za blog : "da li kratke price lice?"

[petrana]

nije red, al se mora

Srela sam danas jednog drugara iz mladjih dana, jedno dete vozi u kolicima a drugo pored kolica. Pitam ga: "Gde si ovo naso. Ajde reci kojim si putem to isao i ovo nasao da i ja idem tamo " A kazem ovoj maloj pored kolica "Ukrascu ti guzu.", a ona meni "E neces.". I pozdravim se sa "ćao", a mala "ćao", opet ja "ćao", kad ona opet "ćao", i tako dok nisam ukapirala da njena mora biti poslednja.

[petrana]

More

"Zivot je more,
pucina crna,
po kojoj tonu
mnogi sto brode...".
Igrala sam folklor u jednom drustvu. Imali su grupu mladjih i grupu starijih igraca, mi smo im bili ko maskote. I tako, u autobusu svi zajedno, i ovi stariji su pevali nase zabavnjake. Secam se kako mi je ta pesma bila cudna. Dugo mi je to bila jedna od pesama koju cu da zapevam kad se skupi drustvo, pevljiva je a i deluje kao da prica o necem jako znacajnom, o zivotu. I sad, da li je u toj pesmi covek riba ili je covek ribar kog nosi brod i da li je ta pucina crna zivot ili smrt? A pesma koja je meni ustvari bila bas u srcu jos od nekih sest sedam godina
"Pozdarvite moga tatu,
tamo iza sedam gora,
pozdravite moga tatu,
na talasima plavog mora..."
Plavog, ne crnog mora.

a sad mi u usima : "na pucini plavog mora, ljuljao se val
kao neki tromi medo, kad krene na bal"
Rambo

[petrana]

********* i u snu

Sanjala sam da se uvela na forumu cenzura,
da se prate reci koje se pojavljuju, i da postoje neke reci koje ne smeju da se koriste.
Sedim u nekakvoj kancelariji te cenzure, a glavna cenzurantkinja je moja zamenica direktora. Ono, ona nije losa al je malo preka, jedina je razlika sto u snu ima malo drugaciju frizuru, i nekako malo opasniju facu. Zavalila se u fotelju, klati se i posmatra ekran kad ce da se pojavi opasna rec.
I odjednom zapisti, kao ono znak za uzbunu i na ekranu crveno svetlo i rec koju je neko upotrebio u postu: POL.
Ja izbecila i kazem joj: "Pa sta je u toj reci strasno." Ona kaze nesto tipa, to je jedna od zabranjenih reci.
A onda ja kazem nesto kao: "Ali, kako ces napisati tekst o romanticnoj ljubavi bez pola?"
I pocnem da se smejem, to je ono najzesce, i probudim se iz sna od smeha. Ne znam da li vam se to desilo u zivotu, meni je ovo drugi put. Prvog se sna ne secam, znam da je bila neka mnogo smesna recenica u kojoj se pominju kokoske, i pocnem da se smejem i probudim se. To bilo davno.
I evo ovo sad. Probudim se od smeha, 4 i 30. Setim se koliko puta mi nije uspelo ujutro da se setim sta sam sanjala i nekako nagovorim sebe da ustanem i zapisem u svesci osnovno. Bilo mnogo neverovatno, pa reko ima da mi ispari iz glave.

[gedza]

[petrana]

hvala gedza

[marlon]

petrana ja sam sokiran....

[petrana]

[quote author=marlon link=topic=725.msg14052#msg14052 date=1258499504]
petrana ja sam sokiran....


[/quote]
cime? bas me zanima

[petrana]

Citanje

U srednjoj skoli vise nikog nije bilo stid da kaze da ne voli da cita, to se bas cesto moglo cuti. Ali, cim na red dodje da se za lektiru cita neka knjiga sa malim brojem stranica, svi polete da je uzmu, da je i oni procitaju. Kao da je problem bio u kondiciji. Mozda su bas svi srednjoskolci i srednjoskolke potajno mastali o tom da imaju dara za pisanje, sto je podrazumevalo i dar za citanje, ali nisu imali kondicije za to, kao sto je bilo i malo fudbalera, a svi su pokusavali tako nesto.

