Odlomci i kratke priče

[misticlady]

PISMO KATARINI

Draga Katarina,

predložili su mi da ti napišem pismo i ja sam prihvatio, jer ovo što imam reći tebi odnosi se i na sve tvoje vršnjake, ustvari sve vas koji ćete 2000. godine imati oko 20 godina. Kad budeš čitala ovo što ti sada pišem, mene više vjerovatno neće biti. Zato, ovo pismo ima i vrijednost testamenta, jer mislim da drugi neću pisati, budući da ti ne mogu ostaviti ništa osim – sjećanja.

Ne želim te savjetovati niti upozoravati, niti bodriti, niti učiniti bilo šta što je slično tome. Mnoge savjete, dobre ili loše, već si imala prilike čuti i mnoge ćeš tek čuti, pa sumnjam da bi ti i moj doprinos u tom pogledu nešto pomogao. Zato ću se i zadovoljiti da ti ovdje izrazim svoje misli,
osjećanja i uvjerenja.
Ponavljam, sjećanje je jedino bogatstvo koje ti mogu ostaviti. Sjećanje na jednu osobu koju si, vjerujem, voljela i to nezavisno od njene vrijednosti, što smatram još važnijim. Ko zna šta ćeš ti raditi kroz 20 godina. Ko zna kakva ćeš biti. Ko zna da li ćeš i tada, kao danas, biti inteligentna, nježna, hrabra, ponosna, iskrena, inventivna, puna smisla za šalu. Nadam se da hoćeš, ali je sigurno da će svijet učiniti sve da ti pomogne da izgubiš te lijepe osobine. Protiv tebe udružiće se mnoge sile, a naročito jedna – strah.

