Odlomci i kratke priče

[Ona jedna]

........Ako hoćete da proživite, tada sednite u vagon i krenite tamo gde je vazduh prožet mirisom jorgovana i divlje trešnje, gde, milujući vaš pogled svojom nežnom belinom i bleskom dijamantskih kapljica rose, nadmećući se cvatu đurđevak i daninoć. Tamo ,u slobodnom prostoru, pod plavim svodom, nadomak zelene šume i žuboravih potočića, u društvu ptica i zelenih kukaca, shvatićete šta je život!....... Zamislite da u večernji čas, kada sve spava, sem slavuja i čaplje koja s vremena na vreme krikne,kada slabašan dašak vetra jedva čujno donosi do vas šum udaljenog voza, šetate po šumarku ili duž nasipa .........


Čehov

[Ona jedna]

Činilo se da svi ti stvorovi dreče i pevaju hotimično, kako niko nebi spavao te prolećne večeri, kako bi svi, čak i ljutite žabe, cenili svaki trenutak i uživali u njemu : jer živi se samo jednom!
Na nebu je sijao srebrn polumesec, bilo je mnogo zvezda. Lipa se nije sećala koliko je sedela kraj ribnjaka, ali kad je ustala i pošla, u zaseoku su već svi spavali i nije bilo nijedne svetiljke. Do kuće je, verovatno, bilo dvanaest vrsta, ali ona nije imala snage, niti je znala kuda da ide; mesec je blistao čas spreda, čas zdesna, i kukala je stalno ona ista kukavica, već promuklo, kroz smeh, kao da zadirkuje : hej, pazi, zalutaćeš s puta! Lipa je išla brzo, izgubila je maramu sa glave...Gledala je u nebo i razmišljala o tome gde je sada duša njenog mališana : dali je prati u stopu, ili lebdi tamo gore, među zvezdama, i više ne misli na svoju majku? O, kako je samotno noću u polju, usred ovog pevanja, kad sam ne možeš da se raduješ, dok sa neba posmatra mesec, takođe usamljen, kome je svejedno je li sada proleće ili zima, jesu li ljudi živi ili mrtvi...Kad ti je u duši tuga,teško je bez ljudi.


:"U JARUZI" Anton Pavlovič Čehov

[Ona jedna]

Jedan čovek lupa na vrata sobe svoga sina: "Čarli", kaže, "probudi se!"
"Neću da ustanem, tata", odgovori mu Čarli. Otac viče: "Ustaj, moraš u školu!"
"Neću da idem u školu", kaže Čarli.
"Kao prvo, škola mi je dosadna; drugo, učenici mi se rugaju; a treće, mrzim školu."
Otac mu onda uzvrati: "Dobro, sad ću ja tebi reći tri razloga zbog kojih moraš da odeš u školu;
kao prvo, to je tvoja dužnost;
drugo, jer imaš četrdeset pet godina;
a treće, jer si direktor."

BUĐENJE - Antoni De Melo

[Ona jedna]

