Odlomci i kratke priče

[mikili]

---

Slatka pavlaka

Ja nisam gospodar svog vremena. Finansije su sad u redu. Mogu opušteno da živim. Knjige mi se prevode na strane jezike. Ali ja iznajmljujem svoj mozak. Neko mi naruči recenziju, neko prikaz, neko intervju… I stalno imaš neke rokove. Ja nemam mušku ekipu s kojom, recimo, sredom idem u kafanu. S kojom mogu da vodim obične razgovore. Na primer: ”Što je dobro ovo vino”.
Nakupilo se i prilično godina, mada, ne volim u priči da pominjem godine. Ne prija mi moj pivski stomak (iako više volim da pijem vino). Moram na dijetu.
Na njoj se ne vidi protekla decenija koja bi trebalo da indukuje promene.
Tako me lepo gleda, u devetoj godini našeg poznanstva, kada se srećemo deveti put. Pričam joj šta mi se sve novo dešava. Isključivo na poslovnom planu. Kod nje kao da je vreme stalo. Naravno, u priči o gubitnicima sve je dobro upakovano. Iako korak od ponora, ne deluje mi letargično.
Trebalo bi da za nešto više od sata, dok sedimo u kafiću gde se može pričati (gde nema onog zamornog i besciljnog žamora) veselo priznamo jedno drugom svoje najnovije infantilne aktivnosti. Sva blista, prosto ima neki oreol oko glave. Ali znam, ljuta je na sebe.
Ne uspevam da apsorbujem i sedimentiram sve utiske i informacije. A opet mi je drago da sam u onom malom delu dobroga, jer gotovo sve postaje neautentično i zamorno. Osećam da su naše male priče u saglasju sa univerzalnim planom ljudskog postojanja.
Pokušavam da daunlaudujem njen tok misli. Pokrećem sliku evokacije koja nam daje osećaj dubokog prijateljstva. Nema tu tematske ekscentričnosti. Samo ljudske topline.
U nedostatku stvarnih, nesimuliranih činjenica iz svakodnevnog zivota, povukla se u fantazmu. To ljudi sa druge hemisfere nikada neće razumeti. Ja je razumem. Iako ne znam njen život detaljno, dopunjavam njene rečenice. Čista anticipacija. Razumem je i kad ne pronadje prave reči. Osetim njen strah. Dovoljno je da joj dodirenem ruku, kažem da je sve o.k.
Tok razgovora je zanimljiv. Čak i biografski imamo sličnosti. Priča o ocu, majci, potpuno sinhrono. Dve porodične posebnosti postaju prosto aksiom, prirodne, naše. Ali ovo je za drugu priču.
Moj mobilni telefon pišti tri puta. Brzo odgovaram na poruke. Ona tad zaćuti. Kaže da ne želi da remeti moju intimnu prepisku. Doduše s osmehom. Koji je nekako, pa ne znam, čini mi se tužan. Nju zove kolega sa kojim simulira ljubav. Odgovara mu da stoji u redu ispred biljetarnice Narodnog pozorišta. Želi da kupi kartu za balet. Objašnjava mu, komunicirajući istovremeno sa mnom, da se daje Aska i vuk. Čovek matematičkog uma sigruno neće uočiti igru.
I kad zapreti opasnost da se razgovor razvije u neraskidivu priču, zove me sin. Podseća me da treba da kupim slatku pavlaku. Pitam je da li se ona može koristiti za špagete – sos. Ne zna. Ali se mogu, kaže, napraviti divne slatke stvari.
Vidim u njoj tu tamnu nerazumljivu silu kojoj se ne možemo odupreti, koja će nas sve nadživeti. Stidi se se što ne zna da odgovori precizno na ovo kulinarsko pitanje.
Kažem da moram da krenem. Mora i ona – treba da kupi kartu za balet. Pozdravljamo se, ne previše prisno. Polazim, ali se vraćam korak nazad. Iako sam mislio da je ravnodušnost moje osnovno stanje, ne odolevam porivu da pogledam našu sliku u zatamnjenom staklu portala kafića. Baš u tom trenutku ona slici nesvesno okreće leđa. Vidim dvoje ljudi koji stoje jedno pored drugog, prosto se dodiruju, ali su okrenuti na različite strane. Jedno ka izlasku, drugo ka zalasku sunca. Iako je već davno pao mrak.
Moram da kažem nešto, kad sam se već vratio. Nadovezujem fraze rastajanja jednu na drugu, kao da pravim kulu od karata. Želim da dodam još nešto. Nikako ne mogu da se setim jedne rečenice.
Ali jasno znam da nema veće fascinacije od fascinacije ženskom lepotom. Ovako pažljivo dozirana od strane nesuđene filmske dive, čini kontrapunkt predstojećem ništavilu.
Samo jedno ne znam. Ne znam čemu služi slatka pavlaka koju upravo idem da kupim.
______________________
Snezana Milojevic.

[mikili]

​

---

Kako je počeo rat?

