotine.
    U septembru 1868. godine major DŽordž Forsajt poveo je na Indijance specijalan odred sastavljen od iskusnih vojnika koji su prošli dosta bitaka. Major se ulogorio u koritu gotovo presušene reke Kolorado, nedaleko od dva neprijateljska sela. Jedno je pripadalo Sijuksima, a drugo Čejenima.
    Kada su izviđači obavestili Rimskog Nosa o dolasku odreda, on se sa Sijuksima dogovorio da formiraju odred ratnika i odmah ujutro napadnu majora Forsajta. Te večeri su Čejeni priredili plemensku svečanost. Otkako je Rimski Nos primio perjanicu, strogo je vodio računa o tome kako mu se hrana priprema i služi. Ovog puta nije obratio naročitu pažnju, sve dok mu Indijanac, koji je sedeo pored njega, nije rekao:
    - Pogledaj! Ona žena koja nam je kuvala meso, služila ga je gvozdenom viljuškom!

    Izgubljena magija

    Indijanski poglavica, koji je posle dužeg vremena prvi put osetio strah, obratio se Belom Biku za savet.
    - Magija perjanice - odgovorio mu je stari vrač - nestala je. Više nisi zaštićen od metaka, sve dok se moć perjanice ne povrati posebnom metodom prečišćavanja. Počećemo to da radimo ujutro.
    Poglavica je proveo noć bez sna, a ujutro, kada su njegovi ratnici krenuli da se pridruže Sijuksima, on je ostao u logoru čekajući početak ceremonije prečišćavanja. Bio je siguran da će bez moći perjanice poginuti u borbi.
    Iako malobrojniji, vojnici majora Forsajta, snabdeveni najnovijim “spenser” puškama s brzim repetiranjem i revolverima “kolt”, uspešno su odbijali napade Indijanaca i nanosili im velike gubitke. Čejeni su, bez sigurne ruke svog vođe, delovali izgubljeno.
    Jedan iskusni ratnik, videći da nema drugog izlaza, vratio se u logor i obatio se poglavici koji je sedeo s Belim Bikom:
    - Ne možeš tako da sediš ceo dan! Mi se borimo i ginemo. Gubimo bitku, a da bi se to promenilo, potreban si nam ti kao vođa. Zavisimo od tebe!
    Rimski Nos je bio ponosan ratnik i ni u jednom trenutku nije mu ni padalo na pamet da pobegne od dužnosti. Odmah je ustao i rekao:
    - U redu! Ja ću vas povesti u poslednji napad! Ali, kako je moja magija nestala, siguran sam da ću poginuti u borbi!
    Pevajući sebi posmrtnu pesmu, Rimski Nos je sišao na bojište gde su ga njegovi ratnici oduševljeno dočekali i pošli u novi napad. Major Forsajt i njegovi ljudi bili su na samoj ivici poraza. Počeli su histerično i beznadežno da pucaju u visoku figuru s velikom perjanicom. Jedan od tih metaka pogodio je Rimskog Nosa.
    Smrt čejenskog poglavice kao da je presekla napad Indijanaca i oni su se povukli noseći mrtvog poglavicu. Za njima je, na prašnjavom bojištu, prošaranom crvenom bojom krvi, ostala legendarna “magična” perjanica.
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  5. #25
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Indijanci

    TATANKA IYOTAKA

    SITTING BULL-BIK KOJI SEDI

    1831 - 1890




    Bik Koji Sedi bio je poglavica i sveti čovek Lakota (Sioux) Indijanaca, rođen je 1831 a ubijen je 1890 godine, On je veoma važana ličnost u Američkoj urođeničkoj istoriji zbog svoje pobede nad konjicom generala Kaspera u bitci kod Litl Big Horn-a 1876 godine. Imao je predosećaj za pobedu i smatra se najslavnijim urođeničkim Američkim herojem u istoriji.

    Od 1863 pa sve do 1876 godine vojska SAD-a je pomerala zonu svog delovanja ka urođeničkoj teritoriji i narušila ravnotežu njihove ekonomije. Američka vojska je u velikoj meri uticala na preveliko smanjivanje broja Bizona od koga su Indijanci zaviseli, tako da je trgovina između plemena bila otežana ili gotovo da je prestala da postoji.
    Bik Koji Sedi je postao vođa Siouxa 1867 kada je i sklopljen mir sa Američkom vladom. Tada mu je obećano da će Crna Brda ostati pod kontrolom Siouxa i da će njihov sveti položaj biti poštovan od strane Američke vlade. Kako god Crna Brda su bila veoma bogata zlatom i kopači zlata su neprestano kršili dogovor išavši u potragu za bogatstvom. 1876 godine članci koje su novine objavile su doveli hiljade kopača na teritoriju Sioux-a u Crna Brda. Siouxi su se žalili Američkoj vladi koja tada krši dogovor i određuje im rezervate za boravak, i ograničuje njihovo kretanje na sopstvenoj teritoriji. Samo su neki Siouxi poštovali ova ograničenja Američke vlade. U martu mesecu 1876 godine general Kasper je postavio svoj kamp u Crnim Brdima kako bi primorao Siouxe na poslušnost. Bik Koji Sedi i Siouxi nisu bili ni približni po naoružanju i brojčano sa konjicom generala Kaspera pa su se udružili sa Čajenima i Arapaho plemenima. I 17 juna te godine su primorali Američku vojsku da se povuče sa njihoive teritorije u bitci kod Ružinog pupoljka, nakon čega je vojska g.Kaspera postavila kamp kod Litl Big Horn-a.
    Poglavica Bik Koji Sedi je izveo verski (ritualni) ples koji se je zvao Sunčev Ples i imao je viziju (predskazanje) u kojoj je video vojnike kao padaju sa neba. Predskazanj se je ostvarilo 25 juna 1876 godine kada je genaral Kasper poveo vojnike na selo Sioux-a, tada je više od 200 vojnika izgubilo život. Narod Sioux-a je mislio da će ovo naterati Američku vladu da ih ostave na miru, ali nije bilo tako. Kud god su krenuli bili su progonjeni od strane vojske SAD-a, dok su Bizoni isterani sa njihove teritorije, i oni nisu mogli da prežive. Bik Koji Sedi je poveo svoj narod u Kanadu i ubrzo ih je glad primorala da se predaju. Bik Koji Sedi je proveo u zatvoru 2 godine, kada mu je bilo dopušteno da se priduži cirkusu "Divlji Zapad" koji je vodio Bufalo Bil.Putovao je širom Amerike i Kanade sve dok se nije vratio u rezervat 1889 godine.
    Članovi njegovog plemena su u međuvremenu prišli novoj religiji koja se je zvala "Duhov Ples" koja pripoveda Indijanskog Mesiju koji bi ih oslobodio, vratio njihovu zemlju i otarasio ih od belaca.Bik Koji Sedi je bio priveden radi opreza.Vlasti su se bojale da će ga njegovi sledbenici videti kao spasenje, pa je pritvoren 1890 godine. Njegovi ratnici su pokušali da ga oslobode i Američki vojnici su ga ubili prilikom izvođenja iz ćelije dok su mu i ruke i noge bile u okovima.
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  6. #26
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Indijanci



    T‘ašunka Witko, poznatiji kao Crazy Horse (Ludi Konj) (1840. ili 1842.-5. rujna 1877.), legendarni poglavica iz plemena Oglala Lakota.

    Izvanredno hrabar ratnik. Vlastiti narod ga priznaje kao vizionara odanog indijanskom načinu života.

    Ne zna se gdje se rodio. Pretpostavlja se da je rođen 1840. Imao je tri žene, sestru i polubrata. Ime Ludi Konj dobio je u 18. godini. Vizija koju je imao nakon Grattanskog masakra pratit će ga do smrti.

    Ratni vođa postaje 1865. 21. prosinca 1866., s 1000 ratnika napravio je Fettermanski masakr.

    1870. uzima prvu suprugu. Iduće godine uzima i drugu. 14. kolovoza 1872. on i Bik Koji Sjedi napali su pratnju željeznice. 26. lipnja 1876. ponovno se susreo s Bikom Koji Sjedi te su izvojevali najveću pobjedu u povijesti indijanskog otpora bijelcima. Tada se odigrala bitka kod Little Big Horna gdje je poginuo general Custer.

    U Fort Robinsonu oženio se treći put.

