Život posle ''potonulih lađa''...

[Vragolanka]

Jer muce se strasno. Verovatno neki od tih i dignu ruku na sebe, ne mora se ziveti, to je bio njihov izbor.

muče se, ali i to je njihov izbor, dobro si rekao.

[Čarapica]

e da mi je da se obesim al da poslije nekako saznam sta li ce za mene da kazu

[Sagacity]

Ne kažemo ''e super što hoćeš da me
ubiješ, taman ćeš mi olakšati'', već se pali alarm za samoodbranu. Ne
dozvoljavamo nekome/nečemu drugom da kontroliše da li ćemo živeti ili
ne. Čitav mehanizam za zaštitu života se aktivira i pošto je u direktnoj
suprotnosti sa depresijom, uništava je.

Slažem se sa ovim potpuno.

[Steppenwolf]

e da mi je da se obesim al da poslije nekako saznam sta li ce za mene da kazu

Reci ce "e, bogu hvala, resismo se ove namcoraste napasti sto stalno neke grobice pominje".

[Čarapica]

Reci ce "e, bogu hvala, resismo se ove namcoraste napasti sto stalno neke grobice pominje".

vjerujem da ces ti to da kazes al mislila sam da cujem i druga misljenja

[Steppenwolf]

ja ne bih volela da nadživim svoju decu. da verujem u boga, možda bi rekla: ne dao bog, ovako...

a ko im brani da žive?
ako imaš babu stariju od 60 godina, pozovi hitnu da vidiš da li će doći. neće.
jel to znači da ti lekari misle da baba treba da umre?
ako treba da se umire, neka ide po redu, samo toliko.

Ja bih rekao da se ti jako bojis starosti.
A nema reda u vasioni.

[Vragolanka]

jeste primetili da bračni parovi, stariji obično umiru jean za drugim, u nekom kratkom roku?
jeste primetili da ima i onih kojima umre mlad supružnik i nikada se više ne udaju/žene?
jeste primetili da ima onih kojima se isto to desi pa se oni ponovo venčaju?
izgube dete, naprave drugo?
ili izgube dete i umru od tuge (šteta što ne postoji medicinski izraz za ovaj fenomen, jer on nije ni nemoguć, ni redak)..
jeste primetili da ima žena koje ubiju dete na rođenju, ostave, odbace, zapostave? nastave da žive kao da se ništa nije desilo?
pričam o psihički zdravim ljudima.
ima nas raznih i svako ima neka svoja očekivanja i kriterijume u životu i od života.
neki od tih kriterijuma su za mene nejmljivo mali, nedovoljni... a na tražim mnogo. mislim da sam dovoljno jaka da se izborim sa mnogim stvarima, ali ne želim da gubim pojam o kvalitetu života, ili važnosti drugih ljudi u njemu, nikada. niti da dođem u situaciju da ikome budem na teretu. kamoli da me iko žali. to je osnovno, umreti kao čovek, stojećki. izlečiti sve što je moguće, a depresija je recimo izlečiva, ali samo lekovi nisu dovoljni.
ako nemaš snage u sebi i ako ne vidiš smisao ni u čemu drugom, sem u krupnim stvarima, ili drugim ljudima, nsi za život.
a mi ovde bzvz pričamo o krupnim stvarima. sitnice su bitne, ali ne znače ništa ako nema ko da im se raduje.
ne znam da li me je iko skontao, ali nije ni bitno.
ne odstupam ni milimetar, sve ili ništa u okviru mogućnosti. ali prihvatljivih.
možda nemam empatije, možda razumevanja, prema ljudima koji živew neke poluživote svakako nemam. borba je neka sasvim druga priča... i ne tangira me što me pogrešno kontaju neki od vas.
neka se svako zadovoljava i bori u skladu sa svojim karakterom. ja hoću maximum, uvek i od svega. jer strašno je shavatiti šta si imao ili mogao da imaš tek kada si uskraćen.

[Vragolanka]

Ja bih rekao da se ti jako bojis starosti.
A nema reda u vasioni.

ja samo želim da postoji mogućnost da biramo takve stvari.
to što ti pogrešno kontaš da li namerno, ili što nemaš potencijala, ne ulazim u problematiku. da crtam nemam nameru.