I kada je na rad dosao Molijerov "Tvrdica", knjigu nisam mogla naci ni u jednoj biblioteci, knjizari i slicno. A bilo mi je negde na uglu secanja kako je stajao citav red uzanih knjizica sa tom recju tvrdica, u nasoj, skolskoj biblioteci. I krene se u potragu preko majkinih prijateljica kad Jedna, i to prva kojoj sam se obratila, vec je uzela da na poslu fotokopira "Tvrdicu" i kaze da ce je kopirati u tri primerka. To su bili zaceci fotokopir masine, tada jos nije postojala ni jedna fotokopirnica u gradu, kopiralo se na poslu za dzabe, ali si mogao da odgovaras za to sefu. ALi, kada se radi o citanju, koja majka ne bi pozelela tada svojoj cerki da bude obrazovana i nacitana. Stigao mi je glanc nov primerak. Listovi su bili priljubljeni jedan uz drugi trebalo ih je pazljivo prevrtati. Po prvi put sam drzala kopiranu knjigu u rukama, poprilicno me to bacilo u neki osecaj cudan; ono sto sam drzala da je cudo drustva, ono sto je bilo moguce tamo nekim ogromnim velikim ljudima, onimm cija su se imena stampala na koricama, sad radi majkina prijateljica.

I u ovom momentu mogu da se setim tehnoloske nevinosti tog vremena. Jedan poveci broj devica je te sedmice lezalo u svojim krevetima i citalo Molijerovog "Tvrdicu", svaka se nadajuci da ce bas ona na tom pismenom zadatku zablistati kao rasna leptica na kao pamuk belom papiru vezbanke. Pisaci stolovi u beloj svetlosti najobicnijih elektricnih lampi iz proslog stoleca, bez tastatura i ekrana. Kisni dani ostavljaju srednjoskolce nasamo sa knjigom i muzikom sa radija ili u najboljem slucaju sa neke mini linije.

[marlon]

iskrenoscu petrana....

[Пркос]

Mozda i lice,samo ih treba uvek iznova citati...pouku izvuci...i ne zaboraviti...
Evo jedne poucne price.

Jednog dana, moj prijatelj je otvorio jednu
od fioka koja je pripadala njegovoj ženi. Izvadio je jedan zamotuljak u
ružinom papiru i rekao: "Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno."

Odmotao je paketić i bacio papir, a onda se duboko zagledao u biranu
svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre
otprilike osam ili devet godina. Nije to nikada upotrebila. Čuvala je
to za neku "specijalnu priliku".

"Dobro... ja mislim da je sada prilika za to." Prišao je krevetu i
položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati na sahrani.
Njegova žena je umrla. Okrenuo se prema meni i rekao: "Ne čuvaj nikada
ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je
specijalan."

Još uvek se sećam njegovih reči... one su promenile moj život. Više
čitam, a manje čistim. Više sedim na terasi i uživam u pejzažu, i ne
smeta mi korov u vrtu i nepokošen travnjak. Provodim više vremena s
porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je život u suštini jedna
celina ispunjena užicima, a ne kurs preživljavanja. Više ništa ne
čuvam. Upotrebljavam moje kristalne čase svaki dan. Obučem moj novi
sako, kad idem u supermarket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji
parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim.
Fraze: "jednog dana" i "jednog od ovih dana" nestale su iz mog rečnika.
Ako nešto vredi videti, slušati ili raditi, onda ja to želim videti,
slušati ili raditi SADA. Nisam siguran u to, šta bi žena mog prijatelja
uradila, da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi svi
verujemo. Mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom,
svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare
prijatelje i molila za oproštaj zbog nekih nesporazuma, i pomirila se s
njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineski restoran, to je njena
omiljena hrana.

Upravo ove neuradjene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da
su mi sati izbrojani. Smeta mi što sam prestao da vidjam moje dobre
prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo nazvati. Smeta mi što ne
pišem pisma, koje sam mislio pisati "jednog od ovih dana". Smeta mi i
žalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće,
koliko ih volim. Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili
čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smehom ili radošću. I
svaki dan kažem sebi samom, da je danas jedan specijalni dan... Svaki
dan, svaki sat, svaki minut... je specijalan.

Da to je jedna od mnogih prica....

[petrana]

glagol "misliti"

Nema mi tuplje, gluplje, napornije, dosadnije reci od reci mislim. A tesko je se otresti ko da je krpelj, to je jedna krpeljasta rec. Branim se od nje jos od pelena . Pocne sa onim kada ti govore stariji, secanja kao iz crtanog filma, oni sto im vidis noge ti govore: "I ti mi mislis." ili "I ono mi misli.". U ono vreme su se jos uvek prosvetni radnici borili protiv te nemani i redovno nam, barem po tri puta na dan, isporucivali lek u obliku teksta: "Ti mislis! Sta ti ima da mislis. ". Secam se tih pokusaja da ukapiram sta su nam hteli reci sa te dve recenice. I ko zna koliko puta sam bila na pragu predivnog oslobadjanja od tog nestvarnog glagola, i opet. Ko opaka bolest, stetocina, odnekud se pojavi i natovrlja, ne mozes je se otresti. I , verovatno je prosto treba prihvatiti. Pa nije ni ona kriva sto je rec. Rodila se i ona medju morem drugih lepih, podgojenih, stipkavih, vrckavih, lepuskastih reci. Bori se za opstanak, namece, trudi da zazivi. Reci je bez predrasuda, nonsalantno, kao sto Parizanka zabacuje esarpu oko vrata, zaista radeci sasvim prakticno nevaznu stvar na ovoj zemlji, ali sa uzivanjem kao da popravlja suncev sjaj.

