Права слика Србије…

[Man]

Права слика Србије…




Врање – Александар Антић, дечак уморног погледа, одсутно гледа у околна брда док нас чека на месту где се скреће за његову махалу Ливаде, у селу Дреновац, 15-ак километара удаљеном од Врања. И по сувом времену само ладом нивом може се стићи до његове куће. Ученик је осмог разреда основне школе у Власу и нада се да ће положити разред.

„Основну морам да завршим, а није било лако, без довољно књига и свезака, без прибора, без довољно светла у једној јединој соби где живим с оцем Новицом, мајком Душанком, сестрама Миљаном и Стефаном и братом Димитријем. Живот без воде и без редовног парчета хлеба прогања га и дању и ноћу. Од наредног лета, ако бог да здравља, крећем у шуму, у сечу дрва за надницу, да зарадим колико толико за себе, али и за остале у кући“, каже 14-годишњи Александар, који је пре времена одрастао више гладан него сит.

Лада се пробија разрованим земљаним путем, пуним камења. Александар са сестрама, које иду у школу, од асфалтног пута до куће сваког дана иде пешке 45 минута у једном правцу. Колима се стиже до места где се завршава земљани пут, а онда се до куће Антића иде 300 метара узбрдо.

Нахерена зграда, од каменог темеља и зидова од летви премазаних блатом, на све личи само не на кућу.

Прозори су омањи, немају стакла, прекривени мушемама, најлоном, папиром.
Половина куће је почела да се урушава, друга се држи до првих већих снегова. На крову фале црепови, виде се танке греде, а млаз светлости злокобно се спушта у собу.

Испред куће набацана су дрва од цера, недовољно за зиму. У помоћној просторији, налик на шталу, везана крава хранитељка на којој се броје ребра. У кућу, која је усечена у брдо, улази се са стране преко овећих каменова који замењују степенице.



Дочекују нас Александров отац Новица са супругом Душанком, осмогодишњом кћерком Стефаном и две године млађим Димитријем. Најстарија Миљана има 15 година и у Врању похађа средњу пољопривредну школу. Путује сваки дан аутобусом до задње станице, а онда пешке до куће. Кад иде у прву смену, излази из куће у пола седам ујутру, а враћа се око пола пет после подне. Када иде у школу по подне, излази у пола један, а враћа се у 10 увече. Због мрака и вукова на путу је чека брат Александар.

„Све би било добро“, прича Александар, „али, он (показује на оца) не ваља. Имао је посао у Врању, истерали га, није долазио на посао. Уништава га ракија, а он нас. Пије, сада, додуше, мање. Али, пије, увек пије. Не сме да нас малтретира. Доста смо времена провели ван собе, голи и боси, напољу или у штали, и то ноћу, престрављени, упишани од страха. Рекао сам му и то у очи: ‘Нећу да трпим да било кога вређаш, а камоли удариш.’“

Антићи живе од 9.200 динара социјалне помоћи и дечјег додатка. Осим краве и три кокошке и певца, које чувају у соби поред, немају ништа. Не обрађују земљу, само имају малу башту захваљујући којој имају мало кромпира, пасуља и паприке.



„Кромпир, кромпир, кромпир, само кромпир…“, кроз сузе говори Стефана, ученица другог разреда основне школе у Дреновцу.

Ретко кад имају више од једног оброка дневно. Док има воћа, јабука и дивљих крушака у околини, тиме допуњују своју исхрану. Најтеже је Миљани.



„Миљана одлази у Врање у школу сваки дан и мора да плаћа аутобуску карту, 140 динара. Месечно изађе око 3.000. Због тога нема пара за доручак. У школи не постоји менза, кад сви изађу да купе нешто за доручак, она остане у учионици, извади две-три јабуке, оне планинске, ситне и то поједе“, прича Александар.

Улазак у кућу личи на призор из хорор филма. Плафон је на више места отпао, свуда је дебео слој прашине, у јединој соби где спавају, деца једу и уче. Њихова мајка Душанка, која због говорне мане не прича разговетно, показује руком на плафон.

Имају два кревета, на једном спава Новица са Стефаном и Димитријем, а на другом Душанка са Миљаном и Александром.

„Много је тесно, нема ноћу спавања. Ко уграби преко дана, добро је. Гледамо да Димитрије и Стефана спавају током дана, а ми ноћу. Спавамо обучени. Пробија промаја у соби са свих страна, а и немамо јоргане, покривамо се чиме стигнемо. Набацамо преко себе све што нађемо, од чаршава до ћилима. Криво нам, јазавци, којих има у близини, имају своју топлу јазбину и сигурни смо да боље живе од нас“, наводи Александар.

