Odlomci i kratke priče

[Ciciban]

Ja vidim buducnost. Ona je tu , stoji na ulici a jedva da je bledja od sadashnjosti. Cemu da se ona ostvari? Koga ce vraga time dobiti? Stara se udaljuje sepesajuci; zaustavlja se, zateze sedi pramen koji izviruje iz njenog rupca. Ona koraca, bila je tu, sada je ovde....vise ne znam, sto je samnom: vidim li ja njene kretnje, predvidjam li ih? Vise ne razlikujem sadashnjost od buducnosti, a ipak gadjenje traje, ostvaruje se malo - pomalo , stara odmice pustom ulicom i pomice svoje krupne muske cipele. To je naime vreme, sasvim golo vreme, ono dolazi na opstanak, ono sili na cekanje, a kada dodje coveku se zgadi, jer vidi da je sve to bilo nazocno vec odavno. Stara se priblizava ulicnom uglu , jos je samo mala hrpa crnih tkanina. Epa jest, priznajem, to je novo , zaista , ona malopre nije ni bila tu. Ali je novo uvelo, ocvalo, to nemoze nikada iznenaditi. Ona ce zakrenuti iza ulicnog ugla, ona zakrece vec citavu vecnost.

Trgnem se s prozora i obilazim sobom posrcuci; zalepim se za ogledalo, gledam se, gadim se sebi: jos jedna vecnost. Konacno umaknem svovoj slici , te se zavalim na krevet. Gledam strop, hteo bih spavati.

Tisina. Mir. Vise ne osecam sklizanje, dodire vremena. Vidim slike na stropu. Najprije kolute svetlosti , zatim krizeve sto leprsaju. A onda se pomalja druga slika ali ona je u dnu mojih ociju: velika pokleknula zivotinja. Vidim njene prednje noge i samar. Sve drugo je maglovito. Medjutim dobro je prepoznajem: to je deva, koju sam u Marakeshu video vezanu za kamen, kleknula je i pridignula se sest puta redom: derani su se smijali i drazili je vikom.............


Sartr

[Bisernica]

Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da celog života budem dete. Ali zašto je onda dozvolio životu da me bije, da mi otima igračke i da me ostavlja samog u školskom dvorištu da gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu, svu umrljanu suzama?

Ako već ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako plače, neko dete prognano od drugih, boli me, više od tuge tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom mog proživljenog života, i moje su one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu moga srca.

Fernando Pesnoa - Knjiga nespokoja

[Bisernica]

Izmedju mene i tebe tako je malo prostora. U taj procep stao bi tek treptaj svetlosti. U njega se smestila nasa ceznja, u njega se smestila nasa ljubav. Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko. Deli nas tek delic najmanjeg dela. A ipak, koliko god se trudio, koliko god tezio i hteo, nikada me neces dosegnuti. Izmedju mene i tebe tako je malo vremena. U taj procep stao bi tek treptaj oka. U njega se smestio nas zivot, u njega se smestila nasa sudbina. Tako smo slicni ti i ja, a opet tako beskrajno drukciji. Usprotivilo nam se cudnovato prostranstvo neodredjenih razdaljina, prostranstvo koje nije potrebno preci. Ne naprezi se uzalud, jedini moj, ne siri svoje ruke ne bi li me zagrlio. Izmedju nas je more beskraja - ne vece, ne dublje od njenog dodira. Ali zar ne znas? To je more ljubavi i ono ce nas zauvek spajati.