Strah od izolacije i zamjeranja društvu, strah od siromaštva, strah od neuspjeha, od obaveze i odgovornosti, od borbe, od samoće, strah od ljudi, strah od smrti. Čini mi se da je strah najteža bolest koja ugrožava čovječanstvo i, očito, sredstvo koje osigurava uspjeh svakoj ucjeni; osnovni instrument pomoću kojega se svako može prisiliti da se prilagodi određenoj situaciji, ma kakvo da je zlo u pitanju. Strah je najbolji put na kojem se svako može prisiliti da se odrekne vlastite autonomije, nezavisnosti i, na kraju, slobode. Sad se ničega ne plašiš i to za mene predstavlja veliko zadovoljstvo. U tebi još ne zapažam znake onih strahova koje samo odrasli umiju usaditi u glave djece. Volim te promatrati kako sama stičeš iskustva, kako se krećeš po mračnoj sobi, kako proučavaš insekte i životinjice u prirodi, kako pokušavaš pomilovati psa lutalicu ili mirno prilaziš nepoznatim ljudima. U ovom svijetu, ti i tvoji vršnjaci predstavljate pravu utjehu i, naravno, nadam se da će to vječno trajati, da ćeš uvijek ostati takva, plemenita i borbena, sigurna i jaka, ponosna i ljupka. Ako u tome uspiješ, imaćeš, po mom mišljenju, sve uslove da izabereš pravi put.
Mogu ti reći, bar što se mene tiče, da sam sve ne baš sretne odluke u životu uvijek donosio pritisnut strahom i nesigurnošću. Jednom prilikom, pošto si mi ručicom pokazala četvrtinu mjeseca, objasnila si da je slomljen. Zatim si me uvjeravala da si ti to učinila i pokazala si mi kako si učinila: uhvatila si ga objema rukama i snažno tresnula o zemlju. Imala si tada 18 mjeseci. Ustvari, tvojoj mašti i mašti tvojih vršnjaka nema granica. Uvjereni ste u svoju nesalomljivost, svemoć. Vjerujete da možete izmijeniti svijet. Pretjerujete. Ali, odrasli pretjeruju u drugom smislu. Oni su “praktični”, “realni”, “konkretni”. Vidjećeš: govoriće ti da je svijet oduvijek bio takav i da će takav uvijek biti. Govoriće ti da je oduvijek bilo bogatih i siromašnih, da je oduvijek bilo bijede, odatle i gladi, privilegija, ropstva, rata. Govoriće ti da je svako ko je nešto pokušao izmijeniti išao pravo u propast. Sasvim su lišeni mašte. Čak i nade. Ako nešto već nije ostvareno, reći će ti da je to nemoguće ostvariti. Da je čovjek sazdan tako, da je društvo takvo, da je svijet takav. I reći će ti da je mirenje sa stanjem jedina razumna stvar. I prilagođavanje, isto tako.
Ako i kroz 20 godina budeš posjedovala kreativnost i samopouzdanje kojima raspolažeš danas, i ako im odgovoriš da se, uz volju, sve može mijenjati, naročito položaj ljudi; ako im odgovoriš da se svijet može zasnivati na osjećajnim odnosima umjesto na novcu; ako im odgovoriš da treba razmišljati o svijetu koji se sastoji od ljudi, a ne od gazda i sluga; ako im tako odgovoriš, reći će ti da je sve to samo jedna utopija.
U tvojoj kući 2000. godine biće još uvijek, bar se nadam, stvari koje su pripadale tvojim djedovima, njihovim roditeljima, njihovim djedovima i roditeljima njihovih djedova. Biće tu knjiga, slika, namještaja, predmeta svake vrste, crteža, rukopisa, fotografija, svega što je pripadalo generacijama koje su prethodile tebi. Stvarčica bez vrijednosti, ako hoćeš, ali svjedočanstava duge istorije čiji si i ti dio bila i prije nego što si se rodila.
Tradicija. Po meni, ne treba to sve baciti. I tradicija ima svoje značenje, mada ne ono koje joj se najčešće daje. Prije svega, smatra se da je tradicija pravilo koje treba uvijek i svuda slijediti, kao skup običaja i navika koje treba netaknute sačuvati i u sadašnjosti i u budućnosti. Ja, opet, smatram da vrijednost tradicije nije u tome, već u nečemu sasvim drugom; tradicija, kao i sve što se odnosi na prošlost, treba isključivo služiti kao polazna tačka da se učini i više i bolje, znači drugačije. Iranski filozof Džubran rekao je: “Život se nastavlja, ne zaustavlja se na juče.” Mi se, međutim, očajnički hvatamo za juče, i onda tradicija postaje teret koji nam ne dopušta da napredujemo, zatvor iz kojega ne možemo izaći. Čak to i ne želimo, jer budućnost, nepoznato, novo, drugačije, izazivaju – strah.
Eto, ta se riječ opet vraća. Reći će ti da je strah osjećaj koji obuzima svakoga. Da, tačno je. Ali, strah svakoga ne uništava. Tebe neće, naprimjer, i ne samo zbog tvog dječijeg neznanja, već zato što si sva okrenuta stvarima i ljudima koje voliš, osvajanju i progresu, svijetu. Ukratko, ti si izvan i iznad si svoje ličnosti. Oni koji, i kada odrastu, ostanu takvi, mnogo su jači od bilo kakvog straha.
Ovo su, kao što sam ti u početku rekao, moje misli i osjećaji koji me obuzimaju dok se igram s tobom. Ovo pismo, koje ti ostavljam, samo je djelić mog života. Učini od njega, naravno, samo ono što ti sama budeš željela.

Tvoj djed

~~

Pismo koje je Marčelo Bernardi, čuveni italijanski pedijatar i psiholog, napisao svojoj unuki Katarini.

[misticlady]

ŽAN BATIST MOLIJER





Učeni glupan gluplji je od glupana neznalice.

Što više volimo svoje prijatelje, to im manje laskamo.

Ipak je bolje biti oženjen nego mrtav.

Žena je jedino stvorenje koje umije i da plače i da se smije zbog istog razloga, a često i istovremeno.

Ko uvijek govori, on nema vremena da misli, a ko mnogo misli, on samo misli da misli.

Pisanje je kao prostitucija. Prvo to radiš iz ljubavi, pa zbog nekoliko bliskih prijatelja, a na kraju zbog novca.

Sve mane kad su u modi smatraju se vrlinama.

Zrnca pijeska stvaraju planine, trenuci stvaraju godine, a sitnice-cijeli život.

Sve bolesti čovječanstva, sve tragične nesreće koje ispunjavaju istorijske knjige, svi politički promašaji, svi propusti velikih vođa, nastali su samo od nedostatka vještine u plesu.(!!!)

Što je veća prepreka, to je veća slava u njenom prevladavanju.

Nismo odgovorni samo za ono što uradimo, već i za ono što ne uradimo.

