e da mi je da se obesim al da poslije nekako saznam sta li ce za mene da kazu
jeste primetili da bračni parovi, stariji obično umiru jean za drugim, u nekom kratkom roku?
jeste primetili da ima i onih kojima umre mlad supružnik i nikada se više ne udaju/žene?
jeste primetili da ima onih kojima se isto to desi pa se oni ponovo venčaju?
izgube dete, naprave drugo?
ili izgube dete i umru od tuge (šteta što ne postoji medicinski izraz za ovaj fenomen, jer on nije ni nemoguć, ni redak)..
jeste primetili da ima žena koje ubiju dete na rođenju, ostave, odbace, zapostave? nastave da žive kao da se ništa nije desilo?
pričam o psihički zdravim ljudima.
ima nas raznih i svako ima neka svoja očekivanja i kriterijume u životu i od života.
neki od tih kriterijuma su za mene nejmljivo mali, nedovoljni... a na tražim mnogo. mislim da sam dovoljno jaka da se izborim sa mnogim stvarima, ali ne želim da gubim pojam o kvalitetu života, ili važnosti drugih ljudi u njemu, nikada. niti da dođem u situaciju da ikome budem na teretu. kamoli da me iko žali. to je osnovno, umreti kao čovek, stojećki. izlečiti sve što je moguće, a depresija je recimo izlečiva, ali samo lekovi nisu dovoljni.
ako nemaš snage u sebi i ako ne vidiš smisao ni u čemu drugom, sem u krupnim stvarima, ili drugim ljudima, nsi za život.
a mi ovde bzvz pričamo o krupnim stvarima. sitnice su bitne, ali ne znače ništa ako nema ko da im se raduje.
ne znam da li me je iko skontao, ali nije ni bitno.
ne odstupam ni milimetar, sve ili ništa u okviru mogućnosti. ali prihvatljivih.
možda nemam empatije, možda razumevanja, prema ljudima koji živew neke poluživote svakako nemam. borba je neka sasvim druga priča... i ne tangira me što me pogrešno kontaju neki od vas.
neka se svako zadovoljava i bori u skladu sa svojim karakterom. ja hoću maximum, uvek i od svega. jer strašno je shavatiti šta si imao ili mogao da imaš tek kada si uskraćen.
Pa mozes da biras da odes pre njih.
Ali ne bih da ti crtam, zamorila me ova depri prica.
ako su ovo zdravi ljudi... kakvi li su onda nezdravijeste primetili da ima žena koje ubiju dete na rođenju, ostave, odbace, zapostave? nastave da žive kao da se ništa nije desilo?
pričam o psihički zdravim ljudima.
a mozda nezdravi ni ne postoje ... mozda smo svi zdravi samo su eto neki malo vise a neki malo manje zdravi
a mozda zdravi ne postoje ... mozda smo svi nezdravi samo su eto neki malo vise a neki malo manje nezdravi
mada postoje i skroz zdravi ljudi... veruj mi
Ne, ne vredi uvek živeti.
Kada te napusti voljena osoba, zavisi koliko voliš i kako voliš, za neke da, jer idu dalje za njih su ljudi zamenjiva kategorija, za neke ne.
Kada umre, ako si zaista voleo, nema više smisla da se živi, samo se ispucava vreme do smrti, to je sve.
Kada nestane, do određenog vremenskog perioda vredi živeti i nadati se, nakon toga vraćamo se na gornju postavku.
Kada deca napuste vredi živeti, itekako, iako su nekoga napustila, živi se za njih uvek, jer šta god da urade, to su uvek deca toga ko je roditelj.
Kada nemaš decu, znaš koliko ti je vremena otprilike ostalo, vredi živeti, mada je suštinski besmisleno.
Da mogu brzo umreti ili da ću SIGURNO ubrzo umreti ?
Ako je da mogu umreti, vredi živeti, vredi se boriti protiv toga.
Ako je u pitanju situacija kada će osoba sigurno ubrzo umreti, ne vredi otezati, treba pozavršavati poslove, odabrati parcelu, kovčeg i slično, pa pre isteka vremena pobrinuti se za eutanaziju, dok osoba još ima elemente dostojanstva.
Da, ako misliš na opštu situaciju, da, vredi se broriti za život, jer situacija se uvek može promeniti na bolje.
