Odlomci i kratke priče

[anat8937]

U jednoj pretencioznoj kancelariji, Arcibald sedi naspram doktora Alistera , koji je upravo dobio prve rezultate Valentajninih pregleda.
Oba čoveka su otprilike istih godina. Mogli bi da budu braća ili prijatelji, ali već od prvog kontakta, osetili su da ih suprotstavlja neka gluva mržnja.
Jedan je rodjen na ulici, drugi na Bakon Hilu.
Jedan nosi jaknu, drugi kravatu.
Jedan ima životno iskustvo, drugi diplome.
Jedan je instinktivan, drugi racionalan.
Jedan voli, drugi hoće da bude voljen.
Jedan nije mnogo visok ni mnogo lep, ali pravi dasa. Drugi ima lepo lice zavodnika i puna usta komplimenata.
Jednome život nije doneo ništa, tako da se sam poslužio. Drugome je život dao mnogo , tako da nije stekao naviku da kaže hvala.
Jedan se godinama borio pre nego sto je uspeo da se budi pored jedine, jedinstvene. Drugi se oženio svojom prvom devojkom s fakulteta i iskorištava medicinske sestre, pod neonskim svetlima sale za radiografiju.
Jedan mrzi sve ono sto predstavlja drugi. I to je obostrano…

Gijom Muso – Kako bih bez tebe

[anat8937]

Slušaj me dobro, slušaj, radosti moja! Ti umiri srce svoje, i nemoj me voleti tako kao što si me sad zavoleo. Biće ti lakše, tvome srcu biće lakše i milije, a sačuvaćeš sebe od ljutoga neprijatelja, a steći ćes sebi nežnu sestricu. Dolazižu kod tebe, kad hoćes, milovaću te, i neću se stideti što sam te poznala. Bila sam već dva dana s tobom kad si ležao u zloj bolesti! Primi me kao sestru. Nismo se uzalud ti i ja bratimili, nisam se ja uzalud molila Bogorodici za tebe! Takvu sestru nećeš vise steći. Ceo svet ćes obići, pod nebo otići- nećeš naći bolje ljube, ako baš tvoje srce ljubu želi. Zavoleću te vatreno, voleću te uvek kao sada, i voleću te zato, što ti je duša čista, svetla, sva providna; zato što sam, kad sam te prvi put ugledala, odmah razumela da si ti gost kuće moje, dugo očekivani gost, i da nisi slučajno na nas naišao; voleću te zato, što, kada gledam, tvoje oči vole i o tvome srcu pričaju, a kada nešto kažu, odmah saznam sve što je u tebi, i zato bih i život mogla tebi za ljubav dati, dati i svoju slobodu, zato što bih slatko bila i robinja onome, čije sam srce poznala. . . ali život moj nije više moj, već tudji, a volja mi je vezana! Zato primi sestricu, i budi mi brat, i primni me svom srcu, kad me opet spopadnu tuga i teška nemoć; samo učini to tako, da mogu kod tebe da dodjem, i celu noć kao sad s tobom da presedim, a da se toga ne stidim. Da li si me čuo? Jesi li mi otvorio svoje srce? Jesi li razumeo šta sam ti govorila?

Fjodor Dostojevski - Gazdarica

[Bisernica]

BRANKO MILJKOVIĆ - Pismo prijatelju

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb

[Bisernica]

“Mi smo ustvari svi unutar jedne čestice prašine na jastuku nekog užasnog Džina, a sve
ovo trajanje, od postanka sveta pa do danas, je samo par njegovih trenutaka, dok se Neman
ne probudi i prodrma jastuk. Njegovo je vreme kratko zato jer je ogroman, a naše predugo, jer
smo tako mali da smo svi stali u tu Česticu i tu svašta uspeli da napravimo, i vatru i točak,
atomsku bombu, pištolje i zatvore.”

Dobio sam pola mogadona. Sad ću da spavam i sanjam Veliki Prasak.

Žarko Laušević - Godina prođe dan nikad

[ljubičica]

Dakle, naslov jasno govori.
Pitanje je samo, da li je tema za ovaj pdf.
Rekla bih da jeste, jer zene koje vole knjige, vole ih strasno, kao ljubavnike. I predaju im se potpuno, i bez zadrske.

Da pocnemo, meni najdražim citatima..