Ne znam šta je to sa svim košuljama koje imam: rukavi su uvek duži nego što je potrebno. Ili prave košulje sa rukavima za majmune, oni, video sam ja to u zoovrtu, imaju duge ruke, ili duge prednje šape, ne znam kako se to već kaže – ili ja, dakle, zaista imam kratke ruke.
«U laži su kratke noge», a šta bi bilo za ruke? Nešto mudro, svakako, narodne poslovice su uvek muuuudre, ali, čini se da narod do sad nije imao problema sa dugim rukavima – ili kratkim rukama, zavisi kako to gledate – poslovice o tom važnom pitanju, za sada, nema.
Uostalom, noćas ležim, gledam u plafon, ili tako nešto, nema ni veze u kom smeru gledam, mrak je, dakle, ležim ja, sve sa svojim kratkim rukama, osluškujem, ništa se ne čuje, u mojoj ulici su ubili policajca još izjutra, prema tome, ispunjena je kvota za ubijanje, pucnjavu, sirene, dreku i slično bar za ovih dvadeset četiri sata, nadam se, i u toj tišini (a ruke mi kratke) razmišljam: kako li je to, zapravo, počeo rat?
Kažu: narodi se posvađali. E, nećeš. I ja sam, bogati, deo ovog naroda, a nisam se svađao ni sa kime.
Da li su se zaista dvojica – trojica sreli na proplanku, kao u pikarskim romanima, ili u kancelariji, ili u nekom klubu zatvorenog tipa, i dogovorili se: e, sa'će da im napravimo malo rata, pa će da ćute, neko vreme. Možda su o tome pričali telefonom, preko interneta, satelita, ko bi ga znao. Možda su na starinski način slali poruke jedan drugome kuririma i tako se dogovorili.
A možda uopšte nisu krivi njih dvojica – trojica.
Uzroci su, sigurno, dublji. Uzroci su uvek duboko negde. Bio ja tako jednom na selu, kod nečije babe. Pa ručali, pred ručak popili neku rakijicu, za vreme ručka nisu davali ništa, čak i ako išteš, ali posle dadoše vina ili piva, kako ko voli, obilato. I pred veče, izađem iz kuće, ka nužniku, eto, priteralo me, a ne volim te stvari, više mi prija da se snuždim u toaletu sa tekućom vodom, no, kad ga nema, i obična rupa u zemlji je dobra, šta ćeš, ljudi smo – kad smo već kod rupe, dakle krenem ja ka tom dvorišnom nužniku i naletim na bunar, neozidan, nezatrpan, nepoklopljen, van upotrebe, ali opasan. Ne zbog guja i akrepa, već zbog dubine. Gosti, neupućeni, lako mogu upasti, strašno se ugruvati, kao u onoj pesmi što pevaju pok. Dragan Laković i «Kolibri» o sirotom petlu što je završio na dnu bunara pa mu se rođena deca pilići, njegova krv, meso i perje smejali «baš si tata šeprtlja tako ti i treba» i slično. Zamalo i ja da upadnem, ali sam na vreme, iako je bilo sumračno, primetio i zaustavio se ispred rupe, što je nekad davno bila bunar.
I zagledao sam se tako ja u dubinu. I gledam, i gledam, i gledam, i svašta vidim. Pretežno mrak, a mrak ti je svašta. Pitaj prvo dete, kazaće ti da u mraku ima svašta. Ko zna, možda su u mraku, u toj dubini, baš oni razlozi za početak rata. Oni dublji, što ih maločas pomenuh.
Gadan je mrak. Bio ja jednom tako u nekom podrumskom kafeu za vreme restrikcije struje. Onih par sveća koliko su konobari imali i zapalili bilo je dosta da primetim jednu slatku, malecnu brinetu sa paž frizurom i očima kao žeravice. Zgodna ženica. Veoma. Primetila je i ona mene, kako izgleda, jer je nakon nekog vremena prišla, šapnula mi hajde samnom kući, pa smo otišli. Na mračnu ulicu. Išli neko vreme. Mračnim gradom. Stigli do njene zgrade. Mračne. Penjali se mračnim hodnikom do četvrtog sprata. Peške, lifta nema. A i da ima, nema struje. Pa lift ne bi radio. Ušli u stan. Pa u spavaću sobu. Po mraku nekako našli krevet, usput se razbijajući o ćoškove drugog nameštaja. Vodili ljubav u mraku.
A onda se začuo upaljač. Klik, zzzzip. Klik. U fotelji, metar od kreveta sedeo je u mraku njen muž, zapalio tri cigarete i dodao nam dve. Pa smo ih popušili. U tišini i u mraku. I onda sam otišao. Po mraku. Ćuteći. Grozno.
U novinama, u onim što imaju razmrljane šarene slike pevaljki, sportista, biznismena i mafioza po stranicama, nerazumljive naslove tipa «kosooki majstori celuloidne loptice sa dalekog istoka opet prvi na listi» ili «ponovo počelo šoranje na našem najvećem stadionu» ili «uzela trideset hiljada za tezgu koleginica sa estrade tvrdi da su joj sise veštačke» ili «ja ne prodajem šećer u inostranstvu» ili «nikad ne spavam sama» ili «naša privreda napreduje krupnim koracima», lepo piše: uzrok rata je mržnja, iskonska mržnja.
Nikad nikog nisam mrzeo u životu, tako da o tome zapravo ništa ne znam. Desilo mi se da neke ljude ne volim, to ne kažem, ali da mrzim – ne. Rekoh ja to komšinici, a ona kaže: «ti si srećan čovek, ja mrzim mnoge, evo recimo Žiku iz mesarnice, svaki put mi zakine na meri i gleda me u oči, bezočno (kako nekog možeš bezočno gledati u oči, nije mi jasno, ali ona tako kaže, ne ja), a to ne mogu da podnesem (nastavlja komšinica), ili one sa televizije i radija, samo lažu, ili one iz Skupštine, zamazuju oči narodu a primaju plate kao da su Roke-Feleri, ili one u autobusu što prde i smrde i guraju se, naročito u znojavim perjanim jaknama, ili one što traže kartu na pregled u autobusu i tramvaju, nije da nemam kartu, dobijem i ja markicu na poslu, ali je prodam, čoveče, hiljadu dvesta pedeset dinara, to je sto dvadeset pet kila, ili, ako hoćeš dva i po džaka krompira, ili šefovicu na poslu, i nju mrzim, gledam je preko astala već dvadeset godina, svinja jedna debela zadrigla blajhana...»
Gledam komšinicu, pije kafu sa šećerom, bez cimeta, ja volim bez šećera, sa cimetom, kažem slušaj bre, tebi je mnogo zanimljivo u životu kad mrziš tol'ke ljude, ona kaže da sam budala i ode svojoj kući, sve onako u penjoaru, uvek se bojim da usput ne nazebe, ali ona kaže da je baš briga, da joj je ovako mnogo interesantnije, uvek se nada da će naići neki sused penzioner kojeg takođe mrzi i koji nema šta drugo da radi i vidi je kako samo u penjoaru izlazi iz mog stana i šeta hodnikom pa da misli da smo ljubavnici. Na žalost, izgleda da ti susedi penzioneri što nemaju šta da rade ipak imaju šta da rade i to rade negde drugde jer je nikad, za sve ove godine koliko se ona šeta u penjoaru po hodniku od svojih do mojih vrata i obratno niko živi nije video. Eto.
Dakle, mržnja. Preispitujem ja sebe: bogami, i ja sam se izdrao nekoliko puta na putnika u autobusu, naročito kad me očepi, pa na prodavca u samousluzi (ili se beše kaže samoposluzi, ne znam), na ponekog na poslu... Ali ne iz mržnje, nego onako. Živci. Ne verujem da je mržnja uobičajena pojava kod većine ljudi. Možda kod nekih, baš nesrećnih. I ne verujem da je rat počeo zbog mržnje. U to me niko neće ubediti. Možda je rat počeo nekom svađom, besmislenom, kao što se moja devojka i ja svađamo, ali to već ne znam. Ali, zvuči mi verovatnije.
Ima drugih stvari koje bi mogle da budu razlog. Čitao sam neki dan Kratki kurs istorije SKP(b), to je jedna izuzetno fina knjiga, kažu da ju je pisao Josif Visarionovič Džugašvili a na naš jezik prevodio Joža Broz, pa je nešto zeznuo u prevodu, pa ga apsilo i zamalo sudilo, poslalo u Sibir ili već streljalo ali ga je Dimitrov iščupao iz Lubjanke i poslao natrag u Zagreb da se Kopinič aka s njim ali ovome nešto nije dalo mira pa je krio bombe pod krevetom pa kad ga je ufatilo na suđenju je kazao da ne poštuje taj sud već samo sud svoje partije, pa ga je zbog toga poslalo u Lepoglavu da podmazuje električnu centralu i zajedno sa Mošom čita knjige i sprema revoluciju (ali gde ja to odoh bogati kakva digresija sram me bilo). Uglavnom, znam da su tu finu knjigu mnogi ljudi prorađivali, učili napamet, preslišavali se, kao da je, sačuvaj me bože Ilijada, kolekcija Šekspirovih soneta, Gorski vijenac ili sabrane ženske pjesme u izboru Vuka Karadžića.
Naravno, Kratki kurs istorije više niko ne uči napamet, ali tu knjigu je danas veoma interesantno pročitati, porediti sa današnjim stanjem i zvaničnom dnevnom politikom. Ne kažem ja da tu ima sličnosti, ali je i samo poređenje zanimljivo. Mislim, pruža neka čisto estetička zadovoljstva.
Elem, Josif Visarionovič, čovek koji je pisao tu finu knjigu, jednom je, kažu, rekao nešto ovako: samo strah pokreće svet. Samo strah.
Dugo sam mislio, razmišljao, šta li bi mu to moglo značiti. Svakako zna čovek šta priča – uveren sam u to, na kraju krajeva, on je bio specijalista za takve stvari, ako ćemo pravo. Jednom je rekao gospođi Kolontaj: «Stalno imam strašne noćne more. Onda se probudim, i sve je istina.» Znači, mogao bi i strah biti razlog za početak rata? Moguće?
Ja se bojim raznih stvari. Istorije, recimo. Ali o tome ću malo kasnije. Bojim se visine. Strah me je da stojim pored prozora i gledam pravo dole. Onda se odmah preznojim, vrti mi se u glavi, i prosto-naprosto vidim sebe kako vrišteći padam, osećam kako mi tlo izmiče pred nogama i nema me.
Bolje je ne prilaziti prozoru, onda nema ni straha od visine.
Znači, ako izbegnemo razlog za strah, ni straha nema. Valja priznati, neke stvari je nemoguće izbeći. Na primer, zubara (što je jedna od najstrašnijih stvari na svetu). Trudio sam se – bolje sprečiti nego lečiti – još od vojske, znači dobrih dvadesetak i više godina, da budem dobar dečko, da perem zube redovno, čistim ih koncem, grickam vitamine, fluor u tabletama i ništa. Počelo je nešto da me bolucka, ma koliko se ja brinuo da to sprečim. Ali, naravno, dugo vremena nisam hteo da priznam ni samom sebi da me to zubi bole. Ne radi se o zubobolji, već o običnoj glavobolji. Od promaje. Propuha. Onaj «cug» Miroslava Krleže od kojeg je stalno bežao.
I tako sam, prvi put nakon dvadesetak i više godina, otišao kod zubara. Zubarke, zapravo. Nije se više radilo o tome što me zubi «boluckaju», već što su se neki vidno istrošili, rasklimatali, čak i napukli... Priznajem – sad me to ništa ne košta – ni ovog trenutka ne bih imao dovoljno hrabrosti da sednem na tu snežno belu stolicu za torturu da moja devojka nije bila do neba dosadna. Žene su uvek u pravu, to je svima jasno. I moja devojka – najbolja devojka na svetu – je uvek u pravu, no, to zna samo ona. Znam i ja, zapravo. To se, recimo, vidi i iz toga kako se ležerno pakuje za Operu: zna ona da je život dug, da je Opera dosadna stvar, da je lepše sedeti kod kuće. Pa stignemo tek na početak trećeg čina. Ali, savršeno obučeni, napirlitani i našminkani, bog da te sačuva. Ali, to smo već elaborirali. Da se vratimo zubarskom problemu.
U zaveri su učestvovali svi: najbolja devojka na svetu, moji i njeni roditelji, komšiluk, moje kolege sa posla. Narečenog dana sve je ukazivalo da se ima desiti nešto važno, veliko i grozno. Da će se desiti nekakav ničim izazvan užas. Prvo me sekretarica redakcije (najbolja sekretarica redakcije na svetu, svakako) rano telefonom obaveštava da su sva snimanja za taj dan otkazana, ja rešavam – samac čovek – da se pozabavim zimnicom, kad već ne moram da dolazim u radio. Najbolja devojka na svetu se iznenada pojavljuje u mom stanu, i ničim izazvana, bez ičije pomoći ili molbe sprema kuću, priprema ručak. Neobično. Veoma neobično. I tad se pojavljuje moja majka. Tu stvari već počinju da mirišu gadno, ali radijski reditelj sa istrošenim zubalom još uvek ne shvata. Samo ga nešto grebucka iznutra, iza čeone kosti.
Moja majka, (najbolja majka na svetu, jasna stvar) preuzima na sebe pravljenje zimnice, mešanje paradajza, a nas izbacuje napolje, u šetnju. Šetnju, možeš si misliti. Ovaj put, «šetnja» ne vodi, kako je uobičajeno, na Kej, u park, na Košutnjak, Kalemegdan... za bioskop ili pozorište je još uvek rano... Lakim, odmerenim udarcima i šutanjima u pozadinu radijski reditelj sa istrošenim zubalom biva doveden do sasvim obične zgrade, sasvim običnog lifta, sasvim običnih ulaznih vrata nekog sasvim običnog stana. Ali, tu tajna prestaje da bude tajna: ko je, makar samo jednom, bio kod zubara – a mene su u vojsci time prilično gnjavili – zna tu tešku mešavinu mirisa karanfilića, medikamenata i drugih otrova koje ovi koriste da muče i maltretiraju ljude. Uveravam da su se čak i kroz zatvorena vrata čuli i zvuci: bušilica, zveckanje klešta, skalpela, noževa, dleta i čekića kako buše, mrve i čupaju nečije sirote organe za žvakanje, kao i duboko tužno stenjanje mog prethodnika na snežno beloj zubarskoj stolici.
Vrata je otvorila visoka, neverovatno lepa plavuša u utegnutom belom mantilu – u drugoj prilici bih je svakako drugačije pogledao, sad sam video samo sadističku radost i zlobu u njenim očima. Odmerila me je kao da unutar moje lobanje već vidi sve zube koje će bušiti, strugati, kidati. Tačno sam, u jednom veoma bolnom talasu, osetio sve živce koje će želeti da namota na iglicu i iščupa. Naravno, osmehnula se, pritvorno, kao da, zaboga, dolazim da mi pomogne, a ne da me maltretira.

