Odlomci i kratke priče

[Bisernica]

Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli. I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu. Takva je nasa dusa. Ispunjena uspomenama koje nas rastuze, nasmeju, zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.
Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se, drzeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali, umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle, nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.

Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi". Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine. Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze. Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav, mi nebi posli njime. Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine.
I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo, vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi, blistavih, slanih.

D.Maksimović - Slovo o ljubavi

[Ciciban]

[quote author=marlon link=topic=11.msg5485#msg5485 date=1250676153]
pa cici mlada si to je sigurno glavni razlog... inace tako i treba citati knjige, ako ti ne ide odmah je ostavi...za novi zivot mislim da ipak treba da budes malo starija. inace imam obicaj da prijateljima i dragim ljudima poklanjam samo dve knjige... novi zivot i istoriju lepote od eka... pamuka poklanjam onima za koje znam da imaju jako dubok unutarnji zivot prepun sukoba i koji nisu naceli neku svoju duhovnu nirvanu a znam da tragaju za njom... istoriju lepote opet onima koji spolja deluju ko das malkice blesavi ali koji su opet s druge strane na poseban nacin osecajni....
[/quote]

aaa ovo nisam videla Umberta nisam citala kako treba probacu ovo da nadjem ....a morala sam ga citati iz italijanske knj. ....ali tad sam marlone bila mlada ...tad ... ..

[Maca]

[size=12pt]Sa suzama u ocima Odbori za izbir izbacili su Vedu,Bibliju,Tripitaku,Kuranh kao i onu ogromnu literaturu koja se na njima temeljila.Uprkos svekolikoj raskosi,lepoti i mudrosti koju su ova dela sadrzala nije se smelo dopustiti da ona okuze devicanske planete,drevnim otrovima religiske mrznje,verovanja u natprirodno i poboznog mrmljanja..cime su se nebrojene milijarde muskaraca i zena svojevremeno tesilo ne hajuci uopste [/size]sto pri tom sakate vlasiti um...
[size=12pt]Artur Klark..Pesme daleke zemlje [/size]

[Bisernica]

Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj!
- Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?
Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?
Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?
Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.
- Hoćeš da usniš, sine moj?
Ne, oče, idem, idem da živim.

I.Andrić - Ex ponto

[Maca]

Patnja zadaje bol samo zato što se nje bojiš. Ona te proganja zato što bežiš od nje. Ne moraš bežati, ne moraš se bojati. Moraš voleti...
Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bežati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time

[Ciciban]

:raz_059:

[Ciciban]

