SKENDERBEG I ALBANCI
- Albanci traže da se spomenici Skenderbega poruše
i smene spomenicima Sultana Murata –
Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik
Skenderbeg, sin srpskog vlastelina Ivana Kastriote i srpske vlastelinke Vojislave, jedna je od najznačajnijih ličnosti Balkana, koji se u XV veku borio za krst časni i slobodu zlatnu, a protiv polumeseca i turskog okupatora. Kastriot je patronim feudalne porodice, koja je odigrala glavnu i decizivnu, političku i vojnu ulogu u istoriji Albanije njenog vremena, što znači ne samo albanskog naroda, već i drugih naroda te zemlje, u prvom redu srpskog naroda Albanije. Sa koljena na koleno, sve do Ivana, oni su bili sitni vladari sitnih poseda u današnjoj Srednjoj Albaniji. Uvek vazali gospodara Srbije, pod čijom su se zastavom borili i na Kosovskom boju 1389. (Pavle Kastriot, ded Skenderbega), pa i posle toga, za oslobođenje Skadra od Mlečana (Ivan Kastriot sa svim svojim sinovima, pa i najmlađim – Ðurađom).
Nešto kasnije Ivan Kastriot je bio prinuđen da preda svoje sinove sultanu, da bi sačuvao vlast nad Krojom i ostalim posedima. Prilikom islamiziranja Ðurađ je nazvan Skenderbeg. Pod turskom zastavom on se ističe posebnom hrabrošću i posebnim vojnim sposobnostima, pa ga sultan unapredi. Misli se da je stigao do položaja sandžakbega, ali negde van Albanije. Posle očeve smrti i turskog poraza kod Niša (1443) od Mađara (Janko Hunijadi), on se odmetnu od sultana i vrati u Kroji, gde je izvršio pokolj nad poturicama, uzeo vlast u svoje ruke i pozvao sve vlasteline okolnih poseda da mu se pridruže. Tako je pod svojom zastavom i zastavama ostalih vlastelina okupio sve hrišćane današnjih teritorija Albanije, u prvom redu svoje Srbe (Crnogorce i Makedonce), a zatim i Vlase, Grke, Italijane, kao i Albance. Posle prvih pobeda nad Turcima, pohrlili su pod zastavu Skenderbega i vitezovi svih strana Evrope, posebno iz susednih zemalja i Italije. Naročito ga podržavaju vladari Srbije i Crne Gore, dok ga Dubrovnik proglašava i za Počasnog građanina.
Svojom borbom za krst časni i slobodu zlatnu Skenderbeg je učinio za sebe sve hrišćane Balkana i Evrope, pa i Papu u Vatikanu. Bez obzira na svoju etničku pripadnost, svi su ga hrišćani smatrali svojim bardom i herojem. Posebno Albanci hrišćanske vere, koji do tada još ne behu stvorili svoju feudalnu klasu i gospodu, pa nisu imali ni svoje vođe i heroje.
Skenderbeg je svoju administraciju vodio na srpskom jeziku, pa je i za monetu imao dinar, a zastavu sličnu srpskoj, sa dvoglavim orlom, ali crnim na crvenom polju. U njegovoj kneževini većina stanovništva je bila srpske i vlaške nacionalnosti. Albanci su još uvek većinom živeli po vrletima, baveći se stočarstvom.
U neprekidnim borbama protiv Turaka ubijeni su mu poglavito njegovi Srbi. Tako se ovaj elemenat topio i nestajao, pa se i broj Srba iz godine u godine smanjivao. Sa druge strane, albanski elemenat, kao kmetovi i stanovnici vrleti, manje je ubijen a više se množio. Seoba stanovništva Albanije za Italiju posle smrti Skenderbega skoro je ispraznila Srednju Albaniju od srpskog elementa. Oni koji se nisu iselili, vremenom su se albanizirali. Predeli, koji nisu bili ratna poprišta, kao današnja Severna i Istočna Albanija (Skadar, Kukes, Luma, Golo Brdo, Pogradec, Korča), još uvek su nastanjena u većini od Srba i pod vlašću srpskih velmoža. U XVIII veku će se i oni asimilirati od Albanaca, koji pod turskom vlašću i u službi Turaka stvaraju svoju feudalnu klasu.
U Skadar, glavni grad današnje Severne Albanije, pod turskom zastavom vladaju Crnojevići (Staniša-Skenderbeg Crnojević), zatim pirat Sulejman Mali, pa Mehmet-beg Resulbegović i Bušatlići, svi islamizirani Crnogorci.