[mikili]

​

---

I seo sam na stolicu. Kad mi je rekla da otvorim usta, držeći onu kozju nožicu u ruci (bože, kako odvratan instrument), malo mi je nedostajalo da se onesvestim od straha. E, kad je prinela bušilicu, više mi nije nedostajalo ništa – neugodno je priznati, ali, ovaj put sam se zaista onesvestio. Strah je čudo.
Kad su me najzad osvestile, najbolja devojka na svetu i najbolja zubarka na svetu, ponadao sam se da će me, zbog pretrpljenog šoka i pretrpljenih duševnih bolova, pustiti da se vratim kući i otpatim u samoći i čamotinji ostatak dana u nekom uglu svog samačkog stana, ali vraga: mirno otvaraj usta i ćuti! Habt acht und kusch!
Dobio sam injekciju – a i to je strašno, ona igla je dugačka, dugačka, pa mi je sve utrnulo, pa mi je u ustima čeprkala nešto, boga pitaj šta, jedno pola sata, nisam osetio ništa. Uz rečenicu «nisu vama tako kvarni zubi kao što ste mislili» pustila me je kući. Prethodno me je naterala da obećam da ću kroz šest meseci doći na kontrolu. I doći ću – sad se više ne plašim zubara. Ne boli, a kad čovek malo porazmisli, zubarka stvarno dobro izgleda.
Toliko o strahu.
Ali, kao što sam već rekao, bojim se istorije. To je frka.
Neko u jutarnjem televizijskom programu, onom što ga vodi jedan, kako izgleda, penzionisani doktor, reče da su razlozi za rat u istoriji. Nije to bez nekog vraga! U Prvoj beogradskoj gimnaziji, dok se još zvala Centar za srednje usmereno obrazovanje kadrova Moša Pijade ili nekako slično, istoriju nam je predavao siroti – i on je već pokojni – Uša, kako smo ga zvali, zaista je bio ušat, imao je dve izrasline velike kao solarne ćelije Skajlaba, tako su mu uši štrčale sa glave, strašan profesor, sve je maltretirao, đaci su tvrdili da je to zato što je bio na Golom Otoku, pa su njega islednici maltretirali, kao ono Rade Šerbedžija Brika Krivokapića u predstavi Ljuše Ristića u SKC-u, pa je Uša sad rešio da se osveti, eto, svima, i da malo maltretira bar nekog, a kad nema boljeg, ni đaci nisu loši... Ja mislim da to nije istina. Uglavnom, Uša je svima govorio gospodine i gospođice i marš napolje krme jedno i slično, zavisno od potrebe, prilike, raspoloženja. No, to je već druga priča, time se neću baviti. Da se vratimo na istoriju. Pita on mene prvobitnu zajednicu, to je, valjda, ona suluda Engelsova štorija o tome kako smo svi bili divljaci, pa smo se još u kamenom dobu razvili, i izgradili ekonomske odnose, pa su neki tamo zločesti počeli da prisvajaju višak vrednosti pa se civilizovali... Ti zločesti, sa viškom vrednosti. A svi ostali i dalje bili stoka. Roblje, kmetovi, sebri i slično. Pa je onda bila Francuska revolucija, pa se stoka pobunila, pobila one sa viškom vrednosti, ali taj višak vrednosti popovima i feudalcima nije uzela stoka već neki buržuji, pa je onda bila ona druga revolucija koja se zove Oktobarska zato što je bila u novembru, u kojoj su kapitalisti izvukli deblji kraj i masovno putovali ka Večitom Istoku a svi ostali su postali drugovi i drugarice... I sad tu meni nešto nije jasno, onaj višak, koji je očigledno vekovima bio problem, negde u tom silnom ubijanju i slanju ljudi duboko u azijske stepe, tundre i polarne oblasti nestade, pa smo, iako se zovemo drugovi i drugarice sad svi ponovo jednaki, svi stoka, a para niotkuda, al' to više nije ni prvobitna zajednica, ni robovlasništvo, ni feudalizam, ni kapitalizam, nego nešto drugo.
E, pita on mene prvobitnu zajednicu. I ja ni da beknem. Mentalni blok. A zapravo, odsek'o sam se. Ne znam zašto. I da mi keca. Sledeći čas, prozove me i opet pita prvobitnu zajednicu. I ja opet ćutim. A učio. I tako pet – šest puta. Uvek me pita prvobitnu zajednicu. Na kraju mi dade keca «s postoljem», što je bila ona horizontalna crta ispod, i što je značilo da ocenu nikad neću popraviti. Eto ti ga na. Istorija.
Onda, negde u to vreme, takođe sad već pokojni Ambrozije Marošević, kojem sam u Skadarliju donosio svoje prve pesme, patetične i lažne, uostalom, reče nemoj, molim te, da studiraš istoriju, to je nemoguće završiti. I bio je u pravu. Znao je čovek šta priča, iz ličnog iskustva, ni on nikad nije uspeo da je završi, ali šta to vredi meni govoriti: upišem ja, posle srednje škole i vojske arheologiju i – ne završim. Tek na trećoj godini neko mi reče da je arheologija pomoćna istorijska nauka. E, tu sam ih ček'o! Znao sam ja da je u nečemu problem, samo nisam znao u čemu, đavo ga odneo. I istoriju, i pomoćne istorijske nauke. A ako koreni ovog rata, kao što reče taj pametni čovek kod doktora u televizijskoj emisiji, leže u istoriji, bojim se da tako nešto nikad neću biti u mogućnosti da shvatim. Mentalni blok. Kao pred pokojnim Ušom. A zapravo, strah me je istorije. Kao što se neko plaši mraka.
Evo, recimo ove fotelje. I one su deo istorije. One su, zapravo, istorijski predmeti. I plašim ih se jer imam utisak da se, kad im čovek posveti malo pažnje, nešto loše desi. Kupio ih je moj pradeda, i trajale su zaista dugo, ali su se ofucale, otrcale... Morale su na tapaciranje. Jednom, kad se nekim čudom desilo da sam imao malo više novaca, rešim ja da im «posvetim malo pažnje», kupim mebl štof, ne isti onakav kakav je bio stari, ali sličan, i pozovem tapetara. I sad ide sledeća scena: tapetar i ja sedimo uz pivo, okruženi komadićima materijala za tapaciranje, koncima, iglama, heftalicama i ostalim alatom, gledamo televiziju. Pauza. Novinar usplahireno govori u kameru. Spominje ognjišta. Napaćeni narod. Nejač. U pozadini vide se balvanovi na putu, dim od nekih zapaljenih auto guma, čuju se pucnji.
Telefoniram. Pozivni broj 041.

- Ja sam, Igore.
- Nismo se dugo čuli. Kak si kaj?
- Grozno, hvala na pitanju. Ti?
- Bedasto, dragi moj.
- Gledaš li televiziju?
- Gledam.
- Nećemo se valjda tući?
- A čuj, izgleda da hoćemo.

