Sanjam...jer,jos uvek,sanjati znam!

[Ona jedna]

Da,ja jesam sanjar...i to onaj koji sanja otvorenih ociju...da li zmurim ili samo sanjam jer zelim da pobegnem...da pobegnem od svega onoga sto nemam moci da ''popravim''...mene boli sve ono sto boli meni drage osobe,boli me pomisao da im,mozda,nisam pomogla a mogla sam...kada bih mogla,kada bih imala moc da promenim ljude,da promenim njihovu svest...citala sam neko vece blog Zeljka Bosnjaka koji je na mene ostavio jak utisak...Blog nosi naslov ''DOK RAZMISLIM BIT CE KASNO''...steta je sto veci broj ljudi ne cita i nesto iz cega bi mogli izvuci neku pouku...
''Tinejdžeri su kao mladi majmuni, pa smo se i mi toga dana trebali cerekati na račun profesora, jer bio je školski dan i nitko nije nedostajao osim jedne djevojke. Ali zbog vrlo ozbiljnog ukora, tu na nastavi na gradskome groblju, svi smo šutjeli. Nosio sam Vericu, odnosno lijes s njezinim truplom koje je na ljetnoj vrućini smrdjelo, dok su svi ostali učenici na sprovodu izbjegavali podići pogled. Dva dana prije zabavljala se na tulumu, a onda je skočila sa desetog kata. I danas se pitam što su svi drugi radili dok je jedna osjetljiva osoba iz njihova društva odlučila ugasiti svoj život.''Zeljko Bosnjak
Da li smo u stanju da vidimo sta se desava sa nasim prijateljima ili smo,isuvise,zaokupljeni sobom i nekim trivijalnim problemima?!Gledajuci,posmatrajuci druge,zapravo,najvise ucimo....i znate sta?!Meni je muka od svega onoga sto vidim,gadi mi se nedostatak empatije,pogotovu,medju mladima...Nista oni ne vide i ne cuju...NISTA...
Nece oni videti sta se desava sa njihovim prijateljima,drugovima,drugaricama...a tako je malo potrebno da bi pomogli nekome ko je poceo da tone...i to na njihove oci,sto je najzalosnije...
Ni sama ne znam zasto sam stavila ovakav naslov,ali zaista imam zelju da zaspim i da se probudim onda kada ljudi postanu drugaciji,kada im se vrati osecaj za druge,kada shvate da svet ne postoji samo zbog njih i da nisu NIKO ako ne umeju da vole...jedne sam veceri pitala jednog,meni veoma dragog mladica,sa kojim sam mnoge zore docekala a koji ima 17 godina,ali i veoma zdrav stav o zivotu,prijateljima...pitala sam ga da li je vrednije osecanje VOLETI ili BITI VOLJEN...odgovorio mi je da je plemenitije osecanje VOLETI...jer vam je tada sve lepo,svet izgleda boljim nego sto jeste...ali vecina njih ne misli tako...
Neka mi ne zamere oni koji procitaju tekst,uznemirena sam i to s' razlogom...misli mi nosi oluja emocija tako da i ne stizem da ih pratim...tekst cu zavrsiti Zeljkovim citatom....
''Jel' biste vi osobno nekoga uvjeravali da ne vrijedi živjeti i jel' biste bacili kamen razbiti izlog neke trgovine? Koliko vas ja poznajem, ne biste, a ne bi ni moji prijatelji sa desetog kata. Ali jedna se Verica ipak ubila sa 17 godina. Zapravo, postala je smrskana žrtva onih koji su ušutkali svoj razum u uzbuđenoj masi. Tulum je prestao, Verice više nema i sprovod se odavno razišao. Ostali smo opet mi, s vlastitim svakodnevnim izborima. No, život će nas, sigurno, opet dovesti u situaciju biti dio mase. Život nas čak može dovesti i u situaciju biti na rubu da skočimo. O ishodu će odlučiti onaj tko bude imao čime odlučivati.''
Bojim se samo da dok se ne osveste ne bude kasno....
S' postovanjem....Ona jedna!

[Sagacity]

Da li smo u stanju da vidimo sta se desava sa nasim prijateljima ili smo,isuvise,zaokupljeni sobom i nekim trivijalnim problemima?!Gledajuci,posmatrajuci druge,zapravo,najvise ucimo....i znate sta?!Meni je muka od svega onoga sto vidim,gadi mi se nedostatak empatije,pogotovu,medju mladima...Nista oni ne vide i ne cuju...NISTA...

Koliko empatija oduzima ljudske energije? Puno. Možemo biti empatični prema bliskima, ali je teško biti empatičan za ceo svet. Tu postoji kultura ponašanja i obzirnost prema drugima. To je već stvar vaspitanja. Neko ga ima, a neko ne.

I ja sam neko ko saoseća sa drugima, ali nekada nekim ljudima ne možeš pomoći. Oni su već u svojoj glavi doneli neku odluku.
Možemo sa potencijalnim samoubicom razgovarati danima, ali ako on sam ne oseti smisao života i nađe razlog da živi, džaba naša priča. Nekada se ljudi ponašaju na način da nama sa strane deluju sasvim normalno, ali unutar njih nešto ''duboko kuva''. Teško je dopreti do takvih ljudi. Takvi ljudi su posebno povučeni u sebe i teško ih je pokrenuti. A s'druge strane ti ne možeš da primetiš njihov psihički problem.

Tako da ne znači da je uzrok nečije depresije, samoubistva itd...naša neempaitčnost, već i neka problematika koja je duboko u njima i do koje malo ko može dopreti.

S'druge strane, mnogi ljudi su već i u nekim svojim problemima, pa su i oguglali na sva dešavanja oko njih..., smatrajući da to nije njihov problem...da bi im to tek bilo previše...

Mogu osuditi ljude za neki nemar ili kako ti kažeš nedostatak empatije, ako imaju zaista mogućnosti da nekom izađu u susret i da taj njihov pokušaj sigurno može imati efekta...a oni ne učine ništa...

Mada, mnogo ima više onih koji su i sami u haosu...

[Ona jedna]

Slazem se s' tobom...ali ima jedna izreka koja kaze da je vece zlo onoga koji ga moze spreciti a ne sprecava ga...a to je bas iz razloga jer su ljudi,ne svojom krivicom,preokupirani sobom i sopstvenim problemima...ali znam i one koji kazu da ih se tudji zivoti ne ticu...ja ovde govorim o ljudima iz sredine,o ljudima koje poznajemo...