Tradicija

[Пркос]

Prolećne obredne pesme

Lazaričke pesme

Lazaricama se nazivala grupa devojaka koje su izvodile obrednu igru vezanu za praznik vaskrsenja Lazarevog. Grupu su činili Lazar, Lazarica, tri stežnika, koji nose stegove, i tri vojvode. Lazarice su išle od kuće do kuće i pevale pesme za plodnost, sreću i napredak.

Devojkama

Oj, Lazare, Lazare,
Naš prehrabri Jarile!
I premili Božole!
Ovde nama kazuju
Mlade deve velike
Za udaju prispele.
Belila je belila
Tanke bele darove
U Đurimske dvorove,
Te Đurđeve Jarilske.
Sam ju Đurđe video,
Sam Jarilo Đurime
I družinu viknuo:
„Hod’te, hod’te, družina!
Evo vama darova,
Svakom vama darova,
A menika devojka.“
Obrni se Lazare,
Naš premili Božole,
Pa se lepo pokloni,
Da te lepše darujem:
Lepim darom dukatom.

U ovoj pesmi, namenjenoj devojkama stasalim za udaju, plodnost i napredak se slave kroz želju za sklapanjem bračne zajednice. Smešten u realistički okvir, tipičan za patrijarhalnu kulturu, kao ženik u pesmi se pojavljuje sam slovenski bog Jarilo (Jatevid, Gerovid), koji se praznovao dvaput godišnje, u proleće i leto. . U njegovom imenu, koje sadrži koren jar, prepoznaje se veza sa toplotom i Suncem. Simbolički, ovo može predstavljati spajanje zemlje i Sunca, koje u proleće rezultuje buđenjem vegetacije i ponovnim započinjanjem ciklusa rađanja u prirodi. Jarilo je nakon dolaska hrišćanstva povezan sa svetim Đorđem i sa Germanom, što je očito i u ovoj pesmi.

Pesme na Cveti i Blagovesti

Na Cveti, a često i na Blagovesti, sakupljale su se devojke iz jednog sela, pa su pre zore išle na različite vode i u njih bacale razno suvo cveće od kog su onda plele vence i pritom pevale.
Oj, ti, Vide, Vidoje!
Naš ti slavni župane!
Podran, Vide, urani
Na te vode studene,
Na Moriša lađana,
Onog srpskog bistrana,
Gde no cure dolaze,
Svoje vence bacaju,
Svoje vence i cveće
Za vojnima puštaju.
Cure vodu mutile,
Puta tebi pomele,
Da ne ideš, Vidoje,
U te zemlje daleke,
U te bore Trasila,
Gde se rode kraguji,
Gde se rode te utve,
Šestokrili utani.

Ova pesma čuva još jedan pomen na boga Svetovida. Svetovid je ovde dobio titulu župana i ulogu predvodnika vojske. On i njegova vojska se bore daleko, u nepoznatoj, mitskoj zemlji, u kojoj žive retke i fantastične ptice. Odlazak u rat znači smrt i uništenje, principe suprotne rađanju i obnavljanju, koji se slave u proleće. Devojke, bacajući cveće u vodu, simbolički prinose žrtve, ne bi li obezbedile plodnost i napredak i time sprečavaju uništavanje. Zaustavljanje smrti predstavljeno je slikom vojske i njenog predvodnika kojima je pometen put.

Uskršnje pesme

Uskrs je praznik kojim se na prvom mestu čuva sećanje na Hristovu smrt i njegovo uskrsnuće. Međutim, u praznovanju Uskrsa ima i ostataka mnogobožačkih verovanja, pa se on tiče i slavljenja nove oživele prirode i njenog uskrsnuća iz zimskog mirovanja.

Stignala mi Bela Marija,
Bela Marija sveta Devana!
Stignala mi na den Velik-den,
Na den Đurđev-den mija krstile,
Na den Spasov-den mi posakala
Posakala mi: beli rizi
I za odela i za zborela
I posakala: riza da veze.

Nastupanje proleća u ovoj pesmi prikazano je kao rođenje slovenske boginje Devane, koja je boginja proleća i plodnosti. Na Velik-den, što je jedan on narodnih naziva za Uskrs, uskrsava Devana i sa njom čitava priroda. U drugom, očito mlađem nazivu za ovu boginju, koji je prisutan u pesmi, očuvano je sećanje na Devanu kao boginju devicu. Za nju se vezuje bela boja, koja predstavlja čistotu i čednost, i ime Marija, ime hrišćanske Bogorodice. I preostala dva praznika koja se u pesmi vezuju za boginju pripadaju grupi prolećnih praznika. Đurđevdan je dan smene zime i leta, a Spasovdan je posvećen čuvanju (spasavanju) useva od nepogoda. Fantastično brz rast novorođene boginje, koji u pesmi traje četrdeset dana, paralelan je naglom bujanju prirode u proleće.