I tako je, kako izgleda, počeo rat. Evo, noćas, dok ležim u krevetu i zurim u mrak (a ruke mi kratke), razmišljam.
Možda ja i nisam u pravu.
No, o tome drugi put.
Dušan Gojkov

[mikili]

​

---

Riba i vanilija

Prošao je još jedan sunčan dan kojem se ni malo nisam razveselio. Izašao sam iz kuće tek toliko da ne nasjedam na provokacije staroga šišmiša s kojim dijelim stambeni prostor.
Tu večer htio sam biti zaljubljen. Potajno sam se nadao da ću naletjeti na svoju drugu, bolju, polovicu. Najbolje što sam mogao je otići u grad.
Lokalni neradnici, vječni studenti i profesionalni ubojice vremena, skupljali su se kraj fontane na kraju rive. Golemi spomenik udici, udica sama, od tri metra visine nadvijala se iznad zidića na kojem su se ispijale pive i vodili glupavi razgovori. Večeras je neko bio šaljiv i zakačio poluraspadnuti leš nekakve ribetine na udicu. Smrad je bio pregolem.
Odlučio sam da je najbolje da potražim svoje mjesto malo dalje od udice i pokušam fascinirati koju kvazipankericu pirsanog uha, grla ili nosa svojom elokvencijom, erudicijom, a ako dođe i do toga, veličinom spolovila. Nije puno prošlo, vremensko razdoblje mjereno u par cigara i limenkom piva od pola litre, i već sam našao potencijalnu ženu snova. Bila je u čarapama duginih boja, laganoj plavoj suknjici i sa dva pirsa. Na nosu i obrvi. Desnoj.
Nešto u meni toliko je tjeralo mozak na razmišljanje, u roku minute odmaštao sam sa njom na put u crvenom kombiju po ****nom Meksiku, ipak, nisam ni riječi progovorio sa njom. Samo sam je gledao. Bojao sam se da ne ispadne glupava, propala bi mi cijela maštarija.
E onda, onda je ona progovorila. Gledala me golemim očima i govorila. Zapravo, zamolila me da joj srolam jednu cigaru. Žene stvarno znaju biti čudne i padaju na najveće gluposti. Na rolane cigare bez filtera, recimo. Od toga ti samo požute prsti, pljuješ komadiće duhana oko sebe ko Clint Eastwood i smrdiš.
Motao sam joj cigaru puneći listić rizle najodvratnijom hercegovačkom škijom kupljenom na buvljoj pjaci. Ni sam ne znam zašto, rolajući cigaru, slagao sam kako je ovo najbolji nizozemski duhan obogaćen aromom vanilije i komadićima šljive. Ne znam zašto, nakon toga nisam se mogao zaustaviti, kao milijun spermija što juri, dijafragmom nezaštićenoj jajnoj stanici, počeo sam lagati kao pas. O tome da sam novinar, da živim u Irskoj, da mi je majka Španjolka, da za dva dana idem u Švedsku gdje mi je djed ostavio tri soba i imanje na laponskim visoravnima... da sam prebolio dječju paralizu i bio u ... Bio sam toliko zaokupljen njom da sam srao ne misleći.
Prekrasna djevojka sa dva pirsa slušala me i polako uvlačila dim cigare dok sam ja laprdao. Zatim je okrenula glavu prema meni i već sam se usro da u očima ima onaj pogled koji govori; Daj ne seri govno jedno neobrazovano.
Otpuhnula je dim i rekla;
- Jebote, ova cigara sa vanilijom ti je skroz kuul!

Ja sam ostao malo zatečen nakon što sam čuo njenu posljednju rečenicu, zatim sam se okrenuo i bez riječi otišao prema udici. Jest da riba na njoj smrdi kao nevolja svih naroda Balkana, ali mrtva riba na udici ne laže da joj je dobro. I mrtva riba na udici nikada ti neće reći da puši cigaru sa aromom vanilije ako zaista i ne osjeća tu aromu vanilije. ****ne laži, u ovome svijetu svi samo lažu.
Mladen Barbarić

[mikili]

​ Borisav Stanković Uvela ruža Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti... Hajde da snevamo: Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće. Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno. Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san. Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto sto me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu... Volim te, volim...volim!... - I sve te više stiskah, grljah, ljubljah... I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga... Suze mi navreše. - Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti? I ti - ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?!... I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče: - Svršeno je! Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i pišteći... sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!...

[mikili]

​

---

Dva kuvara
Autor: Igal Reznik
Nekada
davno živela su dva divna kuvara, Bojler i veliki Tiganj, i obojica su
imali svoje restorane. Jednoga dana Bojler reče velikom Tiganju
:„Obojica smo veliki kuvari pa zašto onda ne napravimo nešto zajedno?“
„U
pravu si!“, složio se revnosno veliki Tiganj. „Zašto nisam razmišljao o
tome? Jelo pripremljeno zajedno razlikovaće se od svega što je iko pre
probao, i pozvaćemo ceo grad da to proba! To će biti prava gozba!“
„Da, gozba! To je sjajna ideja!“ uskliknu Bojler. „Koje jelo trebamo pripremiti?“ „Nisam siguran,“ reče veliki Tiganj. „Ali svakako nešto zaista ukusno!“Nakon veoma duge diskusije, kuvari odlučiše da pripreme ribu, ali ne
samo uobičajenu ribu – vrstu ribe koja će naterati ljude da čisto
poližu svoje tanjire.
„Počećemo sutra“, reče veliki Tiganj. „Hajde da uradimo ovo: Ja ću pržiti ribu, a ti ćeš za nju pripremiti sos!“
„Dogovoreno!“, reče Bojler, i kuvari napraviše planove da sve
sastojke moraju dostaviti u restoran velikog Tiganja. Zadovoljni svojim
planovima, oni se rukovaše i odoše različitim putevima.
Narednog jutra veliki Tiganj ode do riblje pijace. On provede puna
tri sata birajući najbolju ribu sa sigurnošću da je ta najsvežija.
Sedamdeset bačvi ribe iz različitih zemalja bile su utovarene u kola i
dostavljene u njegov restoran. U međuvremenu, Bojler ode do pijace
povrća i trebalo mu je tri sata da odabere najukusnije povrće i začine
iz mnogih različitih zemalja. Dostavljači su nosili sedamdeset korpi
koje su do vrha napunile restoran velikog Tiganja.
Kuvari se odmoriše kratko vreme i onda se latiše posla. Veliki
Tiganj je pržio svoju ribu u sedamdeset različitih tava, i Bojler je
kuvao svoj sos u sedamdeset različitih lonaca.
Nakon četiri sata sve je bilo spremno. Riba koju je veliki
Tiganj pripremio izgledala je tako čudesno dobro da se činilo da sija
kao sjajno uglačane bronzane tave u kojima je bila pržena. U stvari, ona je izgledala tako divno ukusno da veliki Tiganj više nije želeo da stavi Bojlerov sos preko nje. U međuvremenu, miris Bojlerovog sosa je tako dobro mamio vodu na usta
da niko nije mogao da prođe restoran bez zaustavljanja, i velika gomila
ljudi skupi se pored restorana. „Da li moram da sipam ovaj predivni sos preko ribe velikog Tignja?“, reče Bojler tužno. Namrgođeni kuvari pristupiše jedan drugom.
„Pa, pretpostavljam da je došlo vreme da tvoj sos staviš preko moje ribe“, reče veliki Tiganj ne gledajući u Bojlera.
„Prelijem svoj sos preko nje?“ upita Bojler začuđeno. „Proveo sam
tako mnogo vremena pripremajući ovo kulinarsko remek delo, i ti želiš
da to stavim preko tvoje ribe da bi ljudi rekli, ’Kako je veliki Tiganj
pripremio sjajnu ribu!’?
„Znaš šta?“ veliki Tiganj odgovori ljutito, „U tom slučaju, ja ne želim
da uništim čudesan ukus svoje ribe stavljajući tvoj sos preko nje!
Hajde da svako od nas zadrži ono što je pripremio“.
Bojler pozva neke konobare i naredi im da odnesu sos u njegov restoran, i on takođe ode tamo i sjede ljut na na ceo svet.
„Niko mi nije potreban!“ pomisli on u sebi! „Moj sos je predobar za njih. Ja ne trebam ničije pohvale; pojest ču taj sos sam“.
I uzeo je veliku kašiku i počeo da jede, ali sos je bio previše začinjen i nakon par zalogaja Bojleru pozli.
„Napravio sam grešku“, pomisli on. „Ali još nije prekasno.“
„Hej, konobari!“ pozva ih on.
„Da, Bojleru!“ odgovoriše oni. „Da li biste hteli da ovaj sos odnesete natrag
velikom Tiganju?“
„Da, ti si u pravu“, reče veliki Tiganj.
„Oprosti mi, moj dragi prijatelju, napravio sam grešku“, poče
Bojler. „Ne znam šta mi je bilo. Ovaj sos je napravljen da bi prelio
tvoju ribu“.
„Ne, ne!“ usprotivi se veliki Tiganj. „To sam bio ja koji je
napravio grešku misleći da je moja riba divno ukusna bez tvog sosa.
Nisam mogao jesti ni malo od toga jer nema ukusa samo po sebi. Kako je
divno što si se vratio!“
Bojler i veliki Tiganj zagrliše se srećno i odmah serviraše čudesnu
gozbu koju će grad zauvek pamtiti! Ljudi dođoše odasvud samo da bi
probali najukusniju ribu na svetu. Nikada pre oni nisu probali tako
nešto!
Do dana današnjeg muškarci i žene pričaju ovu staru priču svojim
unucima. Moj deda ispričao je priču meni i zamolio me da je prenesem
svoj deci sveta. Na ovaj način, ona će saznati večnu istinu: samo
zajedno možemo učiniti nešto divno, i niko ne može biti srećan sam.

