Драги наши у туђини, ми смо фала Богу добро и здраво, што и вама од свега срца желимо, а шта и да вам пожелимо кад већ све имате!

Кад и кад сте ушли у Европу, деца вам већ не говоре српски, а нас то тек чека.
Како год да отвориш телевизор, а на екрану пет-шест политичара и интелектуалаца, прекрстили ногу преко ноге, а изнад њих стоји и управља нека лепа роспија, испитује и подбада, а зна се и за кога навија, како би иначе била на телевизији да није њихова?

Народ седи, ћути и гледа…

А то и није расправа, нити је то студио, већ прави ринг; сваке ноћи извуку двоје-троје нокаутираних и мртвих.

Око чега се свађају? Око уласка у Европу. Европа, те Европа! Једни су за то да уђемо, па шта кошта да кошта. Нема нам, кажу, живота без Европе. Али, да би ушли у њу, веле, Европа мора пре тога да похапси још, не знамо ни сами колико генерала и политичара.

Један наш песник предлаже да почну са хапшењем по абецедном реду, да неког случајно не прескоче. Траже нам те ово, те оно. Таман једно испунимо, кад оно, траже друго. Ми се мало ускопистимо, а они нас похвале да смо близу, да ближе не можемо бити – само што нисмо ушли. Ево, ако похапсимо још неке постаћемо прави Европљани.

Европа ми тако све више личи на ону аждају из бајке, коју сам читао када сам био мали; била је то ала која је живела на једном острву поред града чији су житељи морали да јој сваке вечери донесу по оку вина, овна и младу девојку. И све је то тако ишло док није наишао Свети Ђорђе и пробо је копљем, па све нешто мислим, ускоро ће Ђурђевдан, ваља сачекати Светог Ђорђа.

Једини ја, у ствари, знам како да нас прими – нема ништа од тога, треба се, у ствари, правити као да нам уопште није стало до ње, тада ће напросто да полуди. То неће издржати. Сујетна је и стара, истина гаражирана, али већ одавно прошла генералну. Треба потпуно обрнути читаву ту ствар и причати на сва уста како нам не пада ни на памет да уђемо у фамилију те старе курве, треба да се хвалимо својим родним хаосом и да истичемо његове повољне стране.

Срби су иначе, можда једини народ на свету (поред Руса), који стално говори против себе, па нам то неће бити тешко ни у овом случају – нема тог друштва код нас које уз пиће и мезе, неће почети да оговара сопствени народ и његов менталитет. Увек се на тапету нађе наша зла судбина, коју смо, наравно, заслужили, као и то да ће нас истребити околни народи и племена. За разлику од других, Срби увек истичу своје проклетство, завист (да комшији цркне крава), јавашлук и урођену лењост.

Колико пута чујемо како сами за себе говоримо да смо проклет народ. Нађу ли се, на пример, усред какве српске лепоте; шуме, планине, манастирског конака или рушевина средњовековног дворца, они ће са уздахом рећи да би то требало дати Словенцима да среде или издати Американцима на сто година; никада не помисле да би то могли сами. Кад је ико икада чуо неког Шиптара да оговара своје саплеменике?

Не би дочекао јутро. И да ли је икад ико слушао Хрвате како терају шегу са својим грбом и шаховницом?Када је икоји Хрват звиждао “Лијепој нашој”?

И када је ико прочитао словеначки хумористички роман о неком жупнику или бискупу, а код нас Стеван Сремац није поштедео чак ни сироте попа ћиру и попа Спиру. Док ми снимамо телевизијске серије о сељацима, периферији и Циганима, на хрватској телевизији све сами грофови, Глембајеви и тисућљетни витезови. Смејати се на сопствени рачун, то могу само народи великог духа.

Сами смо се јавно наградили толико да Европа, ни кад би хтела, не може то да достигне.

Што се мене лично тиче, и ако ме позове Европа, нећу да дижем слушалицу.


Нисам доступан.