Kezele

[Bisernica]

Godinama sam bio nervozan (neurotičan). Bio sam plašljiv, depresivan i ohol. I svako mi je govorio: Ti se moraš promeniti. I svako bi mi rekao kako sam neurotičan. Bili su mi već dosadni, i ja sam im obećavao i mislio sam se promeniti, ali nikad nisam uspeo ma koliko god sam se trudio. To što me je najviše bolelo, bilo je da mi je najbolji prijatelj uvek govorio kako sam neurotičan. I on je uvek ponavljao, da se moram promeniti. I njemu sam obećavao, pa opet nije od toga bilo ništa, to nikad nisam uspevao. Tako sam se osećao bespomoćan i zarobljen. Jednog mi dana reče on : Ne menjaj se! Ostani kakav jesi! I nije važno, da li ćeš se ti promeniti ili ne! Volim te, onakvog kakav jesi. Tako neka bude !
Te reči su zvučale poput muzike u mojim ušima. Ne menjaj se, ne menjaj se, volim te....
I ja sam se opustio i postao sam življi, i gle čuda nad čudom - ja sam se promenio. A sada znam da se nisam uistinu mogao promeniti, dok nisam našao nekoga, ko me zaista voleo, bez obzira da li ću se promeniti ili ne. "Volim te, rado te prihvatam onakvog kakav jesi"- kad se nekome kaže, onda njemu ili njoj čini neobično dobro.

Biti voljen bez preduslova i pretpostavki omogućava život pun smisla. Ako se neko oseća voljen i ljubljen onda može velikodušno darovati svoj život, može se zauzimati za ljude a da uopšte ne gleda što mu to donosi. Ne odbacujte sebe govoreći kako ništa ne vredite! Dopustite da budete voljeni! Prihvatite sebe onakvima kakvi jeste sa svim svojim vrlinama i manama!

Anthony de Mello

[Bisernica]

Mi smo uvek manje ili više skloni da osudimo one koji mnogo govore, naročito o stvarima koje ih se ne tiču neposredno, čak i sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o brbljivcima i dosadnim pričalicama. A pri tome ne mislimo da ta ljudska, toliko ljudska i tako česta mana ima i svoje dobre strane. Jer, šta bismo mi znali o tuđim dušama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predelima koje nismo nikad videli niti ćemo imati prilike da ih vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono što su videli i čuli, i što su s tim u vezi doživeli ili mislili? Malo, vrlo malo. A što su njihova kazivanja nesavršena, obojena ličnim strastima i potrebama, ili čak netačna, zato imamo razum i iskustvo i možemo da ih prosuđujemo i odbacujemo, delimično ili u celosti.
Tako, nešto od ljudske istine ostane uvek za one koji ih strpljivo slušaju ili čitaju.

Ivo Andrić

[Bisernica]

Otvori usta i sakrij se iza njih.

Moje ime je Johnny Walker. Izgovara se isto kao shto se i pije.

Ja ne radim nigde: isuvishe sam lak za tezzak posao, isuvishe sam
tezzak za lak posao, i isuvishe seksi za nocni posao.

Josh niko nije otishao na sud zato sto je ubio nechiji duh
.
Ima ljudi u drushtvenim bolnicama koji su tamo proveli po trideset
krvavih godina samo zato sto su nekad davno razbili prozor u svom
vlastitom stanu.

Volim te. Ne znam kako se to kazze na kalifornijskom.

Pocheo sam da cheznem za zavichajem; za nekim toplim krevetom, ljudima
koje sam poznavao, za nekim mirnim ulicama, za nekim lukama u kojima
je voda ruzzichasta sa zalaskom sunca, za nekim devojkama koje sam
ostavio iza sebe, na brzinu, pakujuci se sebichno za put. Kako je to
kurvinsko osecanje, ta chezznja! Ne nostalgija, ne patnja zbog toga
shto si nekud daleko otishao - to je bila chezznja u najchistijem obliku,
uvek sanjash o nechemu drugom.


Mika Oklop....Ca.Blues

[Bisernica]

Prosječan čovjek voli više ženu nego ljubav. Kod žena je sasvim obratno: rijetko je kojoj ženi dovoljan samo čovjek, i koja ne čezne da bude voljena. Istina, mnogo se na svijetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svijetu održavaju samo žene i pjesnici. Čovjek voli ljubav-bol, a žena voli ljubav-radost.

Najljepše oči ima slovenska žena, jer uvijek izgledaju začuđene. Ne padaju samo poročne i pokvarene, nego često i savršeno čiste, i po prirodi vjerne. Žena pada iz raznih uzroka; iz ljubavi, iz dosade, iz strasti fizičke, iz sujete, iz slabosti volje, iz interesa materijalnog, iz roamntike, iz osvete.