Bice ono sto mora, a moja je krivica da sam ono sto sam, ako je krivica. Cini mi se da se sve stubokom mijenja, sve se u meni trese u samom temelju, i svijet se ljulja sa mnom, jer je i on bez reda ako je nered u meni, a opet, i ovo sto se desava, i ono sto je bilo, iz istog je razloga: sto hocu i moram sebe da postujem. Bez toga ne bih imao snage da zivim kao covjek. Smijesno je mozda, bio sam covjek s onim od juce, i hocu da budem covjek s ovim od danas, drukcijim, mozda i suprotnim, ali me to ne buni, jer covjek je promjena, a zlo je ako ne poslusamo savjest kad se javi.

Meša Selimovi, Derviš i smrt

[ljubičica]

"moj zivot je jednolican. ja lovim kokoske, ljudi love mene. sve kokoske su slicne, i svi ljdi su slicni. meni je ovde pomalo dosadno. ali, ako me ti pripitomis, moj zivot ce biti kao obasjan suncem. upoznacu bat tvojih koraka koji ce biti drugaciji od svih ostalih. drugi koraci me teraju pod zemlju. tvoji ce me kao muzika mamiti da izadjem iz rupe. a onda pogledaj! vidis li , tamo dole, polje puno zita? ja ne jedem hleb. zito mi ne znaci nista. zitna polja me ne podsecaju ni na sta. to je tako zalosno! ali ti imas kosu boje zlata. bice divno kad me pripitomis! zito, koje je zlatasto, podsecace me na tebe. i ja cu voleti sapat vetra u zitu...
lisica ucuta i dugo gledase malog princa:
molim te..pripitomi me, rece ona
vrlo rado, rece mali princ, ali nema puno vremena. moram pronaci prijatelje i upoznati se sa mnogim novim stvarima.
covek poznaje samo one stvari koje pripitomi, rece lisica. ljudi nemaju vise vremena nista novo da upoznaju. oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. ako nema trgovaca, prodaju prijatelje, ljudi vise nemaju porijatelja. ako hoces prijatelja pripitomi me!
sta treba da ucinim, upita mali princ.
moras biti veoma strpljiv, odgovori lisica...
.
.
.
zbogom, rece on
zbogom, odgovori lisica. evo moje tajne. sasvim je jednostavna: covek samo srcem dobro vidi. sustina se ocima ne moze videti.
sustina se ne moze ocima videti, ponovi mali princ da bi zapamtio.
vreme koje si ulozio oko svoje ruze cini ruzu tako dragocenom.
vreme koje sam ulozio oko moje ruze..rece mali princ da bi zapamtio.
ljudi su zaboravili istinu, rece lisica. ali ti ne smes da je zaboravis. ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. ti si odgovoran za svoju ruzu..
ja sam odgovoran za ruzu, rece mali princ da bi zapamtio.

mali princ

[ljubičica]

radost ga cijelog prozimala, radost sto zivi, i radost sto je on ON. bio je ponovo rodjen. a ono najljepse bilo je to sto je sad postao osoba koja je zeleo da bude. da je izmedju svih mogucnosti koje su postojale mogao da odabere samo jednu, ni jednu drugu ne bi izabrao.
sada je znao: u svijetu postoji hiljadu vidova radosti, ali je u sustini sve jedna velika radost: sto si uopste u stanju da volis.

beskrajna prica-michael ende

[Bisernica]

Jutros je, usred ljeta, snijeg pao, težaki mokar. Plaču zaprepaštene bašče.
Bilježim to i šutim, jer svikao sam na čuda.
Vidim, kroz okna dućanska, zabrinuta prolaze lica, i nijema.
Kamo će stići, Bože, Koji sve znaš?
Ne hulim, samoću sam ovu primio ko dar, ne kaznu, ko premoć,
nipošto užas.
Stići će, znam, odjutra, ljudi neki.
Morao je i noćas neko umrijeti. Duša je moja spremna, ko
kalem i papir predamnom. Šutnja i čama.
Koga Si,noćas, otrgnuo gradu? Čije ćemo ime spominjati
jutrom, uz duhan i kahvu, narednih dana?
Treba biti mudar, neka se strava čekanja na licu ne očituje.
Jer, dugo je trebalo dok shvatihvo je grad u kom sve bolesti zarazne su.
Širi se ljubav ko žutica i kuga. I mržnja se jednako koti.
Nisam li, možda, odviše sam? Nije to dobro,
toliko sam svikao na samoću. Mislim li pravo, Bože?
Tako je nekoć (i to stoji zapisano), crvena kiša lila ponad grada,
pometnja i strah rasli ko korov. A malo je zdravih u gradu duša.
I pravo je što je tako. Jer, bolest otkuda - jasno mi je,
al otkuda zdravlje? Je li, Bože, zbilja,otkuda zdravlje?
Pitaju li to ovi ljudi oko mene (što isto ih primam, znajući da ni dva nisu ista,
ni pred Tvojim, ni pred mojim licem), pitaju li?
I znaju li da ih motrim? Kako bi im samo srca uzdrhtala ove redove da vide!