[mare]

"Mlade sobarice u hotelu Interkontinental u Beogradu bile su u svakom pogledu profesionalne i diskretne. Ipak, nisu mogle da povremeno ne prokomentarisu pojavu nekih gostiju koji su cesto odsedali u hotelu. Njihovu paznju posebno je privlacio gost iz apartmana 207, koji je vec godinu dana bio stalno zakupljen. Bio je lep, vitak covek, cetrdesetih godina, plavih ociju i plave kose veoma kratko podsisane, uvek besprekorno obrijan. Nosio je samo skupa odela, cesto ih menjajuci i kombinujuci sa raznobojnim svilenim kosuljama. Uglavnom su bila crne boje, a sako je oblacio uvek, cak i leti. Na desnoj ruci nosio je blistavi zlatan sat, a na domalom prstu veliki zlatan prsten.

U ustima bi cesto drzao cigaru i miris najfinijeg duvana sirio se iza njega hodnikom kad god bi prosao. Lice mu je bilo ozbiljno i stalozeno, ali nikada namrsteno. Pogled mu je bio hladan i bez emocije. Napojnice, i to izdasne, davao je obavezno svima, pa i sobaricama. Ipak, nijednoj od njih nikada se nije osmehnuo, nikada nijednu nije pogledao kao zenu, kao devojku, a nisu ga mogle videti u drustvu bilo koga drugog osim zaposlenih u hotelu koji bi mu eventualno preneli putnu torbu ili predali neku poruku. Uvek je bio sam.

Kola je menjao veoma cesto, a najvise je voleo skupe dzipove u crnoj boji.

Niko tacno nije znao kakvim biznisom se bavi, osim sto se nagadjalo da je vlasnik dva butika u prizemlju hotela. U jednom su se prodavale skupe cigare, strana pica i parfemi, a u drugom sportska oprema najpoznatijih stranih proizvodjaca.

Jedino sto su jos sobarice uspele da saznaju o njemu je da se zove Nikola Boric, da je stalno nastanjen u Vrscu i da je u Beogradu cesto poslovno, te zato uvek ima zakupljen apartman.

Kada bi mu namestale sobu, a prosto su se utrkivale u tome, nisu imale mnogo da spremaju. Njegova posteljina cesto je bila netaknuta, a ako bi i prespavao u njoj, ujutru bi bila namestena i besprekorno utegnuta. Kupatilo je za njim uvek bilo cisto i svi peskiri uredno poredjani. Koristio bi samo jedan mali i taj bi uredno slozio i stavio na pod iza vrata. Sve je oko njega bilo besprekorno cisto i sredjeno. Od djubreta su ostajali samo opusci od cigara i poneki zilet.

Koracao je lako i besumno kao da lebdi iznad zemlje, kao da je od vazduha. Tiho je dolazio i jos tise odlazio. Da je nocio u sobi sobarice su mogle da zakljuce samo po tom uredno slozenom peskiru na podu iza vrata.

No, jedno je bilo sigurno. Para je imao i to mnogo. Mnogo vise nego sto se moglo zaraditi od ta dva butika, mnogo vise nego sto se moglo zaraditi u kaficu „Dol", na spratu, za koji se takodje suskalo da je njegov. I za kockarnicu koja se nalazila u hotelu pricalo se da je delom njegova, delom ko zna cija, mada to niko nije mogao sa sigurnoscu da potvrdi. On je mnoge noci provodio tamo, ali nikada nije vidjen kako se kocka, niko nije video da pije bilo sta drugo osim kisele vode. Nije vidjan da sa nekim sedi, razgovara, druzi se. Uvek je sedeo sam, ponekad izmenjao koju recenicu sa nekim od gostiju, a onda je usred noci odlazio negde u nekom od svojih automobila. Devojke koje su bile zaposlene u tim, navodno njegovim buticima, bas kao i nekoliko dama koje su radile u kockarnici kao krupijei, darivao je ponekad skupim parfemimima, ali nikada se nijednoj nije udvarao, nijednu nije pozvao u drustvo, na pice. Ni muskarci nisu bili vidjani u njegovom drustvu, mada su kruzile price da ima neko takvo drustvo. Ipak, bilo je to daleko od svih dezurnih carsijskih ociju, i bile su verovatno samo price.

Ne moze se reci da se devojke iz butika, kao i mnoge zene zaposlene u hotelu nisu trudile da se nadju na njegovom putu, da budu zapazene bas tako, kao zene, a ne samo kao personal. Bilo ih je mnogo zainteresovanih, ali nijedna nikada nije dobila cak ni najmanji osmeh, ni malo uocljivije paznje. Samo napojnicu.

I te noci, kada je prosla ponoc, usao je Nikola Boric u uglancano kupatilo apartmana 207. Dugo se tusirao pod vrelim mlazom vode, a potom veoma pazljivo obrijao. Obukao je jednu od svojih sarenih svilenih kosulja kakve je najvise voleo da nosi, pazljivo izglancao svoje crne italijanske cipele i na zglob desne ruke stavio svoj zlatni Patekov sat. Onda je otvorio malu putnu torbu koja je stajala ispod kreveta i izvadio iz nje crni kozni pojas u koji je zadenuo revolver Ruger GP 100. Potom je izvadio drugi pojas i stavio ga oko ramena. U futrolu ispod pazuha stavio je pistolj Colt defender 45. Zadigao je nogavicu i stavio oko lista pojas sa futrolom u koju je smestio revolver Colt detective special 38. Podigao je drugu nogavicu i namestio pojas na kome je bila prikacena futrola sa nozem. Najzad je obukao crni sako i jos jednom bacio pogled na ogledalo. Sve je na njemu, kao i uvek, bilo besprekorno. Torbu je smestio u orman i pre nego sto ce izaci iz sobe izvadio je iz dzepa tubus sa Cohiba cigarom. Zapalio je i drzeci je u zubima, izasao iz sobe.

Sobarice koje su sedele u svojoj prostoriji na kraju hodnika i dezurale, cim su ga videle izasle su u hodnik i naklonile se. Klimnuo je glavom u znak pozdrava.

Sisao je u prizemlje i prosavsi dugim hodnikom hotela stigao do kockarnice. Na vratima su stajala tri momka obucena u konfekcijska odela iste velicine. Na jednom od njih, nizeg rastom, odelo je izgledalo smesno sa podvrnutim rukavima i nogavicama koje su se vukle po zemlji. Na bedzevima koje su nosili pisalo je „OBEZBEDJENJE", dok su se oni tiho domundjavali i kikotali dezurajuci ispred vrata. Nikolina pojava izazvala je njihovu potpunu pozornost. Razdvojili su se na obe strane vrata propustajuci ga da prodje. On ih nije ni pogledao, a oni su oprezno gledali na sve strane, jer je ocigledno neko veoma vazan usao u kockarnicu. Dok su dvojica ostala napeto da motre na ulazu, onaj nizi sa zarozanim nogavicama i podvijenim rukavima koracao je, skoro imitirajuci Nikolin korak, tacno dva metra iza njega. Nikola je otisao pravo za sank i seo na visoku barsku stolicu. Odatle je imao odlican pregled citave kockarnice, jer je u ogledalima sanka mogao da vidi sve sto se dogadjalo, a da pri tom njega niko nije mogao videti. Sanker se odmah servilno nasao kraj njega.

— Kiselu vodu s ledom — rekao je Nikola. Omanji momak iz obezbedjenja samo je nemo stajao poput kuceta iza njegovih ledja. Onda je Nikola, ne okrecuci se ka njemu, rekao samo:

— Nisam tu.

Omanji momak je primivsi ovu poruku, sa vaznoscu prvog glasnika, krenuo ka izlaznim vratima. Svojim kolegama koji su ga napeto cekali upitnim pogledima, samo je dao znak tako sto je odmahnuo rukama. Svima je bilo jasno sta to znaci: on nije tu. I ko god bi veceras dosao da se raspituje za NJEGA, naravno samo pokretom glave ili ocima, jer njegovo ime se glasno nije pominjalo, odgovor momaka iz obezbedjenja bice odrecno odmahivanje glavom. I svima ce biti jasno.

Za momke na vratima to je bio posao kome su pridavali izuzetnu vaznost. Bila je to prva stepenica u skoli koju su izucavali da bi jednog dana postali vazni, kao sto je Nikola u njihovim zivotima bio vazan. Ne zato sto ih je placao i konfekcijski oblacio, nego zato sto je on za njih bio idol.

O njemu nisu znali mnogo, vec su samo ponesto naculi, a i to su uglavnom bile price Najveci deo predstave koju su imali o njemu bila je samo njihova imaginarna konstrukcija u koju je on bio ugradjen kao idol. On ili samo njegovo ime koje se vec pune tri godine nije glasno izgovaralo.

