Prava ljubav jeste ovisnost i to nesumnjiva jer ako nekoga voliš onako do kraja onda nemožeš da zamisliš život bez nje/njega. Naravno ako je uzajamna. Ipak i u takvom stanju stvari treba se malo "odmaknuti" i ne gušiti onoga koga voliš po ceo dan. Potreban je "dotok emocija". Patologija nastaje ako nemožeš bez nekoga a on/ona ne mari za tebe i ako to stanje dugo traje. Neminovno je da traje neko vreme dok veruješ da ipak nešto može da se desi, dok čezneš i naravno patiš. Kad to vreme istekne a dužina je individualna moraš se okrenuti drugoj osobi i opet biti srećan jer si voleo, mada uskraćeno i nepotpuno. Bolje i tako nego nikako jer sreću ne možeš pronaći uvek kad poželiš. Jedino što nesmemo dozvoliti sebi je dobrovoljni beg od pravih emocija. To je zločin koji smo počinili sami sebi.