Majka hrabrost ili možda...?

[причалица]

dobro, svako ima pravo na svoje mišljenje. mislim da bi bilo mnogo sebičnije da ne rodi dete ili da izvrši deteubistvo, tj. abortus. to je sebičluk...a ovo, po meni - nije.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna...-Jelene-Trikic

[Sarmica]

To je isto kao da je rodila dete pa ga napustila...svesno je znala da neće moći da se brine o njemu, znala je od prvog dana svoje trudnoće i opet je išla da zadovolji svoj hir.

[Nežnicah]

ja ne smem nista vise da kazem na ovu temu osim da dodam da ne znam osobu kojoj prija saznanje da ga tretiraju kao socijalni slucaj i da skupljaju dobrovoljne priloge za njega... te price neka je zivo i zdravo, lepo je podariti ljudski zivot itd... ma sve je to lepo reci i pomisliti iz toplog doma, i punog frizidera... i plate na racunu...

za koju godinu desice se nesto jos hrabrije... a ovaj malisan i njegov otac ce pasti u zaborav, a dete ce rasti i imati sve vece potrebe... i za majcinskom ljubavlju i za svim ostalim...

[Sarmica]

Za koju godinu? Ja mislim za 10-20 dana, dok se smiri medijska frka i fertik

[Sagacity]

Kada se čovek nalazi na ivici života i smrti, on se ili grčevito bori da živi i dalje ili se prepusti smrti.Svaka osoba koja ima motiv da živi i kada joj lekar saopšti da tu nema života, ona i dalje ne veruje i dalje je ubeđena da joj smrt nije namenjena.
Ne mogu da shvatim kako se priča o tome da eto ona je znala da će umreti i zašto je ovo i zašto je ono. Vama neko saopši vest ''znate vi umirete'' i vi onda sednete i razmišljate šta je dobro i šta ne..i onda se spakujete i čekate taj momenat da legnete u sanduk...Kao da je to tek tako jednostavno..

Mentalno jake osobe se bore do kraja, pogotovo ako imaju podršku najbližih. A mislim da je ova žena imala podršku supruga. I sto posto sam sigurna da nije pomišljala da će baš umreti.
I ko još može tako lako da se pomiri sa smrću?

Ja sam isto neko ko je išao po toj ''ivici'' i znam dobro o čemu pričam. Jedno je teoretisati, a drugo je biti u nekoj poziciji. Neke osobe bi na njenom mestu umrle i na samu vest da ih čeka smrt. Ona je to prihvatila i nastavila dalje da živi i ispunila sebi želju, a i suprugu. Nije ga ona sama ''napravila'', za bebu je potrebno dvoje...Eto, želela je da se oseća kao neko ko prkosi smrti i kao neko ko želi da bude deo ovog sveta još uvek...Ne verujem da ju je neko herojstvo u tom trenutku zanimalo, nije ona imala kad da o tome razmišlja...

Nije siromaštvo najveća ljudska muka. Šta vrede kule i gradovi, ako čovek ostane bez zdravlja. Ništa gore, od punog džepa i prazne duše. I ne mislim da dete treba da živi pod ''staklenim zvonom'' i da ima sve u životu.

I nismo mi ti koji ćemo da presudimo nečiji život. Odakle nekome ideja da će to dete ostati neuspešno i siromašno?

[Man]

Nije na nama da sudimo.
Nek je dete živo i zdravo...

[Sagacity]

Nije na nama da sudimo.
Nek je dete živo i zdravo...

Upravo to... I što bi se narodski reklo ''Ničiju sreću nisu paščad pojela''...

[причалица]

Ja sam isto neko ko je išao po toj ''ivici'' i znam dobro o čemu pričam.

jeste, sago..to može da razume samo neko kome je smrt stavila ruku na rame. sve drugo je...racionalizacija.

[Sarmica]

ma sve je to lepo reci i pomisliti iz toplog doma, i punog frizidera... i plate na racunu...

