Pa imas i nemas.
Ne mozes se vise igrati istih igara sa pubertetlijom ko sto si se igrala kad je bio mali.
Ne mozes ni da ga pratis u svemu.
Al mozes da osmislis nov nacin komunikacije.
Pa imas i nemas.
Ne mozes se vise igrati istih igara sa pubertetlijom ko sto si se igrala kad je bio mali.
Ne mozes ni da ga pratis u svemu.
Al mozes da osmislis nov nacin komunikacije.
ne razumem zašto toliko potencirate igru sa decom?
bitno je provoditi vreme sa njima, da li ćete gledati film, šetati, spremati klopu zajedno, pričati, svejedno...
sve manje imam vremena. sada jedva stižem da ispratim gradivo i ocene...
nikada nisam dozvolila da se vežu toliko za mene da ne mogu da funkcionišu drugačije, samostalni su, nisu razmaženi, ponekad prinuđeni da se snalaze sami. i dok su bili manji trudila sam se da ih učim da se igraju sami.
nisam imala pomoć, nisam ja tražila, niti očekivala, ali nije to jedini razlog... grozim se razmažene dece, dece koja po svaku cenu traže pažnju i onda kada uveliko prerastu uzrast kada na kmečenje dobijaju na volju. to nikada nije prolazilo. za neke se stvari nisu pitali, jer ne želim da mi se rezultat preterane posvećenosti, tj opsednutosti decom kasnije olupa o glavu.
uz to mi je uvek bilo potrebno i sada je neko vreme samo za sebe. kontam i njima. to moram da imam i ne dam ga nikome.
do prošle godine smo igrali fudbal, tenis, roleri, bicikle, šta god... nije mi problem da skačem, trčim, samo što su prerasli a ja više vremena nemam toliko. srećom prerasli su na vreme...
e da, oko domaćeg ne pomažem, tačnije ne radim umesto njih. ili neka nauče, ili neka spreme puškice, izostanak jedan dan takođe nije problem, ali pod uslovom da se spreme za sl. čas. ali da sedim pored deteta i sufliram dok radi domaći, ni u prvom razredu nisam to radila. objasnim ako nešto nije jasno, proverim, preslišam i to je sve.
jel oćeš iskren odgovor?
ja zapravo NE ZNAM štaznači korisno vreme provedeno sa detetom
ja nisam zaposlena, znači meni je najvažniji zadatak u životu da sredim stan, skuvam ručak i namirim decu
ali i pored toga, volim da ih na pola sata-sat pustim napolje same da igraju, volim i kad su unutra da se sami zabave, sami da urade domaći
ne zato što je meni teško, dosadno, zamorno.....nego što smatram da je to osnov samostalnosti...posle obavljanja svojih obavezua,da kad su mali da su sposobni da se sami animiraju
naravno, pročitam ja i dalje njima priču pred spavanje (ne svaki dan), to su divni trenuci i meni i njima
na kraju krajeva, imamo i mi majke pravo na svoje trenutke i da se od dece pola sata dnevno "odmaramo"
meni su korisni trenuci provedeni sa decom kada mi prepričaju šta je bilo u školi/zabavištu (imaju 6 i 8 god)
jao...ovo je moja majka radila stalno morali smo od a do š sve da joj ispričamo šta je bilo u školi.
međutim, ona je sa nama dosta putovala - sedne u auto i krene...ondašnja jugoslavija je bila velika, pa smo stalno negde išli sa njom....tako smo stvarno dobro upoznali sfrj, a ona je maloludirala sa nama - plivala, pecala...umela je da nam da osećaj bezbednog detinjstva.
i kad su moje devojke bile manje, često smo putovali - bar vikend odvojimo da trknemo negde, da promene sredinu...a raspust je bio za izmeštanje iz grada na najmanje mesec dana.
mislim da smo tu stvarno imali baš dobar odnos deca-majka.
где си пошла с крмељиве очи
ma briga je mene za stan..
Sam umela da dođem s posla i odmah se spustim na patos da se igram s njima.
Sve je drugo moglo da čeka. I čekalo je, veče, kad oni legnu da spavaju. Pa do
12 ili 1, a onda ujutru na posao..
Sad sam se izgleda umorila.
A gde su tate? Jel mogu oni da preuzmu malo obaveza na sebe dok se majka
poigra sa decom?