    Proboden je bajunetom 5. rujna 1877. i umro tijekom noći sa samo 37 godina.
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  7. #27
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Indijanci

    Shoshoni


    (Shoshone).- Ime glavne gupe Shoshonean govornika nastanjenih u Velikom Bazenu (Great Basin)u području zapadne i severozapadne Nevade (Zapadni Šošoni), severnog Utaha ('Werber' Ute), središnjem graničnom području Nevade i Utaha (Gosiute), središnjem i južnom Idahu (Northern Shoshoni i Lemhi Shoshoni), u graničnom području severoistočnog Wyominga sa Idahom (Sheep-Eaters), jugoistočnom Wyomingu (Wind River ili Eastern Shoshoni), u Kaliforniji u području Panamint Valleya (Panamint ili Koso), i na kraju u zapadnom Teksasu (Comanche). Sva ova nabrojena plemena pripadaju grupi pravih Šošona, i jezično čine grupu jezika poznatu kao Central Numic. –Glavne grupe Šošona su Western, Northern i Wind River, koje se dalje dele na niz lokalnih grupa. Komanči su po krvi Wind River Šošoni od kojih su se odvojili. Panamint Indijanci (uz Komanče) još su jedna grupa koja živi dugo vremena odvojena od matične šošonske zajednice, odnosno pravih Šošona. Indijanci 'Weber' Ute, tako poznati, ne pripadaju grupi Ute Indijanaca, nego su dobili pogrešno ime, i pripadaju pravim Šošonima. - Central Numic grupa zajedno sa grupama Southern Numic i Western Numic čini grupu šošonskih jezika koja se je označavana imenom Plateau Shoshonean.

    Široj grupi Šošonskog stanovništva, to jest Shoshonean-govornicima, pripadaju plemena Ute i njihove lokalne grupe, nadalje Chemehuevi i srodnici im Southern Paiute, Indijanci Northern Paiute, Bannock, Kawaiisu, Owens Valley Paiute i Mono, ali ne spadaju u prave Šošone, nego šošonskoj pod-porodici ili porodici.

    Značenje imena Shoshoni nije poznato, i vjerojatno je nastalo od nekog stranog naziva. -Čest naziv Snake (Zmijski Indijanci) koje im se daje, uglavnom se odnosi na njihove gupe Yahuskin i Walpapi iz Oregona.

    Veliki deo Velikog Bazena je suva pustinja, prilično nepogodna za život. Šume borova mogu se naći tek u planinama ili u blizini potoka i jezera. Klima je leti suva i vruća, i ekstremno hladna zimi. Celi Bazen okružen je planinskim lancima. Na istočnim granicama proteže se Stenjak (Rockies) i Sierra Nevada na zapadu. Plato Colorada čini mu južnu granicu dok se na severu nalazi Plato Columbia. Planine što na istoku i zapadu okružuju veliki Bazen ne pogoduju prodoru kišnih oblaka koji na njima ostave svu kišu, istovremeno je evaporacija u bazenu veoma visoka, godišnja padalina iznosi 5.1–51 cm. Godišnje. Šošoni su ipak ovdje opstali. U veoma negostoljubivom području Velikog Bazena Indijanci su morali najviše vremena provoditi u potrazi za hranom. Izvori su bili veoma škrti, zmije, razni gušteri i opasni pauci, te retko rastinje bili su im sav izbor. Porodice Zapadnih Šošona živele su na najškrtijem tlu, organizacija bijaše ograničena na nekoliko srodnih porodica, koje su ljubomorno čuvale svoje izvore hrane. Kretali su se pešice. Njihovi domovi bijahu vetrobrani od granja preko leta, ili čunjaste kolibice wickiup preko zime. Odeća Zapadnih Šošona je oskudna, i mnogo siromašnija nego kod Severnih i Wind River Šošona, koji su na izbor imali preriju, bizona i konje.

    Pravi Šošoni danas žive po brojnim malenim rezervatima u Nevadi (Western Shoshoni), Utahu (Gosiute), Idahu (Northern Shoshoni, Lemhi; 9,400, 2000.), Wyomingu (Wind River) i Kaliforniji (Panamint; 100, 2000.), te Komanči u Oklahomi (7,000, 2000.)
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  8. #28
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Indijanci

    Bitka na Little Bighornu


    Bitka na Little Bighornu (u povijesti nazivana The Battle of Little Bighorn) bila je posljednja bitka generala Custera u kojoj je masakrirana cijela konjička pukovnija 25. lipnja 1876. godine od strane ujedinjenih indijanskih plemena Sijuksa, Arapaha i Šajena pod vodstvom poglavice Bika Koji Sjedi.

    Nakon završetka Građanskog rata, kontroverzni američki general Custer bio je promaknut u čin general pukovnika i postavljen na čelo 7. konjičke pukovnije koja je uredovala na tzv. Indijanskom teritoriju. Sudjelovao je u bitkama protiv plemena Šajena, a našao se i na vojnom sudu jer je napustio postrojbu zbog posjeta bolesnoj ženi u utvrdi Fort Hayes. Godinu dana bio je pod suspenzijom, a onda se pročuo pothvatom protiv Indijanaca: kod Washite jednostavno je dao masakrirati sve živo. Postrojbu su mu raspustili, a ponovno je okupili tek dvije godine kasnije kad je nastala zlatna groznica u Dakoti. Bilo mu je zapovjeđeno da prati skupinu ljudi koji su iz utvrde Fort Rice kretali na sjever: 1500 vojnika štitilo je 373 civila i 275 kola s opremom. Među civilima bilo je podosta novinara, fotografa i rudara koji će uskoro naći zlato. Veće teškoće u napokon relativno mirnim odnosima između bijelaca i Indijanaca nastale su godine 1875. kad su Sijuksi odbili prodati područje zvano Black Hills, premda im je bilo ponuđeno čak šest milijuna dolara. Godinu dana kasnije, na čelu svoje 7. konjičke, Custer se našao u području Montane i blizu mjesta Rosebud (Ružin Pupoljak) okrenuo na zapad prema rijeci Little Bighorn. Usput je posve neočekivano naišao na tabor Indijanaca Sijuksa i slavohlepan, podcijenivši njihovu snagu i broj, smjesta krenuo u napad. Pomalo nepromišljeno i ne pokoravajući se zapovijedima svojeg nadređenog generala Terryja, svoju je postrojbu razdijelio u tri dijela: časnik Benteen našao se tako na čelu 125 ljudi na južnoj strani, bojnik Reno sa 115 ljudi na drugoj strani rijeke, a sam Custer je ostao na ovoj strani rijeke, zajedno sa 264 svoja vojnika. Nimalo se nije obazirao na izvješća svojih indijanskih uhoda: bio je nasuprot najvećeg broja okupljenih Indijanaca u povijesti - čak šest združenih plemena, petnaestak tisuća Indijanaca među kojima barem dvije i pol tisuće vrsnih ratnika.

    Indijanci su imali golemu premoć u broju ljudi i Custerovi su vojnici jednostavno bili masakrirani, dok su Benteen i Reno nekako pregrupirali svoje snage, ali nisu dospjeli pomoći svom zapovjedniku i njegovim ljudima. I sami Indijanci, a među njima poglavice Bik Koji Sjedi, Hrabri Vuk (Honehe Ehatamahe) i Ludi Konj kasnije će ustvrditi kako tako hrabre vojnike nikad nisu vidjeli. Oko Custera i zajedno s njim poginuli su svi, osim jednog izvidnika. Taj dio 7. konjičke bio je smaknut za manje od sat vremena. Kad je dva dana kasnije stiglo pojačanje generala Terryja, njegovi su vojnici našli 197 mrtvih tijela, uključujući i Custerovo. Bilo je golo, ali ne i unakaženo, s dvije rane u predjelu srca i jednom na čelu. Svaka je od njih bila smrtonosna. Indijanci nisu znali tko ga je i kad ubio, a nitko to ne zna ni danas. Dugo vremena nakon bitke Indijanci nisu znali čak niti da je Custer u njoj sudjelovao. U trenutku smrti imao je 37 godina, ali mnogi su bili skloni ustvrditi kako zapravo nikad nije u potpunosti odrastao. Vojni je nauk kao posljednji u svojoj klasi završio u West Pointu, početak američkog Građanskog rata dočekao kao niži poručnik vojske unije, a njegov završetak s činom general bojnika. Bitka kod Little Bighorna značila je najteži poraz SAD-a u sukobima s Indijancima, ali je i zauvijek zapečatila indijansku sudbinu: svi su mostovi za suradnju i pregovore bili porušeni, a vojni je vrh vapio za konačnim rješenjem indijanskog pitanja. Konjičke su pukovnije povećavale broj ljudi, a mnoge od njih prerastale u Custerove osvetnike. Petnaestak godina kasnije američki Indijanci više neće pružati oružani otpor.
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  9. #29
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Indijanci