Sve to nije bogzna kako novo, ta bezazlena uzbudjenja nisam nikad odbijao , naprotiv. Da bi ih covek osetio dovoljno je da bude samo donekle sam, upravo u tolikoj meri, da se u oravom casu oslobodi verovatnoce. Ali ja sam stajao sasvim blizu ljudima, na povrsini samoce, s cvrstom odlukom da se u casu pogibelji sklonim kod njih : zapravo dosada sam bio diletant.
Sada ima posvuda stvari kao sto je ova casa piva tu na stolu. Kada to vidim, dodjem mi da kazem : dosta je ne igrma se vise . Predobro razumem , da sam stigao predaleko. Ja pretpostavljam da se covek ne moze "potpuno predati" samoci. To ne znaci da zavirujem pod krevet prije nego legnem, ni da se bokjim da ce se vrata moje sobe naglo otvoriti usred noci. Medjutim, ipak sam nemiran: evo vec pola sata izbegavama da gledam ovu casu piva .Gledam povh , ispod , nadesno, nalevo: ali nju necu da vidim. Znam vrlo dobro da sve nezenje koje me opkruzuju , meni nemogu niukoliko pomoci: prekasno je, ja nemogu vise pobeci kod njih. Oni bi me potapsali po ramenu i rekli bi: " Molim lepo , pa sta je to osobito na ovoj casi piva? Ona je kao idruge . Koso je urezana , ima rucku, nosi mali grb s lopatom, a na grbu su napisali : Spatenbrau" . Ja znam sve to , ali znam da ima jos i nesto drugo. Gotovo nista. Ali nemogu objasniti ono sto vidim. Nikome. Eto: polagano tonem na dnu vode , prema strahu.
Sam sam usred radosnih i razboritih glasova .. Svi ti ljudi provode vreme objasnjavajuci se , srecno uvidjajuci, da su jednoga mishljenja. Moj boze, kakvu silnu vaznost oni pripisiju tome, sto svi zajendo misle te iste stvari. Dovoljno je videti kako iskrive lica kada izmedju njih prodje jedan od onih ljudi s ribljim ocima koji se cine da gledaju unutar sebe i s kojima se nikako vise nemozes sloziti . Kada sam imao 8 godina i igrao se u Luxemburgu bio je jedan takav koji je sedeo u strazarnici sucelice resetki, sto ide duz ulice Auguste Comte . Nije govorio ni reci, ali bi s vremena na vreme izduzio nogu i promatrao je s uzasom. Bila je obuvena u cipelu , ali je druga u papuci. Strazar je ispricao mome stricu, da je to neki bivsi nadzornik ucenika u srednjoj skoli . Umirovili su ga jer je na tromesecju u razredima procitao ocen eu odelu clanova Akademije. Mi smo ga se opasno bojali, jer smo osecali da je sam. Jednog dana se nasmesio Robertu pruzajuci mu ruke izdaleka: Robert umalo da se nije onesvestio. Nije nas plasio jadni izgled tog coveka, ni cir koji je imao na vratu i koji se trlajo o rubu njegovog okovratnika, nego smo osecali da on u glavi smishlja misli dostojne raka ili jastoga. I nama je zadavalo strah i trpet sto neko moze smishljati jastoske misli o strazarnici, o nasim obrucima, o zbunovima. Dali me dakle to ceka?? Po prvi put meni je tako dosadno, sto sam sam. Hteo bih govoriti s nekim o onome sto mi se dogadja, prije nego sto bude prekasno, prije nego postanem strasilo male decake. Hteo bih da Anny bude tu.

Cudno: ispisao sam deset strana, a nisam rekao istinu - bar ne potpunu istinu. Kad asam napisao pod nadnevkom " nem anista novo" ucinio sam s necistom savjescu; zapravo nije htela da dodje pod pero sitna zgoda koja nije ni sramotna ni izvanredna . "Nema nista novo" Divim se , kako covek moze lagati stavljajuci pravo na svoju stranu ..........

( jedna od omiljenih u najavi ...jos je citam "Mucnina " Sartr ...)

[Bisernica]

