Odlomci i kratke priče

[Bisernica]

Što se ne zapiše u knjigu, zaboravi se i umre. Riječi koje nisu zapisane ne
mogu se čitati, i umiru sa ljudima. Mogu se čuti dok ne umre onaj koji ih kazuje.
Očevi koji su kazivali riječi sinovima, ili unucima, dobro su učinili: prenijeće ih kroz
vrijeme. A možda će ih neki od njih i zabilježiti. Ali ih neće unijeti u knjigu onako
kako su ih čuli, nego će im dodavati, ili oduzimati. A ako ih niko ne zapiše, potonuće
u ništavilo. Samo je vrijeme starije od riječi.

Provalije - Žarko K.

[Bisernica]

Ti kažeš kako je tvoje iskustvo s ljudskim naravima veliko, a ja ti kažem da je moje
iskustvo s ljudskim naravima još veće nego to tvoje, pogotovo kad su u pitanju žene, pa bih želio da ti dam jedan savjet.

Znaj i zapamti: ne bira čovjek sebi ženu , nego žena sebi bira čovjeka i kad danas-sutra staneš nogom na Trg Svetog Marka,
ili sjedneš u gondolu, ne traži ti nju, nego slobodno pusti da ona nađe tebe. Jer tako je oduvijek otkako je svijeta i vijeka i neka tako i ostane.

"Vječnik", Nedžad Ibrišimović

[mare]

Ludilo je nesposobnost da iskažeš svoje misli.
Kao kad se nađeš u nekoj stranoj zemlji - vidiš sve, shvatiš sve što se oko tebe dešava, a ne umeš da se izraziš i da zatražiš pomoć, jer ne razumeš jezik kojim se tamo govori.

Veronika je odlučila da umre

~ Koeljo

[mare]

Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.

Ivo Andrić - Deca

[mare]

Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice bledo, duboko spuštene veđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u letnji dan, sine moj!

- Šta si video u letnji dan, sine moj?

Video sam da je zemlja jaka i nebo večno, a čovek slab i kratkovek.

- Šta si video, sine moj, u letnji dan?

Video sam da je ljubav kratka, a glad večna.

- Šta si video, sine moj, u letnji dan?

Video sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmene greha i nesreće, da živeti znači slagati varku na varku.

- Hoćeš da usniš, sine moj?

Ne, oče, idem, idem da živim."

Ivo Andrić - Ex Ponto

[mare]

Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.
Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.
I on se vrati lisici:
Zbogom, reče joj on…
Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
Vreme koje sam uložio oko moje ruže… reče mali princ da bi zapamtio.
Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu…

[mare]

Smeh uopšte nije loš početak prijateljstva, a daleko je najbolji završetak istog... Prijatelje biram po lepom izgledu, poznanike po dobrom karakteru, a neprijatelje po visokoj inteligenciji.
Čovek ne može da bude previše obazriv u izboru neprijatelja.
Nemam nijednog koji je budala.

Slika Dorijana Greja

~ Oskar Vajld

[Oleg]

Reči ne mogu dugo da traju ako iza njih ne stoji snaga. Snaga reči, pak, najpre dolazi iz osećanja koja ih prate, a potom iz činjenice da su istinite.
Može nam se, tako, pokatkad učiniti da su reči čija je snaga u osećanju jače od onih koje počivaju na istini. Osećanja često znaju da zavaraju, otuda i mnoga razočarenja kod onih koji su samo u njima tražili istinu. Tuga ne počiva u neznanju istine, nego u iznevernom osećanju. Neznanje istine mnogi tek na kraju svoga života plate, zato se mudri retko kada povode samo za osećanjima. Naučeni smo, čini se, da živimo samo srcem, dok se duša i um zaboravljaju.

Ostoja Dražić - "Novi Sad priča o gradu"

[Oleg]

Življenje prošlosti najčešće zna da bude samo još jedan isti mukotrpan prolaz kroz samoga sebe.
Srećni su oni, koji sećanjem mogu da žive ljubav, mir i spokojstvo. I malobrojni su.
Dok svetlosti biva same po sebi, dotle je senka zavisna od svetla, jer po sebi ne postoji.