"Hteo dam da kazem da su pakao drugi ljudi.Ali ta recenica,"pakao,to su drugi"je uvek bila pogresno shvacena.Smatralo se da sam time zeleo da kazem da su nasi odnosi sa drugima uvek zatrovani,da su to uvek pakleni odnosi.Ali ja sam zeleo da kazem nesto sasvim drugo.Hteo sam da kazem da ako su odnosi sa drugima napeti,iskvareni,to onda moze da bude samo pakao.
Zasto?Zato sto su drugi ono sto je najsustinskije vazno u nama samima da bi imali samosvest.Kada mislimo o sebi,kad pokusavamo da se spoznamo,u sustini koristimo znanja koja drugi imaju o nama.I sebe procenjujemo nacinima koje drugi poseduju,koje su nam dali da sebe procenjujemo.I sta god rekao ja o sebi,uvek je misljene drugoga unutra.Sto ce reci da,ako su moji odnosi sa ljudima losi,ja sam onda u potpunoj zavisnosti u odnosu na drugo bice.I tada sam u sustini u paklu.
Ali to nikako ne treba da znaci da ne mozemo da imamo i drugacije odnose s drugima.To samo pokazuje sustinski znacaj koji drugi ljudi imaju za svakog od nas.
Druga stvar koju sam zeleo da kazem,bila je da nam ljudi nisu slicni.Tri licnosti koje su akteri komada"Iza zatvorenih vrata"ne lice na nas jer smo mi zivi a oni su mrtvi.Naravno ovde "mrtvi"ima drugu simboliku.Ono sto sam zeleo da naznacim,je da je mnogo ljudi ukotvljeno u nizu navika,ob icaja,sudova o sebi zbog kojih pate ali ni ne pokusavaju da ih promene.I ti su ljudi kao zivi mrtvaci.U smislu da ne mogu da razbiju klupko svojih briga,opsesija i navika,i da tako ostaju zrtve sudova koji su drugi doneli o njima.I iako se tako gleda,ocima drugih,vrlo je ocigledno da su kukavice ili da su losi ljudi naprimer.
Ako covek postane kukavica,nista ne menja cinjenicu da je kukavica.I zato su ljudi mrtvi,i zato,je to nacin da se kaze da je to ziva smrt kad se covek okruzi stalnom brigom o sudovima i reakcijama koje ne zeli da promeni.Tako da,u sustini,posto smo zivi,hteo sam da pokazem prinicipom apsurda,kolika je vaznost ljudske slobode,to jest vaznost promene nekih delovanja drugim delovanjima.I kakav god da je pakao u kome zivimo,mislim da smo slobodni da ga razbijemo.I ako ga ljudi ne razbiju,takodje onda slobodnom voljom u njemu ostaju,tako da se moze reci da dobrovoljno ostaju u paklu.
I vidite,dakle,da odnosi s drugima podrazumevaju slobodu,slobodu kao drugu stranu nametnute patnje,i to su tri teme koje su sustinske u pozorisnom komadu.I voleo bih da se toga setite kad cujete da neko kaze"pakao,to su drugi"

Zan Pol Sartr

[dreamer]

''Dugo smo tako sedeli držeći se za ruke. Čitala sam u njegovim očima strahove nasleđene od davnih predaka, koje prava ljubav postavlja na našem putu kao iskušenja koja moramo da prebrodimo. Pročitala sam sećanje na moje odbijanje od prošle noći, na dugo vreme koje smo proveli odvojeni, godine u manastiru koje je posvetio traganju za jednim svetom gde se takve stvari ne događaju.
Pročitala sam u njegovim očima da je bezbroj puta zamišljao ovaj trenutak, mesto događaja, izgled moje kose, boju moje haljine. Htela sam da kažem "da", da mu kažem da je dobrodošao i da je moje srce dobilo bitku. Htela sam da mu kažem koliko ga volim, koliko ga želim u tom trenutku.
Ali i dalje sam ćutala. Prisustvovala sam, kao u nekom snu, njegovoj unutrašnjoj borbi. Videla sam da ima pred sobom moje "ne", strah da me ne izgubi, grube reči koje je slušao u sličnim prilikama, jer svi mi prolazimo kroz to iskustvo i gomilamo ožiljke.
Oči su počele da mu sijaju. Znala sam da upravo savlađuje sve te prepreke.
Slomi ovu čašu, molim te, i oslobodi nas svih tih prokletih predrasuda, te manije da sve treba da se objasni i da treba raditi samo ono što drugi odobravaju.
Ustao je, zgrabio me za kosu i počeo da me ljubi.
I ja sam njega stezala za kosu, zagrlila ga svom snagom, grizla njegove usne, osetila njegov jezik kako se kreće u mojim ustima. Bio je to poljubac na koji se odavno čekalo, koji se rodio kraj reke našeg detinjstva, kad još nismo razumevali šta ljubav znači. Poljubac koji je ostao da visi u vazduhu dok smo rasli, koji je putovao svetom kroz sećanje na jednu kolajnu, koji je bio sakriven iza hrpe udžbenika. Poljubac koji se gubio nebrojeno puta, da bi sada, napokon, bio pronađen. U tom poljupcu bile su sadržane godine i godine traganja, razočarenja, nemogućih snova.
I ja sam njega ljubila istom žestinom. Ono malo ljudi koji su se zatekli u kafani sigurno su nas posmatrali uvereni da vide pred sobom jedan običan poljubac. Nisu znali da je u tom poljupcu bio sažet čitav moj život, i njegov život, i život svih osoba koje se nadaju, sanjaju i traže svoj put pod suncem. U tom trenutku ljubljenja bili su sadržani svi radosni trenuci koje sam ikada doživela..''