    Tamahej


    Nekada davno živeo je ratnik Sijua koji je objavio da će umreti mlad, ali ne od svoje ruke. Tamahej je bio vrhunski trkač, izuzetno krupnog tela i herkulovske snage. Dok je bio mladić od sedamnaest godine doživeo je nesreću koja je odredila njegovu budućnost. Naime, ostao je bez jednog oka, što je za osetljivog i ponositog Indijanca bila fatalna povreda. Svoju nameru objavio je sledećim rečima:
    „ Velika tajna odlučila je da moram da budem u nemilosti. Na ovom svetu za mene više neće biti radosti i zadovoljstva pošto će me ruglu izvrgnuti čak i moji neprijatelji. Zbog toga će biti najbolje da u raj uđem što je moguće pre jer ću biti srećan da mladost provedem tamo. Međutim život ću prodati skupo. Od sada će moje ime biti izgovarano sa strahom i poštovanjem, onako kako nalaže tradicija naše rase“. Ovim rečima započeo je svoju karijeru.
    Tražio je slavu prkosio opasnostima sa ubičajenom indijanskom nepromišljenošću i u tome nadmašio ostale. Takođe je imao ličnog prijatelja , što je bio običaj među Sijuima. Naime, svako je mogao da izabere pratioca sa kojim je delio dobro i zlo. Ova veza bila je jača od krvne jer se zasnivala na svečanoj zakletvi i obavezi koja je iz nje proisticala. Tamahej je izabrao svog prijatelja, koji mu je bio gotovo jednak u fizičkoj snazi tako da su njih dvojica ubrzo postali strah i trepet za okolna plemena sa kojima su Dakote bile u ratu. Često su napadali neprijatelje i obično bili uspešni u tome, iako se dešavalo da njihov uzmak bude toliko uzbudljiv da na kraju izgleda kao pravo čudo.
    U jedno od takvih prilika dva prijatelja su otišla na sever u zemlju Ožibva. Putovali su mnogo dana i pronašli malo selo neprijatelja. Odvažni Tamahej predložio je svom pratiocu da se obuku kao Ožibve i uđu u selo. „ Možda će nam poći za rukom“, dodao je, „ da se malo zabavimo sa njihovim lepim devojkama a kada nam to dosadi, skinućemo skalp jednom ili dvojici ratnika i pobeći.“ Ovaj smeli predlog njegov prijatelj protumačio je kao proveru hrabrosti, a pošto je i sam bio neustrašivi ratnik nije mogao da ga odbije.
    Devojke iz plemena Ožibva srdačno su primile naočite strance ali je njihova opasna zabava okončana pre nego što su se nadali. Naime, jedna mlada devojka otkrila je njihov identitet i njen krik bio je znak za uzbunu. Istog trenutka pored nje se našao ljubomorni mladić koji ih je sve vreme posmatrao iz prikrajka. Tamahej se njim borio u dvoboju i pre nego što je dat znak za opštu uzbunu, ubio je neprijatelja i pobegao sa njegovim skalpom.
    Nesrećni ratnik bio je omiljen vođa svoga plemena pa su se razjarene Ožibve odmah dale u ogorčenu poteru. Iako su ratnici Sijua bili odlični trkači ubrzo su se našli u klopci na poluostrvu u jezeru. Da bi zavarali progonitelje rešili su da se povlače svaki za sebe. Pre nego što su se razdvojili Tamahej je viknuo:“ Čekaću te na ušću reke Sv.Krst ili u Zemlji duhova!“ Obojica su uspeli da preplivaju jezero i da pobegnu.
    Podvizi ovog čoveka nisu uvek bili ratne prirode. Isticao se je kao veliki putnik i vešt izviđač,a mogao je da se pohvali neverovatnim podvizima sa divljim životinjama. Jednom prilikom kada ga je napao ranjeni bizon, Tamahej je zgrabio bizona za rogove i uzjahao ga, životinja nije mogla da ga zbaci sa sebe, Tamahej je izvadio nož i rasprao grlo bizonu. Tada je Tamahej prozvan „Uhvatio Bika Za Rogove“.
    Uvek spreman da prkosi opasnostima i štiti progonjene Tamahej je bio jedini Siju koji je 1819 –te godine podržao SAD u njihovoj borbi protiv Velike Britanije.
    Žalosno je što je Tamahej u poznim godinama stekao preveliku sklonost prema „mine-vakenu“ ili tajanstvenoj vodi kako su je Sijui nazivali, jer se ova ljubav pretvorila u izvor velikih nevolja kada je ostario.
    Uoči „masakra u Minesoti“ koji su 1862 g. izvršili Sijui, Tamahej je na sastanku zaverenika održao svoj čuveni govor, iako je u to vreme bio veoma star i gotovo sasvim slep, njegove reči preneli su oni koji su ga to veče slušali:

    Šta?Šta?Šta? Da li je to Mala Vrana? Da li je to Omaleni Šesti? I ti Beli Psu! I Ti si ovde? Iako više ne vidim dobro sasvim jasno mogu da zamislim reke krvi koje se spremate da prolijete na grudi „naše majke“. Stojim pred vama na tri noge, ali mi je upravo ta treća donela mudrost. Putovao sam mnogo i upoznao ljude koje želite da porazite. Pobuna protiv njih znači potpuni gubitak naše divne zemlje, zemlje hiljade jezera i reka. Čini mi se da se spremate da uradite ono što je uradilo bodljikavo prase kada se je popelo na drvo i počelo je da grize granu na kojoj je sedelo, ali ne zaboravite, to prase je palo na oštro kamenje ispod sebe. Setite se Pontijaka čiji sam grob video u blizini Sent Luisa. Ubijen je u prognanstvu, daleko od svoje zemlje. I mislite na hrabrog Crnog Jastreba. Čini mi se da njegov duh još uvek luta kroz Viskosin i jadikuje nad svojim izgubljenim narodom! Ne kiažem da nemate razloga da se žalite, ali ustati protiv belog čoveka isto je što i samouništenje. Završio sam.

    Pretpostavlja se da je ovo njegov poslednji govor, a održao ga je iako uzalud braneći Amerikance koje je voleo. Umro je u tvrđavi Pjer u Južnoj Dakoti1864 godine. Njegova narod kaže da je umro prirodnom smrću, od starosti. A opet, njegova junačka dela nisu zaboravljena. Tako je živeo i otišao sa ovog sveta neustrašivi Siju koji je želeo da umre mlad.
    net
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  10. #30
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Indijanci

    Još jedna lepa priča potiče od Arapaho Indijanaca...ona govori o venčanju smrtnice i nebeskoga boga Sunca.

    Priča počinje s opisom nebeske porodice bogova, muškarca i žene i njihova dva sina, Sunca i Meseca. Tražeći supruge, Sunce i Mesec putuju u suprotnim smerovima. Mesec uzme za ženu žabu krastaču, a Sunce odluči oženiti smrtnicu.
    Gledajući dole s visina, ono ugleda dve indijanske devojke kako skupljaju drva. Spustivši se, preobrazi se u pauna i popne se na drvo. Jedna od devojaka požele pera za svoj vez, podje za životinjom na drvo, ali drvo je bivalo sve vise i nadalje je raslo.
    Na kraju probilo se do u Nebo, i Sunce, poprimivši lik mladića, uze djevojku za ženu i odvede je u svoj šator na Nebeskom svetu. Uskoro im se rodi sin. Svekar i svekrva poklone ženi štap za kopanje, ali joj suprug zabrani da kopa oko jedne biljke. Znatiželjna, ona ga ne posluša i otkrije rupu kroz koju pogleda na Zemlju i ugleda okrugli logor svojih ljudi.
    Obuzeta čeznjom za domom, ona naumi sići pomoću čvrstog konopca, ali, upravo pre no sto je stigla na zemlju sa svojim sinom, suprug baci za njom kamen i ubije je. Dete je prezivelo i negovala ga je starica Noć. Prozvala je dečaka Malom Zvezdom i učinila mu luk i striele. Njima je on ubio Podvodnog pantera, supruga Noći. Noć mu tada preobrazi luk u koplje, i Mala Zvezda nastavi njime ubijati zmije koje čine štetu svetu. Medjutim, bio je nepažljiv, i dok je spavao na preriji, zmija udje u njegovo telo i sklupča mu se u lobanji. S tela mu je otpalo tkivo, ali mu je kostur sačuvan i zadržao je svest. Molio je da naidju dva dana kiše i dva dana jake žege, što prisili zmiju da pomoli svoju zadihanu glavu kroz njegova usta. On uhvati zmiju i izvuce je van, te ponovno poprimi ljudsko obličje.
    Kožu gmizavca pričvrsti za svoje koplje i vrati se crnom šatoru Noći, gde se preobrazi u zvezdu Danicu.

