Odlomci i kratke priče

[Ninani]

"Ima osoba na ovom svetu kojima je suđeno da same sebe unište, i nikakvo razumno dokazivanje ne može da im pomogne. Što se mene tiče, Justina me je uvek podsećala na mesečara koga su spazili kako korača po opasnom ravnom olovnom krovu na visokoj kuli; svaki pokušaj da je čovek probudi vikanjem mogao bi dovesti do nesreće. Čovek je jedino mogao da je nečujno prati u nadi da će je postepeno odvući od dubokih mračnih bezdana koji su zjapili sa svih strana. Ali nekim čudnim paradoksom, baš ovi nedostaci u karakteru - ove niskosti duše - predstavljali su za mene najveću draž ove kobne dinamičke ličnosti. Pretpostavljam da su se oni nekako podudarali sa slabostima u mom sopstvenom karakteru kojima sam srećom mogao bolje da vladam nego ona. Svestan sam da je za nas ljubavni čin bio samo mali deo celovite slike koju je projektovala duševna prisnost što je svakodnevno bujala i granala oko nas. Dok smo razgovarali neosetno bismo se približili jedno drugom sve dok se ne bismo uhvatili za ruke, ili skoro pali jedno drugom u zagrljaj: ne iz uobičajene čulnosti koja muči ljubavnike, nego kao da je telesni dodir mogao da ublaži bol istraživanja po sopstvenoj duši."


"Ali kada sam je stigao i zaustavio, okrenula mi je lice bolesnog demona. Spopao ju je žestok bes. Lupila je nogom po vlažnom pesku.
Stvar nije samo u tome što se otvorila geološka pukotina na zemljištu po kome smo tako samouvereno gazili. Shvatio sam da je ova jalova razmena misli i osećanja probila stazu ka gušćim džunglama osećanja; i da smo postali robovi tela, posednici jednog tajanstvenog saznanja koje su dalje mogle da prenose, primaju, dešifruju, razumeju, - samo one retke nama podudarne ličnosti na svetu. "Na kraju", sećam se da je rekla, "ovo nema nikakve veze sa seksom", što me je dovodilo u iskušenje da se nasmejem, mada sam u toj rečenici prepoznao njen pokušaj da putenost razdvoji od poruke koju je sadržavala.
Video sam tada ono što je trebalo odavno da vidim: naime, da je naše prijateljstvo toliko sazrelo da smo već nekako postali jedno."


Postoje samo tri stvari koje se mogu uraditi sa ženom. Možeš da je voliš, da patiš zbog nje ili da je pretvoriš u književnost.

Lorens Darel "Aleksandrijski kvartet"

[marlon]

ima i cetvrta... da je ubijes... i peta... da ubijes sebe....

[Ciciban]

Za trenutak sam bio u nedoumici koliko je uputno jednoj neposnatoj zeni priznati strah . Hoce li me to uciniti manje muskarcem ? - pitao sam se ali ipak odgovorio : "Da" .
Kratka pauza kao da je razmishljala sta ce reci a zatim: - "Razdaljinu izmedju dva nistavila - rodjenja i smrti...."
"covek pretrci brzo" , nadovezao sam se na njenu recenicu . "Kami"
"Volis Kamija? "
"Blizak mi je egzistencijalizam"
"Pa onda ti je poznata i cuvena misao : ako covek ide lagano po suncu dobice suncanicu i umrece, ako ide isuvise brzo dehidrirace i opet umreti. Covek moze napraviti izbor od onoga sto mu se u zivotu nudi , ne menjajuci ni sebe ni svet ."
Ocigledno sam je bio podcenio ; nisma do tada poznavao nijednu zenu osim Vojislavu , s kojom sam mogao pricati na taj nacin , a ni s Vojislavom odavno nisam nacinjao slicne teme.
"da budem iskren prilicno sam zaboravio Kamija"
"Ja se ne secam ni kad sam poslednji put procitala dobru knjigu ."
"Nema vise knjiga koje mogu promeniti zivot "
"Vecina savremenih pisaca cini mi se, ne pise spiralno, iznutra ka spolja. Rade obrnuto i onda dobijemo jedan silom stvoren hermeticki svet."
Da, to je upravo ono sto sam mislio ali niasam mogao da artikulisem. Citao sam knjige i ostajao potpuno ravdnodusan. Nisam se vise pronalazio ni u jednoj prici. Likovi su mi delovali neiskreno, izvestaceno, iskrojeni po shnitu dopadljivog ali prolaznog modnog hira. Nisu iznosili velike zivotne istine.
"Kao klinac sam se identifikovao sa dejvijem Kroketom."
" Ja sam bila Hajdi."
Zamislio sam Andjelu kao malu pustolovku, rumenu od planinskog vazduha , sposobnu da omeksa i najtvrdje srce................