[misticlady]

XXX
“Jednom beše jedan mali dečak koji je imao lošu narav. Njegov otac mu je dao kesu punu eksera i rekao mu: “Svaki put kad pobesniš i izgubiš kontrolu nad sobom zakucaj jedan ekser u ogradu.” Prvog dana dečak je zakucao 37 eksera u ogradu. Tokom sledećih nekoliko meseci on je naučio da kontroliše svoj bes tako da se broj ukucanih eksera postepeno smanjivao. Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav, nego zakucavati eksere u ogradu…I tako je došao dan, da tokom celog dana nije pobesneo. Rekao je to svom ocu, a otac je potom sugerisao: “Svakog dana kada budeš uspeo da kontrolišeš svoje ponašanje, iščupaj iz ograde jedan ekser.” Meseci i godine su prolazile i jednog dana mladić je bio u stanju da kaže svom ocu da je počupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku, odveo ga do ograde, a potom rekao: “Dobro si uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda više nikada neće biti ista. Kada u besu kažeš neke stvari, one ostavljaju ožiljak kao što su ove rupe u ogradi. Možeš čoveka ubosti nožem i izvući nož, posle toga nije važno koliko puta kažeš da ti je žao, rane ostaju.” Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizička. Prijatelji su zaista vrlo retki dragulji, oni čine da se smešiš, ohrabruju te da uspeš u nečemu, oni su spremni da te saslušaju, da podele tvoj bol, imaju lepe reči i uvek im je srce otvoreno za tebe!” Zato ne zaboravimo da kažemo svom prijatelju: “Molim te oprosti mi ako sam ikada napravio rupu na tvojoj ogradi.” (Karen Hornaj; -Naši unutrašnji konflikti-)

[misticlady]

Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne cita, onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagno umire onaj koji uništava vlastitu ljubav, onaj koji ne prihvata pomoc.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika, postavljajuci svaki dan ista ogranicenja,onaj koji ne menja rutinu, onaj koji se ne usudjuje obuciu novu boju,onaj koji ne prica sa ljudima koje ne poznaje.
Lagano umire onaj koji beži od strasti i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj u ocima i napuštenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne menja svoj život kada nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi, onaj koji se ne želi odreci svoje sigurnosti radi nesigurnosti, i koji ne ide za svojim snovima; onaj koji nece dozvoliti, niti jednom u svom životu, da pobegne od smislenih saveta…….
Živi danas, ucini danas, reskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti sretan!
Pablo Neruda

[tol]

Била једном четворица по имену Свако, Неко, Билоко и Нико.

Требало је обавити један врло важан посао и Свако је мислио да ће га Неко обавити.

Билоко је то могао учинити, а Нико није хтео.

Неко се због тога наљутио, јер је то био посао за Свакога.

Свако је опет мислио да би га Билоко могао обавити, но Нико није схватио да га Неко не жели обавити.

На крају је Свако кривио Некога, јер Нико није учинио оно што је могао направити Билоко.

[tol]

Прича о лептиру


Човек је седео и посматрао рађање лептира и то у тренутку када се на његовој чаури
појавио малени отвор.
Гледао је како се лептир сатима мучи да би извукао своје слабашно тело.

Онда је лептир стао а човек је одлучио да му помогне, те је узео маказе и разрезао чауру.

Лептир је с лакоћом изашао.

Наставио је да га посматра, очекујући да ће се сваког тренутка крила отворити и раширити,
како би подржала лептирово тело и оснажила га.

Међутим, ништа се није догодило.

Лептир је цео свој живот провео пузећи около са слабашним телом и неразвијеним крилима
и никада није полетео.

Упркос својој добронамерности, човек није разумео да су потешкоће кроз које је лептир морао проћи,
излазећи из чауре, биле потребне да би крв из тела лептира лагано дотекла у све делове крила,
како би по изласку из чауре био спреман да полети.

[Bisernica]