Pesme na ružičalu (družičalu)

Ove pesme pevaju se na Pobusani ponedeljak (prvi ponedeljak posle Uskrsa), kada se mladići i devojke ljube kroz vrbove ili leskove vence i tako postaju pobratimi i posestrime.

Neven, neven, malo cveće!
Ljelj Ljeju,
Mili Bože!
Lepo cveće, žuto cveće!
Ne uveni naša sloga,
Ne uveni naša ljubov,
Ne uvelo naše bratstvo,
Krasno bratstvo pobratimstvo,
Pobratimstvo ka rođeno,
Dokle traje nas junaka,
Nas junaka ljubeznijeh,
Dokle traje jarkog sunca,
Jarkog sunca gospodina
I meseca sluge svoga,
Dok ne dođe Davor bože,
Davor bože, smrtni danče.
Ko pogazi pobratimstvo,
Prpr njemu,
Davor njemu!
Svoga brata pobratima,
Pobratima ko rođenog,
Ko prevari svoga druga,
Svoga druga pobratima
Satro ga silni Ljelju
Svojim ocem strašnim bogom,
Strašnim bogom Triglav bogom,
A Triglavom svetom Trojicom.
Dom mu zatri Prprьruša,
Strašna seja Davor boga,
Poslanica višnja boga:
Stvoritelja, Držatelja
I strašnoga Rušitelja.

U funkciji zaštitnika pobratimstva pojavljuje se ovde više paganskih mitskih bića. Dva od njih, Davor i Prporuša (Prprьruša) nisu potvrđena kao tradicionalna božanstva. Davor je kod Srba, očito, zamišljen kao bog smrti, a Prporuša se smatra njemu sličnim božanstvom, njegovom sestrom, koja takođe ima destruktivnu ulogu, a dejstvuje prema nalozima višeg božanstva. Pesma, očito, podrazumeva postojanje hijerarhije među božanstvima. Iznad Davora i Prporuše stoji vrhovni bog, „višnji bog“ Triglav i kroz njih vrši svoju volju. Triglav se, pod uticajem hrišćanstva, poistovećuje sa svetom Trojicom, ali njegovi trostruki atributi (Stvoritelj, Držatelj i Rušitelj) ukazuju, kao i u nekim drugim pesmama, da se radi o paganskoj koncepciji božanstva.

Pesme uz krstonoše

U proleće, od prvog dana Uskrsa pa do nedelje posle Duhova, kada je usevima najpotrebnija kiša, organizovane su verske povorke („litije“) koje su nosile krst i ikone po polju sa usevima, obilazile zapise (posvećena drveta), reke, pa čak i groblja, gde su držane molitve za kišu. Svako selo imalo je određeni dan koji se praznovao na taj način. U pagansko vreme, umesto krsta i ikona nošeni su idoli.

Česne krste mi ponesemo
Gospodi pomiluj,
Gospodi pomiluj!
Amin!
Česne krste milog boga,
Milog boga Rujevita,
Rujevita silnog boga,
Što nam bije dušmanine,
Dušmanine, Tartarine,
Što nam daje berićeta,
Berićeta, izobilja.
Česne krste mi krenusmo,
Česne krste divnog boga,
Divnog boga sedmoglavog,
Rujevita Pravovida,
Milog boga Prove Prave,
Da nam bude sve čestito,
Sve čestito plemenito,
Svakom pravo i ugodno.

Jasno je vidljivo iz ove pesme da je običaj nošenja krsta smenio stariji obred posvećen nekom od paganskih bogova. U ovom slučaju, pomoć i zaštita tražene su od boga Ruđevida (Rujevita). Pesma potvrđuje dve osnovne teze vezane za ovo inače manje poznato božanstvo. Budući da suzbija neprijatelje, Ruđevit je, očito, bog rata. Odbrana od neprijatelja ne podrazumeva samo suzbijanje inoplemenika, nego i ratovanje protiv zlih sila, na koji se način čuvaju usevi i obezbeđuje izobilje. Osam mačeva koje je držao njegov idol ne pominje se, ali se čuva sećanje da je Ruđevit bio predstavljan sa sedam glava. Zanimljivo je zapaziti da se Ruđevit ovde pominje u istom kontekstu sa bogom pravde, Provom, koji se, pak, i sam uglavnom izjednačava sa Perunom. U tom smislu, Ruđevit bi bio bog pravednog ratovanja, bog ratnik koji štiti ono što je dobro („čestito“) i pravedno („pravo“).