У соби, у кући која само што се није урушила, за госте нема ни столице. Тешко се дише, излазимо напољу, корак је клецав, све тежи. Остављамо Антиће на милост и немилост судбини.

Пресушио бунар

У два различита краја собе стоје два старинска кревета од гвожђа. На њима стари ћилими, са много флека. Поред њих похабана и поцепана обућа, не зна се чија. Са стране расклиматан сто, на њему разбијене шерпе, зарђали тањири, виљушке и кашике. Душанка и Миљана ће то опрати кад Александар донесе воду са извора, доле поред пута. Доноси на леђима, у пластичним флашама које веже канапом. Воде нема, бунар испред куће, као за инат, пресушио. Немају ни WЦ.

„Оперемо, једемо и тако. Не хвата нас никаква болест, а зашто би, живимо на чистом ваздуху“, као да се правда, прича Александар.

Рад у школској мензи

„Једем у школи у Власу, у мензи. Не наплаћују ми, јер останем да почистим и помогнем све што треба, а за узврат ми дају да једем све што је остало. Једем за тројицу, јер то ми је једини оброк у току дана“, каже Александар.

[Sarmica]

e živote

[Sagacity]

Pola Srbije drugi hrane

Raste broj izdržavanih lica, a u strukturi prihoda penzija postaje sve značajnija. Od ukupno 7,4 miliona stanovnika njih oko 3,5 miliona ima vlastite prihode.



Sve više domaćinstava u Srbiji preživljava od samo jedne plate ili penzije. Poslednji podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da se 7.389.107 stanovnika prehranjuje od skromnih prihoda koji kući donose 1,7 miliona zaposlenih i još toliko penzionisanih.- Tačan broj izdržavanih lica znaće se u aprilu kada se obrade rezultati poslednjeg popisa stanovništa, ali se već sada može zaključiti da će njihov udeo u ukupnom stanovništvu biti još veći nego ranije – kaže Ljiljana Đorđević iz RZZS.

Poslednji podaci pokazuju da u ukupno 2.521.190 domaćinstava, samo u 1.054.598 nema izdržavanih lica. U 721.922 slučaja glava kuće se brine najmanje o još jednom članu, u 497.800 o još dvoje, u 177.891 o najmanje troje, a u 68.979 o četiri ili više srodnika. I rezultati ankete o radnoj snazi, urađeni krajem prošle godine, pokazuju veliku zavisnost nezaposlenog stanovništva od onih koji nešto privređuju, ali i sve ”neobičniju” srazmeru kućnih prihoda.

Sve veći broj porodica oslanja se na penzije i na socijalne pomoći:- Pred sam početak ekonomske krize, gotovo polovina svih troškova u domaćinstvu nadoknađivala se od plate, dok danas zarade učestvuju sa tek 43 odsto ukupnih prihoda. S druge strane, penzije danas učestvuju sa čak 37,3 odsto, dok su pre pet godina dostizale jedva 27 odsto – računaju u RZZS.Ovakva finansijska slika, kako ocenjuje Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta, posledica je ne samo globalne krize i sve većeg starenja stanovništva već i ”kapitalizma, u koji smo ušli sasvim nepripremljeni”:- Radnik je danas poslednja rupa na svirali, kojeg gazde u slučaju ako im je potreban angažuju za male pare, a čim postane suvišan, lako ga se otarasi. Istovremeno, u uslovima ekonomske krize, država ima sve manje prostora da se ponaša kao socijalno odgovorna.

Zbog toga je katastrofalan odnos izdržavanog u ukupnom broju stanovništva.Profesor Savić zaključuje da, ipak, najveći danak plaćaju mladi, koji sve duže ostaju pod istim krovom sa roditeljima i sve se duže oslanjaju na njihovu pomoć:- Potpuni je paradoks da danas roditelji izdržavaju svoju odraslu decu, umesto da je obrnuto, i da penzioneri sve više finansijski pomažu svojim ukućanima jer su njihova primanja skromna, ali redovna.Da nam se loše piše smatra i Ivica Cvetanović, predsednik Konfederacije slobodnih sindikata:- Trećina radno aktivnog stanovništa nije zaposlena, a oni koji jesu dobijaju plate na nivou Albanije i Makedonije. Prosečna plata je 43.000, a potrošačka korpa 50.000 dinara. Sa takvim prihodima je nemoguće živeti na iole pristojnom nivou, a mi smo prinuđeni da prehranjujemo čitavu porodicu.


