Odlomci i kratke priče

[Sibi]

"Preslušao sam sekretaricu, tri zadnje poruke bile su bez reči, no, neke glasove i ne moram čuti da bi ih prepoznao...
Laku noć, Ti Mala Breskvo, kako si samo mogla da pomisliš da te neću otkriti po načinu na koji zadržavas dah?"

Đ. Balasević - Laku noć, Ti Mala Breskvo...

[Bisernica]

Ima životnih situacija koje sami sebi kreiramo, ali isto tako postoje i one na koje ne možemo uticati. Postoji prirodna ravnoteža, neka sila, koju ljudi vijekovima odgonetaju. Ljudi joj traže ime, oblik, smisao. Ali neminovno je jedno, ta sila utiče na sve nas. Ona ne mimoilazi nikoga. Podjednako ima uticaj i na živote bogatih i siromašnih, na srećne i nesrećne, ona ne pravi nikakvu razliku. Na tu silu ne mozmo uticati.

Medjutim, nije potrebno prepustiti se toj sili. Čovjek može mnogo. Može da utiče na sebe. Može da svoje puteve ispravlja i pravo njima hodi. Osmišljavati se, oblikovati u dobru, pravdi i razumijevanju potrebno je da bude cilj svakome od nas. Kao takvima, sudbina neće biti greška (pored ostalog mi sebe možemo ubijediti u to). Na zžvot ćemo vječno gledati sa mladalačkim poletom i optimizmom. Zdrav razum, dobrotu i pozitivan stav ne može nam niko oduzeti, pa ni teška životna oluja !!

Meša Selimović

[Sibi]

Dečja priča


- E, sad - reče Vanja i stavi svesku na sto - hajde da pišemo priču.

- Hajde - reče Lenočka i sede na stolicu.

Vanja uze olovku u napisa: Bio jednom jedan kralj. Onda se zamisli i zagleda u tavanicu. Lenočka pogleda u svesku i pročita šta je Vanja napisao.

- Već postoji takva priča - reče Lenočka.

- Otkud znaš? - upita Vanja.

- Znam jer sam čitala - reče Lenočka.

- Kako ide? - upita Vanja.

- Kralj je pio kompot od jabuka kada mu nešto zape u grlu; kraljica ga udari po leđima kako bi mu izbila parče jabuke, ali kralj pomisli kako ona hođe da se bije pa je tresnu čašom po glavi. Kraljica se razjari i raspali kralja tanjirom. Kralj lupi kraljicu činijom. Kraljica udari kralja stolicom. Kralj skoči i udari kraljicu stolom. Kraljica sruši orman na kralja. Ali kralj ispuza ispod ormana i tresnu kraljicu svojom krunom. Onda kraljica dohvati kralja za kosu i zavitla ga kroz prozor. Ali kralj se dotetura natrag u sobu kroz drugi prozor, zgrabi kraljicu i gurnu je u peć. Međutim, kraljia se provuče kroz dimnjak na krov, spusti se niz gromobran u baštu i vrati se u sobu kroz prozor. Kralj zapali vatru u peći da spali kraljicu. Kraljica se došunja iza njega i gurnu ga. Kralj upade u peć i izgore. To je kraj priče - reče Lenočka.

- Vrlo glupa priča - reče Vanja. - Ja sam hteo da napišem jednu sasvim drugu.

- Hajde onda, napiši je - reče Lenočka.

Vanja uze olovku i napisa: Bio jednom jedan razbojnik.

- Čekaj malo! - uzviknu Lenočka. - Već postoji jedna takva bajka.

- Nisam znao - reče Vanja.

