Odlomci i kratke priče

[Bisernica]

Ali ja sam te zamolila još nešto. Da mi opišeš taj tvoj san.
I opet ću dobiti opširno izlaganje na materijalističkoj osnovi.
Ne sumnjam ni na tren da će ono biti prihvatljivo kao prirodnonaučni
tour de force ili putopis. Ti pišeš samo o spoljnjoj ljušturi naše duhovne prirode.
Za mene je to kao da se više baviš ljušturom jedne ostrige nego biserom koji je u njoj.
Ima na hiljade praznih ostriga a samo u jednoj od njih je biser.
Ne prestaješ da me iznenađuješ!


J. Gorder

[Bisernica]

Anamaria je slagala da sam na nekom putu, to sam ukapirao? Na kratkom putu, svom srećom?
Mogla me je poslati i u Johanesburg, zardjalom rumunskom teretnom ladom,
kakva ume da bude...
Ali, shvatam je..
To joj je svakako bilo lakše nego da mamici prizna da smo se rasturili, pa da onda sluša kako ova sastavlja nekrolog
našoj vezi "koja od početka nije valjala, koja je ionako došla
do jedne tačke kad se nešto mora promeniti, koja je bila pravo mučenje za oboje, koja je.. koja je...koja je..."
Mogu li da pomognem?
Koja je retki prozirni biser. Suzica uvredjenog andjela...
Odjek pahulje...
Mala nevidljiva zvezda...
Koja je jedini suvenir koji ću spakovati na dno sebe kad se jedne jeseni otisnem sa planete Zemlje...



Dj. Balašević

[Bisernica]

Kako su me to ubili? Nisam ranjen, nisam zaklan, nisam mrtav, ali me nema.
Zaboga, ljudi, zar me ne vidite? — kažem. Zar me ne čujete? — kažem...
Ja sam živ, ja hodam, ja znam šta tražim, ne pristajem da me nema.
Mogli su me pretući, mogli su me zatvoriti, mogli su me ubiti, zar su malo
ljudi ubili bez razloga? Ali zašto su napravili avet od mene,
zašto mi oduzimaju mogućnost da se borim?

Meša Selimović

[Bisernica]

Granice

Ima jedan Verlenov stih kojeg se neću setiti,
ima jedna obližnja ulica zabranjena mojim koracima,
ima jedno ogledalo koje me je poslednji put videlo,
ima jedna vrata koja sam zatvorio do kraja sveta.
Medju knjigama moje biblioteke (gledam ih)
ima jedna koju nikada neću otvoriti.
Ovog leta ću napuniti pedeset godina;
smrt me nagriza, bez prestanka.

Horhe Luis Borhes

[Bisernica]

Čuvajte se lažnih proroka koji dolaze k vama u ovčjem odijelu, a iznutra su vuci grabežljivi.
Po njihovim plodovima ćete ih prepoznati. Bere li se s trnja grožđe ili s bodljike smokve?
Tako svako dobro stablo rađa dobrim plodovima, a nevaljalo stablo rađa plodovima zlim.
Ne može dobro stablo donijeti zlih plodova niti nevaljalo stablo dobrih plodova.
Svako stablo koje ne rađa dobrim plodom siječe se i u oganj baca.
Dakle: po plodovima njihovim ćete ih prepoznati.


Matej (7, 15) - Biblija

[sani]

" Na fotografiji se ne vidi da se celije stalno dele, da se koza obnavlja i da se skuplja na hladnoci, a zenice na svetlosti, da oci menjaju boju u zavisnosti od vremena i raspolozenja. Na slikama se ne vidi da se jednog dana osecam mrsavo, narednog debelo, jednog dana sam vedra a narednog potistena,ne vidi se da sam jednog dana pod utiskom nekog filma, a narednog pod utiskom vesti o bolesti dobrog prijatelja.Ne dozivljavas pokretljivost i pokret iz jednog stanja u drugo-sve sto se menja na fotografiji ne postoji. Ustalasana put, nestalan pogled..Ako pritisnes jednu dirku na klavaru, svakako ces proizvesti ton. Ali samo prelaz na sledeci ton i opet na sledeci te tonove cini muzikom. Zar i zivot ne nastaje u tim prelazima, u medjuprostorima? da li smo mi nesto drugo do promena i pokret?"