Pokusavam da dopustim sebi sliku jedne takve dame, kako seta u noci kroz privatni park, nekog markiza ili sta vec, mada je to krajnji trud, i zaista je pretesko u masti jedne zene dozvati potpun lik neke druge zene, drugacije zene. To je pre zujanje od slike, a ne slika. Pojavljuju se njeni delici i nestaju, menjaju ih drugi, nedoreceno. Ali ipak, da se naslutiti, ne misao, vec glad.

[petrana]

Plivačica

Velika šteta je učinjena našem gradu, njegovim stanovnicima, mladim naraštajima, njihovom stasavanju, kulturi... Šta sve se tu ne bi dalo navesti, nisam nikada razmišljala o tom šta je medju tim pojmovima stvarno a šta izmišljeno za govore na državne praznike. Ali, i kad razmislim, ne mogu dalje od onog što su mi utuvili u glavu. Znači, velika je šteta učinjena našem gradu.

Izgradjena je prva fontana u našem gradu i objavljen je konkurs za izradu skulpture koja bi se stavila u centar fontane. Umetnici, vajari, radili su šta su znali, nije bilo nekih ograničenja. Vrlo brzo je komisija izabrala kamenu plivačicu, "Plivačica", tako joj je bilo ime. Neverovatna, neočekivana kamena ženska prilika je osvanula na najvažnijem mestu našeg grada.

Veličanstvena. Rukom je zabacivala kosu nazad, prkosno, bez prekida. Jednom nogom zakoračila a tvrdoglavo ostajala na mestu. Nasmejana sam prolazila kraj nje, izmišljajući raznorazne razloge za te šetlje po gradu. Opčinjena lepotom sam gledala bez stida neverovatnu, zaboravljenu žensku figuru. Spartanka sa grudima, malim, jakim. Oblog ali stegnutog stomaka, neverovatno jakih nogu, ni najmanje nije ličila na žene u gradu, na žene na ovoj planeti koje se vide. Bila je to neka žena, devojka, koja se ne vidi, pa je vajar pokazao, pokazo mladeži, da se zna.


I digla se uskoro nezapamćena buka oko plivačice. Povikali svi ljudi koji su imali karakternih osobina da se ona skine. I skinuše je. Kažu da su je bukvalno bacili negde na neku livadu van grada, i da se umetnik žalio zbog takvog ophodjenja prema njegovom delu. Jeste da su ga pošteno platili pre nego što se nije pokazalo šta su kupili, ali, to je ipak njegovo delo.

[petrana]

Vodopad

Leto je dušu dalo za moj plan. Jedini problem je što je malo daleko, ko će iščekati toliko. Ali vredi. Leti rade bašte, muzika se na otvorenom lakše prima. Jedno je kada sediš u kafiću, zagušljivo, prigušeno svetlo. Al' prigušeno prostorom. Tako se i muzika ponaša u kafićima, stešnjeno, stisnuto za gušu. Nema tu prave romentike. Da Mocart kojim čudom obiđe današnje kafiće, odmah bi sam zabranio da se na takvim mestima sluša. Malte ne, njegova se volja i sprovodi. Ali zato, da vidi letnje bašte, puko bi od jeda što tu ne može i njegovo dupe da seda. Sve je tu spremno za maštanje, samo treba dobro namestiti termin. Naveče ne ide, možda popije pa me se i ne seti, ili , još gore, pomisli da je to samo provod. Još vam ne rekoh, plan mi je da nadjem muža.

Prvo, definitivno je da mora biti leto. Vremenska uža odrednica, dan. Raspitam se kada je u njegovoj firmi pauza. Zovem ga na kafu. Već sam odabrala letnju baštu jednog kafića u gradu, savršeno doteranu. Imaju čak i veštački vodopad u više boja. Muzika je odgovorna da istakne nežnosti mog srca. Lagano ću da vraćam šoljicu na tacnu, tiho da pričam. Odatle se lepo vidi gradski park. Istaći ću kako volim prirodu, životinje, a decu naročito.