Zivot je otok cije su litice zelje, drvece snovi, cvijece samotinja, vrela zed, a ono je usred mora samoce i izdvojenosti.Tvoj zivot je, prijatelju, otok odsjecen od svih otoka i kontinenata. Koliko god ladja i camaca poslao ka drugim obalama i koliko god ladja stiglo na tvoje obale, ti si ipak samo otok izdvojen u svome bolu, osamljen u radosti, dalek u ceznji, nepoznat sa svojim tajnama i zagonetkama.Vidio sam te, prijatelju, kako sjedis na gomili zlata, radostan zbog svoga bogatstva i ponosan na svoje blago, uvjeren da je svaka pregrst zlata tajna veza sto povezuje misli drugih ljudi sa tvojom mislju i sto spaja njihove teznje sa tvojima. Vidio sam te kako, poput velikog osvajaca, vodis vojske i trijumfalne legije na jake tvrdjave te ih razaras, zatim ides na druge utvrde te i njih osvajas.Kada sam te ponovno pogledao, vidio sam za zidinama tvojih riznica srce sto drhti u samoci i izdvojenosti, kao sto drhti zedan covjek u kavezu nacinjenom od zlata i dragulja, ali bez vode.Vidjeh te, prijatelju, kako sjedis na prijestolju slave, a oko tebe ljudi sto opijevaju tvoje ime, nabrajaju tvoja milosrdja i darove, u tebe zagledani kao u prosvijetljenog proroka koji im uznosi duse odlucnoscu svoje duse i vodi ih izmedju zvijezda i planeta. Dotle ti njih gledas lica prepuna zanosa, snage i trijumfa, kao da si za njih ono sto je dusa za tijelo.Ali, kada te po drugi put pogledah, vidjeh osamljeno bice kako stoji uz tvoje prijestolje krunisuci se otudjenoscu i grcajuci u samoci. Zatim vidjeh kako tvoje bice na sve strane ispruza ruku, kao da trazi samilost od nevidljivih fantoma. Vidjeh to bice kako gleda negdje daleko preko ljudskih glava, u neko mjesto na kome nicega nema osim njegove samoce i izdvojenosti.Vidjeh te, prijatelju, zaljubljena u lijepu zenu, kako med svoga srca tocis na njen razdjeljak, ruke joj obasipas poljupcima, dok te ona gleda sa sjajem suosjecanja u ocima i majcinskim osmjehom na usnama. Tada rekoh sebi: Ljubav je odagnala samocu ovoga covjeka, izbrisala je njegovu izdvojenost te se on sada vraca i spaja sa Sveopcim Univerzalnim Duhom koji putem ljubavi privlaci k sebi ono sto se od njega izdvojilo u prazninu i zaborav.Ali, kada te po drugi put pogledah, vidjeh, umjesto tvoga zaljubljenog srca, osamljeno srce koje bi htjelo da svoje tajne povjeri nekoj zeni, ali ne moze; vidjeh iza tvoje duse sto se topi u ljubavi jednu drugu, usamljenu dusu, nalik na izmaglicu koja bi htjela da se u rukama drage pretvori u suze, ali ne moze.Tvoj zivot je, prijatelju, izdvojeno boraviste, daleko od svih drugih boravista i zivih stvorova.Tvoj unutarnji zivot je boraviste daleko od svega sto ljudi nazivaju tvojim imenom. Ako je to boraviste mracno, ne mozes ga osvijetliti susjedovom svjetiljkom; ako je pusto, ne mozes ga ispuniti susjedovim dobrima; ako se nalazi u pustinji, ne mozes ga prenijeti u vrt koji drugi zasadi; ako se nalazi na vrhu planine, ne mozes ga spustiti u dolinu kojom tudje noge stupaju.Tvoj dusevni zivot je, prijatelju, okruzen samocom i izdvojenoscu. Da nije te samoce i izdvojenosti, ti ne bi bio ti, niti bih ja bio ja. Da nije te samoce i izdvojenosti, tada bih, cuvsi tvoj glas, pomislio da ja govorim; kada bih pogledao tvoje lice, pomislio bih da sebe vidim u ogledalu.


K.Gibran - Život je otok u moru samoće i izdvojenosti

[Maca]

Probudilo ju je jutro,sunce kroz tesno razmaknute roletne...Secajuci se protekle noci sa malim bolom u glavi imala je smesak koji je ispunjavao pozitivnom energijom...Drugarice bi je zadirkivale sto provodi sama noci u tako velikom krevetu ali niko ne zna osecaj slobode i prostranost u kome moze da uziva dok spava.. Oci su joj pospane,pamucni jastuk odise mirisom novog Lenor omeksivaca. Razmislja o malim obavezama koje joj ispunjavaju dane,nisu mnogo zahtevni,sto je dobro! Ali ambiciona osoba kao ona zna da je takve sitnice nece nigde odvesti i da "tapka u mestu"... Rukom je prinela sat ka licu ,bilo je 08:30. Lenjo se uzdigla,sela na krevet zagledajuci stopala... Mozda bih trebala da danas sredim i izlakiram nokte... U praznom razmisljanju koraci su je vodili do kupatila,u hodniku je imala susret sa svojim omiljenim ogledalom,mogla je da vidi sebe u celoj figuri.... Zagledajuci se,okrecajuci se oko svoje ose,zadovoljna je nastavila put...Sanjive oci,mali podocnjaci,pognula je glavu ka cesmi na lavabou,pustila toplu vodu.umila se i uzdignula glavu dok su se kapljice vode jos slivale niz njeno lice..."Imam lepu boju ociju..." Pomislila je dok se gledala na ogledalu ispred sebe...

