Градови духови

[Ometač]

На свету постоје многобројна места која су донедавно била насељена, а у којима данас нема ни једног јединог становника

[Ometač]

Израз „град духова” први пут је на новинским страницама редовно почео да бива коришћен крајем седамдесетих година прошлог века, после посете шведског новинара Јан-Олофа Бенгтсона напуштеном граду Фамагуста на Кипру. Већина археолога вероватно се не би сложила да је израз „град духова” новијег датума. Јер, толико је градова духова који су, захваљујући умећу археолога, после низа векова одједном угледали светлост дана! Сетимо се само Кнососа на Криту… Али, то су већ археолошке приче.

Дакле, у репортажама Бенгтсон овако описује град:

„Асфалт на улицама попуцао је од сунца, а по тротоарима расту жбуње и коров. Данас, 24. септембра 1977. године, још стоје столови постављени за доручак, столњаци су још ту као и упаљене светиљке. Међутим, у граду нема живе душе. Фамагуста је град духова.”

[Ometač]

[Ometač]

Природне непогоде, ратови, несреће чији је узрок сам човек, то су све разлози који приморавају људе да напусте одређено место и онда се оно претвори у град духова. У пустош.

На примерима новијих градова духова можемо да закључимо и којим путевима се креће данашња цивилизација. Углавном, ништа од грађевина и велелепних двораца од којих посетиоцу застаје дах. Све то више личи на ђубриште усред кога стоје зграде које је боље заборавити, будући да делују застрашујуће. У градовима духовима, односно у градовима духова (јер живих становника у њима нема) и даље постоји већина кућа, али, становника нема.

[Ometač]

[Ometač]

Опустелих градова има на различитим странама света. Реч је првенствено о насељима без нарочитог архитектонског значаја, смештеним најчешће на местима до којих је тешко доћи и која делују језиво. Због тога су на известан начин и привлачни. Ако не баш свима, будући да ће некога и уплашити, занимљива су као подстрек за размишљање о пролазности. О томе шта човек оставља као вредност, али и као сведочанство свог боравка на свету.

Разлози који наводе мештане да до последњег напусте место у коме су живели, различити су. Понекад су економске природе. Тада становници хрле ка градовима у којима је лакше наћи посао или се нечим бавити. То је судбина многих напуштених градова поред затворених рудника. Понекад читаве градске области бивају напуштене после природних непогода, као што су поплаве, лавине, клизишта и земљотреси. Или после нуклеарних катастрофа, попут оне у Припјату, удаљеном само три километра од нуклеарне централе у Чернобиљу у бившем СССР-у (данашњој Украјини). Напослетку, неки градови постају „духови” због тога што њихово становништво страда због болести и ратова.

[Ometač]

Колманскоп (Намибија)

Колманскоп је град духова у Јужној Намибији. Некада су у њему живели рудари, копачи дијаманата, а сада га фотографишу једино запањени туристи који на тај начин себи обезбеђују неку врсту сетних разгледница из Намибије. Овде су имали продавнице, болницу, чак и балску дворану, позориште, спортски центар, па чак и коцкарницу. Сада је све то затрпано песком. Суноврат Колманскопа почео је после Првог светског рата када је пала цена дијаманата. Последњи становник напустио је град 1956. године.

[Ometač]

Тајнихам (Енглеска)

Смештен у Дорсету, у јужном делу Велике Британије, налази се Тајнихам. Прича о овом градићу особена је. Неколико дана уочи Божића 1943. године Министарство рата одлучило је да га употреби као полигон за минобацаче. Том приликом евакуисани су сви становници уз обећање да ће им село бити враћено по завршетку рата.

Међутим, 1948. године, Тајнихам је и данас власништво оружаних снага Велике Британије. Пре него што ће против своје воље напустити романтични Тајнихам, на вратима цркве мештани су написали следеће речи:

„Најлепше Вас молимо да се брижљиво опходите према цркви и нашим кућама. Напустили смо домове где су неки од нас живели генерацијама уназад. То смо учинили да бисмо помогли да добијемо рат те да људи буду слободни. Желели бисмо једнога дана да се вратимо. Хвала вам што се лепо опходите према нашем месту.”

[Ometač]

[Ometač]

Припјат (Украјина)

Град Припјат налази се на северу Украјине и све до 26. априла 1986. године био је пребивалиште многобројних радника који су радили у нуклеарној централи у Чернобиљу. У пречнику од 30 километара сви су напустили Припјат после нуклеарне несреће. Онима који су напустили град било је дозвољено да са собом понесу само путну торбу ствари. И то оних које нису биле озрачене! Припјат и околина бар још неколико векова неће бити сигурно место за људе да у њему живе.

[Ometač]

Крако (Италија)


Крако је место у близини Матере на самом југу Италије. Историјско средиште града исељено је 1963. године због клизања тла. У то време, Крако је имао нешто више од две хиљаде становника. Данас је то град дух. Додуше, као савршено место за снимање користе га филмски радници.

Између осталих, ту је сниман и филм Мела Гибсона о Исусовом страдању („Пасија”).

[Ometač]

[Ometač]

Гунканџима (Јапан)

На јапанском, Гунканџима значи „острво борбе”. То је једно од 505 ненасељених острва префектуре Нагасакија. Власништво је предузећа „Мицубиши” које је ту подигло куће за рударе који су угаљ црпли са дна мора. Зграде у Гунканџими прве су које су отпорне на тајфуне који често погађају околину.

Током Другог светског рата, острво је било пребивалиште корејских и кинеских затвореника осуђених на принудни рад. Вративши се у руке „Мицубишија” после рата, коначно је напуштено 1974. године када је затворен и рудник.

[Ometač]

[Ometač]

Боди (Калифорнија, САД)


Могло би да се каже да је Боди прави дух од места. Мали град, али напуштен у потпуности!

Стиче се утисак да једино Месец гледа на Боди, али људско око више оне… Некада је било настањено, али су га становници Калифорније напустили пре деценију и по, тражећи згодније место за живот. Никоме није јасно зашто им је Боди био тако неподношљив. Нико их није терао, ништа им се није непријатно десило. Сви су једноставно кренули негде другде у потрази за срећним животом и град оставили за собом.

[Ometač]