Paulo Koeljo

[svetlost]

Postoje tri bitne stvari, tri bitna poklona od Boga, koje kad dobiješ ne smeš da izgubiš, jer njega to strašno naljuti. Ljubav, Talenat i Život. Ili Život, Ljubav i Talenat.
Oni koji oduzmu sebi Život, nikada ne bivaju primljeni u Carstvo Nebesko i njihove duše večito lutaju mrakom, a oni koji prokockaju svoj Talenat ili Ljubav svoju, u životu bivaju osuđeni na ispraznost i besmisao.
Ali "tri puta Bog pomaže"....pa ko vidi - vidi.

Vilhelmina - J.Tinska

[Bisernica]

Nemoguće je u životu ne biti slab. Nemoguće se uvijek održati na nogama, ne proplakati, ne osjetiti samosažaljenje i muku, ne upasti u depresiju, nemoguće je ne naljutiti se, ponekad ne baciti koplje u trnje, ne doživjeti mračne trenutke, kad ti se čini da su ti svi ljudi neprijatelji i da život nema smisla.

No, ne samo da dođu takvi trenuci, nego ti smiješ biti slab. Slabost je trenutak kad te Bog zove da podigneš ruke k Njemu i vikneš: Oče bez tebe dalje ne mogu. Pad je trenutak milosti. Pokleknuo si možda ne samo na poslu, ne samo u svađi s bračnim drugom, ne samo da si izgubio najboljeg prijatelja, nego si možda pokleknuo i u teškom grijehu protiv kojega se već dugo boriš, opet si napravio grešku za koju si rekao da je nikad više nećeš učiniti.

Da, na tebi je da odlučiš ne pasti, ali nije uvijek u tvojoj moći, da zaista ne padneš. Ako je Bog dopustio da padneš, On ima neki veći cilj, veći razlog zbog kojeg je to dopustio. Na tebi je da ga upitaš zašto i kreneš u ono novo prema kojemu ti je otvorio vrata.

Padovi dokazuju da si samo čovjek. A čovjek je ograničeno biće, ovisno o Bogu. Padovi ti dokazuju da je realnost života da možeš pasti. Važno je, međutim, ne ostati ležati nego se dignuti i ići naprijed. Padovi se tako popravljaju da im se nasmiješiš, oprostiš sebi i drugima i kreneš još odlučnije naprijed.

T.Ivančić - "Povratak nade"

[Bisernica]

- "Nego zemljače, ja sad zaista moram da idem. Znaš, ja živim u Goslaru, a ovdje sam samo nekim poslom.”

- ”Stani bolan Osmane”, usplahireno će Ilija.

- ”Reci mi za ime svijeta šta ti je značila ona skraćenica Ž. B. Lj., onaj naziv tvoje stranke?”

- ”A to bi htio da znaš! E pa to ti je dragi prijatelju veoma jednostavno, kao što su uostalom jednostavne sve dobre,
korisne i pametne stvari, To ti naprosto znači Živite ba ljudi! Ajd uzdravlju! Možda ćemo se još koji put sresti, dok
smo ovdje i dok nas debela tetka Germanija čuva od belaja domaćega."

Rekavši to, Osman snažno protrese Ilijinu ruku i brzim, energičnim korakom, napusti restoran. Ilija se zamišljeno počeša
iza uva. Ni sad nije mogao sa sigurnošću da kaže, da li je Osman Radulović malo šašav, ili ipak izuzetno pametan.


Zvonko Mijoković

[Vltava]

PESMA


Osvaneš i pogledaš: sve je već tu, i drvo i zmija i kamen i sunce. Ništa na tebe nije čekalo. Ništa se na tebe ne osvrće, ništa tebe ne pita, sve to stoji i ide po svome.

I onda, iz nekog dubljeg inata, iz čega li, kreneš i ti da od blata, od sna, od golog daha, od čega god stigneš, nešto, nešto svoje, onako po svome da stvoriš. Pustiš to u svet i strepiš: ne znaš hoće li prohodati, progovoriti, hoće li opstati.