Đurđevdanske pesme

Za Đurđevdan vezan je čitav niz najrazličitijih obreda čiji je cilj bio obezbeđivanje sreće i blagostanja, a te obrede pratile su odgovarajuće pesme.

Grad gradila bela vila,
Bela vila Samovila,
Od istoka do zapada,
Od zapada do sjevera,
Od sjevera pa do juga.
Grad gradila nagradila
Po svom svetu velikome,
Po tom zraku prostranome,
Po tom zraku triždi zraku.
Nagradila, napravila
Celog grada od merđana,
A zidove od biljura,
Jasne stole od alema,
A prestole od dragoga.
U njem sedi višnji bože.
On mi gledi na tri strane,
Na tri strane u tri sveta:
Na nebeskog, pod nebeskog,
I na onog pod zemljicom.
Svuda gledi, svuda vlada,
Svuda čini što mi treba.
Belu bradu poglađuje,
Na Srba se nasmehuje.
Srbinu je svako dobro,
Ponajveće velja snaga,
Velja snaga svoja zemlja,
Ta Inđija i Dunavo.
Crnu bradu poglađuje,
Na dušmana poprekuje,
Na dušmana Tatarina,
Crna gosta Mandžurina,
I Hobina ljuta zvera,
Alemana i Hinduša.
Crno gleda, crnje radi,
Crno će im vavek biti.
Rujnu bradu poglađuje,
Plavetnom se opasuje,
Svima nama dobro veli:
Svako dobro i veselje,
I rumeno i plavetno
I bijelo prebijelo,
Dušmanima crno dobro,
Crno dobro i precrno.

Ova pesma čuva vrlo slikovito sećanje na boga Triglava. Kao i u mnogim drugim pesmama u kojima se pominje, Triglav je ovde predstavljen kao „višnji bog“. Za pesmu je karakteristično ponavljanje broja tri.. Triglav gleda na tri strane, odnosno, upravlja trima svetovima. Ta tri sveta odgovaraju njemu kao Stvoritelju, Držatelju i Rušitelju. Nebeski svet odgovara procesu stvaranja, podnebeski, odnosno, zemaljski svet održavanju onoga što je stvoreno, a podzemni svet je onaj u koji dospeva ono što je razoreno. U ovoj pesmi je više nego u ostalima istaknuta trikefalnost ovog božanstva, sadržana, inače, u njegovom imenu. Svaka od Triglavovih glava ima posebno zaduženje, koje je simbolički predstavljeno bojom brade. Glava sa belom bradom stara se o narodu i zemlji i donosi im dobrobit. Ona sa crnom bradom zadužena je za zaštitu od neprijatelja, zemaljskih i natprirodnih. Uz treću, riđu, pojavljujre se i četvrta, plava brada, ne bi li se na Triglavovim bradama našle sve tri srpske (i opšteslovenske) simboličke boje, bela crvena i plava.

Kraljičke pesme

Kraljicama se naziva obredna igra koju su u proleće, na Duhove (Sv. Trojicu), na Spasovdan, na Đurđevdan ili o letnjem Sv. Nikoli izvodile devojke idući od kuće do kuće. Grupa je bila podeljena na više lica, na kralja, kraljicu, njenu dvorkinju i četiri pevačice. Kraljica predstavlja duha vegetacije, a kraljice se nazivaju još i rusalje i ladarice.

Kad polaze od kraljeve kuće sve kraljice

Obrn’ s’ kralju, mile,
Obrn’ s’ kralju, mile,
Ljeljo, Ljeljo!
Ljeljo!
Obrni se kralju!
Treba da idemo
Kod svačije kuće,
I kod tih momačkih,
I kod tih momačkih,
I kod devojačkih,
I kod tih gospodskih,
A i sirotinjskih.
Kaži nama, kralju,
Mili gospodaru,
Kakvog ćemo, kralju,
Glasa počinjati?
Ja li deda Đozmu,
Tog premilog Ljelja?
Ili baba Đozmu,
Tu premilu Ljelju,
Milu Ljelju, kralju,
Našu krasnu Ladu?
Ili počinjati
Bana gospodara,
Bana gospodara,
Cara nad carima,
Cara nad carima,
Boga nad bozima,
Tog Triglava silnog,
Strašnog i prejakog?
Ili ćemo care,
Naša svetla kruno,
Počinjati bane,
Vesela Rusana,
Vesela Rusana
I rujna Jarila?

Počinjite, mile,
Vi, moje kraljice,
Onog lepog milog
Mio deda Đozmo,
Babu Đozmu milu,
Onu staru Jagu,
I tu mladu Živu.
Mio deda Đozmo
Prid najbolji dvori.

