I kada vas gadjaju kamenjem, guraju u stranu, vuku unazad, vi nastavite. Sledite svoj cilj, polako koracajte, istrpite svaku nedacu i uspeh je neminovan. Onda cete se osvrnuti, pogledati sve njih, bednike, koji i dalje stoje na istom mestu i rade to isto drugima. Ovog puta, vas ce velicati, govoreci da su oni zasluzni za vas uspeh. Oprostite i sazalite se, neka nisu pomogli, vi ste uspeli, a oni su ostali iza vas.
Oh you may not think I'm pretty,
But don't judge on what you see,
I'll eat myself if you can find
A better meal than me
mozda je trenutna nezainteresovanost ili gubitak koncentracije u pitanju...
ako postoje ljudi koji samo povisen ton razumeju, onda sa njima nesto nije u redu... da nisu mazohisti?
I kada vas gadjaju kamenjem, guraju u stranu, vuku unazad, vi nastavite. Sledite svoj cilj, polako koracajte, istrpite svaku nedacu i uspeh je neminovan. Onda cete se osvrnuti, pogledati sve njih, bednike, koji i dalje stoje na istom mestu i rade to isto drugima. Ovog puta, vas ce velicati, govoreci da su oni zasluzni za vas uspeh. Oprostite i sazalite se, neka nisu pomogli, vi ste uspeli, a oni su ostali iza vas.
a oni što viču sadisti
Oh you may not think I'm pretty,
But don't judge on what you see,
I'll eat myself if you can find
A better meal than me
Evo moj primer ‚‚vikanja‚‚
Postoje ljudi koji ne mogu da profunkcionisu i shvate nesto dok ne povisis ton, ali ozbiljno
U posti na koju sam svakodnevno upucena zbog posla koji radim, malo malo pa neka od radnica mi nesto smesta, te ne mogu toliki broj posiljki da saljem dnevno, te nemaju mnogo onih potvrda koje su pre svega besplatni papirici i bez njih posiljka ne moze da ide i tako...
Svaki put kada mirno, stalozeno, normalnim glasom, sa argumentima pokusam da im objasnim da nisu u pravu, ispadne i dalje po njihovom. Naprave me ludom. E kad mi je jednom pukao film pa sam podigla ton, pred punom postom, nije mi bilo vise bitno koga ima tu, odmah druga prica. Znaci, argumenti + povisen ton=dobitna kombinacija
Negde to prolazi, nije da mi je drago i da nesto ja tu likujem, ali ako moj posao ispasta zbog necije lenjosti i neodgovornosti, moram traziti model ponasanja koji tu prolazi.
Ja mislim da je vikanje baš drsko i bezobrazno
I da se, kod normalnih ljudi, postiže kontraefekat.
Oh you may not think I'm pretty,
But don't judge on what you see,
I'll eat myself if you can find
A better meal than me
isto.
na decu sam skoro prestala da vicem..
dobro sam ih vaspitala, umeju da me smire u sekundi.
a i besmisleno je, nista se ne resi, samo dizem tenziju bzv
na poslu vicem u dva slucaja
prvio, kad odlepim, i nije mi bitan efekat ni rezultat nego sam potuno nekontrolisana..to mi se desilo par puta u zivotu, nakon cega vrlo brzo odem iz te firme..ili ode onaj na kog sam vikala
drugi, kad se pravim da sam popizdela jer za odredjeni profil samo to pali..a i zgodno je kad steknes reputaciju lude i opasne, manje te njakaju
na sluzbenike koji me njakaju vicem kad sam bas nadahnuta
if you open your mind too much your brain will fall out
e ovo je stvarno tacno, moj dragi fura taj fazon, jer se u zivotu ispostavilo da najcesce lepim nista ne postizes, i onda kad negde digne frku, posle sve bude potaman... valjda misle, pusti ovog ludaka, nemoj da mi opet ovde pravi scene... naravno on to ne zloupotrebljava, ali tamo gde je bilo potrebe, postigao je efekat.
"ZAŠTO LJUDI VIČU?
Jednom je učitelj pitao svoje učenike:
– Zašto ljudi viču kad su ljuti?
Učenici su razmišljali neko vreme:
– Zato što izgubimo strpljenje, zato vičemo – reče jedan.
– Ali, zašto bi vikao ako je osoba pored tebe? – pita učitelj – Zar nije moguće govoriti tiho i lagano?
Učenici su davali još neke odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja. Naposletku je objasnio:
– Kada su dve osobe u svađi, ljutite, njihova se srca jako udalje. Zato moraju vikati jedno na drugo, da njihov glas premosti udaljenost i da se mogu čuti. Što su ljući, glasnije moraju vikati, jer je udaljenost među njima veća.