Griješim li prema sebi, tek tada sam drugima prav.
Prema njima griješim li, pravdu prema sebi ispunjam.
Šta je onda istina, reci mi, Bože moj?
Moli Te skromni Mula-Mustafa, što druge želje nema već
tiho da bude, i još tiše ode, kada dođe čas.

Mula Mustafa Bašeskija

[ljubičica]

"Citavog zivota shvatala sam ljubav kao neku vrstu dobrovoljnog ropstva. To je laz: sloboda postoji jedino kada je prisutna i ljubav. Onaj koji se potpuno predaje, ko se oseca slobodnim, taj voli celim bicem. A ko voli celim bicem, oseca se slobodnim!!!
Upravo zbog toga, uprkos svemu sto mogu da iskusim, ucinim, otkrijem, nista nema smisla. Jedino sto zelim je da se ponovo posvetim traganju za samom sobom - a to znaci za covekom koji ce me razumeti, koji me nece povredjivati.
Ali o kakvim to glupostima govorim?
U ljubavi niko nikog ne moze da povredi; svako od nas je odgovoran za ono sto oseca i ne mozemo drugog da krivomo za to.
Vec sam iskusila patnju kada sam izgubila osobe u koje sam bila zaljubljena. Danas sam cvrsto ubedjena da niko nikoga ne gubi jer niko nikoga ne poseduje.
To je istinsko iskustvo slobode: imati najvazniju stvar na svetu a ne posedovati je!!! "

Paulo Koeljo - 11 Minuta

[ljubičica]

svaki put kada se osetis izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drvece i seti se kako ono raste. ne zaboravi da jedno drvo sa velikom krosnjom i malim korenjem iscupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo sa mnogo zila i malom krosnjom i sokovi jedva proticu. korenje i krosnja moraju da rastu zajedno, moras da budes istvremeno u stvarima i iznad njih, samo tako ces moci da ponudis hlad i zaklon, samo tako ces se, kad za to dodje vreme, okititi cvetovima i plodovima.
i kad se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budes znala kojim da krenes, nemoj poci bilo kojim, nego sedi i sacekaj. disi duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana si dosla na svet, ne dozvoli da ti nesto odvuce paznju, cekaj, i dalje cekaj. budi mirna, cuti, i slusaj svoje srce. kad cujes njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi.
suzan tamaro

[ljubičica]

radost ga cijelog prozimala, radost sto zivi, i radost sto je on ON. bio je ponovo rodjen. a ono najljepse bilo je to sto je sad postao osoba koja je zeleo da bude. da je izmedju svih mogucnosti koje su postojale mogao da odabere samo jednu, ni jednu drugu ne bi izabrao.
sada je znao: u svijetu postoji hiljadu vidova radosti, ali je u sustini sve jedna velika radost: sto si uopste u stanju da volis.

beskrajna prica-michael ende

[ljubičica]

Ima ljudi koji izazivaju i poticu ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Jednostavno, ni po cemu se ne isticu od ostalih ljudi.. a ipak, cine nam zivot ljepsim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih mozemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece, po vedrim licima kojima su okruzeni, po sretnim pricama ili pjesmama, ili po glazbi kojoj uce djecu. U njihovoj blizini nema mrznje, ljutnje ili ruznih rijeci. Okruzeni su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uce kako zivjeti, kako se radovati, kako voljeti. Zovu ih Zlatni ljudi. Svatko sretne nekog zlatnog covjeka, a toga cak i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat cete ga u ocima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepu, smirenu i ispunjenu osjecaju srece u grudima.
Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

J. KLEPAC - PATULJCI ŽIVE U KUGLAMA

[Bisernica]

Cijeli život provedemo želeći da nešto dostignemo, slijedeći snove, vjerujući da ćemo, kad to dobijemo, postati sretni... ali nije tako. Život je u putu, ne na kraju. Nije važno koliko je lijepo, produhovljeno je ono čemu težimo. Posljednja stanica je smrt. Ako ne znamo da budemo sretni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju. Život je prepun blaga za kojim ljudi jure, to su sve one stvari za koje oni vjeruju da će im donijeti sreću, a za koje se uglavnom ispostavi da su varke i, ponekad kad dostigne ono za čim je toliko žudio, čovjek se zatekne samo s prazninom u rukama.

