Ð*усија

[причалица]

Русија за мене има посебно значење и место у мојој души и срцу. Као и за нашу Србију, за Русију ме веже и нешто лепо и нешто горко. Мислила сам да на овој теми или пишемо о Русији или поставњамо фотке...или како год.
Трудићу се да тема буде информативна, али са емоцијом

Санкт-Петербург, утро на Якорной площади


ПИТЕР

[причалица]

Дрвени прозори у Русији од древних времена носе у себи огромно мајсторство, лепоту, а према некима и поруке. Чиста уметност: немају никакву практичну сврху. Свако село има свој „језик дрвета“; сви заједно дају руској архитектури непоновљиву црту. У оквиру пројекта Ивана Хафизова nalichniki.com сакупљено је неколико хиљада фотографија декоративнх прозорских оквира (рус. „наличник“) из свих крајева Русије.

Чисто практична функција украсних прозорских оквира је да на дрвеној кући покрију пукотину између прозорског рама и зида. У 18. веку овај додатни декоративни прозорски елемент постао је неодвојиви део дрвене архитектуре у Русији. Јединствену технику прозорског дубореза одликују сложеност и филигранска израда. Ова техника се очувала захваљујући регионалној традицији која и дан-данас оставља посматрача без даха.

[причалица]

наставак:

Иван Хафизов већ неколико година уз помоћ фотоапарата чува од заборава украсне оквире на прозорима из различитих крајева Русије. Декоративни прозорски оквир се као редак елемент културе некада давно појавио на једном месту, а затим се проширио на огромну територију и попримио много тога од бројних народа који су се бавили његовом израдом. Зато се кроз украсе на прозорским оквирима може посматрати цео један слој културе, који већина људи из неког чудноватог разлога уопште не примећује. На пример, познато је да постоје различити стилови декоративног осликавања дрвета, као што су: городецки, гжељски и хохломски стил. Они су добили називе по насељима из којих потичу. Исто тако се може говорити о бројним стиловима у изради декоративних прозорских оквира. Свако насеље је развило сопствену оригиналну „школу“ израде орнамената у дуборезу, са сопственом традицијом и сопственим правилима.

Привукла га је њихова лепота. Та лепота сама по себи нема никакву функцију, па ипак су чак и сиромашни мештани своје куће украшавали овим изрезбареним елементима. Свако село се по тој резбарији разликовало од осталих. Украси на прозорским оквирима су сваком насељу у Русији придавали карактеристичан изглед.

Засада се не може тачно рећи где се све праве украсни оквири за прозоре. Претпоставља се да су се они појавили на свим територијама где је Руско Царство проширило свој утицај крајем 19. века, када су прозорски украси били најпопуларнији.

[причалица]

[причалица]

[причалица]

Вотка је најпопуларнији део руске традиционалне трпезе, познат у целом свету. Сами становници Русије су страствени љубитељи вотке, али и њени страствени мрзитељи.

О корисним и штетним својствима вотке у руској литератури је написано на хиљаде страница. Покушаћемо да откријемо у чему је, заправо, тајна ове прозирне течности карактеристичног мириса, помало „ватреног“ укуса и јачине 40 степени.Најпре неколико речи о томе шта је то „права“ вотка. Таквом се може сматрати само пиће произведено од ражаног или пшеничног алкохола високе чистоће (96-98 степени, за разлику од вискија, који се прави од много слабијег алкохола), разређеног изворском водом у односу 40:60, и то искључиво по маси, а не по запремини.Стручњаци се слажу да се права вотка производи само у Источној Европи – у Русији, Белорусији, Украјини и Пољској. Неки познаваоци овом списку додају и Финску, али се у том погледу мишљења разилазе. Истински љубитељи сматрају да све остале вотке, ма колико биле скупе, и ма по којој технологији произведене, не поседују карактеристичан укус „праве“ вотке. Љубитељи вотке Grey Goose или Absolut треба да имају то у виду.

Међутим, нико још није успео да установи зашто се баш у Источној Европи производи „права“ вотка. Једни као разлог наводе посебан укус житарица које се користе у производњи, други изузетне карактеристике воде, али о томе не постоји јединствено мишљење.

Додуше, чињеница да је вотка оригинално руско пиће добила је и своју правну потврду. Пољски произвођачи су у 20. веку покушали да региструју „вотку“ као свој производни бренд, тврдећи да се она први пут појавила на територији данашње Пољске. Међутим, руски гастроном и историчар Виљам Похљопкин је на основу историјских докумената доказао да Русија има право првенства и међународни суд је то потврдио.

Узгред, сам Похљопкин заслужује да се о њему напише посебан чланак. Овај научник је писао радове из историје Скандинавије и тиме стекао углед у научним круговима, али је постао чувен захваљујући књигама које је написао о кулинарству, између осталог и књизи „Историја вотке“. Његови радови из гастрономије су умногоме заслужни за својеврсну „ренесансу“ руског кулинарства. На жалост, Похљопкин је живот завршио на застрашујући начин. Пронађен је убијен у свом стану са 11 убодних рана, нанесених неком врстом изузетно великог шприца. Изгледа да је оружје којим је почињен злочин било напуњено вотком, јер је у Похљопкиновим мишићима пронађена висока концентрација алкохола, а зна се да је он умерено конзумирао алкохолна пића. Убице до данас нису пронађене.