- Kako da ne! - reče Lenočka. - Razbojnik je pokušavao da pobegne od čuvara i skočio na konja, ali je skočio prejako, preleteo na durugu stranu i pao. Razbojnik onda opsova i ponovo skoči na konja, ali opet pade na drugu stranu jer nije dobro procenio svoj skok. Razbojnik se podiže, zapreti pesnicom, skoči na konja opet prejako i pade. Onda razbojnik izvuče iz opasača pištolj, opali u vazduh i ponovo skoči na konja, ali s takvom silinom da prelete preko njega i tresnu na zemlju. Onda zgrabi kapu s glave, zavitla je na zemlju, izgazi je i opet skoči na konja, i ponovo predaleko, pa pade i slomi nogu. Konj otkasa malo dalje. Razbojnik odšepa do konja i tresnu ga pesnicom po glavi. Konj pobeže. Čuvari dojahaše i baciše razbojnika u zatvor.

- Ali ja neću da pišem o rabojniku - reč Vanja.

- Pa o čemu hoćeš da pišeš? - upita Lenočka.

- Hoću da pišem priču o kovaču - reče Vanja.

Vanja napisa: Bio jednom jedan kovač.

- Postoji već jedna slična priča! - viknu Lenočka.

- Stvarno? - reče Vanja i ostavi olovku.

- Naravno - reče Lenočka - bio jednom jedan kovač. I, jednog dana, kovao on potkovicu i toliko jako zamahnuo čekićem da je glava čekića poletela sa drške, odletela kroz prozor, ubila četiri goluba, udarila u vatrogasnu kulu, odbila se na drugu stranu, razbila prozor na kući komandira vatrogasne brigade, preletela preko stola za kojim su sedeli komandir vatrogasne brigade i njegova žena, probila zid kuće komandira vatrogasne brigade i izletela na ulicu. Tamo je zveknula u jednu banderu okrznula nogu sladolexije i pogodila Karla Ivanoviča Šusterlinga u glavu. Baš u tom trenutku on je skinuo svoj šešir da rashladi glavu. Pošto je pogodila u glavu Karla Ivanoviča Šusterlinga, glava čekića je poletela nazad, ponovo okrznula sladolexiju po nozi, udarila dva mačora koji su se borili na krovu, tresnula jednu kravu, ubila četiri vrapca, opet uletela u kovačnicu i vratila se na dršku koju je kovač još uvek držao zamahnutu u svojoj desnoj ruci. Sve se to desilo tako brzo da kovač nije ništa primetio, pa je nastavio da kuje potkovicu.

- Znam da je priča o kovaču već napisana, ali ja hoću da napišem priču o sebi - reče Vanja i napisa: Bio jednom jedan dečak po imenu Vanja.

- Već postoji takva priča - reče Lenočka. - Bio jednom jedan dečak po imenu Vanja i jednom on pođe...

- Čekaj malo - reče Vanja - ja sam hteo da napišem jednu pirču o sebi.

- Već je napisana jedna priča o tebi - reče Lenočka.

- To je nemoguće - reče Vanja.

- Kažem ti, već je napisana - reče Lenočka.

- Ko je napisao? - upita Vanja zapanjeno.

- Napisao je Danil Harms i zove se Dečja priča.

1935.

[Sibi]

"NE MOGU NIČEGA DA SE SETIM


Ne mogu. Taj događaj u ponoć, u polutami, u uglu između dva zida, zaklonio je sve. Ne mogu da se setim koje je to mesto bilo, kud sam nameravao da krenem, zašto sam uopšte bio tu, te noći. Znam samo da je ta železnička stanica bila izvan grada, u ravnici, i da su vozovi svaki čas prolazili. Brzi šišteći, teretni muklo tutnjeći. Od toga su podrhtavale svetiljke na dugačkom peronu, žute svetiljke nalik na fenjere sa kapom.

Htedoh da uđem u restoran. Nemam drugu reč za tu prostoriju sa šankom u kojoj putnici čekaju svoje vozove. Bila je prepuna kožuha, šubara, kačketa. Poneka beretka, nijedan šešir. Neki su sedeli na svojim koferima, neki čak na patosu, uza zid. Takozvana stanična restoracija, puna duvanskog dima i mirisa (ako je to miris), mirisa jeftine rakije.

Nije bilo slobodnog mesta. Ne bih ni izdržao. Te krenuh duž perona. Bio je natkriven i čist.