[Steppenwolf]

Pa mozes da biras da odes pre njih.
Ali ne bih da ti crtam, zamorila me ova depri prica.

[Zolton]

jeste primetili da ima žena koje ubiju dete na rođenju, ostave, odbace, zapostave? nastave da žive kao da se ništa nije desilo?
pričam o psihički zdravim ljudima.

ako su ovo zdravi ljudi... kakvi li su onda nezdravi

[Čarapica]

a mozda nezdravi ni ne postoje ... mozda smo svi zdravi samo su eto neki malo vise a neki malo manje zdravi

[Zolton]

a mozda zdravi ne postoje ... mozda smo svi nezdravi samo su eto neki malo vise a neki malo manje nezdravi

mada postoje i skroz zdravi ljudi... veruj mi

[Moonster]

Da li uvek vredi živeti?
Čak i onda kada vas napusti voljena osoba, kada umre..nestane, kada vas napuste deca..nema ih..?
Da li vredi živeti i kada znate da je dijagnoza takva da možete brzo umreti?
Da li je vredno uvek boriti se za život, čak i onda kada ne vidite bolje ni u blizini?
Šta održava čoveka u životu?

Ne, ne vredi uvek živeti.
Kada te napusti voljena osoba, zavisi koliko voliš i kako voliš, za neke da, jer idu dalje za njih su ljudi zamenjiva kategorija, za neke ne.
Kada umre, ako si zaista voleo, nema više smisla da se živi, samo se ispucava vreme do smrti, to je sve.
Kada nestane, do određenog vremenskog perioda vredi živeti i nadati se, nakon toga vraćamo se na gornju postavku.
Kada deca napuste vredi živeti, itekako, iako su nekoga napustila, živi se za njih uvek, jer šta god da urade, to su uvek deca toga ko je roditelj.
Kada nemaš decu, znaš koliko ti je vremena otprilike ostalo, vredi živeti, mada je suštinski besmisleno.
Da mogu brzo umreti ili da ću SIGURNO ubrzo umreti ?
Ako je da mogu umreti, vredi živeti, vredi se boriti protiv toga.
Ako je u pitanju situacija kada će osoba sigurno ubrzo umreti, ne vredi otezati, treba pozavršavati poslove, odabrati parcelu, kovčeg i slično, pa pre isteka vremena pobrinuti se za eutanaziju, dok osoba još ima elemente dostojanstva.
Da, ako misliš na opštu situaciju, da, vredi se broriti za život, jer situacija se uvek može promeniti na bolje.
Ako je nešto drugo u pitanju, zavisi od konkretne situacije.
Dve stvari čoveka održavaju u životu, fizička i psihička jačina i želja za životom, ako ijedno od to dvoje nestane, čovek umire.

[ljubičica]

Da li je srećna i voljena majka zaista srećna i da li je teški invalid nesrećan,
mi to ne možemo znati. Sreća i nesreća su načini na koje mi doživljavamo
neke situacije. Svačiji doživljaj je drugačiji.
Srećom pa su i ta stanja uma promenljiva.

U depresiji imamo gubitak volje za životom. To ide dotle dok ne oduzmemo
sebi život. I to nije ništa drugo do oblik kontrole. Ja kontrolišem koliko ću
patnje doživeti. Samo na pogrešan način..
Međutim, kada nam neko drugi ugrožava život, bila to bolest ili osoba, mi
ih ne doživljavamo kao spasioce. Ne kažemo ''e super što hoćeš da me
ubiješ, taman ćeš mi olakšati'', već se pali alarm za samoodbranu. Ne
dozvoljavamo nekome/nečemu drugom da kontroliše da li ćemo živeti ili
ne. Čitav mehanizam za zaštitu života se aktivira i pošto je u direktnoj
suprotnosti sa depresijom, uništava je.


Priču o tome ispričao je Paulo Koeljo u knjizi ,,Veronika je odlučila da umre''.

tako je.
zivot je sam po sebi opravdanje zivot. razlog za zivot.
jedini razlog da odlucim da umrem, je da budem u zavrsnoj fazi neke bolesti, nepokretna, i da moraju deca da me neguju.
to ne bih dozvolila, nikad.
u jednooj od onih serija , kaze covek koji je preziveo ausvic

znas, ja imam jednu tajnu. ja sam odmah, prvi dan kad sam stigao tamo, poludeo. i sad sam lud.
da nisam lud, odmah bi legao i umro od svega onog sto sam video o doziveo..

ja sam duboko ubedjena da covek ima u sebi neslucene kapacitete, i da se oni u kriznim situacijama pokrecu..