[Maca]

[size=12pt]Pisma su najobicniji papir.Mozes da ih spalis a da u srcu ostane ono sto ostaje a mozes i da ih cuvas i da ti u srcu ne ostane nista...[/size]

[Ciciban]

Secam se samog kraja a nemam knjigu pri ruci ....

Henrik Sjenkjevic " Bez dogme" , a knjiga zavrsava ovako :

"Moja Ana, kad si ti zbog mog "Neznam" umrla, kako da ja ostanem da zivim? "

[Bisernica]

Ti ne voliš i ne želiš me

Ti ne voliš i ne žališ mene,
nisam više mio srcu tvom?
Gledajuć u stranu strast ti vene
sa rukama na ramenu mom.

Smiješak ti je mio, ti si mlada,
riječi moje ni nježne, ni grube.
Kolike si voljela do sada?
Koje ruke pamtiš? Koje zube?

Prošli su ko sjena kraj tvog tijela
ne srevši se sa plamenom tvojim.
Mnogima si na koljena sjela,
sada sjediš na nogama mojim.

Oči su ti poluzatvorene
i ti sanjaš o drugome nekom,
ali ljubav prošla je i mene,
pa tonem u dragom i dalekom.

Ovaj plamen sudbinom ne želi,
plahovita bješe ljubav vruća--
i ko što smo slučajno se sreli,
rastanak će biti bez ganuća.

Ti ćeš proći putem pored mene
da prokockaš sve te tužne zore.
Tek ne diraj one neljubljene
i ne mami one što ne gore.

I kad s drugim budeš jedne noći
u ljubavi, stojeći na cesti,
možda i ja onuda ću proći
i ponovo mi ćemo se sresti.

Okrenuvši drugom bliže pleći
ti ćeš glavom kimnuti mi lako.
"Dobro veče",tiho ćeš mi reći.
"Dobro veče", miss, i ja ću tako.

I ništa nam srca neće ganut,
duše bit će smirene posvema --
tko izgori, taj ne može planut,
tko ljubljaše, taj ljubavi nema.

Sergej Jesenjin

[Maca]

[size=12pt]Ima ljudi koji ne podnose disciplinu.Obdareni su talentima ali se ne trude da oblikuju i zavrse tako sto ga rasture u paramparcad.Upoznala sam vise takvih ljudi.Isprva mislis da su fenomenalni.Potpuno te obore s nogu..Ali tu obicno bude kraj.Oni ne mogu dalje zato sto se ne trude da idu dalje.Nemaju usadjenu disciplinu da idu dalje i razviju svoj talenat vec se uljuljkaju tu gde su..u zamku sopstvenog zivota i nemoci..[/size]

[marlon]

pisanje je frustracija, gnev protiv cinjenice da si samo instrument, telo koje treba da pridrzi pero dok zapisuje pricu koja pripada nekom drugom. ali vise se nije imalo kud, morao sam da priznam... lako je opisivati, tesko je znati, najteze je suociti se sa zaludnoscu vlastitih nastojanja, sa redovima ispisanih reci koji vise govore svojim odsustvom nego prisustvom, vise svojim zvukom nego znacenjem, vise prazninom nego punocom, onim sto je moglo da bude nego onim sto je doista bilo...


david albahari ...cink...

[marlon]

i nastavak iz cinka... moro da prekucavam sto jako retko radim... topla preporuka za sve da procitaju.

prica, medjutim nije data... ona se dobija, ona se osvaja.. polako, polako. ona se nikada ne vidi u celini, kao u recenici "odjednom sam video sve", jer bi cin njenog zapisivanja time postao besmislen... pisanje je, naime otkrivanje... film preslikava, fotografija hvata pticu u letu, a pisanje je sam let. pisanje nije carsav koji visi izmedju pisca i sveta ili izmedju sveta i stvarnosti... prica nije nezavisno bice u cije kalupe mogu da se uklope mnogi. prica sam ja. ukoliko ne govori o meni, prica ne govori ni o kome. ukoliko govori o drugome, ona nije prica.....