Preporučeno,I.C Herman

[Bisernica]

Kada je Narcis umro, došle šumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero pretvoreno i krčag slanih suza. - Zašto plačeš? - upitaše šumske nimfe. -Placem za Narcisom - reče jezero.

- Ah, nimalo nas ne čudi što plačeš zbog Narcisa - nastaviše one. I pored toga što smo mi sve stalno trčale za njim po šumi, ti si bilo ~ jedino koje je imalo priliku da izbiza posmatra njegovu lepotu
- Pa zar je Narcis bio Lep? - upita jezero.
- A ko bi to osim tebe mogao bolje da zna? -odgovoriše iznenadene nimfe. -Na kraju krajeva, on se svakoga dana s tvojih obala naginjao nad tebe.
Jezero je na trenutak začutalo. Najzad, reče: - Ja placem za Narcisom, alii nikad nisam primetilo da je Narcis ler.
Oplakujem Narcisa zato što sam, uvek kada bi se on nagao nad mene, moglo i dnu njegovih očiju da vidim odraz svoje sopstvene lepote.


Paolo Koeljo - Alhemičar

[Bisernica]

Svoj život moramo zamišljati i primati široko, koliko god možemo; sve, pa i nečuveno, mora u njemu da bude mogućno. To je u osnovi jedina hrabrost koja se od nas traži: biti hrabar za najneobičnije, najčudnije što nas može zadesiti na našem životnom putu. To što su ljudi u ovom smislu bili kukavice nanelo je beskrajne štete životu; doživljaji nazvani "prividjenjima", celi takozvani "svet duhova", smrt, sve ove nama tako srodne stvari toliko su svakodnevnim odupiranjem istisnute iz života da su čula kojima bismo mogli da ih uhvatimo potpuno zakržljala. O Bogu da i ne govorimo. Ali strah pred neobjašnjivim nije samo osiromašio život pojedinca već su i odnosi čoveka prema čoveku njime ograničeni, tako reći izdignuti iz rečnog korita beskrajnih mogućnosti i bačeni na ugarenu zemlju kraj obale gde se ništa ne zbiva. Jer nije samo lenjost ono što čini da se ljudski odnosi tako neizrecivo jednoliko i neobnovljeno ponavljaju od slučaja do slučaja, nego i strah od nekog novog, nedoglednog doživljaja kome čovek veruje da nije dorastao. Ali samo onaj ko je pribran za sve, ko ne isključuje ništa, pa ni najzagonetnije, preživljavaće odnos prema drugom biću kao nešto živo i iscrpšće čak i svoj sopstveni život. Jer čim ovaj život pojedinca zamislimo kao veći ili manji prostor, odmah se pokaže da većina ljudi poznaju samo jedan ugao svog prostora, mesto kraj prozora, usku prugu po kojoj se kreću gore - dole. Na taj način osećaju izvesnu sigurnost. Pa ipak je toliko čovečnija ona nesigurnost puna opasnosti koja zatvorenike u pričama E. A. Poa goni da opipaju oblike svoje strašne tamnice, da bi upoznali neizrecivi užas svog boravišta. A mi nismo zatvorenici. Oko nas nisu postavljene zamke i klopke, i nema ničega što bi trebalo da nas plaši ili muči. Postavljeni smo u život kao u element kome najbolje odgovaramo, i mi smo, povrh toga, prilagodjavanjem kroz hiljade i hiljade godina postali toliko slični ovom životu da se, ako smo nepomični, zahvaljujući uspeloj mimikriji jedva razkikujemo od svega što nas okružuje. Nemamo razloga da gajimo nepoverenje prema našem svetu, jer taj svet nije protiv nas. Ako u njemu ima užasa, to je naš užas, ako ima ponora, ti ponori pripadaju nama, ako ima opasnosti, onda moramo pokušati da ih zavolimo. Ako svoj život podesimo prema načelu koje nam savetuje da se uvek držimo onog što je teško, onda će ono što sada još izgleda ponajviše tudje postati nam najprisnije i najpouzdanije. Kako bismo mogli da zaboravimo one drevne mitove što stoje na počecima svih naroda, mitove o zmajevima koji se u odsudnom trenutku pretvaraju i kneginjice; možda su svi zmajevi našeg života kneginjice koje samo čekaju da nas jednom vide kao lepe i hrabre ljude. Možda je sve što je strahotno u najdubljoj osnovi upravo ono bespomoćno što od nas traži pomoći...