Žene počinju bivati duboko milosrdne tek kad su i same duboko nesrećne, u sreći su bezdušne i pustoglave, sasvim obratno od čovjeka koji je dobar samo kad je srećan. Kod žena je urođeno da vara i na malo i na veliko, svjesno i nesvjesno, namjerno i nenamjerno, a vrlo često i bez ikakve zle namjere, ipak sasvim često iz najbolje namjere u najviše slučajeva, samo da bi se većma dopala. Ali jedna žena samo vrijedi koliko voli, a ona vara i kad najvećma voli.

Jovan Dučić

[Bisernica]

Kad počnu da te progone aveti iz prošlosti, kad te napusti samopoštovanje i kad ostaneš usamljen baš kad ti je potrebna pomoć, ostaje ti samo jedan izlaz. Evo šta treba učiniti:
Sedi na prozorski okvir i gledaj u mrak. Kad čuješ polivače ulice, uzmi flašu dobrog pića koje si čuvao za posebnu priliku, istrči napolje i iskapii ga s njima. Tako ćeš im postati prijatelj i dobićeš pravo da polivaš asfalt i parkirana vozila koliko hoćeš, imaćeš osećaj moći jer držiš ogromno crevo koje ti se vuče među nogama i na koje možeš da natakneš ceo svet, voda iz njega šiklja i ništa ne može da je spreči u tome. Moćno!

Ne veruješ u ovaj recept? A zlata vredi.

Voja Antonić

[Sibi]

KRIVICA

Jedan pas je nešto važno ili nevažno zgrešio u kući, a zatim u strahu odlutao, ili se nekako izgubio... Elem, posle nekoliko dana pas je pronađen i vraćen vlasniku, ili se već nekako, ofucan sam vratio.

Vlasniku je bilo drago, što se pas srećno vratio i što je ponovo sa njim, pa je u potpunosti zaboravio da je bio ljut na njega. Međutim, pas je po dolasku samo lunjao i kunjao po kući bez hrane i odmora. Zabrinuti čovek se konačno obratio veterinaru i ovaj saslušavši priču, reče vlasniku da smota novine i odalami psa po zadnjici par puta, pa će sve biti u redu. Čovek bi začuđen, ali posluša.

I tako se dogodi čudo i pas bi izlečen i ponovo veseo i raspoložen.
Računi su ponovo bili čisti.

Naravoučenije: -Mehanizmi greha, krivice, iskupljenja i katarze duboko su instiktivno ukorenjeni u nama (pa i u psima) i postojali su i pre savremene psihologije i hrišćanstva i vere uopšte. Dobro razmislite kad i kako kažnjavate vašu decu, a kada je u ovom kontekstu reč o Vašem partneru, dobro razmislite o svrsishodnosti istog.

[Bisernica]

Ne, Bog je prema meni bio prilično fer, sve u svemu... Imajući u vidu, dabome,
kakav On već ume da bude?
Priredio mi je par sitnih pakosti u životu, OK, to mu nisam zaboravio, ali čini
mi se da je i to uradio više reda-radi, čisto da ima neko pokriće ako mu naidje
inspekcija?Nije njemu lako...
Svi se mi ponašamo kao da smo mu sinovi jedinci, razmaženo moljakamo i
palimo sveće i za poslednju glupost, a Ljudi smo, što je najgore, i da bi jednog
od nas usrećio, mora bar trojicu drugih da unesreći, prosto mu se divim što je
s nama izdržao tolike godine...
Dakle, ako se do sutra sam negde ne oglasi da kao teroristička organizacija
preuzme odgovornost za sve ovo što mi se dešava, ja ga neću teretiti...