Pesma čuva sećanje na nekoliko starih božanstava, uključujući i Ladu, boginju leta i ljubavi, sa čijim je kultom ovaj obred nekada bio povezan (otuda naziv ladarice). Zajedno sa Ladom u pesmi se našao Jarilo, koji je, prema mitu, bio Ladin družbenik. Pominjanje Triglava može se povezati i sa hrišćanskim praznikom Svete Trojice, koji je bio jedan od praznika kada su se kraljičke pesme izvodile. Sedmica u kojoj su Trojice naziva se rusalna ili rusana nedelja, pa bi otud mogao doći pomen Rusana u pesmi. Još dva mitska bića pojavljuju se u pesmi, stojeći u kontrastnom odnosu – baba Jaga, simbol starosti i smrti, i Živa, koja predstavlja mladost i život. Iz svega ovoga moglo bi se zaključiti da su kraljičke pesme i čitav obred bili posvećeni proleću kao spajanju suprotnosti, zime i leta, smrti i života, rata i ljubavi.

Romana Radulović

[Пркос]

Letnje obredne pesme

Ivandanske pesme

Ivandan se smatrao značajnim praznikom i za njega je bio vezan čitav niz obreda. Veče pred Ivandan devojke su brale ivansko (žuto ili crveno) i petrovsko (plavo) cveće, stavljale ga na jedno mesto, a zatim od tog cveća plele vence koje su potom stavljale na sve zgrade, torove, vrata, njive, livade, pa i na krst u selu. Smatra se da ivandanski venci predstavljaju Sunce. Da je ovaj praznik vezan za Sunce i njegovo kretanje svedoči i običaj paljenja ivandanskih vatri, koje su letnji pandan badnjačkim vatrama. Veče pred Ivandan palile su se lile i obnosile oko kuća, zgrada, njiva, torova, pa čak i oko čitavog sela, čime se stvarao magijski vatreni krug u koji ne mogu da prodru zle sile.

Ivanjsko cveće petranjsko,
Ivanjsko cveće rujano,
Petranjsko cveće plavetno!
Ivan ga bere te bere,
Petar ga plete te plete.
Ivan ga bere te bere,
Daje ga bratu do sebe
Svom mlađem bratu Koledu.
Dajući brata moljaše:
„Aj mio brate Koledo!
Evo ti cvetak moj dajem
Čuvaj ga divni Koledo.
Čuvaj ga pa ga sačuvaj
Do moga čudna rođenja
Do tvoga strašna umrenja
Umrenja brata Koleda
Starijeg brata Božića,
Sinova starog Svaroga.“
Petar mi cvetak primaše,
Petar mi venac vijaše
Pa veli bratu Kupalu:
„Oj mio brate Kupalo,
Stariji brate Ivane,
Primam ti cvetak i život
Do moga strašnog umrenja
I našeg brata rođenja
Rođenja mladog Božića
Sina nam starog Svaroga.“

Ova pesma vezana jedan od dva ključna trenutka vezana za godišnji ciklus Sunca, za letnju dugodnevicu, kada je Sunce najjače, ali počinje da slabi. Briga o plodnosti i blagostanju podeljena je između dva božanstva., Kupala i Koleda, koje u hrišćanstvu zamenjuju dva sveca čiji se dani praznuju u julu, sveti Ivan (Jovan) i sveti Petar. U periodu od Božića pa do Ivandana, u vreme jačanja Sunca, nad plodnošću, koja je povezana sa Sunčevom svetlošću i toplotom, vlast ima Kupalo, mlado Sunce, a onda je, simbolički, davanjem cveta, predaje svom bratu Koledu. Nakon predaje života, svog i života u čitavoj prirodi, Kupalo umire, a ponovo se rađa na Božić, kada Koledo umire i kada ciklus ponovo otpočinje. U pesmi prisutan je uticaj pesama u kojima je rođenje mladog Sunca poistovećeno sa rođenjem mladog boga, Svarožića, Svarogovog sina. Ovoj pesmi odgovara zimska obredna koledarska pesma u kojoj koledari domaćinu pred čijom kućom pevaju između ostalog žele:

Da proslaviš staroga Koleda,
Da sahraniš pogrebeš Koleda
I dočekaš mladog Svarožića,
Svarožića tog mladog Božića.



U nekim krajevima običaj je bio da se od ivanskog i petrovskog cveća pravi lutka, kojoj se stavljao venac na glavu i koja se zatim puštala niz reku da plovi, pri čemu su pevane određene pesme. Lutka se zvala Murena, Morana ili Čojčole.

