Odlomci i kratke priče

[Sibi]

SVAĐA



Opsovao sam je. Opsovala me je.
Zapalio sam cigaretu i pregoreo vezeni stočić, koji nam je njena majka poklonila za venčanje. Uzela je vazu sa cvećem, izvadila cveće, prišla i prosula mi vodu iz vaze na glavu.
Bacio sam njenu kesu sa viklerima kroz prozor. Otišla je u drugu sobu i vratila se sa mojim albumom Džon Li Hukera „Live in Texas“. Stala je ispred mene, izvadila ploču iz omota i prelomila je preko kolena.
Iz njene torbice izvadio sam bočicu „ Sunflowera“ i prskao po sobi, sve dok nisam istrošio ceo parfem. Donela je foto-album, pronašla je sliku sa letovanja, na kojoj ona i ja stojimo zagrljeni. Pocepala je sliku na dve polovine, zgužvala polovinu na kojoj sam ja i bacila u đubre!

Onda je sela na kauč: "O čemu smo ono pričali? rekla je. " Nemam pojma", rekao sam i seo pored nje.


V. Lazarević I nagrada za kratku priču Politike 1997

[Sandra]

...
- Tama, koja je nadolazila sa Sredozemnog mora, prekrila je grad koji je prokurator mrzeo. Iščezli su viseći mostovi koji su spajali hram i strašnu Antonijevu kulu... Nestao je Jerušalem, veliki grad, kao da ga nikad nije ni bilo na svetu... Pa, idite bestraga i vi i vaša nagorela sveska i sasušena ruža! Sedite ovde na klupi sami i preklinjete ga da vas oslobodi, da vam dopusti da udišete vazduh, da nestane iz vašeg sećanja!
Prebledelog lica, Margarita se vrati na klupu. riđi ju je gledao žmirkajući.
- Ništa ne razumem - tiho reče Margarita Nikolajevna. - .......
- Kakva gnjavaža... - progunđa riđi i progovori glasnije: - Oprostite, ali rekao sam vam da nisam ni iz kakve ustanove. Sedite, molim vas.
Margarita se bez reči povinovala, ali ipak, sedajući, upita još jednom:
- Ko ste vi?
- Pa dobro, zovem se Azazelo, ali to vam svejedno ništa ne govori.
- A da li biste mi rekli kako ste saznali za listove i moje misli?
- Neću da kažem - hladno odgovori Azazelo.
- Ali vi nešto znate o njemu? - molećivo šapnu Margarita.
- No, recimo da znam.
- Preklinjem, recite samo jedno.... da li je živ? ... Ne mučite me!
- No, živ je, živ - nerado se odazva Azazelo.
- Bože! ...
- Molim vas, bez uzbuđenja i uzvikivanja - namršteno reče Azazelo.
- Oprostite, oprostite - mrmljala je sada pokorno Margarita - naravno, naljutila sam se na vas. Ali, složićete se, kad neko na ulivi poziva ženu nekud u goste...Nemam predrasuda, uveravam vas - Margarita se nesvesno nasmešila - ali nikada ne srećem nikakve strance, uopšte nemam volje da se sa njima upoznajem... a osim toga, moj muž... Moja tragedija je u tome što živim sa nekim koga ne volim... ali smatram nedostojnim da mu kvarim život... Od njega ništa osim dobra nisam videla...
Azazelo sasluša ovaj nepovezani govor s očiglednom dosadom i reče grubo:
- Zamolio bih vas da za trenutak ućutite.
Margarita poslušno zaćuta.
- Pozivam vas kod stranca koji je potpuno bezopasan. I neće ni živa duša znati za tu posetu. Eto, za to vam ja jamčim.
- A šta ću ja njemu? - ulagivački upita Margarita.
- To ćete saznati kasnije.
- Razumem... Treba da mu se podam - reče Margarita zamišljeno.
Ovo Azazelo nekako nadmeno proprati sa ''hm'' i odgovori ovako:
- Uveravam vas da nema žene na svetu koja to ne bi poželela - smešak iskrivi Azazelovu njušku - ali, razočaraću vas, toga neće biti.
- Kakav je to stranac!? - smete se Margarita i uzviknu tako glasno da se prolaznici okrenuše prema njoj. - Kakvog ja interesa imam da idem kod njega?
Azazelo se naže prema njoj i značajno šapnu:
- No, interes je veoma veliki... iskoristićete priliku...
- Šta!? - uzviknu Margarita i razrogači oči. - Ako vas dobro razumem, vi aludirate na to da tamo mogu saznati nešto o Njemu?
Azazelo ćutke potvrdi glavom.
- Idem! - silovito uzviknu Margarita i uhvali Azazela za ruku.
....
- ...znam na šta pristajem. Ali pristajem na sve zbog Njega, zato što se ničemu više na ovome svetu i ne nadam....
...