Večnost je čista sadašnjost.
to je kada ih razmaziš, ili držiš pod staklenim zvonom.
kada ih gušiš.
kada nemaš svoj život nego živiš njihov.
jedna moja drugarica još uvek vozi decu u školu, starije je 5-ti razred, a škola je par stanica od kuće. ne ume dete da pređe ulicu kao da živimo na autoputu, ima pasa lutalica itd.
zna šta je ko kome rekao na času, zna da li i kad koje dete ide pravo kući iz škole, a čije se zadržava u parku. zna šta je čija mama kuvala, čiji su se tata i mama posvađali, ko, gde, sa kim i kako živi... napravila je malu tračaru od svog deteta. svoju kopiju.
odlučuje još uvek šta će joj dete obući. ako se mala zakači sa nekim od dece u školi, mama momentalno ide da urgira. jer njeno dete nikada nije krivo, njeno dete na laže. da li je to malograđanština, ili neki individualni deformitet, ne bi znala da ti kažem...
pri tom ta devojčica ni svoj krevet ne namesti, kamoli da joj pomogne oko kućnih poslova. ako se ne kuva svaki dan različito nastaje opšti haos i histerija. a tek ako mama ode sa drugaricom na kafu, armagedon. ko će im postaviti ručak?
ona kuka na sve to, ali ne vidi svoj deo krivice. misli da je oličenje dobre majke i nikako joj nije jasno gde greši.
a, to.. ma de ti ode...
Al dobro, možda bi trebali da definišemo šta je posvećenost pre nego što krenemo da
pričamo koliko smo im posvećeni.
Večnost je čista sadašnjost.
od onog trenutka kada ga rodiš pa do kraja života si majka. ili otac, nebitno, roditelj. i više brineš nego što sebi dozvoljavaš da uživaš u njima, ma koliko se trudio da ne bude tako.
ali nikada ne prestaješ da budeš žena. ličnost za sebe. ostaju i dalje neke potrebe koje deca ne mogu da ispune.
ako zapostaviš sebe i posvetiš se kući, deci, mužu 101 % prestaješ da postojiš.
ne kažem da treba landrati, ali jedan dan, ili dva otići negde, biti sam, ili sa nekim, nebitno, što dalje od kuće, od dece, od posla, od svega. nebitno je šta ćeš da radiš, moraš da se okreneš sebi.
ne volim kada čujem kako neko opravdava loš postupak, ili veliča dobar izgovorima kako to radi za nekoga. mi smo pre svega sebična bića i masu stvari radimo za svoje zadovoljstvo. što je normalno i ne treba se toga stideti. ne umanjuješ time ulogu majke.
ja sam dok sam ih dojila trčala kući na svaka tri sata, sve je moralo da bude sterilno i pod konac, nisu smeli da zaplaču, nisam izlazila ako vidim tužnu facu, onda kada već postaju svesni da me neće biti neko vreme.
i rekla zayebite više svi. ne robujem nikome i ničemu. nije tragedija ni loša ocena, ni ako se pobiju, ni ako opsuju, tragedija je ako nemate komunikaciju. tragedija je kada ti je sve sporedno bitnije, kada decu shvatiš kao obavezu ili još gor zdravo za gotovo... pa te grize savest što se nisi danas igrao sa njima.
a ponekad biva i pola sata kvalitetnije provedeno nego ceo dan u praznom hodu. kada si u kući ali si nezainteresovan za njih, ne primećuješ ih. ili ih pustiš za komp, misleći da je dovoljno što znaš gde su. malo nam je čini mi se taj sistem vrednovanja 'posvećenosti' deci nesrazmeran.
a kako rastu tako se i njihove potrebe drastično menjaju. a majkama koje ne rade je pretpostavljam dosadno, pa su samim tim u lošijoj poziciji, ceo svet im se vrti oko dece. misliš da tako treba?
dešavalo se masu puta da sam umorna, da me mrzi da se bakćem sa loptom, da sam nervozna toliko da mi glasovi smetaju, da ne promerim kaznu kako treba, da popustim kada mi je lakše da ne budem dosledna... grize me savest. ali se dešavalo i dešavaće se. nisam savršena...
eto tako... možda se setim još nečega.
da mi traže život, ne bi se dvoumila.
ali da mi traže celu sebe, ne bi dala.