Horhe Molist - "Prsten''

[Bisernica]

Od mojih prvih djačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i izbegavao ih.

Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.

Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!

To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čudjenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žedj pomažu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.

Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući; kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom, videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom.



Čarls Bukovski

[Cruz]

Ruke. Kako samo izgledaju te mase ljudskih ruku što se miču po gradskim ulicama? Te ljudske ruke kolju, puštaju krv drugim životinjama, stvaraju strojeve, bodu iglama, drže usijane pegle, svjetiljke, zastave, britve, instrumente, ljudi ih pronose ulicama i ne znaju što bi s njima? Skidaju suknene šešire, mašu palicama, nose u rukama predmete, cigarete, knjige, jedna ruka drži drugu ruku u magnetizmu tjelesnog dodira, tople su ruke ljudske, znoje se, krastave su, ranjene, okupane, nafarbane, njišu se u mrtvim njihajima, prate kretnju ljudskog gibanja kao mesnati uresi u jednoličnim amplitudama, i tako se miču ljudske ruke po ulicama zajedno s ljudima, po tom dugotrajnom i jalovom ljudskom putu, koji teče i koji navire izmedju zidova gradskih kao voda.
A ljudi vuku sobom svoje ruke, svoje dugove, svoje gnjile zube i brige, i žene, i djecu, i umorne noge, i nezdravo, žalosno tijelo, i tako se miču u bokovima i u zglobovima, otvaraju usta, govore, viču, a gdjegdje javlja se na usnama ljudski smijeh.

Povratak Filipa Latinovića, Miroslav Krleža

[Bisernica]

Izuzetne fizicke ljepote, jednako kao i izuzetna umjetnička djela, pobudjuju u nama poštovanje. Neko poštovanje koje je svo šutnja i kontempltacija. Jer fizička ljepota nije puki fizički fakat:kad je to doista ljepota višeg reda, ona je jedan talenat. Talenat kao i svaki drugi. I zato nosilac takve izuzetne fizičke nadarenosti zrači ljepotom neke instinktivne samosvijesti. Stoga stvor obdaren neobičnom fizičkom ljepotom redovno ima i to svojstvo da umije nositi svoju ljepotu.Čak i krasotica iz kakvog divljačkog plemena, koja nije nikada sagledala svoga lica u ogledalu jezera, ima to držanje, tu nesvjesnu samosvijest, taj instinktivni ponos na svoje biće, to nejasno osjećanje vrijednosti koje izbija iznutra. U tome i jest, ako se smije tako reći, ljepota, ljepote.To je odraz nefizičkog u sferu fizičkog, u prostore duha. I to je jedna od onih stvaro pomoću kojih se čovjek izvlači iz gvozdenog oburča egzistencije.Jer svaka se istinski velika fizička ljepota transponira u nematerijalno, teži da izadje iz uskih granica pojedinačnog i vremenskog, i prebacuje se u bezgranično i sveopšte- u iluziju vječnoga, nepropadljivoga, apsolutnoga.To jest, ona upravo kao veliko umjetničko djelo postaje sama za se jedan kosmos, cjelokupan i završen...

Vladan Desnica – Prokletstvo Ivana Galeba

[svetlost]