Neosporna je činjenica da je borba Skenderbega protiv Turaka služila ne samo odbrani albanskog elementa od turske okupacije, već i nadvladanju ovog elementa nad srpskim. U narednim vekovima njegova će figura služiti Albancima da se nacionalno osveste i ujedine protiv turskog okupatora, ne samo albanskim pravoslavcima i katolicima, već i muslimanima.
Ipak je Skenderbeg više prisutan među Srbima, negoli među Albancima. Pogledajte samo folklor o Skenderbegu. Kod Albanaca imamo samo po koju kratku pesmu, i to novih vremena, dok kod Srbo-Makedonaca imamo čitav ciklus epskih pesama, pravih rapsodija, kao o Marku Kraljeviću i drugim istorijskim ličnostima Srba i Makedonaca, spevane još za života Skenderbega. Koliko za primer vidite delo Makedonca Avram Žungula: EPSKI PESNI ZA MAKEDONSKATA KRALSKATA DINASTIJA KASTRIOT, Solun, 1889. Srbo-Crnogorac Staniša, sin Ivana Crnojevića, kad je primio islam, nazvao se Skenderbeg, što nije slučaj i kod Albanaca za vreme turske okupacije, pre njihovog preporoda. Srbi će i svog biskupa dr Petra Bogdana proglasiti za Skenderbega Br. 2. Srbin Marin Bečikem je prvi koji piše serioznu istoriju Skenderbega, ali na latinskom jeziku, koji je tada bio jezik kulture i nauke, pa je i objavljuje u Rimu 1508 (?), ali sa pseudonimom Marin Barletius. Srpski biskup Frano Bjelić (1606-1643, Albanci su ga preimenovali u Frang Bardhi) godine 1636. objavljuje na latinskom jeziku knjigu GEORGIUS CASTRIOTES, VULGO SCANDERBEG. Negde u to vreme je napisao i drugi Srbin (ali je ostao anoniman) na ruskom jeziku delo PRIČE ZA SKENDERBEGA. O Skenderbegu je pevao i Njegoš u GORSKOM VIJENCU (1847), dok Albanizirani Srbin Jeronim de Rada je prvi “Albanac”, koji se u brazdi preporoda Albanaca obraća figuri Skenderbega i piše poemu NESREĆNI SKENDERBEG, 1896. Pa i Naim Frašeri, koji je spevao poemu na albanskom jeziku ISTORIJA SKENDERBEGA, 1898, nije Albanac, već muslimanizirani Vlah. O Skenderbegu će 1860. spevati dramu u stihovima SKENDERBEG i Makedonac Gligor Prličev (1830-1893), a ne i jedan jedini Albanac. Samo posle nacionalnog preporoda počeće i Albanci da mu pevaju, opet – hrišćani i – tu i tamo – po koji otreznjeni musliman.
Zahvaljujući Srbima-Makedoncima, pa i Vlasima, Albanci su počeli da prihvaćaju Skenderbega kao svog junaka, pa i kao svog nacionalnog heroja. Posebno se ovo odražava kod muslimana, koji ne znaju ni kako da ga nazovu. Sami Frašeri, Vlah, jedan od glavnih preporoditelja albanskog naroda, ni oca Skenderbega nije znao kako da ga nazove na albanskom jeziku. Njegovim imenom Ivan-Jovan nije mogao da ga pretstavi Albancima, jer su ovi znali da su to srpska imena, za njih neprihtvatljiva. Zato ga u početku nazvao Jan. Ali, kad je video da se tako nazivaju Vlasi i Grci, promenio mu je to ime u Ðon, što ne odgovara veri ovoga, jer nije bio katolik, već pravoslavac. Ime njegovog sina Ðurđa-Skenderbega albanizirao je u Ðerđ, a deda Pavla u Pal. Da se sin Skenderbega oženio Srpkinjom, kćerkom despota Srbije, albanski istoričari to još nisu rekli svom narodu.
Za prihvatanje Skenderbega od strane Albanaca značajnu ulogu su odigrali i albanizirani Srbo-Crnogorci i Makedonci, koji su ga od vremena smatrali svojim, jer je i bio njihov. Albanci su ovima nametnuli svoj jezik, ali su i ovi nametnuli Albancima svog Skenderbega.
U istoriji albanskog naroda, iako nije bio Albanac, Skenderbeg je odigrao izuzetno važnu ulogu ne samo za nadvladanje albanskog elementa nad srpskim u Srednjoj Albaniji, ne samo za nacionalni preporod Albanaca, već i za njihovo ujedinjenje pod njegovom zastavom i marširanje protiv turskog okupatora. Iako je Albancima muslimanske vere bilo jako-jako teško da se ujedine pod imenom i zastavom jednog hrišćanina, koji se i borio, pa i proslavio njegovom borbom protiv njihovog islamskog polumeseca, zahvaljujući svojim preporoditeljima, posebno pomenutom Naimu Frašeri, oni počinju da ga prihvaćaju, a posle oslobođenja Albanije od turskog ropstva, što je postignuto oružjem i borbom hrišćana Balkana, oni ga proglašavaju i za svog nacionalnog heroja, naravno – pretendiranjem da je bio Albanac, a ne Srbin.