Književniku

ZIJI DIZDAREVIĆU
ubijenom u logoru Jasenovac 1942

Znam da pišem pismo koje ne može stići svom adresantu, ali se tješim time da će ga pročitati bar onaj koji voli nas obojicu.
Kasna je noć i meni se spava. U ovo gluho doba razgovara se samo sa duhovima i uspomenama, a ja, evo, razmišljam o zlatnoj paučini i srebrnoj magli tvojih priča, i o strašnom kraju koji te zadesio u logoru Jasenovac.
Pišem, dragi moj Zijo, a nisam siguran da i mene, jednom, ne čeka sličan kraj u ovome svijetu po kom još putuje kuga s kosom.
U svojim noćima s najviše mjesečine, ti si naslutio tu apokaliptičnu neman s kosom smrti i progovorio si o njoj kroz usta svog junaka Brke. Jednog dana ti si je i vidio, realnu, ovozemaljsku, ostvario se tvoj strašan san, tvoja mora.
Tih istih godina ja sam, slučajem, izbjegao tvoju sudbinu, ali evo, ima neko doba kako me, za mojim rodnim stolom, osvoji crna slutnja: vidim neku noć, prohladnu, sa zvijezdama od leda, kroz koju me odvode neznano kud. Ko su ti tamni dželati u ljudsom liku? Jesu li slični onima što su tebe odveli? Ili braća onih pred kojima je otišao Goran? Zar to nisu tamne Kikićeve ubice?
Kako li smo nekada, zajedno, dječački, lirski zaneseni, tugovali nad pjesnikom Garsijom Lorkom i zamišljali ono praskozorje kad ga odvode, bezpovratno, pustim ulicama Granade.
Bio sam, skorih dana, i u Granadi, gledao sa brijega osunčan kamenit labirint njenih ulica i pitao se: na koju su ga stranu odveli? Opet si tada bio pored mene, sasvim blizu, i ne znam ko je od nas dvojice šaputao Lorkine riječi pune jeze: „Crni su im konji, crne potkovice“.
Umnožavaju se po svijetu crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri, a ja sjedim nad svojim rukopisima i pričam o jednoj bašti sljezove boje, o dobrim stranicama i zanesenim dječacima. Gnjuram se u dimu rata i nalazim surove bojovnike: golubljeg srca. Prije nego me odvedu, žurim da ispričam zlatnu bajku o ljudima. Njeno su mi sjeme posijali u srce još u djetinstvu i ono bez prestanka niče, cvijeta i obnavlja se. Pržile su ga mnoge strahote, kroz koje sam prolazio, ali korjen je ostajao, životvoran i neuništiv, i pod sunce ponovo isturao svoju nejačku zelenu klicu, svoj bajrak. Rušio se na njega oklop tenkova, a štitio ga i sačuvao prijateljski povijen ljudski dlan.
Eto, o tome bih Zijo, da šapućem i pišem svoju bajku. Ti bi najbolje znao da ništa nisam izmislio i da se u ovome poslu ne može izmišljati, a pogotovu ne dobri ljudi i sveti bojovnici.
Na žalost, ni one druge nisam izmaštao, mrke ubice s ljudskim lice. O njima ne mogu i ne volim da pričam. Osjećam samo kako se umnožavaju i rote u ovom stješnjenom svijetu, slutim ih po hladnoj jezi, koja im je predhodnica, i još malo, čini se, pa će zakucati na vrata.

Neka, Zijo..... Svak se brani svojim oružjem, a još uvijek nije iskovana sablja koja može sjeći naše mjesečine, nasmijane zore i tužne sutone.
Zbogom, dragi moj. Možda je nekom smiješna moja starinska odora, pradjedovsko koplje i ubogo kljuse, koje ne obećava bogzna kakvu trku. Jah, šta ćeš....

Branko Ćopić

[Bisernica]

Logoraši u ovom veku, ubedjen sam, nisu oprostili svojim mučiteljima.
A to je stvarno ''strašan dokaz'' da Hristov osnovni zakon ljudi ne mogu
da prihvate. Ta čovekova nemoć da oprosti ubici odredjuje i njegovu granicu.
Njegovu pravdu. Moć za dobrotu. Veru u čoveka. I moje pravo da mu ne oprostim.
Zločin veći od zločina jeste ravnodušnost prema zločinu.

Dobrica Ćosić - Vreme vlasti

[Bisernica]

O bolu

Moja prva i jedina supruga slikala je i govorila mi o tome:

"Sve je to tako bolno,svaki potez je bol...
jedna greška i čitava je slika upropašćena...
ti nikad nećeš razumeti taj bol... "

"Slušaj, dušo",rekao sam joj,"što ne šljakaš nešto lakše -
nešto što će da ti godi ?"

Samo me pogledala i mislim da je to bila prva njena spoznaja
tragedije što nas dvoje živimo zajedno.

Bukowski

[Bisernica]

Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav.Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj želetničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života.Kakvo je to prokletstvo?
S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao.Koračamo kroz njih zevajući od dosade.
Krivica nije do tih gradova - ona je u nama.
Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju.Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe do njih.