Hodam svetom kao da je on negde tu, iza, kao da imam oslonac i nekog da mi čuva leđa, hodam kao da u svakom trenutku imam kuda da se vratim, da se okrenem i potražim ga...svesna da to nije tako, ali nesvesna da to nije tako, onako za stvarno, bez šale.
Kad se uplašim, krijem se iza njegovog imena. Iza nekoliko ljudi koji su mi ostali iza njega, da mi budu na pomoći, krijem se i kad nemam iza čega da se krijem, pravim se da imam. Nikada nije prestao da mi nedostaje.
Premalo je i prekratko bio tu, da bi stigao da me bilo čemu nauči. Ili me je možda naučio svemu, ali sam ja to kasnije u nekim teškim godinama zaboravila. Ili možda nisam zaboravila nego sam tek ponekad jaka da budem ono što me je on možda sve vreme učio da budem. Ili me jednostavno nije učio ništa, uveren da deca služe da se razmaze i da se družiš sa njima, a da sve drugo nije važno. Znao je da neće dugo ostati pored mene. Možda je unapred nadoknađivao sve to što kasnije neću imati, možda je mislio da tako treba. Možda i nije ništa planirao i promišljao nego je jednostavno bio takav kakav je bio...ne znam ja to, znam samo da sam ga tražila godinama pošto je umro u nekim ljudima koje je voleo, u nekim zabeleškama, pričama moje majke, pa i u nekim pogrešnim muškarcima, da se osetim sigurno. Sve uzalud.

Kad je svet imao brkove – Ana Radmilović

[svetlost]

Priča drugoga Kalendara…
Kad carev sin nabasa na prelepu devojku, princezu koja već 20 godina tamniči u podzemnom dvorcu, u vlasti efrita Đorđirusa, sina Radžmusa i pohodi je svakog dana.

…Carev sin, ophrvan strašću namah odluči da sruši u paramparčad podzemno kube i da ubije efrita. Ona prsnu u smeh i reče: “ Ćuti i zadovolji se onim što imaš! Eto, onaj bedni efrit imaće samo jedan dan na 10 dana, a ja ti obećavam svaki put ostalih 9 dana!” Ali zanesen žarom strasti, princ se u rečima daleko zalete i reče joj: “ Nipošto! Odmah ću da srušim kube i da pomlatim sve efrite!”

Na te reči, da ga umiri, zatočena princeza izdeklamova stihove:

“Tražiš da nikad prekida nema, tražiš da ljubav – ljubav priprema! Kad tako treptiš, ti si u vlasti bezumnog grča, bezumne strasti! Uživaj prosto, sigurne ploti, podaj se rado ljupkoj lepoti, jer ko god traži bezumne spone u klonulosti mora da klone! U jad dosade, u prekid trajni – živi, voli u ljupkoj tajni! Rastanak ti teško pao, kao sinji teret grubi, ne znaš mudrost, jad je znao – Ne vezuj se, nego ljubi! Nad sevdahom drži vlast: umor prati svaku strast!”

Ali mladić ne obraćajući pažnju na stihove koje mu je devojka deklamovala, udari iz sve snage nogom po svodu!

U tome času pripovedanja Šeherezada vide da se jutro pomalja i nenametljivo zaćuta.

1001 noć

[Bisernica]

Pismo prijatelju

U još jednoj noći punoj zabluda i pitanja, u potpunoj tišini prema svetlosti sveća, ostavljam ti tragove za buduće uspomene. Znaš da je za mene život bio nužno zlo, koje nisam, uprkos pokušajima, uspeo da iskoristim. A i kako bih? Niko nije, prijatelju, gospodar svog života, nego njegov rob, a ja sam celog svog ostao rob olovke i hartije. Evo, i noćas pišem uz svetlost sveće na hartiji, umesto na onim pomagalima, koje nikad nisam voleo, iako bi mi koliko god olakšali posao. I meni, a i tebi. A koliko to može biti lakši način, ako ga ne voliš?