Bilo bi pametno da proverim i horoskop za tu sedmicu. Takav plan mogu samo zvezde da poremete.

[Man]

Bio sam tako slobodan da sve tekstove prebacim u tvoj blog. :raz_064:

[petrana]

[quote author=Manijak link=topic=725.msg15608#msg15608 date=1260027828]
Bio sam tako slobodan da sve tekstove prebacim u tvoj blog. :raz_064:
[/quote]
jooj
imam mnogo gresaka
ko ce to da ispravlja

[Man]

ti :raz_097:

p,s. napravljene dve kategorije

[petrana]

Bio je to težak životni zadatak. Svi zadaci koje mi je država stavljala na pleća, nisu bili ni prineti ovom. Bilo mi je svega sedamdeset tri godine a senat je zahtevao, svi senatori do jednoga, zahtevao da se povučem. "KADA" pitao sam, "Koliko godina mi dajete?". A oni, te proklete derikože, oni su se zacerekali i jedan se drznuo da nešto izfilozofira. "Vama samo životna kupka može pomoći." . Meni da filozofira! Ne mogu reci ni: "kao mail sam bio dete", i tada sam imao u glavi pola državnih poslova, tačnije, samo me vojska još zbunjivala, i to više zbog loše kuhinje nego što mi je neka aktivnost tih šupogljoglavaca bila nepoznata.
I šta mi je bilo činiti, pozvao sam u pomoć stare spise, čuvao sam ih za neku takvu priliku, priliku u kojoj se sa ljudskom glupošću ne može izaći na kraj. Par puta abraka dabra, par dabra abraka i bio sam u USA, oktobar 2009. Nije da je bilo lako, bilo je naporno privići se na sasvim nepoznate uslove života. Na samom ulasku u vremensko prostornu zonu sam bio poprilično imućan. Ali, to je bio poprilično težak period, ekonomska kriza, i samo mi je ostala ova kada i ova soba i jos 5 000 000 $.
Navukao sam cega sam stigo u kadu, lišća, trave, sitne zemlje. To je ovde teško naći, brane da se čupa trava, možeš i kaznu za takvu akciju da platiš. Uglavnom, sada je u kadi bas udobno. Tu odmaram i maštam o tom da uskoro napravim još jedan luk u vremenu. Senatori bi popadali od srčanog udara kada bih se pojavio u, na primer trideset sedmoj godini života. Da to bude jutro, kucnem onog drskog glavonju po ramenu i kažem: " Da li je vreme da mi servirate dorukckacak ?".
Maštam o tome mada znam da su mi šanse za to skoro nikakve. Abraka dabra zahteve da prodje još najmanje dvadeset godina, a do tada, ko zna šta će biti sa glavonjom.

[petrana]

Stalozena samosvest

O kako je njoj preko glave stalozenosti i nestalozenosti. Da, za posao to je izuzetno vazna stavka i tu se treba drzati mudro, stalozeno pristupati. Prestanak radnog odnosa je zeznuta stvar u bilo kom vremenu u bilo kakvim okolnostima, dotice ti samosvest. Skoro su negde prikazali na TV-u grupu radnika kako u blatu idu tamo vamo masuci ogromnim plakatima, traze pravdu. Nakon trideset i vise godina radnog staza, ostaju bez plata. Ej bre, koja je tu samosvest potrebna pa ostati u svesti. I ne znas kome je gore. Onaj sto je samac, godinama istanjio odnose sa rodbinom i prijateljima, kome je takav potreban, gde ce, kome ce. Ko ce mu kupiti sapun da nije bar prljav ako je gladan. Onaj sa porodicom, kuda. I onda, kako od zivota praviti rebus. Neispricane price, neodgonetnuti ljudi, zagonetni ljudi... Koga to moze da zanima, istinski, zaista da zanima. Proslost ne greje i ne hrani. Prisnost, zagrljaj. Mozda je nekom tezak. Onda samo topao pogled, ni rec ne mora nekada biti, ne moza neko. Samo da se spoje prsti i pogled ostane na njima.
A on je na nekom drugom mestu, u nekoj drugoj stvarnosti, drugacijoj od njene. Ona je sasvim plitko, uronjena u zemlju, teska, usporena. A on brzo gubi strpljene trazeci zivahnim pogledom nesto. Ona ga ne moze zvati da sedne, samo mu je ostavila mesto.