[Sibi]

Kao sto vaše dete ili brat ili dragi možda nikada nije hteo mnogo za sebe i nikad nije tražio ništa osim onoga za šta je znao da je njegovo i neki ljudi imaju ime za to i zovu to hrabrost..."

Michael Herr Dispatches

[Пркос]

Posmatraj stablo. Razmišljaj o njemu kroz godišnja doba. Videćeš kako nailazi na mnoga iskušenja.

U proleće, radovaćeš se gledajući ga kako mu cvetaju pupoljci. Možda i
nećeš zapaziti kako teško podnosi kasne snegove i hladne vetrove koji
dolaze sa severa.

Sviđa ti se stablo kako se lagano njiše na toplom letnjem suncu? Ali
možda nećeš shvatiti kako je žedno u sušnim razdobljima. Možda nećeš
čuti vapaje za toplom letnom kišom kako bi utolilo žeđ.

Sviđaju ti se sjajne šarene boje njegove jeseni, kad se stapa s drugim
stablima kako bi ti mogao uživati u prelepom predelu? Ali primećuješ li
njegovo ukočeno telo na hladnoj kiši u ledenom januaru? Uočavaš li
zebnju kad mu vetrovi odnose list po list?

Zimi će ti se svideti vijugave siluete koje beli sneg i hladnoća
stvaraju na njegovim granama. Ali čuješ li kako mu grane pucaju od
studeni i težine snega?

Promatraj stablo. Razmišljaj o njemu od jednog do drugog godišnjeg doba. Pored lepote uoči patnju.

I reci sebi: slično mi je. Ima svoja godišnja doba kao i ja. U njima
otkriva svoju lepotu. U njima prolazi svoje kušnje. Jer život, čoveka
ili stabla, ima lepih dana ali i nevremena, oluja, grada, suše…

Ne postoji život bez iskušenja. Nemoj misliti da život nije zaslužio
življenje. Suprotno. Svako iskušenje skriva jedan trezor. Otkrićeš ga
ako razbiješ školjku patnje. Na dnu se nalazi blago: ono će promeniti
tvoj život u blistavi dragi kamen.

Iskušenje te može srediti. Matirati. Može se sručiti na tebe kao što se
prirodna nepogoda sruči na stablo. Ali iskušenje je poziv na uzdignuće.
Zamisli šta bi bilo od leptira da ne želi izaći iz čaure. Zamisli
koliko bi nestalo lepote kad gusenice ne bi prihvatile iskušenje
promene.

Čovek raste menjajući se: od razdora u susret, od napuštanja u
prihvatanje. Tako zrijemo prihvatajući mnoga umiranja čitavoga životnog
veka, umiranja vode u nova rađanja.

Ne trči prema iskušenjima. Pusti godišnjim dobima da se pobrinu za taj posao.
Ali kad se iskušenja ispreče na putu, ne beži. Ne odustaj. Uspravi se.
Guraj napred. Idi dalje. Posmatraj stablo. Misli o njemu kroz godišnja
doba. I uči se od njega.

[Пркос]

"Dakle, ti bi želeo da razgovaraš sa mnom?" reče Bog.

"Ako imaš vremena" rekoh.

Bog se nasmeši."Moje je vreme večnost" .

"Šta si me hteo pitati?"

"Šta te najviše iznenadjuje kod ljudi?"

Bog odgovori:

"Što im je detinjstvo dosadno. Žure da odrastu, a potom bi želeli ponovo biti deca.

Što troše zdravlje da bi stekli novac, pa potom troše novac da bi vratili zdravlje.

Što razmišljaju usko o budućnosti, zaboravljajući sadašnjost. Na taj način ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti.

Što zive kao da nikada neće umreti, a onda umiru kao da nikada nisu živeli."

Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tišini.

Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi životne pouke želeo da tvoja deca nauče?"