Momo Kapor

[Bisernica]

Pismo poglavice Seatlle predsedniku SAD


Kako možete kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta ideja nam je strana. Ako mi ne posjedujemo svježinu zraka i bistrinu vode, kako vi to možete kupiti? Svaki dio te zemlje svet je mome narodu. Svaka sjajna borova iglica, svaka pješčana obala, svaka magla u tamnoj šumi, svaki kukac sveti su pamćenju i iskustvu mog naroda. Sokovi koji teku kroz drveće nose sjećanje na crvenog čovjeka
Mrtvi bijeli ljudi zaboravljaju zemlju svog rođenja kada odu u šetnju među zvijezde. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu lijepu zemlju jer je ona majka crvenog čovjeka. Mi smo dio zemlje i ona je dio nas. Mirisno cvijeće naše su sestre; jelen, konj, veliki orao, svi oni su naša braća. Stjenoviti vrhunci, sočni pašnjaci, toplina tijela ponija i čovjek - svi pripadaju istoj obitelji.
Tako, kad Veliki poglavici iz Washingtona šalje glas da želi kupiti našu zemlju, traži previše od nas. Veliki poglavica šalje glas da će nam sačuvati mjesto i tako ćemo sami moći živjeti udobno. On će nam biti otac i mi njegova djeca.
Mi ćemo razmotriti vašu ponudu za kupnju naše zemlje, ali to neće biti tako lako jer ta zemlja je nama sveta.
Ta sjajna voda što teče brzacima i rijekama nije samo voda, već krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju, morate se sjetiti kako je to sveto i morate učiti svoju djecu kako je to sveto i da je svaki odraz u bistrini vode jezera priča događaja i sjećanja mog naroda. Žubor vode je glas oca moga oca.
Rijeke su naša braća; one nam utažuju žeđ. Rijeke nose naše kanue i hrane našu djecu. Ako vam prodamo svoju zemlju morate se sjetiti i učiti svoju djecu da su rijeke naša braća, i vaša, i morate od sada dati rijekama dobrotu kakvu biste pružili svakom bratu.
Mi znamo kako bijeli čovjek ne razumije naš život. Jedan dio zemlje njemu je jednak kao i drugi jer je on stranac koji dođe noću i uzme od zemlje sve što želi. Zemlja nije njegov brat nego njegov prijatelj i kada je pokori on kreće dalje. On za sobom ostavlja grobove otaca i ne brine se. On otima zemlju od svoje djece i ne brine se. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu rađa djecu, zaboravljeni su. Odnose se prema majci-zemlji i prema bratu-nebu kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajni nakit. Njegova pohlepa prožderat će zemlju i ostaviti samo pustoš.
Ne znam; naš način je drugačiji nego vaš. Izgled vaših gradova boli oči crvenog čovjeka. Ali, možda je to zbog toga što je crveni čovjek divlji i ne razumije. Nema mirnog mjesta u gradovima bijelog čovjeka. Nema mjesta da se čuje otvaranje listova u proljeće ili drhtaj krilaca kukca. Ali, možda je to zbog toga jer sam ja divlji i ne razumijem. Buka djeluje samo kao uvreda za uši. I što je to život ako čovjek ne može čuti osamljeni krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari.
Ja sam crveni čovjek i ne razumijem. Indijanac više voli blagi zvuk vjetra kad se poigrava licem močvare kao i sam miris vjetra očišćen podnevnom kišom ili namirisan borovinom. Zrak je skupocjen za crvenog čovjeka jer sve živo dijeli jednak dah - životinja, biljka, čovjek. Bijeli čovjek ne izgleda kao da opaža zrak koji diše. Kao čovjek koji umire mnogo dana, on je otupio na smrad.
Ako vam prodamo našu zemlju, morate se sjetiti da je zrak skupocjen za nas, da zrak dijeli svoj duh sa svim životom koji podržava. Vjetar što je mojem djedu dao prvi dah također će prihvatiti i njegov posljednji uzdah. I ako vam prodamo svoju zemlju, morate je čuvati kao svetinju, kao mjesto kamo će bijeli čovjek moći doći da okusi vjetar što je zaslađen mirisom poljskog cvijeća.
Tako ćemo razmotriti vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ako odlučimo prihvatiti, postavit ćemo jedan uvjet: bijeli čovjek mora se odnositi prema životinjama ove zemlje kao prema svojoj braći. Ja sam divljak i ne razumijem neki drugi način. Vidio sam tisuće raspadajućih bizona u preriji što ih je ostavio bijeli čovjek ustrijelivši ih iz prolazećeg vlaka. Ja sam divljak i ne razumijem kako dimeći željezni konj može biti važniji nego bizon koga mi ubijamo samo zbog ostanka na životu. Što je čovjek bez životinje? Ako sve životinje odu, čovjek će umrijeti od velike osamljenosti duha. Što god se dogodilo životinjama, ubrzo će biti i čovjeku. Sve stvari su povezane.
Morate naučiti svoju djecu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih djedova. Tako da će oni poštovati zemlju, recite djeci da je zemlja s nama u rodu. Učite svoju djecu kao što mi činimo sa svojom da je zemlja naša majka. Što god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje. Ako čovjek pljuje na tlo, pljuje na samoga sebe. To mi znamo: zemlja ne pripada čovjeku; čovjek pripada zemlji. To mi znamo. Sve stvari su povezane kao krv koja ujedinjuje obitelj. Sve stvari su povezane. Što god snađe zemlju, snaći će i sinove zemlje. Čovjek ne tkaje tkivo života; on je samo struk u tome. Što god čini tkanju, čini i samome sebi.
Čak i bijeli čovjek, čiji Bog govori i šeta s njime kao prijatelj s prijateljem, ne može biti izuzet od zajedničke sudbine. Mi možemo biti braća, poslije svega.
Vidjet ćemo; jednu stvar znamo koju će bijeli čovjek otkriti - naš Bog je isti Bog. Vi sada možete misliti da ga vi imate kao što želite imati našu zemlju; ali to ne možete. On je Bog čovjeka i njegova samilost jednaka je za crvenog čovjeka kao i za bijeloga. Ta zemlja je Njemu draga i štetiti njoj jeste prezirati njenog stvoritelja. Bijeli također trebaju prolaz: možda brže nego sva druga plemena. Zaprljajte svoj krevet i jedne noći ugušit ćete se u vlastitom smeću.
Ali u vašoj propasti svijetlit ćete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je donio na ovu zemlju i za neku posebnu svrhu dao vam vlast nad njome kao nad crvenim čovjekom. Sudbina je misterij za nas jer mi ne znamo kada će svi bizoni biti poklani i divlji konj pripitomljen, tajni kutovi šume teški zbog mirisa mnogih ljudi i pogled na zrele brežuljke umrljan brbljajućom žicom.
Gdje je guštera? Otišla je! Gdje je orao? Otišao je! To je konac življenja i početak borbe za preživljavanje.''