[petrana]

iskrenost

Ne mogu dovoljno da potonem u sebe, svoja secanja, proslost sta li, da se dovoljno duboko i sigurno setim, da li sam ikada priznavala rec iskrenost. Meni licno ta rec cak deluje kao strana, uopste ne kapiram koji su to objekti, bilo spolja ili unutra za koje bih zakacila iskrenost, kao neki pojam koji lebdi, ali gde. Nema vise nade da cu postici ikada dovoljno obrazovanja da povezem te zamrsene predstave o jeziku, recima i njihovom znacenju. Mogu da razumem da je neko iskren, da je pogled iskren, da glas zvuci iskreno, ali iskrenost, ne.
Samo nagadjam kako sam se odrekla ili kako nikada i nisam primila tu rec za stvarnu. Kada je pred tobom ziv covek, kog mozes dotaci rukom, sta mozes traziti od njega, ima li tog u sta smes dirnuti a da ostane toplina u dodiru. Ili prihvatas sve iza tih vrata ili...
Kao da stojim zamisljeno kraj otvorenih vrata secanja i naviru slike ljudi, mladih i starih ljudi, njihovih zivota zgusnutih u moje secanje na njih. Smesno, al' uporno mi se namece jedna kozna jakna, raskopacana i nenajavljen drag posetilac, porodicni prijatelj. Neki njegov trenutak u zivotu, meni sasvim nejasan, ne lici na sebe danas iz tog secanja a opet, i to je on. I kao da je bas taj on imao neki znacaj za mene. Setila sam se. Bilo je to za Bozic i on je na jedvite jade stigao da svrati do nas, i onako nedoteran, polurazdrljan sedne sa stomakom na sve strane, ta je jakna bila za njega mala, a ispod neka bela rolka koja je jos vise isticala salo na stomaku, stigao je da nam donese poklene za Bozic. I. Ljudi nam daju koliko stignu i kako stignu, koliko se izvrpolje njihova srca. I mi smo takvi. Cupamo se i trzamo, pa sta uspemo da damo.
A kad pritisnem sebe tom teskom, sumornom, cepidlakastom recju, iskrenost,
mogu samo da izadjem lagano iza nenkih vrata i naslonim se uz njihov okvir, pozeljno

[petrana]

Kisa

O, bilo je ko kamen tesko mrdnuti sa mesta to sto se isprecilo izmedju nas dve. Davno davno bese to kada smo se gledale i setale. A i sta nas je vezivalo, tesko je reci. To je bilo vreme zedji, zedji za ma cim, ludilo rasta , ne znas gde si i sta bi hteo. Da je makar bilo korena za tu nasu generaciju, mozda ga je i imao neko, ali nas dve definitivno ne. Al' eto, kako smo na slican nacin rasle bez korena, tako smo i dosle i do ovih dana slicno same i slicno dosadne svim onima koji su nasli nesto za sta ce da se drze. I, nazvala me je. Trazila vise puta da se vidimo, da se nadjemo, da setamo. Da budemo same zajedno. Valjda se time sto ona zove prva kaze kako je ona u goroj poziciji od mene, ja jos mogu da izdrzim, a ona ne moze vise; ili je mozda obratno? Mozda je njoj jasnije u kakvom smo sosu? Nisam bila bas sigurna sta je od to dvoje po sredi, uglavnom, nisam bila bas voljna da prihvatim. Nisam zaboravila koliko je znala da bude zatvorena i preka, al' eto, bila je uporna i pristala sam. Ispalo je da je razlog sto ona moze da zove prva to sto ima mnogo slabije secanje od mene. Zaboravila je zasto smo se i kako razisle, ili je to samo odglumila, ne znam. Uglavnom, nije bilo lose setati sa nekim, za promenu. A i, nije je izdao dar za pricu, a volim da slusam, i nisam se opirala. Setale smo dok je hladna kisa lila, bas su nas nekako uhvatili mokri dani za praznike. Trebalo je samo par dana, par setnji da se sasvim izgubim u toj prici. Okrenula je sve moguce stavove o zivotu, sve moguce odnose prema ljudima. Na pocetku je novogodisnja cestitka bila da mi zeli da se u ovoj godini udam kao sto to i sebi zeli da bi na Bozic rekala kako joj nije ni na kraj pameti da se udaje. Gledala sam je smuceno, jer ta je recenica dosla upravo nakon jedne borbe da ne komentarisem neku drugu nejnu pricu: "Cekaj bre, pa zar nisi rekla pre neki dan da bas zelis da se udas.:" I bas kada sam izgovarala to,stadoh. Zar nije moje cutanje upravo isto to.Krv u coveku vri, a kad izadje, moze samo da se pretvori u lepljivu sukrvicu. Ili ga znas unutra, slutis i ne pitas. Ili.... A ako ga isterujes napolje, ne mozes dobiti nista.