I bude li tako, a tako biva retko, ubrzo to tvoje, od tebe stvoreno, stane po belom svetu da hoda, i ono, po svome.

Pa da li to onda voliš ?


Vasko Popa

[Bisernica]

Smiluj se na mene, grešan sam do u najskriveniji kutak svoga
bića. A imao sam dara, sklonosti koje nisu bile sasvim za preziranje,
male dobre sposobnosti, rasipao sam ih, nerazborito stvorenje
kakvo sam bio, sad se bližim kraju, upravo u vreme kada bi se
spolja sve moglo okrenuti na dobro po mene. Ne guraj me među izgubljene.

Iz Kafkinog Dnevnika, 20. jula 1916.

[Vltava]

“Čovek je samo trska, najslabija u prirodi . Ali to je trska što misli. Nije potrebno da se Kosmos naoružava da ga smrvi, dovoljan je jedan dah, jedna kap da ga ubije. Ali i da ga Kosmos smrvi, čovek bi opet bio blagosloven veći od onog što ga ubija, pošto on zna da umire i zna za nadmoć koji vaseljena ima nad njim. Kosmos o tome ništa ne zna.
Sve naše dostojanstvo sastoji se, dakle, u misli. Time treba da se ponosimo, a ne prostorom i trajanjem, koje nismo kadri da ispunimo. Trudimo se, dakle, da pravilno mislimo. U tome leži načelo morala.”

"Refleksije u samoći" - B.Paskal

[Fića]

Najvažnije stvari je najteže reci. To su stvari kojih se sramimo jer ih
reci umanjuju - kad ih izgovorimo, stvari koje su se cinile
neogranicenima dok su bile u našoj glavi stisnu se na obicnu, životnu
velicinu. Ali, ima tu jos nešto, zar ne? Najvažnije stvari su preblizu
mestu gdje je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje
bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s naporom otkrijemo neku tajnu, a da nas ljudi cudno gledaju ne shvatajuci što smo uopšte rekli ni zašto smo mislili
da je tako važno da smo bili na rubu suza dok smo govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zakljucana ne zato što nije ispricana, nego zato što je niko nije razumeo.


Stiven King - Truplo

[Bisernica]

Životom ne vlada volja ili namera.
Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorećih ćelija u kojima se misao krije a strast doživljava snove.
Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Međutim, neočekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu,
neki naročiti miris koji si nekad voleo i koji budi divna sećanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao,
akord iz muzičkog dela koje si prestao da sviraš – kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život.

Slika Dorijana Greja-Oskar Vajld

[Bisernica]

Ono što ti nazivaš srećom, ja nazivam bleskom trenutka milosti života, ono što ti nazivaš mržnjom, zapravo je strah od toga da tvoj sopstveni identitet ne podlegne pod omraženim, ono što ti nazivaš ljubavlju, smatraj to jedinom vrlom stvari u slabosti, te je samim tim sama po sebi slabost kojoj se predajemo. Ničeg ne bi bilo da sam ostala. I trajanje prolazi. Onog trenutka kada ga je čovek podredio po sopstvenim prilikama, po sopstvenom trajanju, prestalo je da nadmašuje vremenske granice, da bude ono što jeste, izgubilo je na dugovečnosti, vreme je naposletku potuklo i tu reč – trajanje. Zamisli da sam kojim slučajem izgubila sjaj iz tvojih očiju, šta bi ostalo? Šta bi se desilo da si prestao da me voliš u jeku moje ljubavi? Šta bi bilo da sam makar pokušala da dozvolim sebi sreću? Priznajem, kajem se. Kajaću se čitavog života, pustila sam te da odeš. Tebe kog volim, zarad sebe koju sam posle svega prezrela. Nije potrajalo. Nadmašila sam bol; prisvojila ga i nadenula mu novo ime – život. A ti moraš da znaš da bol menja svakog čoveka. Ako ga trpimo dovoljno dugo, naš duh, naše telo, na kraju krajeva ono što čini nas, prestaje da postoji. Postaćemo neko drugi; a ti drugi ljudi bolom isklesani u nama, ne moraju da vole one koje smo mi nekada voleli, niti moraju da budu spremni da zarad njih žrtvuju sebe. Tada postajemo stranci i prozirnost i nestanak našeg nekadašnjeg bića vređa i odbija druge. Razočaraćemo mnoge svojom hladnokrvnošću, rezigniranošću, uopšte promenom na gore i oni će nas prezreti. Da li ti je poznat taj osećaj? Jesi li me zbog učinjenog već prezreo? Biće kasno kada vaskrsnemo i ponovo budemo ono što smo nekada bili… već ćemo izgubiti sve one koje volimo. I premda će i naša ljubav možda vaskrsnuti s nama, u nama će videti samo strance i sami ophrvani bolom koji će vremenom i njih promeniti. Oh, a šta bih ti drugo mogla reći… ljubavi moja jedina… Ti si moj kiprov grozd prelepih engadskih vinograda koji počivaju među biblijskim zapisima, najlepši grozd... ti si onaj koji ponižava moje stare i nove ljubavi mojom vernošću tebi a čistotom bića u sebi samom. Ljubavnica sam ti, sestra, prijatelj i zaštitnik. Volim te na bezbroj detinjih, ljudskih i božanskih načina. Vratićeš se njoj, slutim. Reci joj da te čuva, bolje bi joj bilo da te čuva...
Proći ćeš me i ti jednom, preboleću te. Sve što nas razboli, jednom prolazi, po cenu toga da posle duge bolesti budemo jači… ili
mrtvi… No nešto će ipak ostati da svedoči da si bio pravi; ostaće sjaj u oku svaki put kada te ugledam i preživeće neokaljani izvori na kojima sam slutila sva tvoja ćutanja... izvori istrajavanja tebe samog duboko u mojoj duši... Da... ti čudnovati izvori sa kojih pijem da utolim žeđ za životom...