[Bisernica]

Postoji u meni mnogo čežnji i mnogo težnji i još više želja, neostvarenih maštanja i sveta iz oblaka. Da li ću se ikada prizemljiti ni sam ne znam. A i ne želim. Želim uvek biti dete, jer jedino tako mogu da opravdam ponekad suze u svojim očima.
Moja sloboda i moja sigurnost samo su prividni. Uporno pokušavam da se oslobodim svoje smotanosti, svoje stidljivosti i nesigurnosti, ali još uvek nisam uspeo da otkrijem onaj prauzrok koji me je, eto, doveo da se u odnosu sa ljudima ponašam tako. Otkrijem li njega, rešiću sve.
Jedino kada pišem ja sam lav! Inače, običan sam miš koji pokušava da strugne u prvu mišju rupu. Papir je jedino bojno polje gde mi niko ništa ne može. Ali, kada bi život bio papir, kada bi svi problemi bili od papira – kako bi se lako dali zgužvati!

Ljiljana Habjanović - Đurović

[Bisernica]

Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.

Osim stalnih susreta sa starim prijateljem Srbinom, moj prvi pravi kontakt sa Srbijom bio je poziv predsednika Udruženja književnika Srbije, koji mi je ponudio poetski azil, nakon što je švajcarsko udruženje odbilo da me primi u svoje redove. To je bio izvanredan potez. Dakle, još postoji zemlja na svetu gde se ljudi podsmevaju slici serviranoj u svetu o njima, zemlja u kojoj se ljudi angažuju za unapred izgubljene stvari i negativce poput mene, ne hajući za potencijalne reakcije; dakle, izvan Švajcarske još postoji zemlja koja pruža otpor! Bilo je to dovoljno neuobičajeno da me nagna da postanem član Udruženja književnika Srbije. Otad, Srbija i ja činimo jedan neobičan par. Par vezan uzajamnom fascinacijom, u kojoj svako predstavlja u očima onog drugog nešto što nikad neće biti.