Ostoja Dražić: Novi Sad priča o gradu

[mare]

Bila je na plaži sa ocem i on ju je zamolio da provjeri da li je voda dobra za kupanje.
Imala je pet godina i bila je srećna što može da pomogne; otišla je do obale i skvasila noge.
“Pokvasila sam noge, hladna je”, rekla mu je.
Otac ju je uzeo u naručje, prišao obali, i bez ikakvog upozorenja bacio je u vodu.
Ona se uplašila, ali se zatim i obradovala igri.
“Kakva je voda?”, upitao je ponovo otac.
“Odlična”, odgovori ona.
“Zato, od sada, kada želiš da nešto saznaš, uroni u tu stvar.”


Brida - Koeljo

[mare]

Svađa

Bila jednom dva monaha, koji su punih četrdeset godina živeli u istom manastiru a da se nijednom nisu posvađali. Jednog dana prvi monah rekao je drugome:
- Ne misliš li da bi trebali bar jednom da se posvađamo?
Ovaj drugi je uzvratio:
- Zašto da ne . Oko čega ćemo se svađati?
- Mogli bismo oko ovog hleba - predloži prvi.
- U redu, svađajmo se oko hleba. Kako se to radi?
- Ovako - rekao je prvi monah - Ovaj hleb je sada moj, sta ćes sad?
- Zadrži ga - rekao je drugi monah.


Antoni de Melo

[Bisernica]

Otkad znam za sebe, vremena su vanredna! Nimalo normalna. Kad sam bio mali, Drugi svetski rat mi je upadao u domaće zadatke. Moje prve priče bile su prilično hladne, jer je besneo hladni rat. I kada je bilo prividno mirno, trajao je podmukli malograđanski rat. Kako pisati danas, kad svi neprestano govore o građanskom ratu? Pisaća mašina mi je u stanju pune ratne gotovosti! Započinjem najnežniju priču, a ona se završi kao proglas ratnog saveta. Ne otkucam ni početak, a već negde pali mrtvi. Romanom toka svesti patroliraju naoružani civili. Preko romana - reke beže čamcima izbeglice. Usred priče - nagazna rečenica! Interpunkcija mi je minirana; ni sam ne znam kada će neki znak pitanja (?) eksplodirati u znak uzvika (!) Mom lakom stilu hoće da navuku tešku unifornu, jer su negde čuli da je "stil - čovek". Pegaza su rekvirirali i odveli u konjicu. Muze su zaposlili na televiziji, u vestima. Odsekli me od sveta...Uveli embargo na uticaj ruskih klasika. Ne stignem ni da završim rukopis, a neko mi već promeni granice i imena gradova. Latinica i ćirilica već dugo ne govore. Usred rečenice potukle mi se ekavske i ijekavske reči! Dotle je došlo da ih razvađaju turcizmi. Kao i obično, anglicizmi se drže po strani! Akcenti spletkare. Iz lirskih opisa prirode vrebaju zasede. Redarstvenici mi upadaju u lepu književnost bez pismenog naloga i pretresaju mi ars-poetiku. Legitimišu nijanse. UNPROFOR prisluškuje inspiracuju. Književne zaplete upliću u političke afere. Opkolili mi emocionalni sistem. Blokirali nadahnuće. Polupali suštinu i u po bela dana opljačkali osećanja. Siluju reči gde stignu. Privode lične zamenice. Književnim obrtima stavljaju lisice. Pozivaju stilske figure na informativne razgovore. Ironiju drže kao taoca. Miniraju literarnu kompoziciju. Pale baterije senzibiliteta u lice. Povezuju poglavlja bodljikavom žicom. Pohapsili pleonazme. Pretukli metafore. Ubili Boga u katarzi! Zapalili naslov... Ko da piše posle toga? Kako, uopšte, pisati danas?

Momo Kapor

[mare]

Ne znaju da je to gorko - nesreća. A sreća? Sreća se oduvek dosezala najmanje očekivanim sredstvima: rukom na porodiljinom stomaku, skladno izdubljenom kutlačom koja ponire u činiju sa supom, rečju koja je tvoja a drugi je izgovori, pogledom ka šugavom nebu iz kojeg zvezda padalica promoli nepostojeći krak... Malo je mudrih što iz svoje svakodnevice i ne pokušavaju da iznesu na površinu ono što im se čini važnim. Jer obične stvari i jesu velike koliko ih mi smatramo važnim i velikim, pa ih i ne treba isticati nad drugim. Sve male stvari su jednako lepe, potrebno ih je samo povezati u svileno klupko bez čvorova, i zakotrljati...