Oj ti naša Mureno,
Oj ti naš mili Čojčole!
Plovi, plovi niz vodu
Tamo dalje u more.
Kada budeš u more
Ono crno veliko,
Kaži, kaži Mureno
Kaži, kaži Čočojle!
Plivam, plivam mladena,
Plivam, plivam mladena
Iz te zemlje daleke
Gde no biva Kupalo
I sa njime Koledo
Oba brata jednaka.
Svako dobro davala,
Ponajviše varenja,
Svakog smoka bijela.
Mene gone devojke
Što nemaju momčadi,
Silni velji drugova,
Što ne rodi ta zemlja
Muškim plodom porodom.
Već čudi me, ti more,
Pošlji tamo te vojne
Silnog cara Dušana
Što jih vodi za more.
Deve momke želile,
Car jim momke ne dovo,
Već odveo na vojnu.
Ako momke ne dadne,
Sve će deve pomreti,
Višnju bogu žaliti.

Ako se zanemare značenjski slojevi koji se tiču vode kao staništa duša umrlih i lutke kao zamene za ljudsku žrtvu, i ova pesma može se tumačiti u ključu koji se tiče plodnosti. Ranije pominjana božanstva, braća Kupalo i Koledo, obezbedili su izobilje u hrani, a sada se priželjkuje i brojan porod. Plodnost i obnavljanje tiču se podjednako i prirode i ljudske zajednice.

Petrovdanske pesme

Veče pred Petrovdan, baš kao i pred Ivandan, palile su se lile i obnosile oko torova, a zatim se u gluvo doba brao zdravac koji se sutradan davao stoci da bi bila zdrava. Paljenje lila pratile su različite pesme.



Peruniko, lepo cveće,
Lepo cveće, plavo cveće,
Lepo rasti, lepo cvetaj
Da t’ uzberem mome bratu,
Mome bratu Radigostu,
Radigostu velju boru,
Velju boru Gostoslavu
Što no goste pričekuje,
Što no gošće dočekuje,
Da mu dade mili boru,
Mili boru velji Perun,
Velji Perun velju snagu,
Velju snagu i jačinu
I jačinu krepke miške,
Da pobije svog dušmana,
Svog dušmana Tatarina,
Tatarina tog Turčina,
Tog Turčina crna gosta,
Crna gosta nezvanoga,
Nezvanoga, prokletoga,
Prokletoga iza mora,
Iza mora sinja crna,
Crna mora Tatarina,
Tatarina tog tuđina,
Tog tuđina dušmanina.

Pesma ima formu obraćanja biljci, budući obredi vezani za ovaj praznik uključuju i verovanje u magijsko dejstvo bilja. Perunika pripada kultu boga groma Peruna, a u ovom slučaju namenjena je drugom božanstvu, Radgostu (Radigostu), kome treba da podari snagu neophodnu za vršenje njegove funkcije. Uloga Radgostova predstavljena je kao dvostruka. S jedne strane, on je bog gostoljubivosti (otuda njegovo drugo ime, Gostoslav), a sa druge zaštitnik od neželjenih gostiju, tj. zlih, demonskih sila. Određenja tih sila su istorizovana, ali njihovi atributi (crni, proklet, nezvan, dušmanin) i položaj njihovog staništa („iz amora crna sinja“) ukazuju na to da se radi o bićima koja ne pripadaju ljudskom svetu.

Prošetala do dva do tri brata,
Jedno beše Kupalo obilni,
A drugo mi Koledo sabirni,
A treće mi Perune daždljivi
Pokraj dvora Ognjene Marije,
Mile seje Peruna velikog.
Perun pita svoju milu seju,
Perun pita svetitelj Ilija:
„Mila sejo, Ognjena Marijo!
Kad no beše dana Ilinoga
Da se Ika malo proveseli,
Proveseli nebu u oblaku,
U oblaku na sve četir strane,
Da poigra munje i gromove
I svetlice što vraze nalaze,
A strelice što vraze streljaju?“
Govori mu Ognjena Marija:
„Mili brate, Perune Ilija,
Davno bilo, sad se pripoveda
Kada beše dana Ilinoga.,
Dan ti proša, skoro neće doći.“
To Iliji vrlo mučno bilo
Ama mu se na ino ne može
Te on čeka dana Perunova.
Nek ga čeka, dočekat’ ga neće!