Oskar Frajzinger

[Bisernica]

MELANHOLIJA I PRENATRPANOST

Tako sam se jednog dana obreo u Beogradu. Prepešačio sam taj pomalo siv grad, koji je sav neodređeno mirisao na ugalj i na kuhinjska isparenja. Šetao sam Knez-Mihailovom, popio kafu u Kolarcu. Posmatrao sam sa tvrđave kako protiču Sava i Dunav, i zatečen obišao vojni muzej gde su, na panoima požutelim od vremena, do najsitnijih detalja opisane epizode otpora protiv turskog osvajača. Na kraju sam proveo nekoliko sati u neverovatnom zoo-vrtu koji krasi obode tvrđave.

U očima životinja pronašao sam istu melanholiju prisutnu u tako lepom i dubokom pogledu predivnih žena koje šetaju trotoarom, kao boginje nebeskim podijumom. Melanholija: to je ključna reč. Ona vlada svuda, u vazduhu, zidovima, licima, i pokretima ljudi. Kao da nešto satire grad i njegove stanovnike. Nešto što ne može izdržati jedno ljudsko biće, jedan narod, jedna zemlja. U Beogradu, kao da je ceo svet Atlas.

Istražujući dublje, otkrivao sam uzrok te melanholije. To je osećaj onih koji posmatraju kako reka teče i kako vreme prolazi, i pri tom ostaju ubeđeni da ništa neće izmeniti njihovu sudbinu, da ih niko neće osloboditi kobi koja im se obrušila na ramena. Prolazeći kroz Beograd, frapirani smo zgradama koje još nose ožiljke rata sa NATO-om, ali naročito mnogobrojnim zgradama načetih vremenom. Ovde je sve otpor, otpor Amerikancima, savremenosti, vremenu, samom sebi.

Da bi se taj otpor savladao, prostor je neverovatno pretrpan. Ulice, radnje, arhitektura, saobraćajne ose, sve je haotično, prezagušeno, iracionalno. Ovde vlada začuđujuća predispozicija za snalaženje, za bavljenje svim i svačim. Kao da je svemu tome cilj da se eventualni osvajač izgubi u krivinama lavirinta, u kojima bi posle beskrajnog kruženja izgubio i želju za osvajanjem.

Melanholija i pretrpanost: to su moji najsnažniji utisci o ovom malom balkanskom narodu dok gazim po njegovom tlu. Njegova istorija je počela jednim porazom koji su Srbi nosili u sebi vekovima, pridajući mu sakralni karakter moralne pobede, na kojoj su izgradili nacionalni identitet.

Oskar Frajzinger

[Bisernica]

UHRANJENI ROB U EVROPSKOM KAZAMATU

Okrutni vekovi su doveli osvajače sa svih strana, sa severa, juga, pa čak i istoka. Turci, Austrijanci, Nemci, Englezi i Francuzi protutnjali su ovim prostorima jureći u rat na severu ili jugu. Ti gospodari rata su samo prolazili, nesvesni postojanja srpskog naroda, sem ako ne bi zasmetao. A Srbi su to činili sve češće, da bi potvrdili svoje postojanje i prikazali se svetu kao narod: isprečili bi im se na putu. Vremenom je to postao dominantni stav: Srbin zatrpava ulice, radnje, glavu, čak sebe samog opterećuje sobom. Zbog toga se čini da je sve u ovoj zemlji u radovima i u iščekivanju, uprkos njenoj dugoj prošlosti i bogatoj kulturi. Srbin je otporaš, šampion Pirovih pobeda, naročito nad samim sobom. U tom otporu ima izvesne uzvišenosti, nesalomive volje da se izazove sudbina, iako se zna da je neminovna. Ali taj potez je tako plemenit, tako lep i uzaludan da postaje uzvišen.

Volim ovaj narod jer se opire svetu, kobi, vremenu koje protiče, samom sebi. Volim tu melanholiju u očima ljudi koji, znajući da ne mogu izaći kao pobednici iz jedne nejednake borbe, istraju u borbi, zarad lepote samog gesta, zarad rehabilitacije čina slobodne volje, plemenitosti uzaludnog.

Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.