Nikola je to znao i zato se cesto pitao sta oni zapravo ocekuju od svojih zivota kada su se vec tako mladi predali u ruke tom grozomornom idealu koji je on ostvario, mada to nikada nije zeleo. Oni to zele. Ali zasto? Da li je samo novac to sto ih gura u tako mracne ambicije? Mozda privid moci i vrsta uvazavanja koju oni koji se popnu na takav presto uzivaju? Ili je to nemogucnost da se iskazu na nekom drugom, casnijem i boljem putu, koji bi im doneo mnogo spokojniji zivot nego sto ga on sada ima. Ne. Oni su svesno prizeljkivali da budu upravo to sto je on sada.

Ni sam dugo nije bio svestan svoje pozicije. Niti je znao niti ocekivao da ce biti tako opasan, da ce biti na takvom glasu, da ce imati obozavaoce koji bi se bez razmisljanja bacili ispred metka koji je njemu namenjen. Nista od toga nije pretpostavljao dok je gradio svoju malu imperiju, ziveci tiho i skrovito kao radnik na gradilistima i povremeno obavljajuci neke druge poslove koji su mu donosili ogromne sume novca. S tim novcem u pocetku nije znao sta da radi, a onda su ga naucili. Ipak je jos izvesno vreme proveo radeci na nekoliko gradjevina kao obican zidar, jer nije bilo pozeljno da se zna koliko je imucan.

Konacno, pre godinu dana izasao je iz ilegale i usao u zivot mocnih i bogatih.

Lako se oprostio od sirotinjskog zivota kakav je oduvek vodio, ali se tesko predavao uzicima koje je novac donosio. U stvari, trudio se koliko god je mogao, ali nije uspevao. Nije mogao da se opusti. Da li zbog godina, jer je prvi put u trideset sedmoj godini uspeo da kupi sebi kvalitetan zilet i kvalitetne cipele, pristojno odelo i automobil, ili zbog prirode posla u kome je stekao svoj imetak? Bice da je ovo drugo bilo u pitanju.

Uvek je bio na oprezu, bez velikih i dugorocnih planova. Svako sutra bilo je za njega dan vise, a svako juce dan dalje od svega onoga sto je ostavio za sobom u proslosti. I sve sto je o sebi znao pre, sve sto je osecao, voleo i cemu se nekada radovao, bilo je duboko zamrznuto u njegovom dusevnom ledu. Pazljivo je odrzavao tu hladnocu jer ako bi se taj led istopio, on bi bio mrtav pre nego sto bi fizicki umro. Zato je zaboravio da se smeje, zaboravio da oko sebe primecuje lepe stvari i lepa lica, sve sto bi ga moglo razmeksati, sto bi ga moglo ubiti. Noci je provodio gledajuci lica koja su se smenjivala za ruletom, nasmejana i napeta, lica puna strasti, grceva i osmeha, razocaranja i trijumfa. Gledao ih je, nijednog trenutka ne saosecajuci ni sa jednim. Ta moc da ne zadrhti u tudjoj egzaltiranosti cinila ga je spokojnim i zadovoljnim. Kontrolisao se, bio je u potpunosti gospodar nad svojim emocijama i to mu je bilo najvaznije.

I dok je te noci, lagan kao pero, koracao izmedju kockarskih stolova i dzekpot automata, paznju mu je privukao napadan i jak zenski smeh. Mnogo je takvog zenskog smejanja cuo za tim kockarskim stolovima i nikada ga nijedan nije posebno dotakao, pa ne bi ni ovaj da mu se nije ucinio nekako bliskiji, suvise poznat. Polako se okrenuo ka stolu odakle je dolazio smeh i otkrio da pripada crvenokosoj dami, cetrdesetih godina, veoma doteranoj, u utegnutoj crnoj vecernjoj haljini golih ledja. I dok je pogledom odmeravao njena skladna ledja, jedna muska ruka nasla se na njima. Muskarac je bio njoj bliskih godina. Nosio je skupo vecernje odelo i naocare za zlatnim ramom. Smejali su se zajedno jer je pred njima verovatno bio neki dobitak. On je bio lovan, i to veci cim je sebi mogao da priusti provod u ovoj kockarnici. A ona? Ona je bila s njim bas zbog toga i to je bilo ocigledno.

Nikola se brzo okrenuo od njih i vratio do sanka. Odatle je mogao da ih posmatra u ogledalu, bez opasnosti da ga prepoznaju, jer oboje su mu bili dobro poznati, a spadali su u kategoriju ljudi koje je zeleo da zaboravi. Posmatrao ih je u ogledalu sve vreme dok su igrali na ruletu, a kada ih je sreca napustila, krenuli su ka izlazu. Nikola je istog trenutka ustao od sanka i krenuo za njima".

[Cruz]

- Oprosti.

Bila je to najljepša riječ koju je moglo pronaći njegovo kukavičko poštenje.

Tako me srećno skinuo sa savjesti i prijateljski ispratio u prošlost.

A za mene je to bio prvi korak u budućnost, nepoznatu i dotad nezamišljanu.

Zamišljao sam je u ovom mračnom dućanu pored javnih nužnika, a evo, sad sam prognan iz tog svog sirotinjskog raja, u kojem me žestoki zadah nužnika podsjećao da smo u središtu grada, na dobrom mjestu, i da ću tu naći svojih dvadeset pet jadnih groša svake godine. Sad mi izgledaju zlatni.

Moraću da potražim nešto drugo, ne znam šta, ali ću potražiti. Svijet je širok, mogućnosti bezbroj, a u meni ima dovoljno snage da neuspjeh ne primim sa suviše žalosti. Proživjećemo nekako. I zašto bi se moja budućnost morala vezati baš za smrdljivi dućan pisara Mula Ibrahima? On bi pustio da me talas odnese i kad bi mi bilo teže nego sad, zato je možda bolje što smo se razvezali u času kad ne visim nad ponorom.

Srećan ti ostanak, dobri čovječe, koga strah čini tako nesigurnim prijateljem. Teško tvojim ćosavim pomoćnicima, bićeš nemilosrdan prema njima: oni te nisu izvlačili iz nabujale rijeke. A možda ćete živjeti i dobro, ništa vas ne spaja, ne tičete se jedni drugih, neće te mučiti sjećanje na tuđe požrtvovanje, i nećeš strepjeti od njihove nerazumnosti. Dobro, de, naredili su ti da me istjeraš. I mirno ćeš me grditi, zbog svega što učinim, a sve će biti ludo, drukčije ne može ni da bude, sad to vidiš, mada si se nadao da će me tvoji pametni savjeti odvratiti od pogrešnog puta.

A kad budeš dobro raspoložen, kad pazar bude obilan, kad ne bude straha u tebi, možda ćeš nesigurno šapnuti sam sebi, da su za sve krivi šejtan, rat, i moja prekinuta mladost. I dobro je što tada neću biti blizu, jer bih ti odgovorio štogod ružno, pa bi to bilo naknadno opravdanje za nepravdu koju si mi nanio.

Vidiš, još mislim dobro o tebi, i želim da se ponekad probudiš usred noći, i da dugo sjediš prekrštenih nogu na postelji, mučeći se kajanjem i stidom, zbog mene.

Ali, neka ti je bogom prosto, nisi ti birao svoju sitnu dušu, dali su ti je, ne pitajući, došao si na red kad drugih, boljih, nije više bilo. Alahemanet, čovječe kao i svi ostali, koji čine zlo ali ga ne smišljaju. Od onih drugih, koji zlo smišljaju i određuju, neka bog sačuva i tebe i mene.

Kod česme sam zaželio da stavim ruke pod mlaz hladne vode. Kod džamije sam osjetio zavist prema đacima medrese koji su, u nanulama, išli na molitveno pranje, veseli, željni svega, glupi od neiskustva, laki od želje o divnom životu što ih tobože čeka. Kod Morića hana sam izašao iz sjenke zidova i visokih stabala, i okupao se u proljetnom suncu.




Proljeće, sunce, vedrina, misao bez težine.
Vedra misao srce obasja,
vedra ni zbog čega,
misao ni o čemu...




Šapućem besmislene stihove, čujem maženje gugutke u granju visoke topole, ispunjava me radošću dječji smijeh, žao mi je ptice što je izbezumljeno sunula preko krova, uplašena. Dio sam svega što vidim, i znam to, i srećan sam, i lako mi je, kao da sam od vazduha.

Lakomisleno, ili lukavo, moje srce se branilo od trpljenja.







Tvrđava

Meša Selimović

[Bisernica]

Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno
i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te posljednji put video prošle godine, prošlog meseca, ovog jutra
ili možda pre samo nekoliko trenutaka. Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosetljivo na tok vremena,
životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje lepote za kojom
posežem kada imam potrebu za svetlom...