    net
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  11. #31
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Indijanci

    Gavran

    Jedan od omiljenih likova priča severnoameričkih Indijanaca je gavran...gavran je stvoritelj Zemlje i uspostavitelj zakona koji upravljaju životom.
    Ispričaću jednu tipičnu priču o gavranu koja dolazi iz plemena Tsimshian. Reč je o gavranu koji krade dnevnu svetlost:

    Kad se rodio gavran, otac ga je podučavao i vežbao različitim veštinama, i kad je odrastao, rekao mu je da će mu dati moć da stvori svet. U to doba na svetu nije bilo svetla, ali je gavran čuo da uzvodno uz reku Nass postoji velika kuća u kojoj sebični poglavica čuva svetlost samo za sebe.
    Gavran je kovao različite planove kako bi svetu dobavio svetlost. Najposle se preobrazio u cedrov list i pao u vodu koju je upravo pila poglavičina kći. Devojka proguta list i zatrudni...Kad je doslo vreme, iskopaše joj rupu u koju je trebala roditi dete. Ukrasili su je bogatim krznima, ali se dete nije htelo roditi na tim skupocenim materijalima. Naposletku prostreše mahovinu u duplju i dete se na njoj rodilo. Oči mu behu veoma sjajne i hitro su gledale uokrug.
    Na zidovima kuće visili su zavežljaji različitih veličina i oblika i dete je plakalo i pokazivalo na njih. To je trajalo mnogo dana. Na kraju deda reče: "Dajte mome unuku ono za cime plače. Dodajte mu zamotuljak koji visi tamo na kraju. To je torba zvezda".
    Tako se dete igralo torbom, kotrljajući je medju ljudima, kad je nenadano baci kroz dimnjak. Torba se uputila ravno prema Nebu i zvezde su se skotrljale iz nje i rasporedile se kako ih danas vidimo.
    Nakon nekog vremena dete iznova stade plakati. Tada njegov deda reče: "Odvezite sledeći zavežljaj i dajte mu ga". Dete se dugo igralo s njime u blizini svoje majke. Nakon izvesnog vremena, hitnu ga takodje kroz dimnjak, i jedino što se tada videlo bio je veliki Mesec.
    Sada je jos preostala samo jedna stvar, kutija u kojoj je bilo dnevno svetlo, i dete je plakalo za njom. Oči mu kolutahu i pokazalo se da su različite boje, pa ljudi pomisliše kako to nije obično dete, ali, kao što se uvek dešava da deda voli svoje unuče kao sto voli vlastitu kćer, to deda naposletku reče: "Pa, dobro, odvežite poslednje i dajte mu". Kada je diete dobilo u ruke kutiju, ispustilo je svoj gavranski krik "kva, kva", i odletelo s njome kroz dimnjak. Tada stari poglavica, kojemu je ukradena svetlost, reče: Taj stari govnar gavran domogao se svih mojih dobara".
    net
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  12. #32
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Indijanci

    Pleme Wishram ima neobicnu pricu o kojotu....


    Kojot je bio zalostan jer su ljudi umirali i odlazili u zemlju duhova. Umrla je i njegova sestra i nekoliko njegovih prijatelja. Umrla je orlova prijateljica i on je tuzio za njom. Kojot i orao krenuli su zajedno u Zemlju mrtvih. Stigli su do velike vode. Cekajuci da padne mrak, kojot pocne pevati i kroz kratko vrijeme pojave se cetiri ljudska duha i prevezu ih u Zemlju mrtvih. Usli su u logor sacinjen od tanke aure gde su duhovi umrlih, divno odeveni i oslikani bojama, plesali i pevali uz udaranje bubnjeva. Mesec koji je visio iznad njih, uspunjavalo je logor svetloscu.
    Blizu Meseca stajala je zaba, gospodarica logora mrtvih. Rano ujutro duhovi napustise logor da bi posli na dnevno
    spavanje. Tada kojot ubije zabu i odene njezinu kozu. U sumrak duhovi se vrate i otpocne druga noc pjevanja i plesanja. Kojot, u zabinoj kozi, stajao je kraj Meseca.
    Kad su pesma i ples bili na vrhuncu, kojot proguta Mesec. U tami, orao uhvati duhove ljudi i smesti ih u kojotovu kosaru a poklopac cvrsto zatvori. Tada se njih dvojica uputise u Zemlju zivih. Kojot je nosio kosaru, a orao je leteo ispred njega. Na putu zacuse glasove u kosari. Duhovi su se zalili i nekolicina ih je vikala uglas: "Otvorite poklopac i pustite nas da izadjemo!"...Kojot je bio umoran, jer je kosara bila sve teza i teza..."Pustimo ih da izadju", rece kojot. "Ne, ne - odgovori orao. Malo kasnije kojot spusti kosaru, Bila mu je preteska. "Pustimo ih da izadju", ponovi kojot. "Sada smo vec tako daleko od Zemlje duhova da se nece vratiti". Potom otvori kosaru. Ljudi poprimise oblik duha i, krecuci se poput vetra, vratise se u zemlju mrtvih.
    U pocetku je orao zamerao kojotu, ali potom primeti: "Vec je jesen. Lisce pada, kao sto ljudi umiru. Pricekajmo do proleca. Kad se pupoljci otvore i cvece procveta, vraticemo se i ponovno pokusati"..."Ne", odgovori kojot, "umoran sam. Neka mrtvi ostanu zauviek na otoku mrtvih"..
    Tako je kojot uveo zakon prema kojem se mrtvi nakon smrti vise ne vracaju u zivot. Da nije otvorio kosaru i pustio duhove da izidju, mrtvi bi se svakog proleca vracali u zivot, kao sto se obnavljaju trava, cvece i drvece.
    net
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  13. #33
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Indijanci

    Kukuruz i bizoni su bili izuzetno znacajni za Indijance i nije cudno da ih nalazimo u mnogim pricama koje se pripovedaju u plemenima Severne Amerike i obe, na razlicite nacine, naglasavaju vodu i rast biljaka kao glavnu brigu pustinjskih Indijanaca.
    Ispricacu dve tipicne indijanske price. Prva potice iz Hopi-naroda:
    Covek je nekada zivio u podzemnom raju. Ljudi bejahu bogati i sretni, sve dok nisu postali razuzdani. Za kaznu, u podzemlju se digla voda. Ljudi su pobegli sledeci Zenu-pauka i penjuci se uz trsku, dve vrste bora i golemi suncokret koji je dosezao iznad ruba vode. Dok se narod penjao na sigurno tlo, Ptica rugalica smestala je svakog u pleme. ALi se Ptica rugalica umorila i prestala pevati pre no sto su svi ljudi bili rasporedjeni, pa su zakasnili iznova pali u podzemlje, gde ide sve mrtvo. Ostali krenuse u potragu za izlazecim Suncem, belci krenuse na jug. Puebli (misli se na Pueblo Indijance) ostadose u sredisnjem delu, drugi se Indijanci upute na sever. Bilo je dogovoreno da kad jedni stignu do izlaska Sunca, drugi trebaju stati na mestu na kojem su se nasli. Belci, koji su stvorili konje da bi im bili od pomoci, prvi stigose na cilj. Kad su to ucinili, veliki pad zvezda obavesti o tome ostale, pa se Pueblo-narod i ostali Indijanci smestise tamo gde su se zatekli.