Nekadašnja božanstva, a kasnije hrišćanski sveci čiji se dani proslavljaju leti i koje je narod naročito poštovao i strogo pazio da ih ne uvredi radeći na praznik sreću se u ovoj pesmi kao članovi porodice božanskih bića. Među njima se samo Ognjena Marija sreće pod svojim hristijanizovanim imenom, dok se gromovnik podjednako naziva i starim, paganskim i novim, hrišćanskim imenom, da bi se ta imena na kraju stopila u jedno (Perun Ilija). Kupalo i Koledo zadržavaju svoja paganska imena. Atributi i funkcije navedenih božanstava pripadaju u potpunosti paganskom sloju verovanja. Epiteti koji stoje uz imena božanske braće povezani su sa ulogom koju oni imaju u prirodnim procesima koji utiču na plodnost i, samim tim, na opstanak čoveka. Kupalo nosi epitet obilni budući da je pod njegovom vlašću onaj deo vegetativnog ciklusa od koga zavisi kako će prinosi poneti i koliko će godina biti rodna. Koledo je nazvan sabirnim jer njemu pripada vreme kada se letina sakuplja. Ključni faktor koji utiče na obilje, naročito leti, jesu padavine, koje zavise od Peruna, pa on zbog toga nosi epitet daždljivi. Glavni deo pesme jeste dijalog između Peruna/svetog Ilija i Ognjene Marije, u kome je sadržana legenda o tome da Odnjena Marija pazi da sveti Ilija nikad ne sazna kada je njegov dan jer bi se on tada toliko radovao i pucao munjama i gromovima da bi ugrozio život na zemlji. Perun/sveti Ilija predstavljen je i u svojoj funkciji zaštitnika od zlih sila koji munjama osvetljava i otkriva a gromovima gađa i uništava demone.

Ilindanske (dodolske) pesme

Dodolske povorke okupljale su se tokom leta u svakoj prilici kada je trebalo zaustaviti sušu i prizvati kišu. Na Ilindan posebno su se okupljale, budući da je Perun, čiji je sveti Ilija u narodnoj religiji hristijanizovani naslednik, prema verovanju, upravljao munjama, gromovima i kišom. Dodole, sa vencima od trave, žitarica, vinove loze i grančica voćaka, išle su od kuće do kuće i pevale, a zatim ih je domaćica svake kuće polivala vodom po glavi i nogama, što je, prema simpatičkoj magiji, trebalo da izazove kišu. Na kraju su dodole darivane.

Iziđ, iziđ, domaćice
Vaj, dažde, vaj!
Domaćice Ratajice
Vaj, daždu, vaj!
Dođoše ti mili gosti!
Mili gosti iz daleka!
Sa oblaka daždljivoga
Od onoga Dažda silna
I njegova mila brata
Gromovnika tog Peruna.
Doneše ti lepe glase,
Lepe glase, lepše vesti:
Vedro nebo provali se,
Rosnu daždu otpustilo,
Odaždi ti te useve,
Tu pšenicu bijelicu,
Belu lojzu tu vinovu,
Tanka lana i konoplje.
Daruj, daruj, ratajice
naša mlada domaćice,
Daruj, daruj, nas daždole!
Svakoj daždi bela groša,
A toj daždi žuti dukat.

Dodole su ovde prikazane kao izaslanici bogova koji i sami pripadaju drugom, božanskom svetu, pa otuda sa njim lakše stupaju u kontakt i upućuju mu molbe. Ovo se, dakako, može posmatrati u svetlu onih istraživanja koja dodole povezuju sa kultom mrtvih. Darivanje se, u tom smislu, može poistovetiti sa prinošenjem žrtve. Uz gromovnika Peruna kao gospodar kiše pominje se njegov brat Dažd (Dažbog). Ova dva božanstva smeštena su na kišni oblak i treba da donesu padavine i tako obezbede bogate prinose.

Romana Radulovi

Zimske obredne pesme

Koledarske pesme

U periodu od 22. decembra (od zimske kratkodnevice) pa do 7. januara (Božića) ili čak Bogojavljenja, a naročito veče pred Badnji dan okupljale su se grupe od najmanje sedam momaka, išle od kuće do kuće i pevale koledarske pesme, želeći domaćinu i ukućanima rodnu godinu i zdrav život. Jedan od njih predstavljao je Koleda i nosio je samur kalpak na glavi, drugi je bio njegov vojvoda, a treći vrećar, onaj koji nosi nakupljene stvari. Prema verovanju, pesma je pomagala mladom Suncu da ojača i pobedi tamu. Ljudi su koledare darivali najčešće mrsnom hranom.

Vojevao beli Vide, koledo!
Tri godine s kleti Turci,
A četiri s crni Ugri.
Kada Vide s vojske dođe,
Sede Vide da večera,
Stade gromot, stade tropot
Oko dvora Vidojeva.
Al’ govori beli Vide:
„Iziđ’, ljubo, te pogledaj
Šta je gromot šta je tropot
Oko dvora Vidojeva.“
Kad iziđe verna ljuba,
Konji mu se kopitaju,
Raduju se gospodaru
Da je skoro s vojske došô;
I golubi s kril’ma biju
Raduju se gospodaru
Da je skoro s vojske došô.