Ako je nešto drugo u pitanju, zavisi od konkretne situacije.
Dve stvari čoveka održavaju u životu, fizička i psihička jačina i želja za životom, ako ijedno od to dvoje nestane, čovek umire.
Homo homini lupus est.
The others have failed - Learn from them but do not follow
tako je.
zivot je sam po sebi opravdanje zivot. razlog za zivot.
jedini razlog da odlucim da umrem, je da budem u zavrsnoj fazi neke bolesti, nepokretna, i da moraju deca da me neguju.
to ne bih dozvolila, nikad.
u jednooj od onih serija , kaze covek koji je preziveo ausvic
ja sam duboko ubedjena da covek ima u sebi neslucene kapacitete, i da se oni u kriznim situacijama pokrecu..znas, ja imam jednu tajnu. ja sam odmah, prvi dan kad sam stigao tamo, poludeo. i sad sam lud.
da nisam lud, odmah bi legao i umro od svega onog sto sam video o doziveo..
if you open your mind too much your brain will fall out
Uh, pa ti sada hoćeš da kažeš, da svakom kome strada partner, bilo da umre ili pogine itd. da više ne vredi da živi ?
Znači ako sam izgubila blisku osobu, da treba i ja da ne živim, jer je besmisleno?
Zašto?
Svako zaslužuje da nastavi život, na njemu je da li će ga prošlost opterećivati . Život je pun uspona i padova.
Homo homini lupus est.
The others have failed - Learn from them but do not follow
svako od nas je bar jednom doziveo neko razocarenje i poraz i imao utisak da su mu sve ladje potonule, pa smo se podigli i krenuli dalje. jedini recept za nastavak je ne gubiti nadu, samopouzdanje, drzati osmeh na licu i kad ti nije do smeha i hrabro zakoraciti dalje...
I kada vas gadjaju kamenjem, guraju u stranu, vuku unazad, vi nastavite. Sledite svoj cilj, polako koracajte, istrpite svaku nedacu i uspeh je neminovan. Onda cete se osvrnuti, pogledati sve njih, bednike, koji i dalje stoje na istom mestu i rade to isto drugima. Ovog puta, vas ce velicati, govoreci da su oni zasluzni za vas uspeh. Oprostite i sazalite se, neka nisu pomogli, vi ste uspeli, a oni su ostali iza vas.
Greška kod čoveka je uvek što pre sagleda loše nego dobro. I kada ima nešto dobro, što je vredno života, njega će boleti ono loše i tome će se prepustiti. Prosto to je te tako. Moj ujak je izgubio sina, poginuo je 1992.god. na ratištu. Bio je student, zanimljiva osoba totalno..ali eto..tako se desilo.
Moj ujak ima i kćerku, ali nju su potpuno zapostavili, zbog onog što se desilo sinu oni su se potpuno posvetili tuzi i nedostajanju sina. Tako da je i kćerka u istoj toj tuzi odrastala i ceo život su posvetitli sređivanju groba, gajenju uspomena, a život njihove kćerke je polako prolazio, a da se tome niko nije posvetio. Kasnije je i ona imala problema, e tada su se malo trgli...ali kasno nažalost.
Slažem se da je za osobu koja je u bezizlaznoj situaciji, koja je na samrti, na ''aparatima''.... eutanazija opravdana. Teško je invalidima, ali vidim da su neki sami za sebe srećni. Svaki polaz je iz glave. Treba biti pozitivan i treba znati biti pozitivan. Nikome ne ''cvetaju ruže'' svaki dan...Posle kiše, uvek je sunce..vazda bilo...
Život jeste dar..nekad je i prokletstvo..ali,samo o nama ovisi sa koje strane ga uzimamo,mjerimo i vrednujemo,odnosno kad donosimo odluku da je prokletstvo pred kojim ćemo da se povijemo i kleknemo i odustanemo..nismo svi od istog "materijala " satkani..
...jedna starica koju poznajem dugo,izgubila je sve što se moglo izgubiti,dva sina u ratu,unuka i ognjište..u crno je zavijena otkad je znam i baš sam je neki dan srela na groblju i pitala je kako je..
"Dok me moje noge nose same i dok ova glava zna kud ide,dobro je dijete"..
"Igram, pevam, lako mi je, niko ne zna kako mi je.."