Danijela Knez - Budućnosti,oprosti im sadašnjost

[Bisernica]

Kada bismo svake noći sanjali jedno isto, to bi uticalo na nas koliko i predmeti koje vidamo svaki dan. I kada bi neki zanatlija pouzdano znao da će sanjati svake noći, svih dvanaest sati, da je kralj, mislim da bi on bio gotovo isto toliko srećan kao i kakav kralj koji bi sanjao svake noći, celih dvanaest sati, da je zanatlija.
Kada bismo svake noći sanjali da nas gone neprijatelji i da nas kinje te mučne aveti, a kada bismo svaki dan provodili u raznim poslovima, kao kada se putuje, patili bismo gotovo isto toliko kao da je to istina, i strepeli bismo od spavanja kao što strepimo od budenja kada se bojimo da ne zapadnemo stvarno u takve nesreće. I zbilja bi ono (spavanje) počinilo otprilike ista zla kao stvarnost.
Ali zato što su snovi svi različiti i što je i jedan isti pun promena, ono što se u njima vidi uzbuduje nas znatno manje nego ono što se vidi u budnom stanju, zbog neprekidne povezanosti, koja medjutim nije tako povezana i ravnolika da se i sama ne menja, ali samo manje naglo, ako ne retko, na primer kada se putuje i onda se kaže: “Čini mi se da sanjam.” Jer život je san, samo malo manje nepostojan.


Blez Paskal - Misli

[Nežnicah]

"Bilo kako bilo, on će otići, ostaviće je sa ovim otrovom koji teče kroz nju svakog dana, svake noći ne znajući da lijek protiv tog otrova ima samo on, da se taj lijek ne može kupiti u ovdašnjim apotekama, ni u jednoj apoteci na svijetu jer je taj lijek on sam. Sve vrijeme od kada je postala svjesna toga pokušavala je, očajnički se trudila da ga iščupa iz sebe kao biljku iz zemlje, da ga odreže kao kad reže ružu, a znala je, dobro je znala da, što god uradila, koliko god ga čupala, ispod površine će ostati neki živi korjenčić uvijek spreman da ponovo izbije, ponovo se rascvjeta. U život, u novi rast, bujanje, cvetanje, vratiće ga svako sjećanje."