[Ciciban]

izvinjavam se da dopunim predhodni post

Izgubljeno lice

M . K. Ivaskovic

[marlon]

[size=13px]"Nema vise knjiga koje mogu promeniti zivot ".. tako ide kad "spisateljici" ko sho joj rece onal liq veceras na krsti kazes sta treba da procita pa joj odzvanja knjiga u glavi ... ima jedna koja moze..... pamuk i novi zivot. al treba biti ono debelo u sranju da je razumes skroz...[/size]

[marlon]

posto je tema sa odomcima a u svakom umetnickom delu su uvek najvazniji pocetak i kraj... prva i poslednja recenica iz istoimene pamukove knjige.....

jednog dana procitao sam jednu knjigu i citav mi se zivot promenio.....
a zeleo sam da se vratim kuci, nisam zeleo da predjem u novi zivot i uopste, zaista uopste, nisam zeleo da umrem.

p.s ko mi nadje u knjizevnosti primer dela koji na tako jasan i razgovetan nacin u prvoj i zadnjoj recenici odlslikava unutarnje bice i duh autora vodim ga na veceru... naravno ako je zensko

[Ciciban]

Marlone ja sam Novi zivot uzela iz biblioteke pre nekih mesec dana , namerno je trazila i nisam uspela da joj vidim kraj .....neznam zasto ali nisam je docitala ....kad mi ne ide tako ne mucim ni sebe ni nju ....vratila sam je uredno na policu biblioteke

[Ciciban]

[quote author=marlon link=topic=11.msg5473#msg5473 date=1250639997]
[size=13px]"Nema vise knjiga koje mogu promeniti zivot ".. tako ide kad "spisateljici" ko sho joj rece onal liq veceras na krsti kazes sta treba da procita pa joj odzvanja knjiga u glavi ... ima jedna koja moze..... pamuk i novi zivot. al treba biti ono debelo u sranju da je razumes skroz...[/size]
[/quote]

aaa kad ne citam sve , znaci nisam bila zabrazdila ocigledno .....

[marlon]

pa cici mlada si to je sigurno glavni razlog... inace tako i treba citati knjige, ako ti ne ide odmah je ostavi...za novi zivot mislim da ipak treba da budes malo starija. inace imam obicaj da prijateljima i dragim ljudima poklanjam samo dve knjige... novi zivot i istoriju lepote od eka... pamuka poklanjam onima za koje znam da imaju jako dubok unutarnji zivot prepun sukoba i koji nisu naceli neku svoju duhovnu nirvanu a znam da tragaju za njom... istoriju lepote opet onima koji spolja deluju ko das malkice blesavi ali koji su opet s druge strane na poseban nacin osecajni....

[Ninani]

Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom "pripadajućih". Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.

Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj."
"Tlo pod njenim nogama" Salman Rusdi

[Ninani]

Gubitak Istoka znači dezorijentisanost. Pitajte bilo koga moreplovca – na moru je vodič istok. Ako izgubite istok, izgubili ste uporište, izvesnost, znanje o tome šta jeste i šta bi moglo biti, a možda i sam život. Za kojom ste zvezdom pošli stigavši na ovu putanju? Tako je. Istok je orijentacija, orijentir, Orijent. Tako glasi zvanicna verzija. Tako kaze jezik, a jezik nikada ne treba dovoditi u pitanje. Ali pretpostavimo ipak nešto drugo. Šta ako je čitava priča – orijentacija, svest o mestu boravka i sve ostalo – šta ako je sve trik? Šta ako je sve – dom, bratstvo, čitava šarada – samo ogromno, sveopšte, vekovno ispiranje mozga? Šta ako pravi život započinje tek kad se usudite da sve odbacite? Kad se otisnete od ukotvljenje ladje porodičnog doma, presečete konopce, ispustite lanac, isplovite van mape, kad jednostavno isparite, nestanete, zbrišete, šta god – možda biste tek tada mogli da živite slobodno! Bez uputstava kako da postupate, zašto i gde da živite. Tamo gde niko ne bi mogao da vam naredi da odete nekud i poginete za njega, ili za boga, niti bi mogao da vas preslišava zbog toga što ste prekršili pravila, ili zbog toga što ste baš vi jedan od onih kojima, iz razloga koji vama, nažalost, ne mogu biti saopšteni, nešto nije dozvoljeno. Možda morate da prodjete kroz okean beznadja, kroz haos i još dalje, morate da podnesete samoću i nesnosan strah zbog gubitka sidra, užas pojedinaca oko koga se obrću horizonti, poput stranica novčića koji je neko bacio u vazduh.
Vi to ne želite. Većina to ne želi. Svetska perionica mozgova ima prilično veštu ruku – ne skači sa te litice, ne idi kroz taj prolaz, ne ulazi u taj vir, ne rizikuj, nemoj preći tu crtu, ne iskušavaj me tako grubo, upozoravam te da me ne začikavaš, a ti to ipak činiš, stavljaš me na probu. Nećeš dobiti priliku, zaboravio si molitvu, uništen si, svršeno je sa tobom, nisi mi ništa, mrtav si za mene, za svoju porodicu, naciju, rasu i za sve što je trebalo da ti bude vrednije od života, i da mu služiš kao gospodaru, da ga slepo pratiš, da mu se klanjaš, da ga obožavaš i da mu se pokoravaš; mrtav si, čuješ li me, gotovo je, bedno kopile, a čak ti ni ime ne znam.
Zamislite ipak da ste to učinili. Da ste iskoračili sa kopna ili skočili u kobni vir i da pred sobom vidite čarobnu dolinu koja se nalazi na kraju Svemira, blaženo carstvo vazduha. Sa svih strana dopire muzika, a vi je udišete – izdišete, bez prestanka, tako da je postala deo vašeg tela. Sladja je od „poseda“ u vašim grudima.
Vina je bila prva koja je to učinila. Ormus je skočio za njom, a ja sam kao i obično bio na začelju. I mogli bismo dugo raspravljati o tome zašto smo skočili, i da li nas je neko gurnuo, ali ne možete osporiti da smo svi to učinili. Bili smo tri kralja Dezorijenta.
Ostao sam samo ja da ispričam našu pricu.

"Tlo pod njenim nogama" Salman Ruzdi

[Sibi]

S tugom jednostavno treba umeti... Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, i ako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola...
I pazi... Pokloniš li joj mrvicu pažnje, neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu.
I onda si gotov... Jer tuga nikad ne zaboravlja lica galantnih mušterija...
I nikad te više neće zaobići...

Jedan od onih života
Đorđe Balašević

[Sibi]

Kada smo vrlo jaki, - ko da ustukne? Vrlo veseli, - ko od smeha da pukne? Kada smo vrlo zli, - šta da se čini sa nama?
Kitite se, igrajte, smejte se. Ja nikada neću moći da izbacim Ljubav kroz przor.