    Zuni-narod pripoveda kako je njihove pretke, kad su izisli iz podzemlja, pratilo deset Kukuruznih devojaka, koje su prostom oku bile nevidljive. Devojke su cetiri godine putovale s plemenom, nevidljive i neznane, ali u Shipololou, mestu magle, otkriju ih vestice, daju im semenje razlicitih vrsta kukuruza i tikvi, i preobrazise ih u ljudski lik.
    Zuni nastavise putovati, ali Kukuruzne devojke zaostanu u carobnoj kuci plesa, ciji su zidovi od cedrovine, ukraseni omorikama, plesuci sa svojim sjajnim klasovima s belim, poput perja listovima i kupajuci se u rosi.
    Otkrili su ih lovci na jelene i odveli pred Zunije da im plesu, ali dok su plesale, svi su pozaspali. Dosao ih je gledati i Payatamu, mali bog svirac frule, koji cvecu poklanja pupoljke. Bio je ocaran Kukuruznim devojkama u plesu, a nadasve mu se svidela Zuta kukuruzna devojka, koja je bila najlepsa od njih deset. Kukuruzne devojke procitase njegove misli i zastrasene nastavise plesati sve dok i on nije zaspao, da bi potom pobegle na Izvor magle i oblaka. Pogodjeni strasnom gladju, Zuni su molili da se vrate, i najposle su ih nagovorili da dodju i ponovno im plesu.
    Glad je prestala i otad se uvijek u Zuni-obredima slavila lepota i ples Kukuruznih devojaka....
    net
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  14. #34
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Indijanci

    Dani i noći

    (legenda naroda Kititas)


    U davna vremena, pre nego što je Veliki Duh doveo ljude na Zemlju, životinje su raspravljale o dužini dana i noći. Životinje koje su smatrale da svi dani u godini treba podjednako da traju izabrale su Žabu za svog predstavnika. Druga grupa je želela da dan bude duži od noći čitave godine. Njih je zastupao Medved. Rasprava je trajala mesecima dok se obe strane nisu dogovorile da bi to pitanje trebalo staviti na glasanje i jednom zasvagda odlučiti o trajanju dana i noći.
    Sve životinje su se okupile i počela je žučna rasprava koja je prerasla u veliku svađu. Najglasnija i najtvrdoglavija bila je Žaba tako da je Medved izgubio strpljenje i besno se izdrao na nju:
    „Poješću te živu!”
    „Prvo me uhvati!”, nadmeno je odgovorila Žaba.
    Medved je cepteo od besa. Pokušao je da je zgnječi svojom ogromnom šapom, ali Žaba se hitro izmigoljila i skočila u obližnju baru. Uvukla se u mulj, pa Medved nije mogao da je nađe. Tražio ju je satima dok se nije umorio i dok ga nije prošao bes. Predložio je Žabi da se dogovore. Pristao je da dan i noć traju po 12 sati naizmenično cele godine pod uslovom da on i njegovi sledbenici mogu da prespavaju hladnu zimu i, ukoliko Žaba pristane, da ih na proleće probudi. Žaba se složila i izašla iz mulja.
    Od tada se mesec ranog proleća kada se medvedi bude iz zimskog sna zove Vauk Vaukus po zvuku žabljeg kreketanja. Do današnjih dana nijedan medved neće otići na spavanje u pećinu koja je daleko od bare. Da ne bi propustio buđenje i dolazak toplih dana.

    net
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  15. #35
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Indijanci

    Sunce i Mesec

    (legenda naroda Snokualni)


    U pradavna vremena dve mlade devojke ležale su u travi i posmatrale noćno nebo. Ugledale su dve zvezde padalice koje su zaparale nebo. Bila su to dvojica ratnika sa Neba koja su se spustila na zemlju da nađu sebi neveste. Videvši mlade devojke u travi, odlučiše da ih uzmu sa sobom i ožene se njima. Kad su devojke zaspale, mladoženje su ih usnule prebacile na Nebo svome Zvezdanom narodu. Ujutru su ih uzeli za žene.
    Devojke su mirno živele sa svojim muževima među Zvezdanim narodom. Svaki dan išle su da kopaju korenje za ručak. Muževi su ih upozorili da ne kopaju previše duboko jer mogu da probuše rupu kroz koju će pasti na Zemlju.
    Vreme je prolazilo, a mlade žene počele su da tuguju za svojim plemenom. Kopajući korenje, slučajno su otvorile rupu kroz koju se videla Zemlja i odlučile da pobegnu. U tajnosti su isplele dovoljno duge konopce od konoplje. Jednog jutra iskrale su se iz postelja svojih muževa i konopcima se spustile na Zemlju. Vratile su se svom narodu koji im se veoma obradovao.
    Posle nekoliko meseci obe mlade žene rodile su sinove. Dečaci su rasli zajedno kao braća. Dok su još bili bebe, majke su morale da odu u šumu da sakupljaju bobice, a decu su ostavile rođacima na čuvanje. Njihovo odsustvo iskoristili su njihovi zvezdani muževi koji su iz osvete ukrali dečake i sakrili ih u duboku pećinu. Po povratku kući, očajne majke plakale su i zapomagale iz sveg glasa. Njihov vapaj čuo je Soko koji je video kuda su očevi odveli decu. Sažalio se na tugu majki, odleteo je do pećine i vratio dečake. Od tada je celo pleme budno pazilo na decu.
    Godine su prolazile, deca su porasla i postala nerazdvojni prijatelji. Kad su se zamomčili, jedan od njih odlučio je da potraži oca. Dugo je lutao nebom, ali nije našao ni traga od oca. Ljutit i razočaran, pretvorio se u Sunce i ostao na nebu. Njegov prijatelj osećao se usamljeno, te je odlučio da mu se pridruži i pretvorio se u Mesec. I danas ova dvojica hrabrih mladića svakodnevno zajedno kruže oko Zemlje.

    net
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  16. #36
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Indijanci

    Čemer


    Chief Gall
    c. 1840 - 1894
    Poglavica Čemer bio je jedan od najagresivnijih vođa Sijua u njihovom poslednjem pokušaju da sačuvaju slobodu.

    Pritisak koji je u protekla tri veka civilizacija vršila na zapadu bio je ogroman. Kada je „naša“ zemlja otkrivena, straosedeoci su je nastanjivali već veoma dugo., ali je smatrana neotkrivenom pošto je prvobitni vlasnici nisu ucrtavali u mape, ili na neki sličan način ozvaničili. Pa ipak, oni su stvorili ideale koji su se pozivali na stvarnu slobodu i jednakost svih ljudi. Lično vlasništvo nad zemljom i imovinom poznavali su samo u meri u kojoj je to bilo neophodno. Prema njihovom uverenju samo je razvoj duha vodio prema prvoj muževnosti. Uz ovakav sistem vrednosti vremenom su stekli zapanjujuće karakteristike.

    I Indijanci i belci smatrali su da je Čemer oličenje najimpresivnije fizičke muževnosti. Njegove osobine o kojima se je govorilo: nije bio naivan. Za sebe nije tražio neke posebne udobnosti. Igru je uvek igrao po pravilima do samog kraja. Naravno činio je i greške kao i svaki drugi čovek, ali je bio Indijanac i nikada nije postupao kukavički. Priče koje govore o najranijem periodu njegovog života ukazuju da je Čemer imao duh muškarca još dok je bio dečak. Borio se je u mnogim bitkama u nekim je bio uspešan u nekim ne, ali je uvek bio vatreni borac i uz to je umeo da prihvati poraz.
    Iako je Čemer bio srdačan i ljubazan po prirodi , odmah je ustajao protiv svake uvrede ili nepravde, što mu je često donosilo nevolje. Međutim retko kada se je borio bez dobrog razloga, što ga je činilo omiljenim među njegovim drugovima. Bio je dobar i sposoban organizator. Ova njegova osobina pokazala se veoma značajnom kada je porastao i postao vođa svog plemena. Iskušavan je na mnoge načine, ali nije poznato da je ikada oklevao kada je trebalo da pokaže fizičku snagu, hrabrost i izdržljivost. Svom narodu počeo je da služi veoma rano., ali tek pošto je prošao sve provere i pokazao da je sposoban i dostojan ratnik.