Potom je učitelj pitao:
– Šta se dogodi kada se dve osobe zaljube? Ne viču jedno na drugo, već govore tiho i nežno. Zašto? Njihova srca su veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala. A, šta se dogodi kada se još više vole? Ne govore. Samo šapuću i još više se zbližuju u svojoj ljubavi. Konačno, ne treba im više ni šapat. Samo se gledaju, i to je sve. Takve su dve osobe koje se vole.
Onda je rekao:
– Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte reči koje bi mogle da vas još više udalje, jer će doći dan kada će udaljenost biti tako velika, da više neće biti puta nazad."
I kada vas gadjaju kamenjem, guraju u stranu, vuku unazad, vi nastavite. Sledite svoj cilj, polako koracajte, istrpite svaku nedacu i uspeh je neminovan. Onda cete se osvrnuti, pogledati sve njih, bednike, koji i dalje stoje na istom mestu i rade to isto drugima. Ovog puta, vas ce velicati, govoreci da su oni zasluzni za vas uspeh. Oprostite i sazalite se, neka nisu pomogli, vi ste uspeli, a oni su ostali iza vas.
Lepo receno.
Vikao sam kao klinac, sto sam stariji sam sve tisi i sad je dovoljno da samo povisim ton i da vec to bude dovoljno dramaticno.
mhm..
Samo, to kod mene ima kontraefekat. Koliko god imam potrebu da otkačim nekoga
ko je neprijatan, prvo ću izaći u susret nekome ko ne larma.
Čak sam jednom nadrljala od sujetnog direktora kome sam prigovorila što nije izašao
u susret ženi sa dvoje dece, koja je ljubazno zamolila za pomoć, a poitao da pomogne
liku koji je danima urlao na telefon i pretio. Strašno mi je zamerio na prigovoru.
Večnost je čista sadašnjost.
desi se da neko sa mnom hoće da priča povišenim tonom. ako se to dešava na poslu, samo kažem da napusti laboratoriju. to kažem čvrsto i odlučno, bez nerviranja.
obično se zaprepaste kad to kažem, a onda im još kažem da su u akademskoj ustanovi i da nije primerena takva vrsta komunikacije.
obično supste loptu i pokušaju da se ponašaju ok.
a kod kuće, ako mi se neko obrati vikom, može samo da se slika - uopšte ga ne konstatujem.
где си пошла с крмељиве очи
Na poslu stvarno imam dosta ''vikača'', nezadovoljnih koji uđu u kancelariju sa nakom tenzijom. Jako je teško takve ljude smiriti, a poslovna etika je takva da ne dozvoljava da nekoga izbaciš iz kancelarije. Bukvalno si poneakad ''taoc'' nekih nevaspitanih ljudi. Čini mi se kada si potpuno smiren, da oni tek tada dođu do usijanja. Pokušavam nekim normalnim tonom da umirim situaciju, mada ponekad moram i ja malo da povisim ton, jer prosto ne vredi...ne možeš ih zaustaviti nikako...
Takođe, dešava mi se da me telefonom pozove neka sila i da ima neko svoje nezadovoljstvo, ustvari to su ljudi koji žele nešto postići za sebe pa im nikako ne ide i kako dobijaju moju negativnu konstataciju u smislu da to njihovo ne prolazi, to je tenzija veća. Tada spustim slušalicu kraj telefona i čekam da se taj neko ''sit izviče'',pa onda ja kažem šta imam...i naravno uvek je kako ja mislim da treba..ali jednostavno, ljudi pokušavaju na sve načine da dođu do nekog svog cilja..
Treba imati strpljena i ne popustiti samokontroli, jer bi veći sukobi bili neminovni...
Postoje neki ljudi kojima je verbalna agresija,popraćena visokom intonacijom zapravo jadni način da skrenu pažnju i nahrane svoj prilično oglodani princip samopoštovanja..i što je začuđujuće,postižu efekat galamom i "napad je najbolja odbrana"..
ne postižu ga uvijek,ali kod blagih i nekonfliktnih osoba,sklonih kompromisu i toleranciji,mogu da ga postignu..barem,neko vrijeme..jer graditi svoj autoritet i "istjerivati" pravdu verbalnim monolozima visokih frekvencija,mogu samo jako nesigurni ljudi,izgubljenog samopoštovanja i ojađeni..
Branim se od sebe,od tebe,od situacije,nisam kriv..al nemam argumente pa ću zato da vičem i da budem agresivan
Vrlo je teško odbraniti se od takvih tipova kad su u tvom okruženju..jedini način je sačekati da prođe tornado,da se izviču,da ih prođe emotivna reaktivnost ..ne postoji argumenti i činjenice,ne postoji dijalog...oni su monološka bića i poenta je napraviti kakav takav odbrambeni štit od njih..