[Sagacity]

Kada umre, ako si zaista voleo, nema više smisla da se živi, samo se ispucava vreme do smrti, to je sve..

Uh, pa ti sada hoćeš da kažeš, da svakom kome strada partner, bilo da umre ili pogine itd. da više ne vredi da živi ?
Znači ako sam izgubila blisku osobu, da treba i ja da ne živim, jer je besmisleno?
Zašto?
Svako zaslužuje da nastavi život, na njemu je da li će ga prošlost opterećivati . Život je pun uspona i padova.

[Moonster]

Uh, pa ti sada hoćeš da kažeš, da svakom kome strada partner, bilo da umre ili pogine itd. da više ne vredi da živi ?
Znači ako sam izgubila blisku osobu, da treba i ja da ne živim, jer je besmisleno?
Zašto?
Svako zaslužuje da nastavi život, na njemu je da li će ga prošlost opterećivati . Život je pun uspona i padova.

Nećemo to dalje da razlažemo na sastavne delove, znam kuda to vodi i tamo je najbolje da se ne ide.
Dakle, samo pozitivno, u svakom smislu i pogledu

[Cruz]

svako od nas je bar jednom doziveo neko razocarenje i poraz i imao utisak da su mu sve ladje potonule, pa smo se podigli i krenuli dalje. jedini recept za nastavak je ne gubiti nadu, samopouzdanje, drzati osmeh na licu i kad ti nije do smeha i hrabro zakoraciti dalje...

[Sagacity]

Greška kod čoveka je uvek što pre sagleda loše nego dobro. I kada ima nešto dobro, što je vredno života, njega će boleti ono loše i tome će se prepustiti. Prosto to je te tako. Moj ujak je izgubio sina, poginuo je 1992.god. na ratištu. Bio je student, zanimljiva osoba totalno..ali eto..tako se desilo.
Moj ujak ima i kćerku, ali nju su potpuno zapostavili, zbog onog što se desilo sinu oni su se potpuno posvetili tuzi i nedostajanju sina. Tako da je i kćerka u istoj toj tuzi odrastala i ceo život su posvetitli sređivanju groba, gajenju uspomena, a život njihove kćerke je polako prolazio, a da se tome niko nije posvetio. Kasnije je i ona imala problema, e tada su se malo trgli...ali kasno nažalost.

Slažem se da je za osobu koja je u bezizlaznoj situaciji, koja je na samrti, na ''aparatima''.... eutanazija opravdana. Teško je invalidima, ali vidim da su neki sami za sebe srećni. Svaki polaz je iz glave. Treba biti pozitivan i treba znati biti pozitivan. Nikome ne ''cvetaju ruže'' svaki dan...Posle kiše, uvek je sunce..vazda bilo...

[DaDole]

Život jeste dar..nekad je i prokletstvo..ali,samo o nama ovisi sa koje strane ga uzimamo,mjerimo i vrednujemo,odnosno kad donosimo odluku da je prokletstvo pred kojim ćemo da se povijemo i kleknemo i odustanemo..nismo svi od istog "materijala " satkani..
...jedna starica koju poznajem dugo,izgubila je sve što se moglo izgubiti,dva sina u ratu,unuka i ognjište..u crno je zavijena otkad je znam i baš sam je neki dan srela na groblju i pitala je kako je..
"Dok me moje noge nose same i dok ova glava zna kud ide,dobro je dijete"..

[Mistery]

svako od nas je bar jednom doziveo neko razocarenje i poraz i imao utisak da su mu sve ladje potonule, pa smo se podigli i krenuli dalje. jedini recept za nastavak je ne gubiti nadu, samopouzdanje, drzati osmeh na licu i kad ti nije do smeha i hrabro zakoraciti dalje...

Tačno tako...jedino za sebe znam da ne mogu da se smejem na silu..odbolujem svaki odlazak zauvek, pustim da vreme prođe i idem hrabro dalje.

Ne znam i ne mogu drugačije, da, bilo je i crnih misli ali nikada nisu bile toliko jake da bih stvarno digla ruku na sebe.