RADI TEK SVAKI TREĆIPODACI iz poslednje ankete o radnoj snazi pokazuju da je u našoj zemlji 6.272.286 građana sposobnih da samostalno zarađuju novac. Ipak, to čini (legalno, ali i na crno) tek njih 2.299.068. U ovom času njih 665.474 traže posao, dok više od dva miliona to i ne pokušava bilo zbog starosti, bolesti ili nedostatka vere da će ga naći.

Izvor:pravaprica.rs

[Sagacity]

Nisu mu isplatili 49 zarada, a i dalje dolazi na posao




Svaki dan idem na posao, a od firme nisam primio ni dinar poslednjih 11 meseci. Ukupno mi duguju 49 plata, a kad saberem koliko je to para od 2008. godine, nije mi isplaćeno skoro milion dinara - kaže za “Blic” Zlatko Vidanović, koji je u “Građevinaru” iz Niša 37 godina radio kao vozač, a sada je prešao u službu održavanja.

Nije primio ni dinar punih 11 meseci - Zlatko Vidanović

Vidanović, nažalost, u svom problemu nije usamljen. Oko 50.000 radnika u Srbiji ima posao, ali ne prima platu, procenjuje Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata. Dva puta više ljudi, oko 100.000, primaju platu sa zakašnjenjem od pola godine.



U “Građevinaru”, koje je sada u restrukturiranju, bez plate rade ukupno 82 radnika. Snalazi se kako ko ume. Vidanović, kako kaže, preživljava od suprugine penzije od 20.000 dinara, a i ona od bivše firme potražuje 45 neisplaćenih plata.

- Moja žena je radila u „Jastrepcu“ pa i njoj duguju 45 plata, ali je bar ostvarila pravo na penziju pa imamo neki prihod. Platimo račune i imamo za najosnovnije. Ipak, meso na trpezi se meri gramima kada ga uopšte ima, u goste ne idemo, niko nam ne dolazi. Kad idemo u posetu kod unučića, natežemo se da im kupimo po čokoladu - očajan je Vidanović.

Nadi Ristić duguju pola miliona dinara


Ništa bolje nije prošla ni Zrenjaninka Dragana Ekreš, nekadašnja radnica “Jugoremedije” koja je završila u stečaju a radnici na ulici. Od oktobra 2011. nije primila ni dinar.

- Živim sa 12-godišnjim sinom Ivanom i ocem Belom, koji je teško oboleo, nije sposoban za rad, a ne daju mu invalidsku penziju. Živimo od alimentacije od 6.000 i dečjeg dodatka od 2.800 dinara - priča ona za “Blic”.

Dobro je, kako kaže, da joj alimentaciju i dečji dodatak na vreme isplaćuju, a čim dobije novac, prvo ode da uplati struju.

- Od alimentacije platim struju, to moram da imam, a dečji dodatak je dovoljan samo za par dana hrane. Telefon su nam odavno isekli, a ostali smo i bez broja. U domaćinstvu se i ne grejemo, osim u Ivanovoj sobi gde se povremeno pali plinska peć - priča Dragana i dodaje da odavno radi privremene i povremene poslove da bi u kuću unela još koji dinar.

Kriza nije zaobišla ni Kraljevo. Tako je zatvaranje Vojnograđevinske ustanove Kraljevo (VGU) dovelo Nadu Ristić do prosjačkog štapa. Firma joj duguje oko pola miliona dinara, a ona je prinuđena da se, s maloletnim sinom Nikolom, snalazi kako zna i ume.

- U proseku mi duguju oko 500.000 dinara. Odavno sam prestala da se nadam da bih mogla da dobijem taj novac. Nisam uspela da se snađem jer sam živela kao podstanar sama sa maloletnim sinom. Veoma mi je teško - priča Nada.

Zašto likvidacija pre stečaja Sličnu sudbinu deli još oko 270 radnika iz VGU Kraljevo, koji su postali tehnološki višak kada je Ministarstvo odbrane pre šest godina likvidiralo ovu firmu. Uz to, radnici su kivni jer, “ako je već moralo”, ministarstvo je trebalo da proglasi stečaj, a ne likvidaciju. Da je stečaj, kažu neki od njih, imali bi bar zakonske uslove da dobiju novac iz socijalnog programa i ostvare pravo na prinadležnosti Fonda za zapošljavanje. Ovako, nemaju ništa.

Izvor:blic.rs

[Rosa]