    Dok je bio dečak pokušao je jednom prilikom da usred zime ode u izviđanje, trebalo je otkrije divljač za svoje saplemenike. U toj potrazi otišao je predaleko od logora u koji nije mogo da se vrati pošto ga je iznenadila snežna oluja koja je trajala tri dana. Bio je primoran da ostavi svoga konja i sve vreme leži pod snegom. Kasnije je pričao da nije bio previše gladan i da su ga najviše mučile ukočenost i žeđ. Indijanci vole svoje konje i pse zbog toga što uvek u teškim trenucima ostaju uz njih kao braća. Kada se oluja umirila i ustupila mesto suncu, Čemerov poni je bio udaljen samo nekoliko desetina metara od njega. Osim toga u blizini je bilo stado bizona pa je Čemer pripremio sebi ukusan obrok.
    Čemerovi savremenici su dugo pamtili njegov rvački meč sa isto tako snažnim dečakom iz plemena Čajena, Rimskim Nosem, koji je kasnije postao poglavica dobro poznat u američkoj istoriji.
    Severozapadni Indijanci su imali običaj da organizuju sportska takmičenja uvek kada bi dva prijateljska plemena logorovala zajedno. Tako su mogli da utvrde koje pleme ima fizički spremnije i jače mladiće.
    „Če-hu-hu“ je vrsta rvanja u kojoj broj učesnika sa obe strane mora da bude jednak. Dečake iz svakog plemena poziva i okuplja vođa izabran samo u tu svrhu a oni se potom postroje u borbeni stroj. Na dati znak svaki od njih napada svoga protivnika.
    U nezaboravnom takmičenju Matohinšde ili Čemer stajao je naspram Rimskog Nosa. Pripadnici oba plemena okupili su se da gledaju bitku a bojno polje bila je visoravan između dva logora podignuta u živopisnim Pustolinama. U borbi je učestvovalo mnogo mladića, ali su samo dvojica bili pravi Apoloni svojih plemena. Oči svih prisutnih bile su uperene u ova dva mladića. Posle dugotrajne i iscrpljujuće borbe Čemeru je pošlo za rukom da obori protivnika i da ga drži pritisnutog uz zemlju čitav minut. Pokliči Sijua odjekivali su dolinom. Majka Rimskog Nosa istupila je prva i prebacila izuzetno urađen ogrtač od bivolje kože preko ramena ponositog Čemera., čija je majka na ovaj izraz poštovanja uzvratila tako što je mladog Čejena darivala lepim ćebetom.
    Bez svake sumnje takmičenja na kojima je učestvovao Čemer kao sasvim mlad uticala su na njegov život i na karijeru vođe svog plemena. Imao je običaj da se pojavi u najvećim krizama i na dramatičan način preuzme kontrolu.
    Bik Koji Sedi imao je poverenja u svoje ljude sve dok je Čemer planirao i vodio napade. Čemer je bio strateg sposoban da u trenutku iskoristi povoljnu priliku i da je odmah iskoristi. Biku Koji Sedi bio je glavni oslonac u poslednjem efikasnom pružanju otpora belcima. Takođe se dosledno zalagao za pravo svog naroda na ravnice po kojima su lutala krda bizona i verovao je da vlada mora da se pridržava sporazuma koji je potpisala sa Indijancima. Kada je sporazum iz 1868 godine bio prekršen, složio se sa Bikom Koji Sedi da moraju da brane ono što je preostalo od nekada ogromne teritorije. Posle bitke sa Kasterom otišao je u Kanadu sa svojim poglavicom pošto se kao i on nadao da će ovaj slučaj moći da iznesu Engleskoj vladi, međutim doživeli su veliko razočarenje pošto su bili zamoljeni da se vrate u SAD. Čemer se na kraju predao u tvrđavi Pek u Montani, to se dogodilo 1881 godine i sa sobom je doveo polovinu plemena Hunkpapa. Iako im je bilo obećano da neće biti kažnjeni kda su vođeni pregovori da se vrate iz Kanade, bili su napadnuti čim su ušli u tvrđavu. U proleće su svi odvedeni u tvrđavu Rendel, u kojoj su držani kao ratni zarobljenici da bi zatim bili vraćeni u ispostavu Kamenje koje stoji. Umro je nekoliko godina kasnije.
    Bio je pravi junak slobodnog naroda koji je živeo u bliskoj vezi sa prirodom, tip čoveka kakav nikada više neće biti viđen.
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  17. #37
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Indijanci

    Geronimo


    Geronimo je rođen 1829 godine u plemenu Apača u Arizoni. Kada je napunio 17 godina položio je "ispit ratnika" i oženio se je maldom indijankom po imenu Alope. Rodila mu je troje dece. 1850 godine pleme Apača bilo je u miru sa Meksikancima i susednim indiajnskim plemenima. Geronimo odlazi sa većinom ratnika u Stari Meksiko radi razmene robe. Ostavlja samo nekolicinu da čuvaju selo. Zadržali su se u Starom Meksiku nekoliko dana, pri povratku saznaje da su Meksičke trupe napale njihovo selo i pobile većinu žena i dece u njemu. Među njima su bile Geronimova majka, žena i njegovo troje dece. Od tog trenutka u Geronimu se probuđuje ogromna mržnja prema Meksikancima za čitav život.Od miroljubivog Indijanca nastaje surov ratnik. Priključuje se opasnoj grupi Apača pod nazivom Chiricahaus i započinje svoje ratničke pohode po Novom Meksiku. Geronimo počinje terorisati i Meksikance i bele doseljenike. !870 godine uspostavljeno je primirje i Chiricaus Apači odlae u rezervat. !876 godine pokušavaju da ih premeste iz njihovog rezervata San Carlos u pustinju istočnog dela Arizone. Taj deo Arizone nazivali su "pakao". Geronimo sa stotinjak sledbenika napušta rezervat i beži u Meksiko. Narednih 10 godina Geronimo nastavlja da se bori protiv belaca i da teroriše nihova naselja. 1882 godine general George Crook započinje operaciju hvatanja Geronima. 5000 vojnika i 500 indiajanskih pomagača krenulo je u potragu za Geronimom. Četri godina kasnije i nakon pređenih 1645 milja sustigli su ga u njegovom kampu u Meksiku u Sonora planinama. Iscrpljeni i brojčano daleko slabiji Geronimo se predaje 27 marta 1886 godine. Njegova grupa satojala se je od nekoliko ratnika, žena i dece. Nedugo zatim ponovo beži, ali se još jednom predaje kada mu je vlada obećala da će mu biti dozvoljeno da se vrati u Arizonu. To obećanja vlada SAD-a nikad nije ispunila već je Geronimo postlat na težak rad. Geronimo umire 1909 godine od upale pluća.
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  18. #38
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Indijanci

    Quanah Parker


    Quanah Parker (1845-1911). Rođen je u mešovitom braku između oca Nocona poglavice Komača i belkinje Ann Parker, koja je bila oteta od strane Komača kada je bila dete. posle bitke na reci Pease njegovu majku Ann oslobađaju Teksaški Rendžeri. Qunahov otac skrhan bolom ubrzo zatim pada u očaj i umire zbog prevelike ljubavi prema Ann. Zbog stalnih prebacivanja Quanahu da je polu belac a polu indijanac, napušta pleme i priključuje se odmetničkoj grupi Komača. Nedugo nakon toga formira svoju grupu pod imenom "Quhadi", koja se veoma brzo uvećava i postaje jedna od naj većih i naj opasnijih grupa ratničkih Komača. 1876 godine odbija da potpiše ugovor o pomirenju sa vladom SAD-a i vraća se u odmetništvo. Nastavlja da živi istim načinom života, loveći Bizone i povremeno napadajući naselja po Teksasu. !871 i 1872 godine bilo je nekoliko pokušaja Četvrtog US Konjičkog Puka da ga "ukroti" ali bezuspešnih. Kada su brojni lovci na Bizone došli u njegove krajeve i ugrozili mu lovišta Quanah je rešio da im se osveti. Regrutovao je oko 700 ratnika i to ne samo Komača već i Čejena, Arpaho i Kiowa. 27 juna 1874 godine napada njihov kamp ali ne uspeva da ih pobedi. Okjo 30-tak lovaca dobro naoružanih modernim naoružanjem u to vreme uspelo je da odbije napad Qunahovih ljudi. U drugom napadu Quanah je bio ranjen.
    Godinu dana kasnije Quanah i njegova grupa bili su primorani na predaju. Odvedeni su u Kiowa-Komači rezervat u Oklahomi. Iako je većina Indijanaca teško podnosila uslove i život u rezervatu, Quanah se je dobro snašao. U narednih 25 godina zalagao se je za funkcionisanje rezervata. Borio se je za izgradnju škola, stvaranje rančerskih uslova i sađenje useva. Bio je plemenski sudija a takođe je uspostavio i plemensku policiju. Podsticao je članove plemena da prihvataju način života belaca. Međutim nije se odrekao načina života Komača, imao je pet žena i odbio je da ošiša svoju kosu. Pomoću pametno uloženih investicija postao je bogat čovek u to vreme. Iako je bio mnogo hvalje, od strane njegovi saplemenika je optužen da se je prodao belom čoveku i iz tog razloga mu nisu priznali da je poslednji poglavica Komača, već je to ostao njegov predhodnik Horseback. Uprkos njegovom naporu da se očuva rezervat Kiowa-Komači, vlada SAD-a ga zatvara 1901 godine i pravi dva zasebna kampa. Quanah umire 1911 godine na svom ranču od nepoznate bolesti
    net
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  19. #39
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Indijanci