Vazduh oštar, zaseca lice. Moralo se ići brzo, hodati žustro, kao na smotri: ruke utiskivati što dublje u džepove, ramena uzdizati, da reveri, podignuti kao uši, pokriju sve do slepoočnica.

Prođoh tako od jednog kraja do drugog i primetih da neko stoji u uglu između stanične uprave i skladišta. žensko, u mantilu od mekog štofa izmešanih boja, kao na grlu košute. Mrko, narandžasto, svetlosivo.

Odoh do drugog kraja, do same skretničareve kućice, uzdignute ukoso, i kao propete, da bolje vidi koloseke u nedogled. Pa se vratih istim pravcem i dođoh naspram osobe u mantilu od mekog štoga. Stajala je u uglu sa sto kofera oko sebe, stisnuta od zime.

Uvek, kad ovo pričam, kažem sto kofera. Bile su, u stvari, dve putne torbe kod njenih nogu, jedan koferčić, i neki zavežljaj u grubom platnu, umotan kanapom.

Ne mogu da se setim ni kako, ni zašto, tek odjednom krenuh ka njoj, stadoh na korak ispred nje, i rekoh:

- Izvinite, ali ja moram sa nekim da razgovaram.

Ona se osmehnu između revera koji su joj zaklanjali pola lica.

- I ja sam poludela od ćutanja. - reče, načini polukorak, ispruži ruku.

Ne mogu više da se setim zašto oboje tog trena izgubismo ravnotežu. Upravo, ona je načinila korak unazad, ali ruke nisu htele da nam se rastave.

Nasmejasmo se zateturani, i stadosmo jedno uz drugo, u polumračnom tom uglu.

Ne mogu da se setim koji je voz čekala ona, koji ja. Svi su vozovi kasnili te pozne jeseni, na sreću.

Povremeno je iz zvučnika na peronu dolazilo obaveštenje koji voz iz kojeg pravca dolazi, koliko se zadržava, u kom pravcu ide.
Jednom ona reče:

- To je moj voz. Ali, taj je uvek prepun. Sačekaću sledeći.

Drugi put i ja nešto slično kazah. To jest, da neću da stojim u hodniku, u prepunom vozu.

Sećam se: ona beše stigla iz Subotice. Išla je kod oca, inženjera koji je gradio neku hidrocentralu. Ali ne mogu da se setim koliko smo reči upotrebili za hladnoću, niti kako smo se raskopčali. Onaj mekani mantil od čupavog štofa, je kaput od tamnog velura.

Bilo nam je tako dobro, tako toplo, da smo drhtali.

Ne mogu ničega da se setim, samo još osećam njen otisak na meni, od kolena do čela. Pamtim i njen glas, šapatom:

- Ne smem da te ljubim. Imam neka zasenčenja na plućima. Zato idem kod oca. Preporučili su mi planinski vazduh.

Ne mogu da se setim ni njenog imena. Imala je ime nekog cveta, neke biljke. Zaboravio sam kako glasi prevedeno sa mađarskog.

I da sam brojao, ne bih mogao da se setim koliko je vozova prošlo dok smo stajali stopljeni. Ponekad mi se čini da još stojimo tamo, u onom polumračnom uglu na peronu, a vozovi stalno prolaze, prolaze, prolaze... "

[Bisernica]

Mene djavolji poslenici ne mogu omesti na putu kojim se teže ide,jer na uskoj stazi moraš paziti kuda gaziš da sa staze ne skreneš....ono, koji su davno u provaliju pali,možda bi se,sad rado staze i dokopali,kad bi korake do nje znali.....ali gluv ne čuje,a slep ne vidi.....a svetlost razuma koju nam Bog dade,odavno su negde zametnuli.....pa neka pesma kaže onako kako ja mislim ....

MELODIJA PESME NAD PESMAMA

Isuse,
nad Srbijom čadjav je oblak,
mutne vode nose pepeo i prah,
i samo krsta znak,preseca mrak
mešajući,tiho,sneg molitvu i strah.