Rajner Marija Rilke

[Bisernica]

Ono što ti nazivaš srećom, ja nazivam bleskom trenutka milosti života, ono što ti nazivaš mržnjom, zapravo je strah od toga da tvoj sopstveni identitet ne podlegne pod omraženim, ono što ti nazivaš ljubavlju, smatraj to jedinom vrlom stvari u slabosti, te je samim tim sama po sebi slabost kojoj se predajemo. Ničeg ne bi bilo da sam ostala. I trajanje prolazi. Onog trenutka kada ga je čovek podredio po sopstvenim prilikama, po sopstvenom trajanju, prestalo je da nadmašuje vremenske granice, da bude ono što jeste, izgubilo je na dugovečnosti, vreme je naposletku potuklo i tu reč – trajanje. Zamisli da sam kojim slučajem izgubila sjaj iz tvojih očiju, šta bi ostalo? Šta bi se desilo da si prestao da me voliš u jeku moje ljubavi? Šta bi bilo da sam makar pokušala da dozvolim sebi sreću? Priznajem, kajem se. Kajaću se čitavog života, pustila sam te da odeš. Tebe kog volim, zarad sebe koju sam posle svega prezrela. Nije potrajalo. Nadmašila sam bol; prisvojila ga i nadenula mu novo ime – život. A ti moraš da znaš da bol menja svakog čoveka. Ako ga trpimo dovoljno dugo, naš duh, naše telo, na kraju krajeva ono što čini nas, prestaje da postoji. Postaćemo neko drugi; a ti drugi ljudi bolom isklesani u nama, ne moraju da vole one koje smo mi nekada voleli, niti moraju da budu spremni da zarad njih žrtvuju sebe. Tada postajemo stranci i prozirnost i nestanak našeg nekadašnjeg bića vredja i odbija druge. Razočaraćemo mnoge svojom hladnokrvnošću, rezigniranošću, uopšte promenom na gore i oni će nas prezreti. Da li ti je poznat taj osećaj? Jesi li me zbog učinjenog već prezreo? Biće kasno kada vaskrsnemo i ponovo budemo ono što smo nekada bili… već ćemo izgubiti sve one koje volimo. I premda će i naša ljubav možda vaskrsnuti s nama, u nama će videti samo strance i sami ophrvani bolom koji će vremenom i njih promeniti. Oh, a šta bih ti drugo mogla reći… ljubavi moja jedina… Ti si moj kiprov grozd prelepih engadskih vinograda koji počivaju medju biblijskim zapisima, najlepši grozd... ti si onaj koji ponižava moje stare i nove ljubavi mojom vernošću tebi a čistotom bića u sebi samom. Ljubavnica sam ti, sestra, prijatelj i zaštitnik. Volim te na bezbroj detinjih, ljudskih i božanskih načina. Vratićeš se njoj, slutim. Reci joj da te čuva, bolje bi joj bilo da te čuva...
Proći ćeš me i ti jednom, preboleću te. Sve što nas razboli, jednom prolazi, po cenu toga da posle duge bolesti budemo jači… ili mrtvi… No nešto će ipak ostati da svedoči da si bio pravi; ostaće sjaj u oku svaki put kada te ugledam i preživeće neokaljani izvori na kojima sam slutila sva tvoja ćutanja... izvori istrajavanja tebe samog duboko u mojoj duši... Da... ti čudnovati izvori sa kojih pijem da utolim žedj za životom...