Noćas, u ovom porodilištu ideja, gde smo zajedno stvarali, gde smo nekad ispijali kafe, smejali se, plakali, i ko zna šta sve još, a prisetićeš se i sam nakon čitanja ovog pisma, noćas nazirem hrpu papira pored sebe, još jednu u ćošku i, između ostalog, pitam se da li je tačno ono što je jedan poznanik rekao: „…sve u svemu, svako svoj kraj dočeka na „radnom mestu“, umre od onoga što najviše radi – vojnik od metka, drvoseča u šumi, vatrogasac u požaru,…, a pisac.. Pisac na WC-šolji.“ Nikad nisam voleo tako banalna izražavanja, ali eto, priznajem da je bio blizu. Metaforički, naravno. Stalno neka razmišljanja, filozofiranja, merenja reči, a ko će i znati „šta je pisac hteo time da kaže!“ I sam se pitam čemu?! Ali, da nije toga bilo, teško bi se unutrašnji haos bar na trenutak dovodio u red. I, kao što vidiš, i dalje bolujem od one iste bolesti – od nepresušne želje za mirom. Ja sam duhovna lutalica. Tražim, tražim, pa stanem kad pomislim da je tu. Teško je nama usamljenima. U svakoj svetlosti vidimo svoj izlaz. K’o da je to rešenje. Izaći. A gde ćemo? Mi, robovi vlastitih osećanja i umova? Gde ćemo? Ne može se ni iz kože, ni iz okvira sopstvenog uma! A suviše kasno shvatiš da je mir pored tebe i u tebi. A šta će ti? Kasno shvatiš da je traženje mira samo samoodbrana. Nemir je, moj prijatelju, mnogo opasnija stvar. Mir tražiš, neprestano tražiš, a nemir te nikada ne napušta. I sve je veći, i što se više braniš, nemirniji postaješ, i što više razmišljaš, nemir je sve veći. Steže te kao omča oko vrata. Uzalud joj se opireš i uzalud pokušavaš da je se oslobodiš, ako nemaš oslonac pod nogama. Što je više stežeš, ona je jača. I uzalud joj se opireš, kad ćeš svakako skončati iskolačenih očiju i modrog vrata.

Nemirni smo mi otkad je sveta! Smiri se deoo čoveka s vremena na vreme, a ostali njegovi nemiri razdiru, nikad ne čekaju! Šta ćeš?! Prokleti smo mi odavno! I uzalud je tražiti krivca! Koga ćeš kriviti? Pogrešnu prošlost, koju ne možeš ispraviti, sadašnjost, koja o tebi odlučuje? Svi smo mi jednako krivi i glupi. A i kome da veruješ? Kome da se obratiš kada ostaneš sam? Onome od pre dve hiljade i kusur godina za koga ne znaš ni da li je postojao? Ili njegovom ocu Bogu? Ima taj podugačak spisak, nema on vremena da svima nama obezbedi sve što nam treba i da svakome ispunjava hirove i budalaštine! Dao ti je život i tu su ti sva rešenja! A mi komplikovani grešnici, smrtnici, od toga pravimo pitanja! Od jednog napravimo dva, pet, sedam… A drugačije i ne može. Nema konačnog rešenja. Davno sam rekao da je Bog lična stvar, neko kome pribegavaš u samoći i očaju, a čuči u svakome od nas. Ono vrhovno dobro, kojim savest raspolaže, a ne neki maskirani masakr umova, koji se propoveda. Mi smo samo razularena banda, koju niko ne može dovesti u red. I uvek smo sami, makar se po hiljadu puta pomolili tom istom Bogu.

Tražio sam mir u drugima, i mir i sigurnost, nekog ko ume da odgovori na pitanja i nekog kome ću odgovarati na pitanja, nekog ko ćuti i priča kada treba, a evo me sada… Vidiš i sam, prijatelju, da (ne)razumevanje i (ne)sebičnost kvare odnose među ljudima. A bez obzira na to, bez ljudi ne možeš, bez ljubavi ne možeš, a ne možeš ni bez prijateljstva…

Ćutim… Večeras sam sa sobom ćutim. Bar želim sam sa sobom da ćutim, a opet me moja bolesna želja za pričom goni da ispišem poslednje redove. Ćutim, a govorim ti toliko toga što možda i nećeš razumeti.

Ostadoh sam sa neispisanim stranicama ispred i sa gomilom ispisanih iza sebe. Ostadoh sam sa pogledom na svoj život. Ne, prijatelju, nije ovo ispovest. Ovo je samo pogled na ono što je prošlo, moja osećanja pred kraj.

Ceo život proveo sam upoznavajući ljude, a nikad ih nisam upoznao. Vidim sve ono što nisam ni sanjao da se može ukoreniti u ljudsku dušu. Onde gde se korov ne istrebljuje, ne može niknuti ništa dobro. A danas se korov gaji. Upoznavao sam ljude, a nikad sa njima nisam umeo. Umeo sam jedino sa onima koje sam ja oblikovao, sa onima koje sam iz svoje glave čupao, sa onima koji žive negde među ovim papirima. Moj odnose sa ostalima dobro znaš, neću ti ih prepričavati. Ovo je moja samica, odvojen sam od sveta, ali sam ipak deo njega. Sasvim neobičan deo. Sa jedne strane je želja za samoćom, a sa druge želja za ljudima. Ta kontradiktornost me je mnogo koštala. I sad stojim razapet na sopstvenom krstu, u svojoj mračnoj odaji. Ali, neka. I treba tako.