Knjiga o bambusu - V. Bajac

[mare]

Iza svakog čoveka koji sada živi stoji trideset duhova, odnosno, za toliko puta ukupan broj umrlih nadmašuje broj živih. Od osvita vremena približno sto milijardi ljudskih bića hodilo je planetom zemljom.
Posredi je zanimljiv broj, jer, jednom neobičnom podudarnošću, postoji takođe oko sto milijardi zvezda u našoj lokalnoj vaseljeni, Mlečnom Putu. Za svakog čoveka, dakle, koji je ikada živeo u ovoj Vaseljeni sija po jedna zvezda.
Ali svaka od tih zvezda jeste sunce, često blistavije i veličanstvenije od male, obližnje zvezde koju mi nazivamo Sunce. A mnoga - možda pretežna većina - među tim stranim suncima imaju planete što kruže oko njih. Gotovo je, znači, izvesno da na nebu postoji dovoljno prostora da svaki pripadnik ljudske vrste, počev od prvog čovekolikog majmuna, dobije svoj vlastiti raj - ili pakao - veliki poput celog sveta..

[mare]

Idi pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jedinstvena na svetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.
Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.
I on se vrati lisici:
Zbogom, reče joj on…
Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
Vreme koje sam uložio oko moje ruže… reče mali princ da bi zapamtio.
Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu…
Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

Antoine de Saint-Exupéry

[mare]

Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima
jedne zgrade,
sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome
je pisalo:
"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."

Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za
reklamu, koji je
tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru
bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za
dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis.
U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog
coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica
i novcanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je
pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i
sta je to mogao napisati.

Nasta ce prolaznik odgovoriti:
"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na
drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi.

I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno
glasio:

"Danas je prolece … a ja ga ne mogu videti".


Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako krece
i videces da ce se pre ili kasnije okrenuti na bolje.

Za sve osobe čiji je osmeh
taj koji cini boljim ovaj svet.

[Bisernica]

"Da imam foto aparat", rekao sam, "slikao bih te svakoga dana. Tako bih zapamtio kako si izgledala svakoga dana svoga života."
"Izgledam isto."
"Ne, ne izgledaš. Sve vreme se menjaš. Svakog dana pomalo. Da mogu, sačuvao bih sve to."
"Ako si toliko pametan, kako sam se danas promenila?"
"Postala si malo srećnija i takođe, malo tužnija."
"Kako znaš?"
"Razmisli malo. Nije to tako kod svakoga, znaš. Neki ljudi, kao na primer tvoja sestra, postaju samo srećniji i srećniji svakoga dana. A neki ljudi, kao Bejla Aš, postaju samo tužniji i tužniji. A neki ljudi, kao ti, postaju oboje."
"A šta je sa tobom? Da li si ti najsrećniji i najtužniji sada nego što si ikada bio?"
"Naravno da jesam."
"Zašto?"
"Jer me ništa ne čini srećnijim i ništa me ne čini tužnijim više nego ti."

Nikol Kraus

[mare]

"Vratio sam se hipodromu. Ponekad se pitam, šta ja tražim tamo. A ponekad znam: to me drži u dodiru sa realnošću od koje je sačinjen ovaj svet. Gramzivost, strah, gnev - sve je tu!"


Bukovski

[Bisernica]

O tome ko je idealan muškarac i sa kojom polovinom sebe biramo živjeti

Počelo je kupovinom vrata. To je tako kad renoviraš stan, a sve radiš onoliko koliko ti prilike dozvoljavaju. Pomiriš se s tim da će ti zauvijek biti raskopano i da nikad nećeš zanoćiti ili osvanuti a da ti nije majstor u kući. Još kad je jedan i dobro je. Problem je kad ih je više. Onda lokalna ćevabdžinica radi samo za naše potrebe.