iz romana "Budućnosti,oprosti im sadašnjost

[Bisernica]

Sad uvidjam da je prava draž intelektualnog života - života posvećenog učenosti, naučnom istaživanju, filozofiji, estetici, kritici - njegova lakoća. On je zamenjivanje složene stvarnosti jednostavnim intelektualnim šemama; zamršena zbivanja života mirnom i formalnom smrću. Neuporedivo je lakše znati mnogo, recimo, o istoriji umetnosti i imati duboke ideje o metafizici i sociologiji, nego lično i intuitivno znati dovoljno o svojim bližnjima i imati zadovoljavajuće odnose sa svojim prijateljima i ljubavnicama, svojom ženom i decom. Pravo življenje je mnogo teže nego sanskrit, ili hemija, ili ekonomske nauke. Intelektualni život je dečja igra; zato su intelektualci skoloni da postanu deca - pa onda maloumnici i najzad, kao sto politička i industrijska istorija poslednjih vekova jasno pokazuje , samoubilački ludaci i divlji zverovi. Potisnute funkcije ne umiru; one se izopače, pobune se i vrate primitivnosti. Ali mnogo je lakse biti intelektualno dete, ili ludak, ili zver, nego skladan, odrastao i zreo čovek.

Da li cu ikad imati dovoljno duhovne snage da se oslobodim tih lenjih navika intelektualizma i posvetim svoje snage ozbiljnijem i težem poduhvatu celovitog življenja. Pa čak i ako pokušam da se oslobodim tih navika, neću li naći da je njihov koren u nasledju i da je moja nesposobnost da živim celovito i skladno urodjena?


Oldos Haksli "Kontrapunkt"

[Bisernica]

Nekada davno, živela je jedna tužna devojka....
- A zašto je bila tužna?
- Polako, nemoj me prekidati, sve ću da ti ispričam po redu. Zato što je
bila usamljena i bez ikog na svetu...
- Je l' ni mamu nije imala?
- Nije imala nikoga sama samcita. Sedela jednog dana ta tužna devojka na
obali sinjeg mora.
- A zasto sinjeg, kad je more plavo?
- Dobro - plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sažali se na nju.
Kako se ona igrala sa kamenčićima, on reši da
jedan pretvori u kamen sreće. Iznenada, kamenčić koji je ona uzela,
snažno je zasijao na njenom dlanu, lepše od bilo kog dragulja.
- A ona?
- Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: možda ima još ovakvog
čarobnog kamenja na plaži, pa je pažljivo spustila svoj i krenula da traži drugo.
- I onda?
- Išla tako, išla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan
jedini, i pravljen samo za nju, pa brže potrči nazad, ali više nije mogla da ga nadje.
Sari već podrhtava brada.
- A sutra, kad je bio dan, je l' ga onda našla?
- Nije, more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju (bajka treba srećno da se završi, šta je sa ovo).
- A zašto ga je more odnelo?
- Zato što nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio sreću u ruke, a
ona nije znala da je zadrži. Polakomila se i htela još. Ali tu nije kraj bajke.
More čuva taj kamenčić sreće i izbaciće ga pred neku drugu devojku koja ga bude zaslužila i koja će znati da ga sačuva.
- A meni je, ipak, žao i one devojke što ga je izgubila - kaže pospani glasić.(I meni je.)
- Šta je sa njom dalje bilo?
- Ne znam. Nije ni važno, samo ti lepo sanjaj.
(Znam, ostala je na obali i još uvek moli more da joj vrati njen dragi kamen).


Marija Jovanović "Spletkarenje sa sopstvenom dušom"

[Bisernica]

Sjaj u travi

..sada, kada ništa na svijetu ne može vratiti dane prohujalog ljeta
naš sjaj u travi i blještavost svijeta, ne treba tugovati,
već tražiti snage u onom što je ostalo i s tim živjeti..

zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava
zaboravimo da smo se voljeli, da smo se svadali i
da smo bili krivi..