Djordje Balašević

[Bisernica]

Najteže je, nastavi on, što se svaka ljubav uvek ružno svršava, utoliko ružnije ukoliko je bila božanskija, krilatija u svome početku.
Nema sna, ma kako idealan bio, koji se ne završi proždrljivim drekavčićem na dojci; nema utočišta, kućice nema tako divne i tako snevane
koju pijuk ne poruši. Nego, to je još razaranje materijalno; no postoji još jedno nemilosrdnije i potajnije koje se obara na stvari nevidljive :
Zamislite kako se u trenutku kad se oslanjate na biće koje ste odabrali, i kad mu govorite : ''Uzletimo zajedno i potražimo dno neba!'' - neki se
glas neumoljiv i turoban nadnosi nad vaše uho da bi vam rekao da su naše strasti lažljivice, da nam se u kratkovidosti našoj pričinjavaju lepa
lica a u našem neznanju krasne duše, i da nužno dolazi dan u koji idol, pred bistrijim pogledom, postaje tek samo predmet, ne mržnje, nego prezira i čudjenja!


Flober

[Bisernica]

"Imate li soul?", pita me jedna žena narednog popodneva... "Zavisi", želim da joj kažem, nekad imam, nekad ne...
Pre nekoliko dana mislio sam da sam se toga oslobodio; a sada sam prepun, pretrpan, toliko da gotovo stenjem pod teretom.
Voleo bih da joj to podrobnije obrazložim, da joj pokažem, objasnim, ali izgleda da nisam u stanju. Jasno mi je da je ne bi
zanimalo moje duševno stanje, tako da joj jednostavno pokazujem gde držim soul - pored samog izlaza, odmah posle bluesa."

Nik Hornbi - "HiFidelity"

[Bisernica]

Leto je doba kad noc, topla kao ljudska usta, sporo i sigurno osvaja grad. U ponoc na svih devet nebesa razapinje sjajne i sigurne zastave pobede - zvezde, cija trpka glatkoca obasjava gradska kubeta i krovove. Grad se pod ljubavnim teretom tame okrece na bok, ne prestajuci da sanja sever, sjajne sokove leta i sirovu lepotu mora. Pred zoru, sa samih rubova grada, podiže se grimizno lice zore, sa nežnim, usnulim kapcima. (Svi smo mi bar jednom i u snu, jer zato nas je Bog ovamo i poslao, ljubili takve kapke - magnezijum papir, zasladeni fosfor, zgrušanu radost. Secanje na tih nekoliko trenutaka oštre lepote razgrce tamu svakodnevnog ništavila.) Tada, u pozlacenoj prašini letnjeg jutra, sa potpuno pustih gradskih ulica, podiže se jedna svetla, milozvucna senka, koja plovi niz mlaki dah cistog, azurnog jutra. To je - Cežnja. Umesto haljine ona nosi šapate, umesto niski i pozlata - tepanja, umesto prstiju - cistu cipku nežnosti. U blago mleko ranih jutarnjih casova, Cežnja nejednako i oprezno, da ne bi okrnjila njihovu savršenu lepotu, govori. To su reci nalik na jedno Stendalovo pismo Matildi Dembrovskoj: "Ta strast prema Vama je postala najvažniji dogadaj u mom životu. Sve što me je zanimalo i izgledalo važno izbledelo je pred njom... U dugim usamljenickim vecerima bilo je trenutaka kada sam, da je to bilo potrebno, bio spreman i da ubijem samo da bih vas video." Ili na nekoliko Džojsovih recenica iz juna 1904, upucenih Nori Barnakl: "Možda sam slep. Dugo sam posmatrao neciju crvenkasto-smedu kosu i zakljucio da nije tvoja. Otišao sam kuci sasvim utucen... Nadam se da ceš biti tako dobra da se sastaneš sa mnom - ako me nisi zaboravila..." Svi znamo staru istinu: covekov život vredi onoliko, koliko je cežnje po zemlji posejalo njegovo bice.