Osmehujući se, Bog odgovori:

"Da nauče da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli. Mogu samo voleti. Da
nauče da nije najvrednije ono što poseduju, nego ko su u svom životu.
Da nauče kako se nije dobro uporedjivati s drugima ... Da nauče kako
nije bogat onaj čovek koji najviše ima, nego onaj kojem najmanje treba.
Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi
voljeno biće, a potom su potrebne godine da se izleči. Da nauče
opraštati.... tako da sami opraštaju. Da spoznaju kako postoje osobe
koje ih nežno vole, ali to ne znaju izreći niti pokazati. Da nauče, da
se novcem može kupiti sve. Osim sreće i ljubavi. Da nauče da dve osobe
mogu promatrati istu stvar, a videti je različito. Da nauče da je pravi
prijatelj onaj koji zna sve o njima ... a ipak ih voli. Da nauče kako
nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi opraštati.

Ljudi će zaboraviti šta si rekao.
Ljudi će zaboraviti šta si učinio.
Ali nikada neće zaboraviti kakve si osećaje u njima pobudio."

[Bisernica]

Zapalili ste me i gledate moje svetlo.
Radujete se jasnoći i toplini koju darujem.
Veselim se da smijem goreti za Vas.
Da nije tako ležala bih u nekoj kutiji bez koristi.
Smisao dobijam tek kada gorim.
Ali, dobro znam, što duže gorim - to kraća postajem,
to se više bližim svome kraju.
«Izgorela je» reći ćete, a ono što je ostalo bacićete.
Znam, za mene postoje dvije mogućnosti:
Ili da ostanem u kutiji, u tami, ili da gorenjem
postajem kraća, dajem sve što imam u korist svetla,
a time dovodim samu sebe svršetku.
Ipak lepše je ako smijem nešto dati.
Gledaj, isto je tako s Vama ljudima!
Ili se povučete, ostajete sami za sebe
i sve je hladno i prazno;
Ili se približite ljudima i darujete im
od svoje topline i ljubavi
i onda Vaš život dobija smisao.
Ali, znajte i to, da za ovo morate dati
nešto od Vas samih,
nešto od Vaše radosti, od Vašeg srca,
od Vašeg smeha,
možda nešto i od Vaše tuge.
I ne trebate bojažljivo razmišljati o tome
kako ćete sačuvati sami sebe.

Samo onaj koji druge veseli postaje i sam veseliji.
Samo onaj koji obasjava druge i sam će biti obasjan.
Što više gorite za druge to će svetlije biti u Vama.

Mnogi su ljudi samo zato tmurni i neraspoloženi, jer se boje biti
ovde za druge, tuže se i neprestano kukaju na teška vremena.
Još uvek nisu shvatili ovo:

Jedno jedino svjetlo koje gori, više je i vrijednije
nego sva tama svijeta.

Dopustite dakle da Vas malo ohrabrim, JA, mala sveća.

[Sibi]

Dečja priča


- E, sad - reče Vanja i stavi svesku na sto - hajde da pišemo priču.

- Hajde - reče Lenočka i sede na stolicu.

Vanja uze olovku u napisa: Bio jednom jedan kralj. Onda se zamisli i zagleda u tavanicu. Lenočka pogleda u svesku i pročita šta je Vanja napisao.

- Već postoji takva priča - reče Lenočka.

- Otkud znaš? - upita Vanja.

- Znam jer sam čitala - reče Lenočka.

- Kako ide? - upita Vanja.

- Kralj je pio kompot od jabuka kada mu nešto zape u grlu; kraljica ga udari po leđima kako bi mu izbila parče jabuke, ali kralj pomisli kako ona hođe da se bije pa je tresnu čašom po glavi. Kraljica se razjari i raspali kralja tanjirom. Kralj lupi kraljicu činijom. Kraljica udari kralja stolicom. Kralj skoči i udari kraljicu stolom. Kraljica sruši orman na kralja. Ali kralj ispuza ispod ormana i tresnu kraljicu svojom krunom. Onda kraljica dohvati kralja za kosu i zavitla ga kroz prozor. Ali kralj se dotetura natrag u sobu kroz drugi prozor, zgrabi kraljicu i gurnu je u peć. Međutim, kraljia se provuče kroz dimnjak na krov, spusti se niz gromobran u baštu i vrati se u sobu kroz prozor. Kralj zapali vatru u peći da spali kraljicu. Kraljica se došunja iza njega i gurnu ga. Kralj upade u peć i izgore. To je kraj priče - reče Lenočka.