Boli me misao, prijatelju. Sopstvena me misao boli, ona najtanja.. Boli me i ovo staro, ogromno, gadno i gladno srce. Osakaćeno i jadno. A ne bih ga menjao ni za koje drugo, ovo je svašta pretrpelo – i mržnju i ljubav. I primalo i davalo i jedno i drugo. Uvek sam se branio rečima da ne umem da mrzim. Nije važno da li umeš da mrziš, mržnja se sama dešava. A ako umeš da voliš, umeš sve! Na kraju, onaj ko ne ume i ne može da mrzi, ne ume ni da voli. Ti znaš mene! Zaljubljen sam se rodio! Zaljubljen u sve. U život. Iako sam taj isti život proklinjao hiljadu puta, govorio da ga mrzim, glumio pesimistu, a, u stvari, obožavao život, samo sam se suviše plašio da se suočim sa njim. Voleo sam i davao kao da sam poslednji na ovom svetu.

Žena! Žena je sam đavo, prijatelju moj! Ali, to ne znači da je muškarac bog! Ko će znati šta je muškarac! Ma, ko će znati i žena šta je! Ostareh, a odgovora nigde! Vara se onaj koji misli da se mudrost stiče godinama! Nema tu definisanja! Žena daje, žena uzima. Žena voli. Voliš i ti, ali nikako da krene. Onu koju voliš, nemaš nikad, u drugima je tražiš. Srećni su oni koji nemaju taj problem! A mi, usamljeni, kao što rekoh, u svakom zračku vidimo nadu, izlaz, spasenje… Uhvatim ga na trenutak, ali on, k’o leptir nemirni, žuri nekuda dalje, a za sobom ostavi veću prazninu nego što je pre bila. Samoća, prijatelju, to ti je strašna stvar! Želeo je ili ne, oduvek i zauvek je tu. Zadaje bol udarajući o unutrašnje organe, lomi, pritiska, guši, a neće van. Ne da se! I uvek neka borba sa samim sobom, čak i onda kad ni najmanje ne izgleda tako. Svi smo mi sebični. Neko manje, neko više, ali svi.

Sam sam izgradio zid tišine oko mene. Koliko mi je nekada bio potreban, noćas mi toliko ne treba. Trudim se da ga srušim ovim rečima, ali ne ide. Odbijaju se i vraćaju meni. Jednostavno mi nedostaje samo ona reč, kojom bih savršeno opisao trenutno osećanje. Eto, prevalio sam toliki put, a još uvek ne umem da nađem odgovarajuću reč. A osećanje je tu. Kraj se nazire. Tu je i poslednji znak. Kraj puta.

Drhtavom rukom pišem, jer u momo telu nema više snage kao nekada, iako moj duh, moje želje i ideje i dalje žive, i sve su tu, među hartijama. Znaš ti mene, prijatelju! Ništa ne sme ostati nedorečeno, jer u nedorečenosti i leži glavni razlog nerazumevanja! Sve je tu – i ono što je bilo, i ono što je sada, a i ono što će biti. Takvi smo mi, uvek znamo da naslutimo, pa možda se i dogodi.

Sprema se oluja. Ne znam zašto, ali radujem joj se. Ne njoj, koliko samoj kiši. Ne čudi se, prijatelju! Noćas padaju sve maske! Ti me poznaješ bez njih. Noćas ja stojim pred sobom bez ijedne od njih, gledam sebi u oči i priznajem sve krivice i greške. Misli putuju unazad. Znam šta sam radio, znam šta nisam, a mogao sam. Znam šta sam sve želeo. Čudno je to što se nekih želja nisam setio na vreme. Sada je već kasno sećati ih se. Naći će se one već tu negde. Vraćam se u prošlost i kajem se. Šta sam sve mogao, a nisam! I šta jesam, a nije trebalo! Eh, dobro je bilo dok je trajalo! Sve što od toga sada imam je misao na prošlost, uspomena. A šta ima čovek od nje? Da je se setiš pred smrtni čas, da te ujeda tamo gde je najtanje, da te zaboli poslednji put!