U u ovoj koledarskoj pesmi sačuvano je sećanje na slovenskog boga Svetovida. Svetovid ima atribute svevidećeg i sveznajućeg božanstva, pa se u ovoj pesmi identifikuje sa Suncem, koje sa neba vidi i zna sve što se na zemlji dešava. Nimalo slučajno, Vid se kući vraća uveče, u vreme kada Sunce zalazi i nestaje sa neba. Uz njegovo ime stoji stalni epitet beli, koji govori o njegovoj povezanosti sa svetlošću i pozitivnim, konstruktivnim silama u prirodi. Vidovi neprijatelji poistovećeni su sa istorijskim neprijateljima, pa se u njihovom imenovanju otkrivaju noviji slojevi u genezi pesme. Stariji sloj sadržan je u njihovim atributima kleti i crni, koji stoje u kontrastu prema epitetu beli uz Vidovo ime. Vid, Sunce, prikazuje se kao pobednik nad silama mraka, što je usklađeno sa periodom u kome je pesma pevana, kada obdanica počinje da se produžava na račun tame. Antropomorfizacija božanstva vidljiva je u idealnoj predstavi Vida kao patrijarhalnog domaćina koga u domu punom izobilja dočekuju sa radošću i oduševljenjem. U slici konja koji se raduju povratku gospodara sačuvana je predstava o Svetovidu kao bogu konjaniku.



Otvor vrata, domačine
Koljedo Koljedo!
Domačine domačine
Koljedo Koljedo!
Dodaj nama ladne vode
Koljedo Koljedo
Da kupamo okupamo
Koljedo Koljedo!
Mlada boga tog Božiča
Koljedo Koljedo
Tog Božiča Svarožiča.
Na njemu je mor dolama
Suhim zlatom izatkata
A bisjerom podatkata
Po dolami bijel pojas
Čak do zemlje prjevaljuje.
Više njega zlatne toke
Više ovih rujn’ azdija
Rujna azda kolastija.
Kola su mu bjeli svjete
Bjeli svjete jasna vječnost.
Na glavu mu samur kalapak
Vito pjero do ramjena
A čeljenka do oblaka.
Oblacima podrmuje
A munjama zaljuljuje
Cjelim svjetom potrešuje.
Konjic mu je jarko sunce,
Bojni doro ognjeviti.
Svje svjetove prjegljedžuje
I u njima sve mi gazde
Koj daruje koj njedaje
Koljedžanam Badnjarima
Njemu srječe nigde njejma.

(pripev „Koljedo Koljedo” ponavlja se posle svakog stiha)

Pesma izrasta iz realne situacije u kojoj koledarska povorka dolazi pred jednu od kuća i obraća se domaćinu, a završava se isto tako realistčnim pozivom na darivanje. Centralni deo pesme zauzima opis mladog boga (božića) Svarožića, otelovljenja svetlosti i toplote, koje počinju da jačaju i rastu nakon kratkodnevice. Na prvom mestu je izgled božanstva. U njegovoj raskošnoj odeždi i opremi izdvajaju se bela i rujna (žuta) boja kao i sjaj zlata, što povezuje ovo božanstvo sa Suncem. Antropomorfnu sliku božanstva upotpunjuju fantastični elementi. Sledi opis njegovog dejstva i moći, koji ukazuje da se radi o božanstvu koje ima vlast i nad nebeskim pojavama i nad zemljom i koje stoga zaslužuje utoliko više poštovanja. Sposobnost upravljanja munjama i gromovima približava opisano božanstvo predstavi o Perunu, potonjem svetom Iliji. Opis upotpunjuje prikaz junakovog konja, koji se poredi sa Suncem i koji se epitetom ognjeviti usklađuje sa božanstvom kome pripada svojom svetlom i vatrenom pojavom. Bog prikazan u pesmi je konjanik, što je jedan od atributa Svetovida. Svetovidovim odlikama pripada nadgledanje svih svetova i jasan uvid u večnost. Jasno je da se u obrednim pesmama pojam Božić ne odnosi na praznik, već označava mladog, novorođenog boga, koji, međutim, ne nosi karakteristike Hrista, već, naprotiv, pripada staroj religiji. U ovoj pesmi pod imenom Svarožića otkrivaju se atributi boga sunca, ali i boga gromovnika Peruna i svevidećeg boga konjanika Svetovida.

