Volela bih da na ovoj temi priđemo religijama i sektama iz drugog ugla.
Umesto da ih optužujemo za ono što nude, hajde da vidimo šta je to što
mi tražimo. Možda je krivica delom u nama?
Velike i dosadne religije insistiraju na moralnim načelima, pre svega.
Zatim na ritualima koji za cilj imaju očuvanje duha zajednice. Zauzvrat
nude duševni mir na ovom svetu i blagostanje na nekom drugom mestu.
Hrišćani i muslimani u raju, budisti i hinduisti u sledećem životu.
I? To je nezanimljivo.
Mladi bi sve sada i odma. Hteli bi da budu prosvetljeni, večno zdravi,
da putuju astralnim telima, komuniciraju telepatski, čitaju misli, a da
pri tom dobiju sve materijalno što se na ovom svetu poželeti može i
uživaju.
Iako želja za navedenim ne nudi mir, već samo razbuktava ego, to je
ono što očekujemo?
Ili grešim?