Alberto Moravia - "Tajna"

[Cruz]

Do tad sam vec postao zapovednik tenka. Sem je bio moj mitraljezac. Vozili smo prema Minhenu nekoliko kilometara ispred pesadije kad smo osetili smrad. U zivotu nisam osetio da nesto toliko smrdi, a mnoge sam leseve video dotad. Oko kilometar i po dalje naisli smo na jedan komad zemlje sa svih strana ogradjen betonskim zidom, spolja je izgledalo kao obicna vojna ispostava. U zidu je bila velika gvozdena kapija s natpisom na nemackom na vrhu. A onda smo ugledali ljude postrojene ispred kapije, gole ljude s rukama i nogama poput stapova. Esesovci su hodali tamo-amo pored strojeva i ubijali ih mitraljezima. Padali su u talasima, padali su mrtvi pred nama. Sem je pobio vojnike, a tenk kapetana Skota srusio je kapiju.

Stotine ljudi - ako kozu razvucenu preko gomile kostiju mozete nazvati osobom - izasle su posrcuci odatle. Glave su im bile obrijane i bili su prljavi i prekriveni ranama. Neki su pobegli niz put, ali vecina je samo hodala okolo u bunilu. A onda su ugledali mrtvog konja pogodjenog granatom. Bilo je to kao da gledate mrave na kori od lubenice. Sjatili su se na lesinu, otkidajuci komade mesa i jeduci ih. Bilo je to strasno videti, strasno. Cuo sam kako jedan momak iza mene povraca.

Pratili smo pucnje do jedne velike gradjevine nalik stali. Gorela je i osetio sam miris pecenog mesa. Obisli smo iza ugla i videli jos esesovaca kako ubijaju ljude u njoj. Gradjevina je bila puna tela, koja su se pusila i gorela naslagana jedno na drugo na gomili visokoj dva metra. Neki su jos bili zivi i puzali su preko leseva, pokusavajuci da izadju. Esesovci su samo stajali, mirne duse ubijajuci svakog ko bi se mrdnuo. Otvorili smo vatru na te govnare. Neki su potrcali, pa smo izasli iz tenka, pojurili za njima i pobili ih. Ja sam ubio dvojicu, pogodio sam ih u ledja dok su bezali od mene, i bilo mi je drago vise od svega.

Vracao sam se prema tenku kad mi je jedna zena pritrcala posrcuci rasirenih ruku. Na sebi je imala pocepanu prugastu kosulju, ali je bila gola od struka nadole - jedino tako sam prepoznao da je zena. Oci su joj bile upale, a noge su joj bile sve u ranama. Izgledala je kao les koji hoda. Posao sam da uzmaknem od nje, ali zgazio sam u rupu i pao, a onda je ona bila na meni, scepala me i brbljala bez prestanka nesto na nekom nepoznatom jeziku. Gurao sam je od sebe, vicuci: "Jebote, skloni se od mene", kad odjednom ko da je sva snaga iscezla iz nje i ona je klonula. Lezao sam tako ispod nje i zurio u nebo - prelepo bledo plavetnilo, kao da se nikada nista lose nije desilo pod njim i nikad nece. Bila je lagana poput cebeta, kao da i nije bila na meni. Ali onda sam osetio toplinu njenog tela kroz uniformu. Nikada se nisam toliko postideo sebe. Nije ona kriva sto ne lici na coveka, krivi su oni koji su joj to uradili i oni koji nisu digli glas protiv toga.

Pridigao sam se, polako. Glava joj je lezala na mom krilu i gledala me odozdo kao da sam njen dragi, kao da se citav zivot nadala samo mene da vidi. Potrazio sam po dzepovima i nasao cokoladicu. Otpakovao sam je i dao joj. Sela je i strpala celu cokoladicu u usta, kao da se bojala da cu se predomisliti i uzeti joj je. Osetio sam senku na sebi, podigao pogled i ugledao ostale zarobljenike oko nas, mnostvo njih, odrpane, smrdljive i jadne. Neki su govorili i pomerali ruke i usta kao da jedu, a neki su samo tako stajali cutke kao duhovi. Pipao sam po dzepovima da vidim imam li jos kakve hrane, kad se zena na mom krilu sklupcala, jaucuci i hvatajuci se za stomak.

"Sta je bilo?", rekao sam. "Sta ti je?" Ali ona je samo lezala trzajuci se i jaucuci kao da ju je pogodio metak. Potrajalo je to jos neko vreme, a ja nisam nista uradio. Najposle se primirila. Polozio sam glavu na njene grudi i oslusnuo, ali nisam cuo otkucaje srca.Oci su joj bile razrogacene i zurile su u mene. Bile su plave poput neba iznad nas.

"Ronsele!"

Pogledao sam kroz noge zarobljenika mrsave kao stapovi i video Sema kako ide prema meni. Suze su mu tekle niz lice. "Doktori kazu da ih ne hranimo", rekao je. "Kazu da to moze da ih ubije jer nisu jeli tolko dugo".
Ponovo sam pogledao nanize u nju, zenu koju sam upravo ubio cokoladicom. Zapitao sam se kako se zove i odakle je. Zapitao sam se da li ju je ikada iko drzao kao ja, da li joj je ikada iko milovao kosu. Nadao sam se da neko jeste, pre nego sto je dosla na ovo mesto.

Zemlji obecani
Hilari Dzordan

[Cruz]

Reci, bez obzira na to da li su izgovorene ili su ostale neizgovorene u formi misli, imaju moc da hipnotisu. Lako se izgubite u njima, postanete hipnotisanii poverujete da kada necemu pripisete ime, onda znate sta je to. Cinjenica je da ne znate. Samo ste misteriju prekrili imenom. To je zbog toga sto poseduju nedokucivu dubinu.

Sve ono sto mozemo da vidimo, osetimo, opazimo, samo je povrsinski sloj stvarnosti, manje od vrha ledenog brega. Kada ne prikrivate svet recima i oznakama, u vas zivot se vraca osecaj cudesnosti, koji se davno izgubio kada je covecanstvo umesto da koristi misao palo u njen posed.

Nova Zemlja
Ekart Tol

[Cruz]

A u oktobru, kad je popodnevno sunce zitko i kad ga covek pije bez kraja i zamora kao da pije samu zedj, ona se gotovo ne odmice od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lisca. Osecam je u sebi po jedva cujnom sustanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali najcesce stoji, nevidljiva i necujna, negde iza moje senke. A ja satima zivim u svesti o njenom prisustvu, sto je mnogo vise od svega sto mogu da daju oci i usi i sva sirota cula.

Jelen, zena koje nema
Ivo Andric

[Cruz]

"Kakva je ovo graja?" komentarisem pred konobaricom. Kao kad se zalis na lose vreme, na inflaciju, na nesto sto ne mozes izmeniti.
Konobarica osmehnuto slegnu ramenima.
"Sto je tebe briga ako graju!" cujem.
Okrecem se i vidim onog momka sa ograde da se preteci priblizava.
"To su moji drugovi! Neka graju!" nervozno zvace hranu koja mu ispada iz usta. Miran sam. Ili pokusavam da odglumim mir. Ima oko dvadeset godina. Pijan je.

"A, izvini, samo sam pitao, onako."
"Sta ti imas da pitas? Ko si ti da pitas?" izazivacki mi se unosi u lice.
Prilazi zurno Mili iz baste. Siroko se i prijateljski osmehuje:
"Je l' ti znas njega?" pita neznanca, pa nastavlja, sa istim nadeznim osmehom: "Je l' ti znas ko je on?"
"Sto mene briga ko je on? Sto ima da pita?"
U medjuvremenu stavljam svoju desnu ruku na njegovo levo rame, ponovivsi gotovo servilno:
"Izvini, momak, samo sam pitao, onako."

U istom trenu vidim novog nepoznatog mladica koji se, ne znam otkud, stvorio tu i jednako munjevito kako se i pojavio, pesnicom me pogadja posred lica! Padam! Sve pada oko mene!
Nestaje zvuk! Nista ne cujem! Vidim betonski pod, moje lice se rolja po njemu. Osecam udarce po nogama, nove po glavi. Moja sociva su nekud odletela. Minus sest u mraku! Pokusavam da se zastitim od udaraca. Neko me sustize! Shvatam da sam vec unutar bastenskog dela. Sve je i dalje bez zvuka.
Neko otima moju torbu! To je onaj prvi momak koji je sedeo na ogradi. Ne, to ne sme da se desi! Krece neki strasni adrenalin, cupanje oko moje torbe. Uspeo sam! Odvojio sam je od njega! Hocu li stici? Imam li vremena?

Vadim pistolj iz moje torbe i istog trena ga repetiram upravljajuci ga prema napadacu. On skace na mene! Vidim mu tu, na par santimetara od mene onaj isti ludacki pogled i nikakav strah. Rvemo se, stojeci, oko mog pistolja. Vidim da nesto vice, ali nista ne cujem. Moj CZ-99 je izmedju nasih grudi. Cetiri ruke se otimaju. Pritiskam okidac. Nista se ne desava. Ni zvuk, niti siledzija odustaje. Pucam ponovo. Nista.