Isuse,
dušmani su u nas zavijeni,
lepet gavrana prigusi plač,
badnjaci su krvlju zaliveni,
u dečijoj rucici oštar je mač.

Samo mi pravu stazu pokaži,
znam da si tu oko nas,u nama,
po belom svetu,kao slepac tražim,
melodiju pesme nad pesmama....
Isuse !

I.M.

[Bisernica]

Na putu ratnika žene se ne osećaju važnim...zato što važnost hladi žestinu. Na putu ratnika žene su surove. One ostaju žestoko neosetljive u svim okolnostima, ništa ne traže, a opet su spremne da daju sve od sebe. One žestoko traže znak od duha stvari u formi ljubazne reči, pravog gesta, a kada ga dobiju, izražavaju svoju zahvalnost udvostručavanjem svoje žestine. Na putu ratnika žene ne sude. One žestoko redukuju sebe na nulu da bi slušale, gledale, da bi mogle da osvoje i bile ponizne u svom osvajanju ili da bi bile poražene i postale veće u svom porazu. Na putu ratnika, žene se ne predaju. Mogu biti poražene i hiljadu puta, ali se n i k a d a ne predaju. I iznad svega, na putu ratnika, žene su SLOBODNE.‚‚

Florinda Doner

[Пркос]

A kad nas je sunce, na jednoj okuci, zaobišlo i javilo se na Jeleninoj strani, ona zaklopi za trenutak oči. Tada sam ugledao njene teške i čudne očne kapke, ispod kojih su živeli i sopstvenim plamenom sijali svetovi od kojih su trepavke, ne uspevajući da zadrže sav sjaj, bleštale tankim odsevima žeženog, zagasitog zlata u čudesnim prelivima. Dok je tako držala sklopljene oči, ja sam posmatrao njeno čelo, obraze i vrat. Oko njih je, kao letnja jara oko voćnih plodova, treptao neoivičen oreol moćnog ali jedva vidljivog sjaja, i gubio se na krajevima u pokrenutom i žitkom predelu koji brzina vožnje nosi, kida i rasipa u očima putnika.

Jelena, žena koje nema
Andrić

[Пркос]

Na kraju, svi racuni i sve ispitivanje, sve se svodilo na jedno: pravo prokletstvo njegovog života dolazilo je od visokog mišljenja koje je imao o sebi. I što je najgore, on toga nije bio svestan; to mišljenje je živelo u njemu kao što živi u nama naš krvotok i stalno lucenje žlezda, a mi ga nismo svesni, ne znamo ga, ne osecamo i ne vidimo drugacije do po njegovim krajnjim posledicama. To je coveka zavodilo na hiljade krivih puteva i pogrešnih zakljucaka u životu, nagonilo ga da uzroke svih svojim mnogobrojnim nedacama i nezadovoljstvima, i svima protivrecnostima svog života traži tamo gde oni nisu i ne mogu biti.

Ivo Andric - Znakovi pored puta

[Пркос]

Idi smireno kroz buku i užurbanost i seti se mira koji
možeš naci u tišini.
Koliko je moguce, budi
u dobrim odnosima sa svim ljudima.
Govori svoju istinu smireno i jasno i slušaj druge,
cak i glupe i neuke;
i oni imaju svoju pricu.
Izbegavaj bucne i nasilne osobe,
one su teret duhu.
Ako uporediš sebe s drugima, možeš postati
ogorcen ili ponosan; jer ce uvek biti vecih i manjih od tebe.
Raduj se svojim dostignucima i planovima.
Održi zanos za svoj licni poziv, ma koliko on skroman bio;
to je prvo blago u promenljivim vremenima
Budi oprezan u svojim poslovima; jer svet je pun prevara,
ali neka te to ne ometa da vidiš vrline koliko je ima.
Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svuda je život pun heroizma.
Budi ono što jesi. Budi svoj!
Pogotovu nemoj glumiti ljubav.
A nemoj biti podrugljiv prema ljubavi,
jer uprkos ogorcenosti i razocarenjima, ona je vecna kao trava.
Spokojno primi iskustvo godina, skladno napustajuci stvari iz mladosti.
Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljotinama. Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.
Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi.
Ti si dete svemira, ništa manje nego sto je drvece i zvezde.
Imaš pravo biti ovde.
I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje da se svemir razvija kako treba.
Dakle budi u miru s Bogom, ma kako ga zamisljaš, i bez obzira kakav ti je posao i cemu težiš u bucnom komešanju života, zadrži mir u svojoj duši.
Pored sve prljavštine i jadikovanja i porušenih snova, ovo je ipak divan svet.
Budi pažljiv!