Maestro & Margarita - M. Bulgakov

[doc holliday]

jel mogu sopstvene priče

[Mirka]

Ako mene pitas mogu al ostavljamo pravo autorki teme da iznese svoj stav o tome.
Ako se slozi , ja bi predlozila da svoje price potpisete da znamo da su vase.

[Sibi]

[quote author=doc holliday link=topic=11.msg300#msg300 date=1245446123]
jel mogu sopstvene priče
[/quote]

kako da ne, to je još lepše

[Sibi]

Čovek reši da nacrta svet. Tokom godina ispunjava prostor ucrtavajući pokrajine, kraljevstva, planine, zalive, brodove, ostrva, ribe, kuće, instrumente, zvezde, konje i ljude. Pred smrt on otkriva da taj strpljivi lavirint linija ocrtava njegov sopstveni lik.

Horhe Luis Borhes - odlomak iz priče "Epilog"

[sani]

~Izvesno je da jedino ljubav chini choveka potrebnim u svetu.~

~...potok suza probija iz moga prigushenog srca, i ja plachem neuteshno iduci mrachnoj sudbini u susret.~

~Da pobesnim, Viljeme, shto ima ljudi bez smisla i osecanja za ono malo stvari koje na ovoj zemlji josh imaju vrednosti.~

~Choveku ne treba vishe od nekoliko koraka zamlje da na njoj uziva, a josh manje da se pod njom odmara.~

~Shta je drugo ako ne ljudska sudbina da svoju meru do kraja istradamo, svoj pehar ispijemo? A kad je taj pehar i bogu s neba bio gorak na njegovoj chovechanskoj usni, zashto bih se ja razmetao i pravio se da mi slatko prija?~

"Jadi mladog Vertera"
J.V.Gete

[doc holliday]

jedna moja mala pricica..



A dželat je...

.........u trenutku zamaha osetio po prvi put u životu grižu savesti,
jer je taj nežni devojacki vrat koliko do juce milovao,
mrsio njenu kosu, dodirivao njene bujne grudi.
Graške znoja su oblile njegovo lice, skriveno ispod maske.
Mogao je spasiti devojku predhodne noci,
da se nije napio u krcmi sa drugovima,
mogao ju je spasiti i noc pre te,
ali nije imao hrabrosti......
I sad dok oštro secivo maca para vazduh, sekunde postaju vecnost,
slike života prolaze pored njih.....


Glava je pala pored panja, razjarena masa je urlala....
Do kraja života proganjace ga njen poslednji pogled,
njena hrabrost da izdrži mucenje, a da ne oda svoje prijatelje da ne oda njega.

[arlekino]

ovo je druzina koja seta u jutarnjim satima sumom, dok zora miluje rosu i kad nam suma prica svoju pricu. Cuje se tisina, a suma tiho prica kako se i ona plasi nocne grmljavine i kad padaju kapi kise to ona od straha place i jedva ceka zoru da cuje ptice koje su melem posle tamne noci.
Ide tako druzina trim stazom i slusa, neko razume govor tisine neko ne ali svi uzivamo zajedno u jutarnjem futingu

[Sibi]

MORALNO NAČELO I MATERIJALNI INTERES


Sretnu se Moralno načelo i Materijalni interes nasuprot, na nekom mostu, kojim je mogao da pređe samo jedan.

"Dole bedo nijedna!" grmnu glasno Moralno Načelo. "Lezi da te pregazim!"

Materijalni interes ga samo ćutke pogleda sa druge strane.

"Paa..." reče Moralno načelo oklevajući, "da bacimo kocku, pa da vidimo ko će se povući dok onaj drugi pređe?"

Materijalni interes i dalje ćuti i ne skreće pogled.

"Da bih civilizovano izbegao sukob" nastavi Moralno načelo, pomalo nelagodno, "evo, ja ću da legnem i pustiću te da pređeš preko mene."

Tada se Materijalnom interesu odveza jezik: "Ne verujem da si baš dobar za hodanje," reče on, "a ja prilično držim do toga, šta mi je pod nogama. Kako bi bilo da ti siđeš u vodu i sačekaš."

I tako i bi...




ULJEZ

Moralno načelo gurnu nožni palac u međunarodnu politiku i istog trenutka, ostade bez njega.
"Po hiljadu puta hvala," reče Diplomatija, ljupko se naklonivši. Čuvaćemo ga u znak sećanja, na ovu izuzetnu čast."
Otada Moralno načelo šepa...