"Boze, radi li ovaj pistolj uopste?" Pucam ponovo. Ne znam koliko puta i ne znam gde. Mislim da sam ga pogodio. Pritisak popusta, njegovo telo se odvoji od mene. Stojim nem, mokar, zmirim okolo, nemam vazduha. Gde je Mili? Tu, metar - dva od mene neko lezi na podu. Iznad njega, kolenima pritiskajuci mu grudi, je onaj sto me je prvi udario i zabada mu nesto u glavu! To na zemlji je - Mili! Njegovo telo ne reaguje na udarce ovog odozgo! Uspravljam pistolj i pucam. Ne znam koliko puta. Na kraju je pistolj ostao u zadnjem polozaju. Nema vise metaka. Mladic pognuto, drzeci se za stomak, otetura kroz uski prolaz napolje.

Godina prodje, dan nikad
Zarko Lausevic

[Cruz]

Ponekad u smiraj dana, a cesce u svitanje, osetim neku utehu. Taj osecaj da sam pobedio jos jedan dan, savladao jos jednu noc, porazio neko, ma i malo vreme, bez obzira na sva iskusenja i krize kojima sam u tom periodu bio izlozen... cini da, skupljen, sapatom ohrabrim sebe - mogu ja ovo!

Dobio sam neku nagradu u Nisu. Dobio sam i nagradu u Herceg Novom pre petnaestak dana. Kako je sve to relativno, meine liebe Mileva! Nema glumca koji mi ne bi pozavideo na tim velikim priznanjima. Ali i nijednog koji bi se menjao sada sa mnom.

"Covjeku je sreca nepoznata,
Prava sreca za kom vjecno trci,
on joj ne zna mjere ni granice.
Sto se vise k vrhu slave penje
To je visi srece neprijatelj"... Petar Petrovic - Njegos

Godina prodje, dan nikad
Zarko Lausevic

[Cruz]

Sedamdeset i deveti dan

Polegla trava na krugu. A on tezak. I dug. I usporen. Neprekidan, kao krug. Neko peva:
"Na morskome plavom zalu..."
Prati ga hor spuskih decaka, zvizdukom. I ja, u sebi. Opojni zvuk slobode. Za treptaj i sum srca. I jos krace. Strah. Hoce li me biti za neki jos treptaj. Stereo strah u mojoj glavi. Kao igla jedna u centar centra za ravnotezu.
Duvanski dimovi rezu mi grlo. Stezu srce.

Na Radio Zagrebu strepe od novog srpsko-hrvatskog rata. To je, posle ukidanja istoimenog jezika, ocigledno i jedina stvar koja se jos moze odrzati na neko duze vreme. Da, izgleda da se napolju sprema neki novi rat. Strasniji od ovih dosadasnjih. Krvolocniji, jer ce biti bratskiji od prethodnih. Ako su dosad ratovala braca od striceva i tetaka i braca po materi, ovaj ce voditi najrodjenija braca.
"Sto ti je oko tako duboko?"
"Iskopao mi ga je brat, zato je tako duboko."
Pobice se svi, svako sa svakim, zbog svaceg. Zbog niceg. Zbog gladi, zbog para, zbog ljubomore, zelenog dzempera, crnih ociju, zbog plave krvi, zbog neciste krvi, zbog tri prsta, zbog dva prsta, zbog druga dva prsta, zbog srednjeg prsta. Zbog Boga, zbog drugog Boga, zbog istog Boga, zbog rijeci i zbog reci, zbog mora i zbog gora. Zbog solidarnosti, zbog gluposti, zbog neznanja i primitivizma, zbog toga sto tako treba, a zasto tako treba, to niko ne zna, a ako neko ne zna, on nece ni da pita da ne bi ispao glup pred drustvom. Pa se i on smeje, iako ne zna u cemu je vic. Pa se i on bije, iako ne zna zasto.

Zasto su nas napali nastradali momci?
Ne verujem da su znali razlog. Nisu imali para da plate racun u kafani, pa da naprave frku? Mozda, ali ne verujem. Prosto, tako je trebalo. Tu im je na dohvat ruke onaj glumac Lausevic, prosto im se nudi, pa zar da prodje, a da niko ne iskoristi tu priliku? Zamisli da mu sutra kazu: "Prolazio je onaj Lausevic pored njega, a on - nista! Da se makar nakasljao, podrignuo, prdnuo - ne, nista, pustio ga je da prodje... Pi!"
I tako ce, naravno, biti prokazen, obelezen u svom drustvu.
Hteo-ne hteo, vracam se na pocetak. I biva mi opet zao nesrecnika koji su, znog niceg - izgubili sve.

Dobio sam pismo:
"...ja, vasa majka, molim vas da tog dana budete uredno i pristojno obuceni, ozbiljni i dostojanstveni. Ma kako se odvijalo sudjenje, budite sva tri dana jednako raspolozeni, bez promjene na licu, bez naglog podizanja i spustanja glave (uvijek glavu gore). Nemate se cega stidjeti, ali ne treba se, tada, ni ponositi, jer velika se tragedija dogodila, i vi i mi bi sve dali da se to nije desilo...
Uvijek, bez imalo uznosenja, bila sam ponosna na vas, ponosna sam i sad i bicu do kraja zivota..."

Godina prodje, dan nikad
Zarko Lausevic

[Cruz]

...
Kad ovde osetim bezizlaz, ja cvrsto zazmurim i pozelim da dobijem pismo od Tebe...

Lutam jos vitak izmedju moja cetiri zelenkasta zida. Vidis da ovde nije sve tako sivo, kao sto Ti, mozda, mislis... Samo kad provirim kroz resetke, vidim sivo nebo, sivo drvece. Sivo sivilo.

Zivim nekako. Raspolucen, ali zivim. Najteze mi padne kad mi moja leva polutka krene da ubedjuje svoju susetku (obu drugu, lepsu polovinu), da su (obe) krive, pa su, stoga, i na pravom mestu. I da, zato treba dici ruke od svega, pa na sebe. Onda mi strasno biva potreban neko da je (polutku) pobedim, ubedim, premlatim na kraju krajeva, zainat nepoznatom reditelju koji me je ubacio u ovu nezeljenu podelu.

Dugo mi nema pisma od Tebe...

Kako je, znam, Tebi tesko da nadjes reci mojim povodom! Daj da Ti pomognem. Znas ono, kad je neko tesko bolestan, pa svi to kriju od njega, a on se takodje pravi blesav, pa mu godi (ako tada ista moze da godi) da ga lazu:
"To nije nista... Pa, kad izadjes iduce nedelje; pa, samo da to to prodje, pa cemo onda mi... kao ono onda..." I sijaset gluposti koje smo toliko cesto i sami izgovarali i slusali kad dodjemo kod jadnika koji nas unezvereno gleda, gutajuci (svesno) svaku nasu laz. E, onda kad jednom i sami dopadnemo bolesti, onda nas bude i sramota sto smo jednom nekog (plemenito?) lagali i postane nam jasno da smo, sa ovim aktuelnim bolesnikom, svojevremeno zajedno ucestvovali u nekoj slicnoj prevari i znamo da ga sad ne mozemo obmanuti. Onda se povlacimo, krijemo pogled, odlazemo kontakte.

Sad Ti je vec lakse, zar ne?

Godina prodje, dan nikad
Z. L.

[svetlost]

...Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu "Đino" na Leksington aveniji učio da kaže - bre.Tada nije znala šta znači ta reč, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!
Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju. Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama. Čini mi se da ne možemo ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar jedno bre, baš kao u Bosanca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno, nepostojano eeeee! - koje ima hiljadu značenja i intonacija.
Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!
Potcenjivački: Ma, idi, bre!
Izazivački: Šta je, bre!
Nežno: Ih, bre!
Sa ljubavlju: Dođi, bre...
Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?
Filozofski: More, bre!
Zapanjeno: Otkud sad to, bre?
Zapovednički: " Sviri, bre! - zapovedi Hajduk Stanko Ciganima".
Epski: "Bre, ne laži crni Arapine!"
" Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio - badava, sve zlo, te zlo!"
Kako uopšte prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetki jezik?

A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog... Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čuđenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabrenje, sokoljenje i za preklinjanje.

U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama - čini se, ono je naša suština...I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bi smo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!"

Momo Kapor

[svetlost]

"Život je nepredvidiva igra. Na jednoj strani je neka moćna sila, Bog ili sudbina. Na drugoj su ljudi. Igra je ponekad surova i nepravedna. Nekad bolna, kao što je plač siročeta. Igra bez duše, bez reči. Igra gubitnika, završena bez početnog uzdaha.
Nekim ljudima život je naklonjen. Sudbina im se nasmeje i milo ih pogleda. Oni zaigraju igru dece i anđela, igru moćnika... Prožive život sa slatkastim ukusom pobede u ustima.
Moj život je negde između svega toga. Možda i Vaš? I to se ne može izmeniti.
Jedino mašta ne priznaje pravila. Granice određujete sami. Zato pokušajte da uronite u beskraj."

Noć prokletstva - Marica Popović

[anat8937]

[anat8937]

Ljudi žele da budu
prva ljubav
jedne žene.
Žene su pametnije
one žele da budu
poslednji roman
jednog čoveka.

Perl Bak