..požurimo, s danima i danima sto će doći
požurimo sa shvaćanjima, sa svim što me odvaja od tebe..

jednom, ćeš se vratiti i ubrati cvjetove
koje smo zajedno mirisali, gazili
ali, tvoje ruke bit će prekratke, a noge premorene da se vratiš..bit će kasno

..možda ćemo se naći jedanput na malom vrhu života i neizrečene tajne
htjeti jedno drugome da kažemo, al' proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci
jedan skrenuti pogled bit će sve što ćemo jedno drugome moći dati...

.zaboravit ću oči
i neću promatrati zvijezde koje me na tebe neobično podsjećaju..

..ne boj se, jednom ćes se zaljubiti
al' ljubit ćes zato što će te nešto na toj ženi podsjećati na mene..

..ne otkrivaj svoje srce ljudima jer u njima vlada kob i egoizam
život je borba - nastoj pobijediti
ali ako izgubiš-ne smiješ tugovati
cilj života je ljubav-a ona traži žrtve

..bio si moje veliko proljeće
uspomena koja će dugo živjeti u budućnosti
koje ću se sjećati...

..osjećat ću tugu jer sam tebe voljela
bit će to ironija tuge..

..nestat će sjaja u travi
nestat će veličanstvenosti svijeta
ostat će samo blijeda slika onoga što je prošlo....


William Wordsworth (1770-1850)

[Bisernica]

San je ono što se želi a život je budjenje.

Kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše
odluke.
Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam
doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti
samo druga slućajnost.
Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročiti red ovoga svijeta.
Ne odlučujemo, već se zatičemo.Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog odredjenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati u toku miješanja. Ne možeš je zaobići, il' odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš.
Nisam zadovoljan takvim razmišljanjem, ali ne nalazim drugi odgovor. Šta je onda naše
u tom gužvanju? Nešto mora biti moje.


Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi
je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim
radost, tražim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.
Dobar je čovjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Čak i
da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopusti
ti da to ne bude.
Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem
pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da
uzmem. Ja sam osujedjen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje
izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i
rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od
mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odričući se. Nemoćan
pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od
njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara
sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjećanje.
Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pećinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće, da osjeća oduševljenje ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja.

Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži.


Meša Selimović

[marlon]

samo jedna recenica iz pogovora vladete jerotica za kastanedine price o moci....

za one druge manje sklone intelektalnim spekulacijama dugovekovne zapadne filozofije, za fantaste i sanjare, don huan je fascinantan kao misticar koji vidi i koji je najpre sam preobrazen....

[marlon]

jos jedan insert, ponovo uzivam citajuci ga....

u zivotu pogresnog coveka sve je odbrana, stit, izjednacavanje sa maskom, Personom, kako bi jung rekao... prodje nam i zivot u uverenju da su te odbrane taj stit i ta Persona sam zivot..... mi nikad ne saznamo da je to sto kao ljdi cinimo samo stit, pa dopustamo da to ovlada nasim zivotom i da ga cak i ugrozi.

[Ciciban]

grrrrrrrr !!!

[Bisernica]

Začuo sam muziku, nije ju svirao obrazovan i skolovan muzičar. Bile su to Betovenove sonate, i znaš, kada je pristigao onim delovima koji se ne mogu odsvirati bez drhtaja, tamo mu je ruka zadrhtala, i pogrešio je. Tada sam shvatio da je upravo to pravo sviranje, a ne ono tamo dole koje se odvija u koncertnoj dvorani, ona neprirodna i sputana muzika. Ne mogu podneti da tamo gde je već gotovo nemoguće ostati ravnodušan, jadnik to tako glatko odsvira kao da se ne dogadja ništa posebno, zatim se digne i klanja se pljesku. Mislim da kod važnog dogadjaja čovek mora zadrhtati, kao što drhti kada prvi put poljubi jedna lepa usta ili dotakne jedan lepi struk. I užasno osećam kada neko već može poljubiti ta usta bez drhtanja i pročitati pesmu a da mu glas nimalo ne zadrhti i promukne. Uvek mi je bilo užasno u nečemu biti majstor, a pri tome ne biti poljuljan od lepote stvari.