Ambrose Bierce

[Ciciban]

-Prava je muka kad to covek mora svuda da vuce sa sobom - rece. - Kao da u djepu nosis smrt.
Priblizi se pisacem stolu dok je razgledao pilulu na dlanu. Don Sabas mu predlozi da je okusi.
-Time se sladi kafa - objasni mu.
To je secer bez secera .
-Jasno - rece, osecajuci kako mu pljuvacka poprima otuzno sladak ukus. -Otprilike kao zvonjava bez zvona .

G G Markes

[Ciciban]

Zar zaista nije bio u stanju da se odrekne svojih erotskih prijateljstva? Nije. To bi ga unistilo. Nije imao snage da potisne apetit na druge zene. Osim toga, to je izgledalo sasvim nepotrebno. Niko nije znao bolje od njega da njegove avanture ni u kom pogledu ne ugrozavaju Teresu. Zasto bi trebalo da ih se odrice? To mu je izgledalo jednako besmisleno kao kad bi trebao da se odrekne fudbalskih utakmica.
Samo, jeli bilo jos moguce govoriti o radosti ? Vec u trenutku kad je odlazio nekoj od ljubavnica, osecao je da ga ne privlaci i obecavao samaom sebi da se poslednji put sastaje s njom. Pred ocima mu je stalno bila Teresina slika i morao je da se opije sto brze da ne bi mislio na nju. Od kad je upoznao nije mogao bez alkohola da vodi ljubav s drugim zenama! I upravo dah zasicen alkoholom bio je znak po kome bi Teresa otkrila njegovo neverstvo.
Iza njega se zatvorila klopka .......

Kundera

[sani]

Ah, vi, pametni pametnjakovici!

Strast! Pijanstvo! Ludilo! A vi tu stali tako spokojno, tako bez ucesca, vi naravstveni ljudi! Karate pijanca, zgadi vam se na bezumnika, prolazite mimo njih kao pop, i poput fariseja blagodarite Bogu sto vas nije stvorio kao jednog od njih! Ja sam vise nego jedared prepio, moje strasti nikad nisu bile daleko od ludila, i ni zbog jednog od to dvoje se ne kajem, jer sam sve do mere meni svojstvene uspeo da pojmim: zasto su i krosto odvajkada proglasavani za pijane i za lude oni ljudi izvanredni, koji su ostvarivali sve veliko i naizgled nemogucno. Ali, i u obicnom zivotu nepodnosljivo je kad se zaori, ama za svakim koji je ucinio kakvo iole slobodno, neocekivano plemenito delo: - Taj je pijan! Taj je pomerio pamecu! -Oj, vi trezveni, neka vas je stid! Oj, vi mudri, sram vas bilo!


Jadi mladog Vertera, Gete

[Sibi]

Eto, to je moj život. Sve počinjem u nesvesti. Pipam. Pronađem kvaku jednog dana.
Ne znam na kom sam spratu čovečenstva. Jesu li vrata? Ili prozor?
Svejedno.
Zažmurim i zakoračim sa visine.


lečilište Junaković, 1986.

[sani]

"...Poslala mi je sliku, i piše da se još uvek bavi pisanjem i da je istinski sretna. Odgovorio sam joj, "Drži se čvrsto, mala, svet je lud!""

Bukovski

[marlon]

[quote author=sani link=topic=11.msg5029#msg5029 date=1250181252]
"...Poslala mi je sliku, i piše da se još uvek bavi pisanjem i da je istinski sretna. Odgovorio sam joj, "Drži se čvrsto, mala, svet je lud!""

Bukovski
[/quote]
ovo bi trebalo da stoji iznad kompa svake 4umasice....

[*Bilja*]

HRISTOS SE RODI, SINE

Dugo je gledao za njima dok su odlazili. Sin i snaha i troje malenih. Negde tamo u tom dalekom gradu, njih ceka novi zivot, njegov se, cinilo mu se, gasio.
Poslednje mahanje na zavijutku pod brdom.
Suze i jesen…
Nocu je izlazio da ga drugi sin i snaha ne cuju kako place.
Hodao je sljivicima, livadama, spustao se do reke, obilazio stoku, docekivao prve petle,a zora ranu nije lecila.