pa ne znam gde je granica u toj prisutnosti...
ne možemo precizno ni da definišemo, niti su sva deca ista, niti sve majke.
pa i sa narkomanima i kriminalcima su se roditelji igrali dok su bili mali. bar sa onima koji su rođeni u 'normalniom' porodicama. pa posle svi kažu ili da su ga roditelji (raspustili; što volim ovaj izraz), ili ga je povuklo društvo, ili da su mu roditelji divni ljudi, a šta njemu bi niko ne zna. neki se okidač desi u jednom periodu života. ima tu i gena, nije sve u lopti.
i tek sada mi je potpuno jasna ona fraza o maloj i velikoj brigi... neću više da pričam o povećenosti, videćemo šta će od njih ispasti.
sada idem da spavam ili ću da se srušim... preživeće valjda bez mene par sati...
pa jeste...ovo što kaže jeca - ima istine.
kod nas u ulazu uma jedna porodica u kojoj je majka radila i baš je dosta vremena provodila sa sinom, pored toga što je živela u zajednici sa svekrom i svekrvom.
jednostavno je, iako je običaj da babe i dede čuvaj unuke ''dok se mladi ne odmore od posla'', ona izvodila sina napolje, vozila bajs s njim....sećam se kako je godinama baš provodila slobodno vreme sa sinom.
taj sin sad ima oko 30 godina i, na žalost, totalni je kreten.
ne ume da skrpi dve unakrst, a bio je strašno dobro vaspitan kad je bio mali....hoću da kažem da je to njegovo strašno dobro vaspitanje dovelo do druge krajnosti - u baš neko (izvinjavam se na izrazu) debilno ponašanje. mučno mi je da vidim kako me, na primer, pozdravlja 4 puta kad ulazimo i izlazimo iz lifta.
na njemu se vidi da nema društveni život, ali zato redovno ga viđam sa cegerom u desnoj i spiskom u levoj ruci na pijaci.
dakle, ''provođenje vremena sa detetom'' nije uvek pozitivno, je l?
где си пошла с крмељиве очи
pa sad.. dal je to dete rođeno tako, ometeno u razvoju
il ga je majka omela vozeći s njim biciklu..
Večnost je čista sadašnjost.
nije ometen u razvoju. završio je fakultet, ali ne radi nigde....htela sam da kažem da možda majka nije prepoznala kakav joj je sin i insitiranjem na koječemu tokom godina je stvorila čudnu osobu.
stvarno je čudan. nije glup, jednostavno kao da nije svoj.
где си пошла с крмељиве очи
Ma istina, zaista roditelji mogu da naprave debila od deteta.
Moja bivša komšinica je jedan dan bila sva ponosna kako joj je ćerka otišla sama do Maksija, desetak stanica dalje, a ćerka treba u srednju školu da pođe. Tretirala je decu kao debile od samog rođenja i u debile su i odrasli, šta više ima da se kaže.
Oh you may not think I'm pretty,
But don't judge on what you see,
I'll eat myself if you can find
A better meal than me
imam ja slican primer u okolini prico, ali je otac bio preterano strog, generacija je s mojim muzem , nije ozenjen , radi na funkciji ali ..... ko da zivi u sredini proslog veka ( negde u vremenu mirjam romana , lepo vaspitan, uvek ljubazan (pateticno) , pomalo skrtica, ne pije , ne pusi etc etc ), ...otac i mama su mu bili na funkciji celog zivota ali po meni sve to djaba ....nemam soodvetnu rec za njega , sto kazes nije glup ali nekako nije ni pametan ....lupam
Ciji potpis?
dobro, da sad ne ispadne da ne treba voditi računa o deci...naravno, ima mnogo pozitivnih primera.
evo, moji poznanici imaju jedno dete. od malena su dosta radili sa njim, kupovali su mu dobre knjige, išao je na kurseve jezika, maksimalno su ulagali u njega....ali, to se nekako na njega dobro primilo.
student je u kembridžu, veoma je dobro vaspitan i vredan. a pamet je neosporna, naravno.
plus je lep dečko.
i otac i majka su se tom detetu našli, svako na svoj način....i mislim da je stvarno važno ako dete oseća da je brak roditelja skladan. ne samo skladan formalno, nego zaista da je skladan i funkcionalan.
где си пошла с крмељиве очи