Nakon što smo razvalili jedan zid i krenuli na drugi, a sve na radost komšija, shvatili smo da moramo kupiti još dvoja vrata. Odnosno – shvatila sam, jer suprug kaže kako je u prvih 20 renoviranja i mogao da učestvuje. Sada nema snage. Zato sam obazrivo, koliko sam god mogla, rekla kako moramo naći neko mjesto na kojem možemo odmah, dok su majstori još tu, kupiti dvoja vrata sa štokovima. I dodala brzom brzinom kako on treba da izabere kakva i gdje, misleći kako će ovo njegovu ulogu u cijelom projektu napraviti značajnijom i kako će onda jedva čekati da se uključi. Samo me je pogledao, uzeo cipele i pitao – gdje idemo? Da me neko pita gdje se kupuje hljeb – znam, cipele – znam, šarafi – znam, ali gdje se kupuju vrata? Ispalo je da se kupuju na kraju grada. Što je dug put kad u automobilu sjedi poluljuti muž, koji je i prošle godine rekao kako više neće nikakvih štemanja, a onda se vratio s puta i našao kuću raspremljenu za krečenje i veš na mjestu sa kojeg ga ne bi mogao dohvatiti ni indijski jogi. I to jako utreniran.

Logično, šutjeli smo. On zato jer je poluljut. I ja zato jer je šutnja u ovakvim situacijama zlato.

Vozili smo se. I šutjeli. A onda je on sasvim neočekivano, progovorio. I to stvar koju sam se posljednju nadala. „Vidi nje, molim te!“

Neću reći o kome se radilo. Džambo-plakati su najavljivali dolazak, u odredjenim krugovima, vrlo popularne pjevačice. Naravno, osoba koja zna da će kada se vrati zamoliti majstora da joj oštema red pločica i jednako dobro zna da to za sobom povlači još jednu kupovinu nepredvidjenog materijala ne primjećuje plakate. Ali sam nakon skrenute pažnje, potpuno iznenadjeno, pogledala plakat i vidjela poluzavaljenu ženu bujnog dekoltea kako se smije napućenim retuširanim usnicama. I zaboravila kako je šutnja zlatna.

„Ma, hajde, svi biste vi s njom makar na pola sata, nasamo“, rekla sam. I ujela se za jezik. Ali, bilo je kasno. Pandorina kutija bila je otvorena. Znala sam to po značajnom dizanju obrva sa mjesta suvozača. Tek da se ispravim, rekla sam: „Muškarci vole taj tip žena.“ I opet, tek kad sam završila rečenicu, shvatila sam kako sam trebala da se ujedem za jezik maloprije.
„Kakv tip?“, pitao je mnogo zainteresiraniji za temu tipa žene nego za tip vrata koji idemo kupiti.
„Šta ja znam“, rekla sam, „takav. Napućen.“
„Aha“, odgovorio je.

I opet je bila tišina. S tim što me je sada ta tišina pomalo bockala. Kao da te mami da kažeš još jednu, iza koje neminovno slijedi još nekoliko.

„Mislim“, nastavila sam, „najmrže mi je kada neko kaže kako je prva stvar koju primijeti na nekome inteligencija. Koga, ba, vi folirate? Zna se šta prvo primjetite. I to je razlog zbog kojega su se kozmetika i plastična hirurgija razvile u najpotencijalnije privredne grane.Uzgajanje grudi i trijebljenje sala uspješnije je od šišanja vune i plijevljenja pšenice, bez obzira koliko je gladnih ili golih na svijetu.“

Tišina. Sad više nemam šta da kažem. Ni o ovoj temi, ni o vratima. Ima li kraja ovom gradu, pobogu!

„To ti hoćeš da kažeš kako bi odbila Brada Pitta?“ pita neočekivano. Izabrao je pogrešnu osobu iz svijeta slavnih. „Bih“, rekla sam, sasvim ubijedjena kako je to što govorim istina. Mogla bih nabrojati nekoliko drugih, pomislila sam, ali njega bih odbila.