A.Rembo

[Sibi]

Nema potrebe da iko traži razumno opravdanje
Što živi u ovom gradu; i niko nema
Razloga da o življenju svome sudi.
Drugde, daleko od sunca ili od mora
Čak i siguran čovek morao je da mozga
O prirodi svoje sigurnosti, i drugim
Načinima na koje bi se moglo živeti.

Legende i alegorije nastaju iz takve
Jake sumnje. I baš te gradove, u kojima su ljudi,
Zagledani u sebe, s čudjenjem se pitali gde su,
Nose i prekrivaju velovi velikih priča.
Mitovi nastaju ne tamo gde to ljudi vole, nego
Gde se osećaju najnelagodnije. Naše bajke
Vraćaju nas mestima gde su nam srca mogla pući.

E. Dženings

[bleja]

НЕВЕРНИК - Душко Радовић

Петар сваке ноћи сања да има Бога.
Бог не постоји али у његовом сну постоји. Дође, гледа га, разговарају.
Бог Петру "ти", он Богу "ви".
Петар једва чека да се пробуди. Да га не види више.
Али прође дан и дође ноћ. А Бог сваке ноћи не попушта.
Поваде Петру све зубе. Мисле, то је од зуба. Али није од зуба.
Јер се Онај поново јавља.
Пошаљу Петра у бању. У најзабаченију и кришом. А Бог за Петром, у први бањски сан. И онда редом сваке ноћи.
А не постоји.
После извесног времена Петар умре.
А онај исти Бог дође му и у тај последњи сан.
Узме скрхану душу и смести је на најлепше место, међу саме Aрхангеле и Cерафиме.
Петар чека кад ће се пробудити.
Не верује и не верује.

[Aquarius]

Vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim odustali.
Na sve strane vidim one koji ne žude ni za čim,
osim hranom, krovom, i odećom,
usresredjeni samo na to,
bez snova.
Oni ne osećaju užas što ne vole
ili što nisu voljeni.

[Aquarius]

Ono što me je snažno privlačilo nije neka spoljna lepota koja se može meriti opštim kriterijumima ili količinom, već ono nepromenljivo, što se nalazi duboko unutra. Kao što neki ljudi potajno vole oluje, zemljotrese ili nestanak struje, tako ja volim to nešto neopipljivo što mi upućuju pripadnice suprotnog pola. Nazovimo to magnetizmom. To je sila koja te hteo ne hteo, ščepa i usisa. Ta sila bi se najpre mogla uporediti sa mirisom parfema. Možda čak ni onaj koji se bavi spravljanjem parfema ne bi mogao da objasni kako se stvara miris koji poseduje takav magnetizam. Ni nauka ne može to da objasni. Jedan miris privlači možda pedeset od sto ljudi, a neki drugi miris verovatno privlači onih preostalih pedeset. Ipak, na svetu postoje i mirisi koji silovito privlače samo jednog ili dva čoveka. To su posebni mirisi, a ja sam imao moć da ih iz daljine jasno namirišem. Znao sam da su mi sudjeni. Tim devojkama sam hteo ovo da kažem: Slušaj, ja znam! Možda niko drugi nije shvatio, ali ja - jesam!

[Ciciban]

Od prvog dana okupacije ruski vojni avioni leteli su svake noci nad Pragom. Tomas se bio odvikao od te buke i nije mogao da zaspi.
Prevrtao s epored usnule Tereze i setio se necega sto mu je rekla jednom davno, usred sasvim beznacajnog razgovora. Govorili su o njegovom prijatelju Z i Tereza je izjavila : " Da nisam srela tebe, sigurno bih se zaljubila u njega" .

Kundera


( nastavicu nemogu da pisem s tudje tastature)

[vojvođanka]

Voz zivota

Nedavno sam citala knjigu u kojoj je zivot bio uporedjivan s putovanjem
u vozu. Bila je to sjajna lektira.