Sanja Domazet

[Bisernica]

Govori uvek što osetiš, a čini što misliš. Kad bi znao da te danas poslednji put vidim pospanu, snažno bih te zagrlio
i molio se Bogu da mi dozvoli biti tvojim andjelom čuvarom. Kad bih znao da su to poslednje minute što te vidim,
rekao bih ti "volim te" i ne bih glupo pretpostavljao da to znaš. Uvek ima nekakvo sutra i život nam daje mogućnost
učiniti dobro delo, ali danas je sve što mi ostaje, hteo bih ti reći da te veoma volim. Sutra nema niko zagarantovano
-ni mladi, ni stari. Možda danas poslednji put posmatraš one koje voliš. Zato nemoj biti neodlučan, učini to danas,
jer ako se pokaže da sutrašnji dan ne dočekaš, žalit ćeš za danom u kojem ti je nedostajalo vreme za jedan osmeh,
za jedan poljubac, da si bio prezauzet da bi im preneo poslednje želje. Budi stalno blizu onih koje voliš, govori im na
glas kako ih trebaš, kako ih ljubiš i budi prema njima dobar; nadji vremena i reci im žao mi je, oprosti, molim te, hvala
i sve ostale reči ljubavi koje poznaješ. Niko neće pamtiti tvoje skrivene misli. Zato moli Boga za snagu i mudrost da bi
ih mogao izraziti. Pokaži svojim prijateljima i bližnjima kako su ti veoma potrebni.

Markes

[Bisernica]

Neophodno je znati kako treba upravljati jezikom i obuzdavati ga. Pokretač jezika je srce. Čime je puno srce, to se izliva preko jezika. Ali i obratno, ono što se preko jezika izlilo, jače i dublje se usađuje u srce. Dobra osećanja su ćutljiva, a samoljubiva žele da budu objavljena. Mnogogovorljivost u većini slučajeva dolazi iz neke gorde samouverenost. Uobražavajući da mnogo znamo i da je naše mišljenje o nečemu tačno, osećamo nesavladivu potrebu da naširoko i nadugačko, s mnogim ponavljanjima predamo to mišljenje i drugim, namećući im se netraženi za učitelje, verujući da učimo one koji često znaju stvari daleko bolje nego mi. Ovo što smo rekli odnosi se bar na slučajeve kada je ono o čemu se govorii koliko toliko dostojno pažnje. U većini pak slučajeva mnogogovorljivost je isto što i prazno pričanje i nema reči kojima bi se iskazalo kakva sve zla od te rđave navike dolaze. Mnogogovorljivost otvara vrata duše kroz koja odilazi srdačna toplina, a tim više to čine prazni razgovori. Oni odvlače čovekovu pažnju od njega samog i u srcu, na koje se ne pazi, počinju se potkradati strasna osećanja i želje. Po koji put to biva u tolikoj meri da kad se prazni razgovori završe, u srcu se nađe ne samo pristanak nego i odluka da se pristupi strasnim delima.

Sveti Nikodin Agiorit

[Bisernica]

Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošću. Neshvatljivo zašto-ostajemo. Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce što se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći. Ali iz našeg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, užasna misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo. I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast čoveka koji drščući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši ledja provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.


Bodlerov „komentar“ na početku knjige
„Djavo perverznosti“ E. A. Poa

[Bisernica]

Beskućnik, mršav i jadan, u izlizanom prljavom mantilu pored
koga prolaznici ubrzavaju korak ili se, instinktivno, udaljavaju.
To je normalno. On je svestan da ga se ljudi boje, da smrdi na
mokraću, prljavštinu i znoj. Iako ima samo trideset pet godina,
izgleda kao pedesetogodišnjak.
Nekada, on je imao posao, ženu, dete i kuću. Ali, bilo je to davno.
Sada je on samo senka koja luta. Fantom uvijen u prnje, koji mrmlja
nerazumljive reči. Svoje drhtavo telo jedva uspeva da uspravi, vukući
se umesto da hoda.
Koji je danas dan? Koliko je sati? Koji je mesec?
On više ne zna. U njegovoj glavi sve je pomešano. Svetla grada
rastapaju se u njegovim očima. Ledene, snežne pahulje nošene
vetrom, seku mu lice poput noža. Smrznutih stopala, bolnog stomaka,
čini mu se da će mu se kosti polomiti.
Prošlo je već dve godine otkad je napustio ljudsko okruženje i
uvukao se u utrobu ovog grada. Kao i milioni ostalih beskućnika i
on boravi u metro stanicama, šahtovima i podzemnoj železnici.
Mogu da odahnu pošteni građani i turisti: opštinska politika nulte
tolerancije donela je svoje plodove, temeljno čisteći površinu Menhetna.
Ali, dole, ispod tih svetlih oblakodera, postoji jedan paralelan
grad. Jedan Njujork ljudskih olupina, koji ispunjavaju čitav sistem
tunela, niša i rupa. Milioni „ljudi-krtica“ razmilelih dole, beže od stalne
presije policije, sklupčani u tunelima, među izmetom i pacovima.
Tako je to.
Čovek vadi iz džepa bocu nekog lošeg pića. Naravno da pije.
Kako bi drugačije izdržao?
Jedan dobar gutljaj, zatim još jedan. Da zaboravi hladnoću, strah
i smrad. Da zaboravi svoj nekadašnji život.