„Aha“, rekao je cinično. „Ti voliš te keramičare, vidio bih šta bi bilo da se nadješ negdje s njim nasamo“, zakucao je iz skoka u stilu najboljih NBA košarkaša.
„Ne bi bilo ništa. I nije mi jasno da nakon svih ovih godina ti misliš kako padam na keramiku. Meni je keramika nebitna“, prosiktala sam, misleći kako će tek vidjeti keramiku kad mu zadam štemanje pločica.
„A šta ti je bitno?“, pitao je iskreno i razoružavajuće. Do te mjere da mi je odgovor, jednostavno, izletio.
„Inteligencija.“

Dobro, skontala sam da sam se zeznula. I da bih stvar ispravila, požurila sam da objasnim. „Bitno je da me zapanji svakom rečenicom. Da ostanem bez daha kako povezuje stvari. Da je konstantno na lopti. Da je cinik i ironičan na svoj račun više nego na račun drugih. Da zna sve o svemu što me interesira i ne pegla me onim što me ne interesira. Neko koga bi zamolio da ti bude džoker 'zovi' u kvizu. I neko ko bi te nasmijao sve i da ležiš u bolnici nakon višestrukih operacija kuka. Takav bi me oborio s nogu.“
„Ne budali“, rekao je i srušio iluziju da sam se izvukla.

Moja prijateljica je jednom rekla kako je uvijek zanimljivo vidjeti s kojom stranom sebe je neko odlučio živjeti. Misleći pri tome da svako od nas bira za partnera nekoga ko odgovara samo jednoj strani naše ličnosti.

Možda svi mi uvijek biramo isto. Možda svi imamo našu najdražu stranu s kojom biramo ostati do kraja sebe. Naime, shvatila sam u tišini do kraja grada, koji nikada nije bio dalje, kako sam navodeći osobine muškarca koji bi me oborio s nogu, zapravo navela sve ono što me jeste oborilo s nogu. Kako sve to nešto imaginarno sada sjedi pored mene i duri se zbog dvaju pišljivih vrata i dva štoka od 10 cm debljine.

„Htjela sam da kažem da me to jeste oborilo s nogu“, rekla sam. I iznenadila ga. Vidjelo se.

Malo je šutio i razmišljao o svemu. „Ne moraš da se ulizuješ. Dobit ćeš svoja vrata“, odgovorio je.

I ja sam znala da nisam dobila samo vrata.

Nego i rat.

Vrata – Vedrana Seksan

[mare]

Jedan dječak je želio sresti Boga. Znao je da treba dugo putovati do
mjesta gdje on živi, pa je zato spremio svoj prtljag s omiljenim
kolačićima i pakovanjem od šest boca voćnog soka te krenuo u svoju
pustolovinu. Nakon nekog vremena, susreo je jednog starca. Sjedio je u
parku i mirno hranio nekoliko golubova. Dječak je sjeo blizu njega i
otvorio svoj prtljag. Upravo se htio osvježiti voćnim sokom kad opazi da
starac izgleda gladan, pa mu ponudi jedan kolačić. Starac ga je
zahvalno primio i nasmješio se dječaku. Njegov je osmijeh bio tako
prijateljski da je dječak poželio ponovno ga vidjeti, pa mu je sada
ponudio bočicu voćnog soka.

Starac mu se ponovno nasmiješio. Dječak je bio izvan sebe. Sjedili su
čitavo popodne jedući i smijući se, bez da su izgovorili jednu jedinu
riječ. U međuvremenu se smračilo, dječak je osjetio umor i ustao je da
pođe, ali tek što je napravio nekoliko koraka okrenuo se, potrčao nazad
do starca i snažno ga zagrlio. Starac mu je darovao najveći osmijeh do
sada. Kada je dječak ubrzo otvorio vrata svoje kuće, majka je bila
iznenađena radošću na njegovom licu. Upitala ga je: “Šta je to što si
danas učinio da te je tako obradovalo?” Odgovorio je: “Ručao sam s
Bogom”. No, prije nego što je njegova majka uspjela odgovoriti, dodao
je: “Znaš šta! Bog ima najljepši osmijeh koji sam ikada vidio”.

U međuvremenu starac, takođe prožet radošću, vratio se kući. Njegov je
sin bio začuđen odsjajem mira na njegovom licu i upitao ga je: “Tata,
šta je to što si danas učinio da te je tako obradovalo?” Odgovorio je:
“Jeo sam kolačiće u parku s Bogom”. Za svaki slučaj, prije nego što je
njegov sin odgovorio, dodao je: “Znaš šta! Puno je mlađi nego što sam
mislio.”