Na Badnji dan

Siva Živa siva silna,
Siva silna golubice!
da kuda si putovala?
Odgovara Siva Živa
Siva silna golubica:
„Ja sam tamo putovala
U Inđiju našu zemlju.
Prolećela Hindušana
I tu Globu Tartariju
Crni Hinduš i Tartaru.
Letila sam Gospodaru
Našem silnom Triglav boru
Te gledala što nam čini
Što nam čini zapoveda.”
Što činjaše naš gospodar,
Naš gospodar Triglav velji,
Naš Stvoritelj i Držitelj
I veliki Umoritelj?
Odgovori Siva Živa
Bela silna golubica:
„Naš gospodar lepo čini
Trima kola u zučinje
I četvrto zlato meri.
Da pravimo zlatne čaše
Zlatne čaše i srebrne
Da molimo mladog Boga
I Božića Svarožića
Da nam dade svako dobro
Ponajveće dugi život.
Dugi život dobro zdravlje
I bogatstvo što ga nosi.
Božić poje po svu zemlju
Ne boji se Hindušana
Niti crnog Tatarana
Ni goleme te pustare
A proklete Globe crne
Globe crne Tartarije,
I te gadne Mandžurije.
Slava mu je do nebesa,
Do prestola Triglav Boga.
Brada mu je do pojasa,
Do pojasa sredi zemlje
Srpske zemlje Raške svetle.
Da se rode muška deca
Ljuti vojni Davorovi
Davorovi i Jarila
Ona silnog Turivoja.
Turivoja Đurimami
Da se rode jagnjičići
Jagnjičići i jarići
I ti velja telančići,
Ženski više nego muški.“

(Posle svakog stiha ponavlja se pripev:
O Koljedo oj,
Moj Bogo moj!
Moj Božiću moj,
Svarožiću moj!)

U okviru ove pesme pominje se nekoliko božanstava. Čitava pesma je komponovana kao dijalog sa boginjom Sivom Živom, koja ovde ima funkciju izvestioca o volji bogova. Ona se poistovećuje sa golubicom, što nije čudno budući da se golub kod Srba smatrao svetom pticom. Boginja prenosi reči Triglava, koji je ovde predstavljen kao vrhovni bog, onaj koji izdaje zapovesti. On je smešten u udaljenu imaginarnu zemlju Inđiju, kojoj pristup imaju samo bogovi, budući da je od našeg sveta odvajaju predeli za čoveka neprohodni i okarakterisani kao crni i prokleti. Boga Triglava hrišćanskom poimanju Boga približavaju atributi Stvoritelj i Držitelj. Međutim, on je istovremeno i veliki Umoritelj. Iz ovog poslednjeg iščitava se starije, nehrišćansko poimanje sveta, čovekovog položaja u njemu i smene života i smrti kao ravnopravnih članova neprekidnog ciklusa rađanja i umiranja, obnavljanja i uništavanja. Tri atributa, od kojih prvi označava tvorca postojećeg, drugi onoga ko održava i čuva stvoreno, a treći rušitelja koji otvara put ka novom stvaranju, odgovaraju imenu božanstva, koje ukazuje na trojstvo funkcija. Poruka božanstva tiče se pouke ljudima kako da žive u izobilju. Kao onaj ko daruje blagostanje u ovoj pesmi, kao i u ostalim pesmama koje se vezuju za ovo doba godine, imenuje se mladi bog, Svarožić. Svarožić je pobednik nad zlim i mračnim silama, što mu daje osobine boga Sunca i svetlosti. On daje dug život i zdravlje ljudima i obezbeđuje plodnost. Zanimljivo je zapaziti da se željena muška deca nazivaju Davorovim i Jarilovim vojnicima, što u pesmu unosi pomen i na druga slovenska božanstva.

Na Novu godinu

Pred Novu godinu (Mladi Božić, Vasiljevdan) devojke donose vodu sa različitih izvora, a zatim je sipaju u jedan kotao i u nju stavljaju suvo cveće i svoje prstenje pa vračaju i određuju svoju sreću. Kada dođu na vodu pevaju pesme Vodanu i njegovom sinu Moranu.

Oj Vodane Vodane,
I tvoj sine Morane!
Ne muti nam vodice
Ne pušt u nju Morice.
Nama voda potrebna
Za prstena venčana.
Čista voda prečista
Ljubav čista da nam je
Bez tvog sina Morana
I sestrica Morica,
Što no momke moraju
Od naske ih otimlju
Pa jih more i ljube
U dubljine uvlače,
Te dubljine studene
I vrtloge proklete.

Voda je u ovoj pesmi predstavljena kao stanište zlih bića. Ime gospodara vode izvedeno je iz naziva elementa kojim vlada. Uz njega su i njegov sin Moran i kćeri Morice. Imena ovih bića sadrže isti koren kao glagol moriti, a mogu se povezati i sa imenom boginje zime i smrti Morane. U svakom slučaju, voda je naseljena demonima koji prouzrokuju smrt. Naročito se ističe pogubno dejstvo ženskih demona, koji su kontrast devojkama koje pokušavaju da ih umilostive.

Romana Radulović