Zivot je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza desavaju se prijatna iznenadjenja. Covek prozivljava
srecne trenutke ali ima i nezgoda, nesreca i zalosti.

Kad se rodimo zakoracimo u voz. Susrecemo se s ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom celog naseg putovanja. Npr. nasi roditelji. Nazalost, istina je sasvim drugacija. Kad-tad, oni ce sici s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, neznosti, prijateljstva i drustva. Medjutim, u voz ce uci druge osobe koje ce nam biti jako vazne. To su nasa braca i sestre, nasi prijatelji i ljudi koje cemo sresti i zavoleti u svom zivotu.

Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku setnju. Drugi pak u svojoj voznji kroz zivot nalaze samo zalost i tugu. Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim ljudima kojima je potrebno pomoci.

Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Mnogi nas sunovracuju u duboku nevolju. Mnogu ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam najdrazi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu naseg putovanja. Naravno , to nas ne sprecava da na sebe preuzmemo teskoce putovanja i samoce i da ih potrazimo i da pokusamo da se smestimo u njihov vagon. Desava se i to da ne mozemo da se smestimo blizu njih jer je mesto vec neko drugi zauzeo .

I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci nece vratiti. Pokusajmo od svog putovanja kroz zivot da ucinimo najbolje sto mozemo. Pokusajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokusajmo u svakom od njih da vidimo najbolje sto je u njima. Setimo se toga da na svakom delu zivotnog koloseka, neko od saputnika moze "skliznuti" i da su mu potrebne nase simpatije i razumevanje. I nama se moze desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da ce se naci neko ko ce da nas razume.

Najveca misterija putovanja je ta sto ne znamo kad cemo tacno izaci iz voza isto kao sto ne znamo ni kada ce da sidju nasi saputnici, cak ni oni koji sede pored nas.
Bicu veoma tuzna kad budem morala da sidjem iz voza. Verujem da ce veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Medjutim gajim nadu da ce doci glavini kolosek. Tada cu videti kako svi oni pristizu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To ce me silno obradovati. Bicu srecna i zbog cinjenice da sam im pomogla da povecaju svoj putni prtljag polozivsi u njemu prave sadrzaje.

Pokusajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sediste koje ce u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi ceznju na lepe i prijatne uspomene.
Svima zelim srecno i prijatno putovanje.

[vojvođanka]

Ako ja ne želim ono što ti želiš, ne trudi se, molim te, da mi dokažeš da je ono što ja želim pogrešno;
ili, ako ne verujem ono što ti veruješ, zastani malo pre nego što počneš da me ubeđuješ;
ili, ako osećanja pokazujem jače, odnosno slabije od tebe u istim situacijama, dopusti mi da to ipak učinim onako kako mi odgovara;
ili, ako nešto radim na način koji se razlikuje od načina kako ti radiš to isto, dozvoli mi.
Ne zahtevam od tebe da me potpuno razumeš, bar ne sada; to ću, možda, tražiti tek kad osetim da od mene hoćeš načiniti kopiju sebe....
Možda sam tvoj bračni drug, možda radni kolega, tvoj roditelj, ili jednostavno, prijatelj.. I dok ostvarujem svoje želje, pokazujem svoja osećanja ili izražavam veru, ti otvori svoje srce i dopusti da u njega uđe i razvija se saznanje da nije sve pogrešno što je različito od tvoga. Prihvati me onakvu kakva jesam - to je prvi korak koji možeš učiniti ako hoćeš da me razumeš...
Jednog dana, ako me ikada stvarno shvatiš, videćeš da u tome kakva sam postoji mnogo lepog. I tada ćeš, nadam se, osetiti snažnu potrebu: ne da me menjaš da bih bila kao ti, nego da me ceniš, priznaješ, podržavaš i voliš....[/]