Teži da budeš srecan!

Tekst je pronadjen krajem
prošlog veka u napuštenoj crkvi.
Autor je nepoznat.....

[Пркос]

...Što se, pak, tiče moje diobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne inzistiram na točnim brojčanim podacima.. Ja samo vjerujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopće dijele na dvije kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu riječ.
Tu, razumije se, postoji beskonačno mnogo podjela, ali osobne crte obaju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, općenito govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tijela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu...

... Prva kategorija je uvijek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...


Dostojevski- Zločin i kazna

[Пркос]

Čovek ima više hrabrostri prema drugom, nego prema sebi. Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu. Savršenstvo čoveka sastojalo bi se u tome da bude većma strog prema sebi, negoli čak i pravedan prema drugom. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, ali nisu bili strogi prema sebi, i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra. Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra. Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuđa ličnost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi, kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote. Pravednost je jedno kraljevsko osećanje, i čovek pokazuje pravednost često više laskajući sebi, nego voleći drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi.

Jovan Ducic (blago cara radovana)

[Bisernica]

Gospodjo,ako Vas straši moj užasan i neskladan lik,kriva je svirepa,nemilosrdna priroda
koja je stvarajući pažljivo Vas,mene potpuno zanemarila.
Ali ako Vas je strah moga žalosna lica i mrka tužna odela što me pokriva,znajte da je bol
što ga skrivena nosim mnogo veći od onog što se vidi.
Tako smorazličiti po liku i dejstvu,jer dok Vas moje lice u strah nateruje,ja gledajući Vaše
živim u raju.


Jakobo Sanacaro

[Bisernica]

Nikad se ne bi moglo potpuno izreći kolika je tvoja lepota;niti sama to ne znaš,
jer ti ne vidiš sebe u hodu,kako sa svakim korakom sve lepša bivaš.To znaju
samo oni čija se želja udvostručava na svaki pogled oka tvog.
Ko te nije video,ne bi po samom čuvenju,nikad mogao zamisliti ono što si;
da ni Ovid ni iko drugi nije nikad opisao ženu takve lepote,a da ti nisi
prevazišla sve što se reklo.
O čistoto,lepoto ovaploćena !
Ko bi ugledao tvoj pogled zaljubljen,jedini bi od nas znao šta je blažen život.


Sonučo DelBene

[Bisernica]

Život je tek senka koja luta, ubogi glumac
što se pozornicom za časak šepuri i kida
a onda se više za njega i ne čuje: to je priča
ispričana od ludaka, puna buke i besa
što ne znači ništa!

W.Shakespeare

[Bisernica]

Po čuvenoj priči sa dalekog severa lovci na vukove
bodež sa dve oštrice umoče u svežu krv.Balčak pobodu u led
i ostave u snežnoj pustinji.Gladan vuk oseti krv nadaleko.
pogotovu na čistom oštrom vazduhu pod visokim mraznim zvezdama.
I brzo pronađe krvavu udicu.

Oblizujući smrznutu sukrvicu poreže jezičinu i svoju toplu krv
lapće s hladnog sečiva.I ne ume da stane dok se ne skljoka
nadut od sopstvene krvi.