Moram na put, rekao je ukucanima poslednjeg decembarskog dana.
Nemojte me odvracati.. sve znam, ali, ja ću stici tamo pre Bozica, imace moja unucad pecenicu,neka vide oni tamo u gradu da je moj sin iz gazdinske kuce…Jakako!
Nije to bilo prase, to je bilo nazime, ono planinsko, zuto, poludivlje, hranjeno liscem, zirom, sviklo na jaruge i sljivike, na dzanarike…
Torba preko ramena poteska.Ima tu svega pomalo, i jedna cuturica do vrha puna, da se nadje u putu.
A sneg i mraz, udarili kao nikad dotle. Puca drvece u sumi k’o da je od stakla..
Privezao je nazime za konopac, pozdravio se sa zabrinutim ukucanima, prekrstio se i krenuo.

Ima dosta do Cera, ima i preko Cera, ama, pegazio sam Albaniju, govorio je sebi i njoj (bila je krmacica) Cer mu dodje ko bundeva…
Danju je prtio sneg i odmicao, ona vazda iza njega, cutljiva. Katkad bi potegao iz cuture, da se ugreje.
Tebi ne treba, je li?!
Ako, ako, da prtim i tebe i sneg, vala ja ne bi’!!!
Odnekud sa udaljenih litica i kosina, čuli su se ponekad vukovi. Pritegao bi koporan, nabio subaru na glavu i ubrzavao korak.
Belina snega ga zaslepljivala, mecave je docekivao u dobro znanim pecinama, tu bi malo popricao s njom, uzeo malo sira i hleba, malo i njoj dao, pa put pod noge.
Znaš li, pitao je, kuda idemo„?
Ne znaš?
E, jado moja, zao mi te, a mnogo sam se ja smrti nagledao. Mnogo.

Pa, kad umre moja Desa, moja jedinica a imala je samo 18. godina. Nisi ti tad ni postojala, ali, slusaj i muchi. Nemoj da te čujem..
Pa, bese lepa moja Desa, nadaleko se čulo. Dolazili iz varosi da je prose…a ona.. ode za jednog ovde, srce je vuklo…a sirotinja bese…I razbole se moja Desa, i vene i umire a leka nema.

Doveo sam je kuci i vodio lekarima, vracarama, travarima… ništa!
Prodavao sam njive, prod’o sam par najbolji’ volova, ne bese takvije u selu, pa onu livadu ”ispod grada„ (Soko-grad), i vodenicu bi, samo da je spasim. Uzdahnu, teshko…
A bila ona Milojka vracara u Vr’polju, znao sam je k’o zlu paru, jednom sam se s njom posvadjao kad mi žena umre, i nikad više ne progovorismo. Ali, muka natera....

[*Bilja*]

2.Odem njoj, ona me gleda, ne pita ništa, samo gleda…
Govori, dreknem…!!!
Muka, moj Gvozdene, muka, znam da ne bi dosao, ali, dzaba si dolazio. Idi kuci, ona je umrla!
Jauknuo samo k’o ranjena zver i udario je. Pala je, ali se nije javila…
A bila je na majku, pokoj im dusi obema! Ostavila me s petoro, moja Stana, jedno drugom do uveta, kod petog umre, veselinica… Piperka bese, lepa a ja gazda, momak k’o puce, na dobrom glasu.

Nateze gutljaj, a oci suze…
Podno brda-selo! Dime se odzaci. Grabi do prvih kuca. Da se odmori, odspava, pa zorom na put. Kako se vece spusta vukovi se,čini mu se, priblizavaju…
Domaćini zapanjeno slusaju njegovu pricu…dvore ga, nude rakijom i hranom, hrane nazime, suse mu carape i cokule…
Ujutru im mase dok kaci napunjenu torbu na rame. Nadje se tu poneka jabuka, malo suvog mesa, dopunjena testija…
Bira ali ne može da probira, prti, ponekad zapeva, pa ucuti. Ona vazda cutljiva…

Vidis li ono brdo tamo iza, upravo smo ga prošli, pita?!
Jeste, tu sam proveo dva meseca u zemunici. Petoro nejaci, a udarilo sa svih strana. Bilo je rato, nije se znalo ko će me odvesti, ovi ili oni…
Nemoj da nešto mislis, ja sam morao, ko bi se staram o sirocicima mojim?! Dodju jedni i odnesu, dodju drugi i odnesu, djeca mi gladna..
Sto odnesu, sto bi da povedu!
Šta, ti bi da se malo podrugujes, je li?
Vidis, jado moja, kad ono bi glasanje – ja za kralja, a oni protiv. Pa stavili one corave kutije, motre. Pa me sacekase u sumi pa me prebise…Ej, a šta mislis jado moja, ko je one godine posle toga popalio sva sena u Milojka, u snu se ne snio?
Ja!
Sve do jednog, celu letinu. Dolazila milicija, ispitivali, Gvozdena nisu mogli da optuze, nisu.
Jakako!
To tebi kažem, nemoj da bi zucnula!...