[Sagacity]

Sinoć sam gledala dokumentarac o ovoj ženi...Dotaklo me skroz...Žena je bila veliki borac. I baš ono što sam rekla, niko ne pomišlja da će umreti...Nada se da ima nade za njega, da ga Bog čuva itd. Za razliku od onih ljudi koji su depresivni i koji bi na tu vest da umiru, verovatno legli i umrli, ova žena je imala nade i vere, da će sa njom biti sve u redu, ali sa druge strane, po priči njenog supruga, kao da je u dubini sebe znala da njoj nema pomoći i zato je pokušala da od ono malo života iskoristi korisno što više...
Pitanje je, da li bi joj i te hemoterapije pomogle. Ona se sa tom bolešću dugo borila..S'druge strane, uvek ima neverica da se to baš tebi neće desiti...Baš sam pomenula, u saobraćajci koju sam ja doživela, čovek je išao autom baš prema meni i prešao u moju traku i vidim kako hita prema meni i očigledno je da će me udariti, ne može omašiti...i pored toga što nisam imala gde da skrenem, ja sam imala i dalje nadu...da nema šanse da me udari...Eto, to su neke situacije...

Svaka čast njenom suprugu. očigledno joj je bio velika podrška. A dete je pravi šećerko i po onome što sam videla, održava ih u nekom optimizmu...Srećom, ima i ko da brine o njemu...Sve u svemu ''Neka bude Božija volja''...

[Sarmica]

Bojim se da uopšte nije više ona bitna

[Sagacity]

Joj ne znam...Mene je priča njene majke pogodila...i način na koji je pričala o njoj...Jedino me u celoj toj priči neviraju mediji...Napraviše od cele situacije ''čudo'' i ''atrakciju''....Ali dobro, proćiće i to.

[Sarmica]

Gledala sam i ja, nisam baš od početka. Nije mi bilo svejedno, naravno, ali i dalje mislim ono što sam ranije rekla

[Sagacity]

I ja sam neko ko nije odrastao u ''izobilju''. Meni moji ništa nisu obezbedili...Ni kola, ni stan..Uspeli su da me iškoluju...na ''jedvite jade''. U vreme krize, prvo je frima moje majke otišla u stečaj, a zatim i firma moga oca...Svašta smo radili. Glupo mi je da uopšte o tome pričam. Ničiji život nije bio lak. Ovo namerno kažem, da se ne stekne utisak da sam neko ko je odrastao ''pod staklenim zvonom''. Daleko sam bila od toga.
Ništa bolje nije bilo ni bratu...Ali smo oboje naučili da radimo i da mislimo. On sada ima svoj stan, ja sam isto neko ko će to imati. Ni jedno ni drugo, nismo imali neku finansijsku pomoć i podršku. Oboje imamo mnogo više, nego deca sa kojom smo odrasli, a koji su imali šta materijalno da naslede od roditelja..
Ušli su u već opremljene stanove i kuće. Dobili su auto na poklon...Gde su se zatekli tu su i ostali. I dalje zavise od roditelja..

Naravno, nije to neko pravilo niti ''the best recept'' za život, ali mislim da se deca koja nemaju puno materijalnog u životu, mnogo više bore za život i većina od njih uspe u onome što želi....I dalje smatram da detetu ne treba dati sve i svu udobnost.

[причалица]

pa dobro je ako se ima, ali je dobro i ako se nema pa se stekne...što bi moj pok. otac govorio ''pametnom ne teci, loodom ne ostavi''. ipak, mislim da Millojka nije mislila na materijalni status tog deteta, nego na emocije - da će mu uvek nedostajati taj majčinski deo.
istina je da se to ne može nikad nadoknaditu, ali mislim i dalje da je rađanje bebe bila njena poslednja šansa da se izbori sa smrću. nema u tome ničeg za osudu, naprotiv.