Bela Hamvas

[Bisernica]

Koga
li ljubi sada ona mlada žena? Ona mlada žena koju sam našao jednog
ljeta lijepu i dozrelu od šesnaest godina, prolazi - bogzna zašto –
jutros mojim sjećanjem.

Koga ljubi sada ona mlada žena?


Jednom sam na maloruskoj ravni našao crven i krupan cvijet: njegova
sočna čaška , kratka cvata, nudila je, u široko rastvorenim laticama,
svoje nadrasle prašnike svim vjetrovima.

Koga ljubi sada ona mlada žena?


Nikad nije bilo između nas riječi (ja sam teško i razumjevao njen
jezik) i naš odnos nije imao nikada određenog imena. Pod zvijezdama sam
je ljubio do umora i do ponoći sam ležao na travi, s glavom u njenom
krilu.

To je bila žena za ljubav i predavala se nijema od strasti i suznih očiju, šapućući isprekidane riječi o vjernosti.


Koga li ljubi sada ona mlada žena?

I.Andric

[Bisernica]

Ne želim da budem tvoja zabava, niti ti moja. Ne želim da te udaram iz pukog zadovoljstva, mrseći jasnu nit koja nas povezuje, da te prisiljavam da budeš na kolenima, a potom te ponovo vučem da se uspraviš.
Želim obruč oko naših srca koji bi nas usmeravao, a ne zlostavljao. Ne želim da te privučem bliže nego što to možeš da izdržiš. Niti želim olabavljene niti, vlakna koja se sa strane odmotavaju stavljajući nam dovoljno užeta da se obesimo.
Govor prstiju, jezik gluvonemih, ostavlja na telu tragove telesne žudnje. Ko te je učio da krvlju pišeš po mojim leđima? Urezuješ svoje ime u moja ramena, obeležavaš me svojim znakom.
Zapisi na telu su trajni kod, vidljiv samo pod izvesnim svetlom, tu se odvija nabiranje života. Volim da moje telo bude zamotano daleko od radoznalih pogleda. Da kazuje sve, iako nikada previše otkriveno.
Niko ne zna šta to jedno biće vuče drugom. Postoji mnogo teorija: astrološka predodređenost, hemija, uzajamna potreba, biološki nagon. Časopisi i priručnici širom sveta uče vas kako da izaberete pravog partnera. Zašto da se prepustite slučaju kada možete živoj nauci.
Ja i ti smo se prepustili slučaju, zar ne? Uskoro će pristup zabavljanja kojim se bave samozvani stručnjaci svojim podacima omogućiti istinski eksperiment čiji će rezultati, bez obzira na to koliko su neobični, ostati u granicama koje je moguće kontrolisati. Ili bar tako kažu. Nema veze, virtualna stvarnost je tu.

Dženet Vinterson - "Zapisi na telu"

[Bisernica]

Nabrajanje i pamćenje godina, događaja i zbivanja predstavlja samo potku za razumevanje duha određene civilizacije.
Jer, one ne propadaju, makar se nama činilo drugačije. One samo menjaju prebivališta i vaskrsavaju u novim idejama.
Recimo, renesansa. Posle neoprostivog, vekovnog diskontinuiteta koje je nametnulo hrišćanstvo, ne samo u sferi teorije
koja je bila zatrta, već i rigidnom suspenzijom slavljenja telesnog i čulnog, helenske vrednosti ponovo su provrtele sebi
put, kroz dela genijalnih stvaralaca. Vraćaju se, obnovljene, u novoj formi, kroz jednog Leonarda, kroz Botičelija i Mikelanđela.

Marija Jovanović