Kad su takvi vukovi koji se najteže love kakvi li su tek ljudi,
pa i čitavi narodi ,a pogotovu naš koji se vlastite krvi ne može nadosititi.
I pre će nestati nego se opsetiti da će krvav bodež ostati jedini spomenik
I Krst iznad nas.

Matija Bećković

[Bisernica]

Ali od pre nekog vremena, ne znam šta je to sa mnom.
Čini mi se da živim nekako pored sebe, u senci onoga sto sam ranije bila.
Čini mi se da je sve prazno, da je suština svega isčezla.
Svaki dan koji svane slepo je ponavljanje prethodnog.
Oko sebe čujem samo budalaštine i dreku, vidim samo kreveljenje...

M.Kan

[Bisernica]

Ubistvo je manje opasno nego buntovništvo. Ubistvo ne može biti uzor i podstrek, izaziva osudu i gađenje, a dešava se iznenada, kad se zaboravi strah i svijest, neprijatno je, kao ružno podsjećanje na trajnost niskih nagona kojih se ljudi stide, kao što se stide nedostojnih predaka i prestupnih rođaka. A pobuna je zarazna, može da podstakne nezadovoljstvo, kojih uvijek ima, liči na junaštvo, a možda i jeste junaštvo, jer je otpor i neslaganja, izgleda lijepo jer je nose zanesenjaci koji umiru za lijepe riječi, sve stavljaju na kocku jer je sve njihovo nesigurno. Zato je privlačno, kao što ponekad čovjeku izgleda privlačno i lijepo sve što je opasno.

Meša Selimović

[Bisernica]

U dugim noćima ostajao bih često na mjesečini nad rijekom, puštajući da me polako osvaja tiho palucanje sjećanja, ii nejasnih želja, znao sam kad to smijem, kad god je u meni vedri mir koji ne prijeti burama. Ali kad sam naslućivao makar i nagoveštaj uzburkanosti, stješnjavao sam se u četiri zida svoje sobe, i prisiljavao se da idem poznatom tvrdom stazom molitve. Ima u njima nešto prisno zaštitničko, kao u starim porodičnim stvarima koje su postale neprijeteći dio nas samih; one su priznata i primljena utjeha, smiruju i umrtvljuju opasnu misao što ponekad bez naše volje oživi u nama, vjerujemo im ne misleći, svoju slabost stavljamo pod zaštitu njihove prastare snage, umanjujemo svoje ljudske brige i more navikom da ih mjerimo vječnim merilima, i stavljajući ih tako u neravnopravan položaj, svodimo ih na neznatne razmjere.

Meša Selimović

[Bisernica]

Prostranstvo je naša tamnica, rekao sam osluškujući odjek svojih nepoznatih misli, unoseći neočekivanu vatru u mrtvi i nepotrebni dotadašnji razgovor. Prostranstvo posjeduje nas. Mi ga posjedujemo samo koliko može oko da pređe preko njega. A ono nas umara, plaši, zove, goni. Mislimo da nas vidi a mi ga se ne tičemo, kažemo da ga savladamo, a samo se koristimo njegovom ravnodušnošću. Zemlja nam nije naklonjena. Gromovi i talasi nisu za nas, mi smo u njima. Čovjek nema svog pravog doma, on ga otima od slijepih sila. To je tuđe gnijezdo, zemlja bi mogla bit samo stanište čudovišta koja bi bila u stanju da se nose sa nedaćama što ih ona pruža u izobilju. Ili ničija. Pa ni naša.
Ne osvajamo zemlju, već grumen za svoju stopu, ni planinu već sliku u svome oku, ni more već njegovu gibljivu čvrstinu i odsjaj njegove površine. Ništa nije naše osim varke, zato se čvrsto držimo za nju.

Meša Selimović

[Sibi]

"Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?

Nema nikakve mogućnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogućnost poređenja. Čovek proživljava prvi put sve i bez pripreme.
Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.

Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već sam život? Život je onda uvek sličan skici.

Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek narct za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika."

MIlan Kundera - "Nepodnošljiva lakoća postojanja"