[*Bilja*]

oš jedno vece (samo tako i broji dane) zateklo ga u selu, opet domaćini uzurbani, opet docek roda rođenog, pa zorom na put…
Opet ga lepo opremili, posavetovali, tamo gore su juče vidjeni vuci. Blagosilja kucu i prti…
Još jedno selo, cigansko…Poslednje nocenje… Ne zna vise koji je dan, mada mu se čini da se brda smanjuju, nekako je vise ravnice…

Odlucuje da pesaci i nocu, boji se da da ne okasni, da ga Bozic ne pretekne.
Ponekad mu se malo prispava, potegne iz cuturice.
Nisi tako bila mirna, morao sam rogu da ti nabijam na njusku, sad si nešto umislila, prigovara krmacici!
—————————–
U grad je stigao a da nije zano koji je dan. Svud neki veselji ljudi, a konta da je kasno, ali, takvi su to ljudi, nisu ko seljaci, legnes kad se smraci,ustanes s prvim petlima.
Ona se nešto uplasila od auta, sijalica, zateze, on vuce napred a ni sam ne zna gde. Vidi da se oko njega okupljaju ljudi, idu za njim, stvori se tu neka guzva, ispituju, on se zblanuo. Stvori se odnekud i milicija, kud si posao cica, kojim dobrom…?!
Uporno ponavlja svoju pricu i cudom se cudi njihovom cudu.
Ljubazni su, pitaju ga gde tačno ide. Vadi iz koporana i pruza, eto atrese napis’o sin..

Stavljaju ga u auto, nju tamo pozadi, a s njega oci ne skidaju.
Vo imja oca, sto je s ovim ljudima?!
Cica, kažu mu, pa vi ste stigli skoro na Bozic, već je prošla ponoc..
E, smeje se (doduse kiselo)- ne može on kad on ‘oce nego kad se ja nastaram..a i ona se putem jogunila, ne trepnu!
Kud prodjose, kako dodjose,on ne bi znao da ponovi pa sve da njega zakolju za Bozic.

Lupaju u prozor, iza njega čitava povorka, milicija…
Na prozoru sin bunovan, prepadnut…
Ne može da veruje ocima. Ne nalazi reci, ukopao se..oko njega se ocas nacickase žena i decica…
Cika, vriska, suze, zagrljaji a nešto steže u srcu, hoće da pukne. Dje ću umreti sad, sunce mu kalaisano?!
Vredni sin vrednoga oca nastarao se. Ima i pecenica, cesnica, ima svega,Bogu hvala! Odahnu! Nekako bi mu bilo zao , srodio se s njom veselnicom u putu…
———————————————-
Tata, smesi mu se sin,neki novinari hoće da govore s tobom, da te slikaju…
Bog s tobom, sine, sto da me slikaju, pa ja predjoh Albaniju…kud sve me nije bilo, niko me ne slika, a sad jedan mali Cer prepesacio, pa da me slikaju, nek slikaju nju, vala je zasluzila, smeje se i grli rukama, oko vata obisnute unicice, k’o djerdane.
(Biljana)
P.S. Istinita prica o mom pradedi, meni preneli deda i majka…”

[*Bilja*]

Napisala sam je pre dve godine, ostavila na nekim sajtovima na svom blogu, a onda je stiglo jedno pismo iz Montreala....

Covek me zamolio da dam neke blize podatke o pradedi, dedi, narocito ga zanimala zena koja se u prici pominje kao Piperka...
On je iz plemena Piperica...itd..itd..

Nisam zelela da dajem podatke, ali sam napisal uctivo pismo, izvinila sam sto ipak ne bih, ovo je interntet i tako to...

Sledec pismo me nacisto oborilo s nogu: SVE podatke je on ostavio, i napisao da se, procitavsi pricu, raspitivao, i da smo mi (nas dvoje ) potomci ranoumrle mlade Piperke...

Ostavio je broj telefona, i da ne duzim, moj deda (koji zamalo nije svisnuo od suza, srece i uzbudjenja) pozvani smo da sledece godine (kad ce on doci u selo gde je rodjena moja prabaka i gde ima kucu) budemo njegovi gosti...

Koliko sam uzbudjena bila tada, nista manje sada, i ponovo i ponovo...

Mome dedi ce se ispuniti zelja da vidi odakle mu poticu koreni s majcine strane koju nikad nije upoznao, jer je umrla kad je on imao samo dve godine...

Internet je cudo