Ja nosim na duši jednog kanarinca Ćiru. Kada smo bili studenti, gazdarica nam je ostavila Ćiru na čuvanje, pokazala nam gde stoji hrana i kako da ga hranimo.
Međutim prošao je ceo dan, mi mu nismo dali da jede, jer smo zaboravili.... nismo imali naviku. Kada smo sledeće jutro stavljali hranu u malu posudicu ispred, videli smo da se Ćiro ne kreće uopšte, maltene ne mrda...Ja malo udarim u kavez i počnem da mu tepam...tipa ''Gde si Ćiki''..tako mu je i gazdarica tepala..Međutim Ćiki samo napravi obrt oko žice na kojoj je stajao i izvrnu se na leđa...Katastrofa...Ništa, podignemo Ćikija, namestimo ga na onu žicu da stoji, jer su mu se već ''prstići'' tako i savili, pa je mogao da se pričvrsti na tu žicu..
I dan danas se osećam krivom za njegovu smrt...
Možda bi on ugunuo sve jedno...ali mi to ne znamo...
Inače, nikada nisam imala kućnog ljubimca. Pretprošle godine nam je na mestu gde imamo maline došao jedan mali slatki psić, nazvali smo ga Murga. I taman kada smo se navikli na njega i kada smo hteli da ga odnesemo snahinom ocu, jer je on pokazao interesovanje za njega...on je pojeo negde nešto i otrovao se...Iako dugo nije bio sa nama, njegov nestanak se itekako osetio...
Tako da mi je potpuno razumljivo zašto je tuga za kućnim ljubimcem tako velika...