Ja vidim buducnost. Ona je tu , stoji na ulici a jedva da je bledja od sadashnjosti. Cemu da se ona ostvari? Koga ce vraga time dobiti? Stara se udaljuje sepesajuci; zaustavlja se, zateze sedi pramen koji izviruje iz njenog rupca. Ona koraca, bila je tu, sada je ovde....vise ne znam, sto je samnom: vidim li ja njene kretnje, predvidjam li ih? Vise ne razlikujem sadashnjost od buducnosti, a ipak gadjenje traje, ostvaruje se malo - pomalo , stara odmice pustom ulicom i pomice svoje krupne muske cipele. To je naime vreme, sasvim golo vreme, ono dolazi na opstanak, ono sili na cekanje, a kada dodje coveku se zgadi, jer vidi da je sve to bilo nazocno vec odavno. Stara se priblizava ulicnom uglu , jos je samo mala hrpa crnih tkanina. Epa jest, priznajem, to je novo , zaista , ona malopre nije ni bila tu. Ali je novo uvelo, ocvalo, to nemoze nikada iznenaditi. Ona ce zakrenuti iza ulicnog ugla, ona zakrece vec citavu vecnost.
Trgnem se s prozora i obilazim sobom posrcuci; zalepim se za ogledalo, gledam se, gadim se sebi: jos jedna vecnost. Konacno umaknem svovoj slici , te se zavalim na krevet. Gledam strop, hteo bih spavati.
Tisina. Mir. Vise ne osecam sklizanje, dodire vremena. Vidim slike na stropu. Najprije kolute svetlosti , zatim krizeve sto leprsaju. A onda se pomalja druga slika ali ona je u dnu mojih ociju: velika pokleknula zivotinja. Vidim njene prednje noge i samar. Sve drugo je maglovito. Medjutim dobro je prepoznajem: to je deva, koju sam u Marakeshu video vezanu za kamen, kleknula je i pridignula se sest puta redom: derani su se smijali i drazili je vikom.............
Sartr