ili.. skrivene namere...
možda, taktika?
Imate li običaj da nekoga, ko vam je uputio sasvim jednostavan i jasan zahtev,
optužite da zapravo hoće s lica zemlje da vas zbriše? To su ona pitanja koja
počinju sa ''A jel ti zapravo hoćeš...'' I koliko zahtevaju odgovor, toliko su i
bezveze, jer je samo jedan odgovor tačan u glavi onoga ko pita.
Jel vi kad nešto hoćete idete preko Male Krsne i čekate da osoba sama shvati
šta vi zapravo hoćete ili ste direktni?
Mislim da roditelji najčešće upotrebljavaju tu frazu. Na primer, dete pita jel
može napolje, jer su svi drugari napolju, a domaći može da čeka, a oni kažu
''A jel ti hoćeš da me iznerviraš sad?''
''Ne, neću. Samo hoću napolje.''