NBH

[Bisernica]

Nismo se rodili u znaku Ovna, Raka, Vodolije.
Rađali smo se u znaku Kukuruza.
Koliko nas je kroz čije detinjstvo zveckala zrelo žuto zrnevlje uspavankom krunjenja, zorom komišanja? ...
U kasno proleće prošara polja nejakom strelom svoje stabljike, začuđen još, malečak. Tek pokazuje zube, on, budući gospodar polja. Dete je još, taj što će biti stasiti momak loman u pasu, sa mladim kicoškim brkom. Onda poguri leđa svim kopačima. Kopnja je. Počinje veliki, naporni balet. Proklinju ga devojke što im lomi kičmu i snagu, širi bokove i dlanove i lije znoj pod povezače. Kako je beskrajno duga brazda u letnje popodne! A on, dorastao do kolena, mrsi se pod suknje kad je plav i zdrav i godina berićetna, ili žuto siče kao gusan svoju nemoćnu kad je beskišica. Stoji na jednoj nozi, zaustavljen u taktu, dok mu hiljade ruku kidaju zaperke. Evo, već je perjanicu zadenuo za šešir, iroši se kao momak na seoskoj slavi. Ništa više nema da se radi s njim i oko njega.
Sve čeka.
Otežava i stenje zemlja pod njim.


"Autobiografija o drugima", Borislav Mihajlović Mihiz

[paculjkica]

"Vidio sam smrt moćnog čovjeka, ubila ga je tuga, vidio sam možda, ubistvo iz daljine, vidio sam ljudsku mržnju, a mislio sam, kao opsjednut, samo na jedno: da li mu je posljednja misao bila osveta ili ljubav?
Kao da je o tome visio sav moj život.
Odlučio sam se za ljubav. Manje je istinito, i manje vjerovatno, ali je plemenitije. I ljepše: tako sve ima više smisla... I smrt... I život..."
(Tvrđava)

[salel]

Momo Kapor

"Mnogo beogradskih devojcica luta po svetu. Beogradska deca prodaju djindjuve na Karlovom mostu u zlatnom gradu Pragu (a koliko do juce, sazaljevali smo jadne Cehe!); najotmenije beogradske devojcice rade kao garderoberke u Njujorku, ili konobarice u Parizu, bebisiterke po londonskim predgradjima; slabo placeni fotomodeli u ledenom Stokholmu. Neke od njih rade nocu, a danju studiraju. Zive na crno. Smrsale su i prerano sazrele, ali to kriju kada se javljaju kucama i kazu da im je super. Baka ima slabo srce. Otac ce da im se napije od muke. Mama redovno brise prasinu u njihovoj decijoj sobi, vetri i menja bele rade u vazi, kao da ce iznenada banuti poput vetra, baciti torbu na divan i s vrata povikati: "Sta ima da se klopa?"
Jednostavno, svima nedostaje ona stara recenica koja je davala ukus svemu: "Izvadi kosu iz supe!" Cute, a nad zelenom salatom u ciniji lebdi sledjeno, neizgovoreno pitanje: "Boze, ima li ono dete tamo ista za jelo?"
I sad ta njihova princeza, ta maza i miljenica, najpametnije dete u citavoj skoli, sluzi neke glupe strance koji, da je pravde, ne bi mogli ni cipele da joj ciste.
Ipak, jednog dana, vratice se devojcice, iscrpljene zivotnim bitkama, pomalo umorne, pomalo utucene, sa ocima kojima je Zapad uspeo da ugasi onu skrivenu iskricu, naivnost i nadu; cudno stedljive (a bile su uvek male raspikuce), sigurne u sebe, pune nepoverenja prema svima, s blagim stranim akcentom."

[domatrios]

(ovo trenutno čitam)


- Što te više znam, -
Claire je rekla glasom koji je čuvala za najoštriji sarkazam,
-sve više sam uvjerena da ti usne nisu najsmrtonosnije oružje u tvom arsenalu nad ženama.
Graham je slegnuo snažnim ramenima, lijeno pokrenuvši mišiće.
- Ima puno žena koje se ne bi složile sa tom procjenom.
Proklet bio do Hada, ali vjerovatno je upravu. Svaki prokleti put kad ga pogleda sjeti se kako ju je poljubio, tako grubo i tako...izrazito uzbudljivo. Takav samoiniciran poljubac ju je trebao razbjesniti, ali umjeto toga ona mu se primakla topeći se po njemu.
- Sa druge strane, tvoja usta, -
sa neukroćenim osmijehom je rekao,
- uistinu su smrtonosna.

Paula Quinn