Srbija je oduvek u ratu sa neprijateljem koji se nalazi unutar njenih zidina i zaposeda život, nevidljiv i nepobediv. Kao Zangara u svojoj tvrđavi, i Srbin se nada najgorem i najboljem što mu može doći spolja. Ali donekle je svestan da ono što ga tišti leži duboko u njemu samom, i da mu ne može uteći. Kao uzvišeni osuđenik, poseže za drugim zatvorima, širim, svetlijim, čistijim. Evropska unija mu jedan takav zatvor predstavlja u lepom svetlu, pod finansijskom podrškom Centralne evropske banke, uređenog tako zato što su Nemci poželeli da postanu Evropljani, da ne bi bili upamćeni kao potomci nacista. Ako bi Srbija prihvatila tu prevaru, ako bi pristala da proda svoj ponos budzašto, stupila bi u jedan sterilan, funkcionalan, šablonski prostor, bez opterećenja, u kojem bi ostala anonimna. U njemu bi stekla status dobro uhranjenog roba, ali bi sem teritorije izgubila i istoriju i korene, a ponajviše dušu.

Oskar Frajzinger

[Maca]

Zamislite da posmatram zalazak sunca. Neki seljak mi pridje i pita me: "Sta gledas? Kao da si opcinjen."
Ja mu odgovorim: "Opcinjen sam Lepotom!"
Siroti covek onda pocne da dolazi sveke veceri na to mesto,
trazeci Lepotu i pita se kuda se sakrila. Vidi sunce, nebo, oblake, drvece. Ali gde je Lepota? On ne shvata da Lepota nije jedna stvar. Lepota je nacin gledanja na stvari. Pogledajte oko sebe. Zaista se nadam da ce vam biti ukazana ova milost, jer ce vas obuzeti spokojstvo dok gledate, i utonucete u tisinu i mir. Tada cete VIDETI.

Novi dan .. Antoni de Melo

[Sarmica]

Doci ce vreme kada necu imati sta da vam kazem.
O tome bih hteo da govorim,ali vec u prvoj recenici ima neceg egocentricnog,netacnog i preteranog.Ne,nece to biti nikakvo narocito vreme,niti ce narocito doci,ali eto,tako se mi visoko i vise-manje netacno uvek izrazavamo kad govorimo o sebi i svemu onom sto je u vezi sa nama.Ne,nece doci nikakvo narocito "vreme",nego ce prosto,u jednom nezaustavnom toku dogadjaja i promena doci jednom i to: da necu imati vise sta da vam kazem. Nece to biti nista krupno ni vazno,to sta ce ostati nekazano,kao sto,uostalom,nije bilo vazno ni vreme kad sam imao sta da kazem (ili mislio da imam), dozvoljavam sebi da pomisljam na trenutak, koji je siguran kao i buducnost sama, kad necu imati vise sta da vam kazem.
Nece to biti nestanak moj sa sveta ni odlazak pod zemlju, nego predvorje smrti ili,ako hocete, izlazna stanica zivota. Bicu ziv, zvati se svojim imenom,gledati sunce i jesti hleb - a necu imati sta da vam kazem.
Godinama i danima ja sam vam govorio o svetu oko sebe i o tome kako ga ja vidim i osecam.Nekad je to bilo ono sto ste ocekivali od mene, a ponekad je vase osecanje bilo i prevareno. Ali svakako se time stvorila izmedju vas i mene izvesna navika,za mene gotovo obaveza: da ja kazujem a vi da primate,i da sudite o onom sto sam rekao.Stoga osecam potrebu da veceras govorim o tome sa vama, da vam se unapred izvinim i da to vec sad kazem. Jer kad to vreme zaista nastupi, ja mozda necu biti svestan toga, necu se setiti ili necu ni moci da vam to kazhem.
Doci ce vreme kada necu imati sta da vam kazem.

Znakovi pored puta....

[Maca]

Poznate i bliske stvari muče čoveka u samoći.

Iz njih izvire dugogodišnje sećanje,a u sećanju je uvek puno bola i kajanja.

Naprotiv,udaljene i retko viđene stvari ostavljaju čežnju, čežnju i slatku setu

za onim što se samo željama miluje i samo uzdasima pozdravlja"...

Isidora Sekulić – Samoća

[Bisernica]

Dragi prijatelju,
ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.
Želi ti sve najbolje Branko
P.SAko želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.Ponoć je. Dovidjenja.

Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb

[Bisernica]

Ko to nama vitla po prostoru? Ko podešava vreme da se baš kad treba nađemo na mestu koje je: slučajno nađeno?
Unapred određeno voljom i mišlju toliko nadmoćnom nad našom da joj ni smisao ni usmerenje shvatiti ne možemo?...
... Nebo je premreženo slučajnostima - igračkama u rukama kakvog detinjastog vaseljenskog moćnika.

Slobodan Selenić