Kiša lije niz prozore. Izdaju me ruke. Izgleda da se i priča umorila, prijatelju moj, a još toga neizrečenog u meni ima. Muti mi se razum. Brzina misli je prevelika da bih ih sve zapisao. Gube se, pa lete oko mene i kao da me gutaju. Sve naše zablude i maštanja, ostale su samo zablude i maštanja. I bolje je tako. Tako ostaje nade za druge. U suprotnom bismo mi, koji uvek kazujemo svoje zaključke i razmišljanja, sprečili druge da misle. A odgovori se uvek samo naziru! Budale, kao što smo mi, traže ih doveka! Ali, neka… Drukčije je nemoguće.

Noćas, ja, koji sam govorio kroz simbole, objašnjavao i upoređivao život sa religijom, sa mistikom i bivao čudan i sam sebi, i dalje verujem u to. U sve što sam ikada rekao, u sve što sam ikada napisao, verujem! Pa neka sam zbog toga i bio pljuvan, i prognan, i gažen, pred sobom sam ostao neporažen i čist! Znaš kakav je bio svet u mojim očima! I noćas je takav! Ništa se tu nije promenilo. Samo što noćas imam hrabrosti da sam sebi to priznam. I sve bih ponovo radio. I radio bih još i više! Znam gde sam grešio, grešio bih ponovo! Bilo je lepo dok je trajalo. Boli me misao. Boli me prolaznost. Boli me…

Ne, ne želim kraj. Ali, ova sveća se polako gasi i donosi novo osećanje. Ponovnu radoznalost. Plamen igra na ostatku i imam tek toliko vremena da se u poslednjem redu oprostim od tebe i zahvalim ti na strpljivosti. Da se oprostim sa tobom, jedinim prijateljem i najvećim neprijateljem, živote moj! Ostalo već znaš…

Autorka: Olivera Krajić

[Vltava]

„Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda” - M.Crnjanski



Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve na niže. Dubina, kroz koju protiče reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna, nevidljiva i kišovita.

Šumi i huji baruština iza mraka. Sjaj mesečine pođe sa nje, pojavi se nad pomrčinom, prođe i nestane u noći, što mokra ulazi i odlazi, ulazi i odlazi jednako, zaobilazeći ga i vlažeći mu ogromne grudi i trbuh, vruć i podbuo, uvijen ovnujskim kožama, na kojima je runo probio znoj. Kaplje kroz trsku, kaplje, i, mada je gusta tmina, vidi kako jedna žaba skače, sve bliže i bliže.

Isprekidan lavež pasa i isprekidan poj petlova, još od ponoći, ali dalek. Tup udar kopita, međutim, kao pod zemljom, čuje se jednako, u blizini, pod snom. Često buđenje što ga obuhvata, prolazi kao neko ljuljanje u toj pomrčini, koja mu prodire pod pleća i rebra naježena od hladnoće. Ne razlikuje tamu oko sebe i tamu u sebi, i širom otvorenim očima, u mraku, ne vidi ništa. Skakanje žabe, čelo glave, izvesno je da je oslušnuo, ali odmah zatim zaguši ga san, tako da opet sve tone u težak zadah ovnujske kože, na kojoj mu leži gornji deo tela, kraj ženine glave.

Udaren od konja više kolena, pre neki dan, kad je počeo da skuplja delove puka, još se budi noću od bola, ali taj bol umine brzo, kao i strašna malaksalost i i znurenost u kostima, od umora. Tako da, budeći se svaki čas, zastenje i odmah zatim opet zaspi, škrgućući zubima.

Pritom, za taj tili čas, dok opet ne usni, šta sve ne ugleda u polusnu! Reku što pod bregom šumi, ispunivši svu noć. Po razlivenim vodama, u rupama i jarugama, mesečine. Trsku prozora i krova, sa koje kaplje nebrojeno kapljica, kap po kap. Oblake, što se kovitlaju sve na niže. Nepregledne vrhove vrbaka, pune šiblja.

A kad se zaljulja, opet, u san, zapaljen i pun nekih plamenova, tumba se u nekom šarenilu u nepreglednu daljinu, u nedoglednu visinu i bezdanu dubinu, dok ga kiša, što kroz trsku prokišnjava, ne probudi. Tada, pomućenom svešću, prvo začuje lavež pasa i poj petlova, da odmah zatim širom, u mraku, otvori oči i ne vidi ništa, ali da mu se učini kao da vidi, u visini, beskrajan, plavi krug. I, u njemu, zvezdu.