    NEPISANI ZAKONI APAČA

    Suđenja

    Kada Indijancu neki član plemena nanese zlo, on može, ukoliko ne želi lično da reši spor, da se požali poglavici. Ukoliko sam nije u stanju da se obračuna sa počiniocem, a smatra da mu je ispod časti da se obrati poglavici, bilo ko u njegovo ime može da obavesti poglavicu o tome, tada je neophodno da se obavi istraga ili suđenje. I optuženi i oštećeni mogu da imaju svedoke. Svedoci se ne prekidaju pitanjima, već oni jednostavno kažu šta žele o slučaju. Svedoci nisu pod zakletvom, zato što se veruje da niko neće lažno da svedoči o stvari koja se tiče sopstvenog naroda.
    Poglavica plemena predsedava tokom ovih suđenja, ali ako je stvar ozbiljna, poziva još dvojicu ili trojicu vođa plemena da sede sa njim. Oni određuju da li je čovek kriv. Ukoliko nije kriv, stvar je završena i oštećeni gubi pravo na osvetu, jer ukoliko želi da se lično osveti, to će značiti da se protivi presudi. Ukoliko se optuženi proglasi krivim, oštećena strana određuje kaznu, koju poglavica i njegovi saradnici najčešće prihvate.

    Usvajanje dece

    Ukoliko zbog rata ili drugih razloga deca ostanu siročići, što znači da su im oba roditelja mrtva, poglavica može da ih usvoji ili da ih da po želji. Odmetnuti Indijanci smeju, ako žele, da vode svoju decu sa sobom, ali ako ih ostave u plemenu, poglavica odlučuje šta će biti sa njima i tada sramota ne prelazi na njih.

    Slano jezero

    So smo dobijali iz jezera u planinama Hila. To je veoma malo jezero bistre, plitke vode, a u njegovoj sredini se uzdiže brežuljak. Voda je previše slana da bi bila dobra za piće, a dno jezera je prekriveno smeđim naslagama. Kada se ovaj sloj razbije, na njemu se hvataju kristali soli. Ovi kristali mogu da se isperu u jezerskoj vodi, ali se u drugoj vodi brzo rastope.
    Prilikom poseta ovom mestu nije nam bilo dozvoljeno da ubijamo divljač ili da napadamo neprijatelja. Sva stvorenja mogu da dolaze na to mesto bez uznemiravanja.

    Priprema ratnika

    Da bi bio primljen među ratnike, mladić mora četiri puta da krene u ratni pohod uz ratnike svog plemena.
    Prvi put dobija samo malo hrane. To mora da prihvati bez gunđanja. Ni na jednom od ovih putovanja nije mu dozvoljeno da bira hranu kao što to mogu drugi ratnici, već mora da jede hranu koja mu je propisana.
    Na svakom od ovih pohoda on je u ulozi sluge, stara se za konje, kuva i slično. On sam zna šta treba da se uradi, ne čeka da mu neko to kaže. Nije mu dozvoljeno da govori sa drugim ratnicima osim da odgovara na pitanja ili kada mu je tako rečeno.
    Tokom četiri rata, on mora da nauči sveta imena svih stvari koje se koriste u ratu, jer se, kada pleme krene ratnom stazom, obična imena ne koriste za stvari koje se na bilo koji način odnose na rat. Rat je isuviše ozbiljna stvar za to.
    Ukoliko su posle ova četiri pohoda ratnici uvereni da je mladić vredan, da je odmeren u svakom pogledu, da je u borbi ispoljio hrabrost, da je bez vajkanja podneo sve teškoće i da nije pokazao nimalo kukavičluka ili bilo kakve slabosti, on glasanjem može da bude primljen u veće ratnika; ali ako neki ratnik na njega ima bilo kakvih primedbi, on se podvrgava daljim probama. Ako ih hrabro izdrži, njegovo ime ponovo može da bude predloženo. Kada pouzdano dokaže da može da podnosi teškoće bez vajkanja i da ne zna za strah, prima se u veće ratnika u najnižem rangu. Posle toga nema formalnih ispita ili unapređenja, ali on zajedničkom odlukom zauzima mesto na bojnom polju, i ako časno obavi zadatak, može da ostane na tom položaju, a od njega može da se traži da pređe na viši položaj, ili on to može sam da ponudi, ali nijedan ratnik ne bi predložio da pređe na viši položaj osim ako vođe plemena nisu uverene da je njegovo držanje na tom položaju vredno hvale.
    Od ove tačke naviše, jedini izbor koji veće formalno vrši je izbor poglavice.
    Starcima nije dozvoljeno da predvode ratnike u bitkama, ali se njihov savet uvek poštuje. Fizička snaga se gubi sa starošću, a to je kobno za aktivno vođstvo.

    Plesovi

    Svi plesovi se smatraju religioznim ceremonijama i njih vode poglavica i vrač. Oni mogu biti društvene ili vojne prirode, ali nikad bez izvesnih verskih karakteristika.

    Ples zahvalnosti

    Svakog leta brali smo plod juke, mrvili ga i mleli i oblikovali ga kao kolač; pleme se tada okupljalo da bi se gostilo, pevalo i veličalo Usena. Svi su izgovarali molitve zahvalnosti. Kada ples počne, poglavice su nosile te kolače i rečima hvale dopunjavali uobičajene tonove muzike.

    Ratni ples

    Kada ratno veće donese odluku i počne da se priprema za ratnu stazu, počinje ples. Ovaj ples se sastoji od uobičajene pesme koju pevaju ratnici praćene udaranjem u esadedene, ali je igranje živje a usklici i ratni poklicči često skoro nadjačaju muziku. U ovom plesu učestvuju samo ratnici.

    Skalpni ples

    Kada se ratnici vrate iz borbe, priređuje se druga vrsta ratnog plesa. Ratnici koji su doneli skalpove iz bitke pokazuju ih plemenu; kada ples počne, ovi skalpovi se stavljaju na koplja ili motke i u toku plesa se nose oko logorskih vatri. Ovaj ples ima nešto više svečanog duha od ratnog plesa. I ovde ima ratnih usklika i pokliča, koji su često praćeni pucanjem iz oružja, ali je sve uvek uzvišenije nego u ratnom plesu. Kada se sklpni ples završi, skalpovi se bacaju. Apači ih nikada ne čuvaju jer se smatraju nečistim.