- Vrlo glupa priča - reče Vanja. - Ja sam hteo da napišem jednu sasvim drugu.

- Hajde onda, napiši je - reče Lenočka.

Vanja uze olovku i napisa: Bio jednom jedan razbojnik.

- Čekaj malo! - uzviknu Lenočka. - Već postoji jedna takva bajka.

- Nisam znao - reče Vanja.

- Kako da ne! - reče Lenočka. - Razbojnik je pokušavao da pobegne od čuvara i skočio na konja, ali je skočio prejako, preleteo na durugu stranu i pao. Razbojnik onda opsova i ponovo skoči na konja, ali opet pade na drugu stranu jer nije dobro procenio svoj skok. Razbojnik se podiže, zapreti pesnicom, skoči na konja opet prejako i pade. Onda razbojnik izvuče iz opasača pištolj, opali u vazduh i ponovo skoči na konja, ali s takvom silinom da prelete preko njega i tresnu na zemlju. Onda zgrabi kapu s glave, zavitla je na zemlju, izgazi je i opet skoči na konja, i ponovo predaleko, pa pade i slomi nogu. Konj otkasa malo dalje. Razbojnik odšepa do konja i tresnu ga pesnicom po glavi. Konj pobeže. Čuvari dojahaše i baciše razbojnika u zatvor.

- Ali ja neću da pišem o rabojniku - reč Vanja.

- Pa o čemu hoćeš da pišeš? - upita Lenočka.

- Hoću da pišem priču o kovaču - reče Vanja.

Vanja napisa: Bio jednom jedan kovač.

- Postoji već jedna slična priča! - viknu Lenočka.

- Stvarno? - reče Vanja i ostavi olovku.

- Naravno - reče Lenočka - bio jednom jedan kovač. I, jednog dana, kovao on potkovicu i toliko jako zamahnuo čekićem da je glava čekića poletela sa drške, odletela kroz prozor, ubila četiri goluba, udarila u vatrogasnu kulu, odbila se na drugu stranu, razbila prozor na kući komandira vatrogasne brigade, preletela preko stola za kojim su sedeli komandir vatrogasne brigade i njegova žena, probila zid kuće komandira vatrogasne brigade i izletela na ulicu. Tamo je zveknula u jednu banderu okrznula nogu sladolexije i pogodila Karla Ivanoviča Šusterlinga u glavu. Baš u tom trenutku on je skinuo svoj šešir da rashladi glavu. Pošto je pogodila u glavu Karla Ivanoviča Šusterlinga, glava čekića je poletela nazad, ponovo okrznula sladolexiju po nozi, udarila dva mačora koji su se borili na krovu, tresnula jednu kravu, ubila četiri vrapca, opet uletela u kovačnicu i vratila se na dršku koju je kovač još uvek držao zamahnutu u svojoj desnoj ruci. Sve se to desilo tako brzo da kovač nije ništa primetio, pa je nastavio da kuje potkovicu.

- Znam da je priča o kovaču već napisana, ali ja hoću da napišem priču o sebi - reče Vanja i napisa: Bio jednom jedan dečak po imenu Vanja.

- Već postoji takva priča - reče Lenočka. - Bio jednom jedan dečak po imenu Vanja i jednom on pođe...

- Čekaj malo - reče Vanja - ja sam hteo da napišem jednu pirču o sebi.

- Već je napisana jedna priča o tebi - reče Lenočka.

- To je nemoguće - reče Vanja.

- Kažem ti, već je napisana - reče Lenočka.

- Ko je napisao? - upita Vanja zapanjeno.

- Napisao je Danil Harms i zove se Dečja priča.

1935.