Svetski naučnici, istoričari i istraživači, od vremena su rekli da je Skenderbeg bio Srbin. Rekao je to i njegov savremenik, Grk Teodor Spandugino Kantakuzino. Rekli su to i veliki prijatelji albanskog naroda, kao Austrijanac Von Hahn. Englezi su ga i uveli u svoju Enciklopediju kao Srbina.
I albanski su naučnici od vremena znali da je Skenderbeg Srbin, ali to ne samo što nisu rekli svom narodu, već su ga i indoktrinirali svojom falsifikovanom istorijom, pa i izuzetnom mržnjom, šovinizmom i rasizmom prema Srbima i svemu što je srpsko. Oni će intervenirati i u Redakciji Engleske enciklopedije da se skine ono Srbin pored imena Skenderbega. Teško onome ko se usudio da zucne što protiv albanske nacionalnosti Skenderbega, posebno pod socijal-fašističkom diktaturom Envera Hodže, koji se busao u prsa i za proleterski internacionalizam. Albanci su pod proleterskim internacionalizmom podrazumevali albaniziranje svega što im se sviđa, ne samo istorijskih ličnosti, već i teritorija susednih naroda.
Bio sam ja prvi, koji se usudio da Albancima kažem da Skenderbeg, njihov nacionalni heroj, svojim nacionalnim poreklom nije bio Albanac, već Srbin. Rekao sam im to na njihovom jeziku, usmeno i pismeno, što sam platio jako-jako skupo: uhapsili su me i osudili na 43 godina monstruoznog zatvora, više puta su pokušali i da me ubiju, odrali su me na živo 10 puta, razorili su mi porodicu, masakrirali su mi decu. U brazdi moje borbe za deenveriziranje, dešovinistiziranje i derasiziranje Albanaca, ja sam im to ponovio preko mojih studija i knjiga i po izlasku iz zatvora. Albanci su mi odgovorili zabranom mojih knjiga, paljenjem svih mojih knjiga sred Tirane, sataniziranjem i ponovljenim atentatima da me ubiju. Opevali su mi preko interneta i opelo, a svoje junake, isto tako preko interneta, pozvali da pođu u Ženevu i da me ubiju.
Makedonac dr Petar Popovski, poveden mojom makedonskom etimologijom prezimena KASTRIOT, posvetio se detaljnom studiranju problema i objavio u Skoplje 2006. voluminoznu knjigu od 1172 stranica velikog formata pod naslovom GEORGIJA KASTRIOT – ISKENDER, KRAL NA EPIR I MAKEDONIJA I VTOR ALEKSANDAR MAKEDONSKI, kojom nam dokazuje da je Skenderbeg bio njihov, makedonski. Ja sam mu tada odgovorio:
Kad bi se Skenderbeg digao iz groba i prišli mu Albanci muslimanske vere rečima: “Skenderbeg, ti je heroi ynë kombëtar, i shqiptarëve muslimanë!” (= Skenderbeže, ti si naš nacionalni heroj, Albanaca muslimana!), on bi pre svega tražio da mu to prevedu na srpski, jer albanski nije znavao ni reči, a zatim bi im odgovorio: “Pasja vero, a ko vam je to rekao?! Dajte mi sablju da im otsečem glave!” Kad bi mu prišli Makedonci Petra Popovskog i rekli mu: “Georgi, ti si našiot, makedonski geroj!” on bi im odmah odgovorio: “A od kad su se to moja braća Srbi preimenovali u Makedonce?!”
No, dok su mene satanizirali, protiv Petra Popovskog ovi Albanci još nisu preduzeli nikakve mere. Samo što su ga pokrili ćutnjom. Pa i mene, satanizirajući me, nigde ne iznose moje argumente za ono što pretendiram, da ne bi Albanci tim putem saznali istinu. Albanski se narod još uvek drži u srednjevekovnom mraku, što im je pre koje decenije otvoreno rekao nemački akademik, prof. dr Bernhard Tönes.