    Društveni ples

    Početkom septembra 1905. godine, objavio sam Apačima da moja ćerka Eva, koja se zadevojčila, treba da odbaci dečje stvari i preuzme svoj položaj mlade žene. Trebalo je da bude predstavljena na plemenskom plesu, i tada, ili od tada, ratnici imaju pravo da traže njenu ruku. Svi Apači, kao i mnogi Komanči i Kiove, pozvani su da se prve noći punog meseca u septembru okupe na velikom plesu na poljani na južnoj obali Medisin Krika, u blizini sela u kome se nalazio Naiče, bivši poglavica Čokonen Apača. Trebalo je da svečanosti traju dva dana i dve noći. Tokom priprema nije propušteno ništa što bi moglo doprineti zadovoljstvu gostiju ili savršenstvu verskog obreda.
    Da bi zemlja bila pripremljena za ples, trava je pokošena sa velike površine kružnog oblika.
    Pesmu je poveo poglavica Naiče a ja sam uz pomoć naših vračeva vodio igru.
    Prvo je Eva istupila i odigrala krug oko logorske vatre; a tada je, praćena jednom drugom devojkom, ponovo istupila i odigrala dva kruga oko logorske vatre; pa je sledeći put sa tri devojke odigrala četiri kruga oko vatre; ovaj obred trajao je oko sat vremena. Tada su nastupili vračevi koji su se skinuli do pojasa; tela su im bila čudesno ukrašena; posle njih pojavili su se plesači-lakrdijaši koji su silno zabavljali publiku.
    Onda su se članovi plemena uhvatili za ruke i dugo igrali u krugu oko logorske vatre. Svi prijatelji plemena pozvani su da uzmu učešća u ovom plesu; kada se on završio, mnogi stariji ljudi su se povukli i tada je počeo „ljubavni ples“.
    Ratnici su stajali u sredini kruga, a žene, dve po dve, igrale su naspram njih i određivale ratnike koji će igrati sa njima. Igralo se unapred i unazad po liniji od sredine do spoljne ivice kruga. Ratnici su stajali licem u lice sa po dve devojke, i kada su one igrale unapred ka sredini oni su išli unazad; zatim su igrale unazad prema spoljnoj ivici, a oni su ih pratili. To je trajalo dva ili tri sata, a onda se muzika promenila. Ratnici su se odmah ponovo okupili u sredini kruga, i ovoga puta svaka dama je birala ratnika za partnera. Ples je bio isti kao i prethodni, samo je sada igralo po dvoje, a ne troje. Tokom ovog plesa, koji je trajao do jutra, ratnik, ako je žena sa kojom igra bila devojka, mogao je da je zaprosi i ako se ona složi, posetio bi njenog oca ubrzo posle plesa i sklopio bi pogodbu za nju.
    U prilikama poput ove, kada se ples završi, svaki ratnik daje poklon dami koja ga je odabrala za partnera i igrala sa njim. Ukoliko je ona zadovoljna poklonom, on se oprosti od nje, ali ako nije, pitanje se pokreće pred nekim ko je za to nadlležan (vrač ili poglavica) koji određuje odgovarajući poklon.
    Za udate žene vrednost poklona treba da bude dva do tri dolara; poklon za devojku treba da vredi najmanje pet dolara. Međutim, devojke često dobijaju veoma vredne poklone.
    Za vreme „ljubavnog plesa“, vrač je prisutan među igračima da bi terao zle duhove.
    Možda više nikada neću imati priliku da okupim naš narod na plesu, ali ovi društveni plesovi na mesečini bili su u prošlosti veliki izvor naše radosti i verujem da neće biti zaboravljeni, ili se bar tako nadam.

    Diktirao Geronimo (1829-1909) tokom 1905. i 1906. godine, tada ratni zarobljenik u Fort Silu

    net
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  20. #40
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Indijanci

    Smrt i pogrebni običaji

    Stav Indijanca prema smrti - koju je smatrao proverom snage samog života - u potpunosti je bio u skladu sa njegovim karakterom i filozofijom. Prema njegovom dubokom uverenju smrt nije bila ništa strašno. Dočekivao ju je sasvim mirno i jedino težio da skonča časno jer je verovao da je to njegov poslednji poklon porodici i potomstvu. Samim tim žudeo je da umre u bici. Sa druge strane, smatrao je da je nečasno biti ubijen u svađi sa saplemenikom. Ako je čovek umirao u svom šatoru, bio je običaj da se njegov krevet iznese napolje da bi njegova duša mogla da napusti telo pod otvorenim nebom.
    Ako se zanemari način na koji će umreti, najznačajnije mu je bilo da se oprosti od svojih najdražih, posebno ako je imao malu decu koju je morao da ostavi za sobom da trpe oskudicu. Ljubav koju je Indijanac osećao prema porodici bila je toliko jaka da je duboko žalio za svakim izgubljenim članom iako je bezgranično verovao u duhovnu vezu sa mrtvima.
    Spoljašnji znaci žalosti za preminulim bili su daleko prirodniji i uverljiviji od primerene i dobro skrojene crnine karakteristične za civilizaciju belog čoveka. Raspuštali su kosu i sekli je u skladu sa stepenom srodstva sa čovekom koga su oplakivali. Dosledni ideji žrtvovanja lične lepote i ukrasa, odsecali su rese sa odeće i skidali nakit dok su ogrtače i ćebad ponekad skraćivali ili sekli na dva dela. Muškarci su bojili lica u crno a udovice i očajni roditelji preminulog imali su običaj da nanose povrede sami sebi sve dok im ruke i noge ne bi bile prekrivene krvlju. Pošto su se potpuno prepuštali bolu, nisu marili za ovozemaljska dobra i često se događalo da prvom prolazniku poklone svu svoju imovinu - uključujući i krevete na kojima su spavali i šatore u kojima su živeli. Za pokojnikom su naricali bez prestanka sve dok ne bi promukli ili ostali bez glasa. Ovaj melodični i zastrašujući zvuk od koga se cepa srce najviše je ličio na "naricanje" iz keltskih obreda.
    U stara vremena Indijanci iz ravnica sahranjivali su svoje mrtve na drvenim skelama ili na platformama koje su postavljali visoko na drveće. Pošto nisu imali oruđa kojima bi mogli da kopaju primerene grobove, to je bio jedini način da tela preminulih zaštite od divljih životinja. Pokojnike su oblačili u najbolju odeću i zajedno sa nešto malo ličnih stvari i ukrasa uvijali u nekoliko ogrtača, a zatim i u pokrov od neštavljene kože. Kao znak posebnog poštovanja, telo mlade žene ili ratnika ponekad su sahranjivali u novom šatoru zajedno sa stvarima za svakodnevnu upotrebu. Pored ovakvog šatora ostavljali su i činiju sa hranom - ne zbog toga što su verovali da duša može da jede i pije ili koristi ono što je koristila u ovozemaljskom životu, već da bi joj ponudili skromne poklone i na taj način odali poslednju počast. Odmah posle sahrane Indijanci su rasturali logor i odlazili na neko drugo mesto da bi mrtvog čoveka ostavili u dostojanstvenoj tišini i samoći.
    Indijanci nisu imali neki poseban pogrebni ritual koji su prihvatala i poštovala sva plemena iako su pogrebnu nosiljku uvek nosili odabrani mladi ljudi, a ukoliko je na njoj ležalo telo istaknutog čoveka i najhrabriji ratnici. Bilo je uobičajeno da se za poslednje boravište preminulog odabere uzvišenje koje dominira okolinom jer se sa takvog uzvišenja pružao veličanstven pogled. Ako je pokojnik poginuo u borbi, Indijanci su po veoma starom običaju prislanjali njegovo telo uz stenu ili drvo; prislanjali su ga u sedećem položaju i to tako da bude okrenuto neprijatelju da bi na taj način istakli neustrašivost svog saplemenika čak i u smrti.
    Postoji dirljiv običaj koji je najverovatnije nastao da bi se sećanje na preminulog održalo živim i bliskim u ožalošćenom domaćinstvu. Pramen kose voljenog pokojnika uvijan je u neku lepu tkaninu za koju se pretpostavljalo da bi on ili ona voleli da je nose da su ostali u životu. Ovakav "duhovni zavežljaj", kako su ga Indijanci nazivali, kačen je o tronožno postolje koje je postavljano na određeno mesto u šatoru - ono koje je smatrano počasnim. U vreme obroka posuda sa hranom stavljana je ispod postolja, a neka osoba pokojnikovog pola i starosti morala je da bude pozvana posle toga da tu hranu pojede. Na godišnjicu pokojnikove smrti porodica je pozivala saplemenike i delila im odeću i druge poklone i tom prilikom pramen je sahranjivan uz odgovarajuće ceremonije.
    Iako su Indijanci verovali u besmrtnost čovekove duše, nisu razmišljali o uslovima pod kojima ona najverovatnije živi u narednom životu. Ideja o "Večnim lovištima" je novijeg datuma i starosedeoci Amerike su je najverovatnije preuzeli od belog čoveka koji je gotovo sasvim sigurno njen tvorac. Primitivni Indijanac je bio sasvim zadovoljan da živi u uverenju da se duša koju je "Velika tajna" udahnula u čoveka vraća onome koji ju je stvorio. Pošto bi se oslobodila okova tela, duša se nalazi svugde; prožimala je celu prirodu, ali se i pored toga često zadržavala u blizini groba ili "duhovnog zavežljaja" da bi ostala u vezi sa svojim prijateljima čije je molitve mogla da čuje. Indijanci su smatrali da duša koja se odvojila od tela zaslužuje tako veliko poštovanje da čak ni ime pokojnika nisu izgovarali glasno.

    net
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


Stranica 2 od 3 PrviPrvi 123 ZadnjaZadnja

Članovi koji su pročitali ovu temu: 0

There are no members to list at the moment.

Oznake za ovu temu

Dozvole

  • Ne možete otvoriti novu temu
  • Ne možete slati odgovore
  • Ne možete postavljati priloge
  • Ne možete izmeniti svoju poruku
  •