Gijom Muso - Zato što te volim

[Bisernica]

I jedina molitva što
na usni zatreperi,
kaže: „Srce mi uzmi to,
a okove razderi!“
Dok smiraju žure dani,
samo jedno ištem:
žiće i smrt duša da brani,
smela pred gubilištem.


Emili Bronte

[Bisernica]

Zatvaram oči i zamišljam kako mi majka dodiruje lice, razgoneći talog
dečjih košmara. Njen prst prelazi preko mog čela, ispisujući slova
i reči molitve koju nikad nisam razumela, koju nikad nisam želela da
razumem, dok se njene usne pomeraju u gotovo nemom šapatu. A
sada, dok se budim iz košmara koji je prerastao u rutinu – oblivena
znojem, isprekidanog daha, unapred pomirena sa dugim besanim satima
koji će uslediti – prisećam se njenog utešnog dodira i žudim za
njim kao nikad ranije, dok je bila živa.
Odmahujem glavom kako bih odagnala čežnju. Svet koji nas okružuje
bespovratno se promenio i zbog svega što se u međuvremenu
izdešavalo znam da je kucnuo čas da dajem umesto da primam utehu,
mada se još nisam pokazala doraslom tom zadatku.

Hafiza Hadži

[Bisernica]

Isak ben Morales, otvorivši mali zlatarski dućan na Galati, goreo
je od želje da pokaže potencijalnim mušterijama šta zna i ume! I eto,
najzad pružila mu se prilika: dobio je prvu značajnu narudžbinu
od bogatog trgovca Solomona ben Izraela ben Saloma Toledskog za
njegovu kćer o čijoj su lepoti kružile legende, i koja je trebalo da se
uda za mladog, ali već čuvenog rabina Leona Levija. A za lepoticu
jedinicu, samo najlepše! Zato je poštovani Solomon, za koga su, doduše,
kružile čudne priče o njegovoj umešanosti u špansku inkviziciju,
što se Isaku činilo potpuno neverovatnim, došao kod njega,
svakako, raspitavši se prethodno za zlatarev talenat i umeće; zato
on mora da napravi ogrlicu i minđuše kakve nikad dosad njegove
ruke nisu stvorile, jer od tog posla mu zavisi opstanak, život Sarin,
Aronov, Rafaelov, Mordehajev, Samuelov, Matildin, i još nerođenog
deteta, koje u Sarinom stomaku čeka da ugleda svet.
Udubljen u misli, Isak je nežno prebirao po mrežastoj ogrlici
koja bi trebalo da pokrije ne samo vrat već i dekolte po lepoti nadaleko
čuvene mlade. A viseće minđuše će biti sazdane samo od zvezdica
koje će se blistati pri svakom pokretu... Ah, uzdisao je zlatar,
kakvo ushićenje i kakav košmar, kakvo bujanje mašte i kakve stege
nametnute metalom i kamenom! Ali, sve teškoće će on prevazići i
stvoriće nakit za pamćenje – dragulj Orijenta!


Gordana Kuić