Ali, pre nekoliko meseci, Švajcarac Oliver Schmit je objavio svoje delo ISTORIJA SKENDERBEGA, koju su komercijalni Albanci odmah preveli i objavili na svom jeziku. Tu se za Skenderbega kaže i dokazuje da nije Albanac, već Srbin. Ovo je potreslo Albance Albanije i njihove dijaspore po svetu, jer više nemaju posla ni sa SERBINOM Kaplan Burović, niti sa Makedoncem Petar Popovski. Preko svega, knjiga Švajcarca je napisana na jednom svetskom jeziku, preko koga će svi saznati istinu o Skenderbegu. Sada se ovi Albanci vraćaju kod reči njihovog eks-ambasadora pri OUN dr Abdi Baleta, koji im je pre jedne decenije rekao: “Sa žaljenjem konstatiram da nam izlaze reči Kaplana Burovića”.
Uznemirenje Albanaca je stiglo do tog stupnja da su sred Tirane, značajne ličnosti, izjavile: “U Albaniji stvari će ići sve više naopako, dok se sa centra Tirane ne skine spomenik Skenderbega i ne postavi tamo spomenik Sultana Murata”. Citiram iz značajnog dnevnog lista Tirane PANORAMA God. VIII, Br. 2423, Tirana 02.VII.2009, str. 14, koji je najviše čitan u Albaniji. Ismail Kadare, koji nas stavlja na znanje za tu izjavu, ne donosi nam i ime te osobe upravo zato što je važna ličnost, moguće i njegov kolega. Ali nam zato iznosi ime Husamedina Feraj, pedagoga političkih i socijalnih nauka na Universitetu u Prištini, koji je, opet citiram Kadarea, izjavio: “Jedan drugi negator Skenderbega, ovaj put sa Kosova, piše crno na belo da je “antialbanac Ðerđ Kastrioti glavni protagonista komunističke istoriografije, unet u tekstove istorije od komunista”…Veliko je čuđenje što ovaj novi negator Skenderbega ima podršku u universitetskim krugovima, pa i u poluzvaničnim krugovima Albanije…”- piše Kadare, koji je javno, preko medija, pozvao Albance da mi zatvore sva vrata i da mi ništa ne objave.
Istina je voćka čudnovata. Što se više bore protiv nje, snažnije cveta i grana se.
Kako naglasih, Skenderbeg ima posebne zasluge za albanski narod, pa je prema tome i zaslužio da ga proglase za svog Nacionalnog heroja. Što nije i po nacionalnosti Albanac, to ni najmanje nije važno. Ako budemo izbacili iz naše istorije sve one ličnosti, koje nisu naše nacionalnosti, ne samo što ćemo time manifestirati flagrantni racizam, već ćemo masakrirati i unakaziti našu istoriju, učinićemo je svakako jadnom i siromašnom, kržljavom i rudimentarnom. U istoriji svih naroda imamo značajnih ličnosti, koje, po svom nacionalnom poreklu, pripadaju jednom drugom narodu. Mi, Jugosloveni, imamo Albanca Sinan Hasani, koji nam je bio ništa manje već predsednika Jugoslavije. To nama ni najmanje ne smeta. Naprotiv, i dičimo se, njim i našom nacionalnom tolerancijom. Ali, Albanci još ne poznaju nacionalnu toleranciju. Oni su utopljeni u muslimanski fundamentalizam, ekstremni nacionalizam, šovinizam i rasizam. Oni aktuelno žive sa jednom porobljenom dušom od jedne mržnje, koja ih razoružava od svake ljudske dobrote, kako to kaže albanski pesnik Xhemal Ahmeti, koga sam ja osvestio i doveo k ovom svom sadašnjem saznanju.
Ismail Kadare ni najmanje ne treba da se čudi što se traži da se umesto spomenika Skenderbega podigne na to mesto, sred Tirane, spomenik Sultana Murata, jer mnogi njegovi Albanci nisu ništa drugo do albanizirani Turci. Pa i mnogi drugi, ne samo islamske veroispovesti, turska su kopilad, što nam svakodnevno dokazuju njihovim postupcima i držanjem, njihovim rečima i predlozima, što nije slučaj samo u Albaniji, već i kod nas. Čestitam našem istoričaru Mr. Živko Marković, koji nam je to smelo izneo u njegovom značajnom delu KARAÐORÐEVA SRBIJA.
Albanci su još uvek u nacionalnom previranju. Iako se svaki od njih izjavljuje za Albanca, njihovi pogledi su upravljeni prema svojoj naciji, gde su im rođaci i grobovi pradedova. Svesni ovoga, vlastodržci Albanije su pokušali da ih albaniziraju nasilno, da ih asimiliraju. To su pokušali da učine i samnom. Rezultat – zna se i vidi se sasvim jasno! Pametni ljudi su nam od vremena rekli da se ovi problemi ne rešavaju asimiliranjem, već integriranjem i slivanjem, kako su se to rešavali kroz vekove.