Узгред, сам Похљопкин заслужује да се о њему напише посебан чланак. Овај научник је писао радове из историје Скандинавије и тиме стекао углед у научним круговима, али је постао чувен захваљујући књигама које је написао о кулинарству, између осталог и књизи „Историја вотке“. Његови радови из гастрономије су умногоме заслужни за својеврсну „ренесансу“ руског кулинарства. На жалост, Похљопкин је живот завршио на застрашујући начин. Пронађен је убијен у свом стану са 11 убодних рана, нанесених неком врстом изузетно великог шприца. Изгледа да је оружје којим је почињен злочин било напуњено вотком, јер је у Похљопкиновим мишићима пронађена висока концентрација алкохола, а зна се да је он умерено конзумирао алкохолна пића. Убице до данас нису пронађене.

[причалица]

наставак:

Мендељејев и вотка

Крајем 19. века славни руски хемичар и творац Периодног система елемената, Дмитриј Мендељејев, формулисао је стандард по коме удео алкохола у вотки произведеној у Русији мора бити управо 40%.
Оставимо драматичне детаље везане за употребу вотке и вратимо се кулинарству. У сваком престижном ресторану традиционалне руске кухиње поред такозване „беле вотке“, то јест чисте вотке без додатака, на менију ће се међу жестоким пићима обавезно наћи и врсте „горке“ и „слатке“ ароматичне вотке. „Горка“ се прави без додавања шећера, тако што се додају различити ароматични додаци, а затим се вотка остави да одстоји извесно време. Најчешће се на пола литра вотке додаје кора од једног лимуна, и то се остави да одстоји на топлом месту око три недеље, а затим се добро охлади. „Слатка“ се добија додавањем свежег јагодичастог или другог воћа, као и шећера или меда. Воћни плодови треба да заузму две трећине запремине суда, а шећер и мед се додају по укусу. Напитак треба да одстоји два и по месеца на топлом месту и након тога се процеди. Слатку вотку не треба тако интензивно хладити као „белу“ или „горку“.

И најзад, неколико савета о томе како у Русији изабрати добру вотку. Прво правило: најквалитетнија вотка није увек и најскупља. Ако за флашу вотке плаћате више од 20 долара, знајте да тај новац нисте дали за садржину флаше, него за дизајн, маркетинг и рекламу. Вотка по нешто приступачнијој цени сигурно неће бити ништа лошијег квалитета. Друго правило: треба се најпре распитати која вотка се недавно појавила у продаји. Нови производ ће сигурно бити квалитетнији него производ који је већ дуго на тржишту. Ствар је у томе што се временом прљају филтери у ректификационој колони, у којој се производи рафинирани алкохол за прехрамбену употребу. Зато је неопходно да се рад постројења повремено обуставља, али с обзиром да сваки прекид производње доноси губитке, паузе се праве што је могуће ређе, а то се неизбежно одражава на квалитет вотке.
Треће правило: када пију вотку, Руси никада не кажу „Живели!“ (рус. „На здоровье“). Уместо тога држе разне здравице, али најчешће кажу једноставно „Појехали!“ (рус. „Поехали!“, у преводу: „Крећемо!“). То је рекао Гагарин када је полетео у свемир.

извор: http://www.ruskidom.rs/sr/votka-i-njene-tajne

[причалица]

Чувене руске зиме обично плаше туристе, али страху нема места. Добро се обуците, искористите кафиће, позоришта и музеје да се угрејете после шетњи и упознаћете прави дух руске престонице. Суштина Москве као да постаје најприсутнија када преко града падне снег.


Црвени трг и снег увек чине веома складну комбинацију. Фотографија из слободних извора.

Снег који је тек пао улепшава сваки пејзаж, сакрива сваки неред и умекшава оштре обрисе зграда. Лед може да пружи разна задовољства: посматрање лепих шара на прозорима, клизање, чак и једрење; од њега се праве скулптуре. А у Русији неки ломе лед на рекама како би се окупали.

Предели из бајке
Златне куполе православних цркава, зимзелено дрвеће, монументалне скулптуре и дрвене кућице део су бајковите слике руског зимског пејзажа. Када снег прекрије паркове у Кремљу, на обали реке Москве, његова чаролија делује и на звоник Ивана Великог и оближње куполе Вазнесењског, Успењског и Архангелског храма. Ове древне грађевине у срцу града симбол су Русије баш као и њена чувена зима, и заједно са њом чине веома складну комбинацију. Зимско клизалиште и окићене божићне јелке испред бајковито осветљене зграде ГУМ-а на Црвеном тргу додају још чаробног праха на овај призор.

У јужном крају града, у близини станице метроа „Туљска“, налази се древни Даниловски манастир чији зидови и ружичаста црква-капија окружују разнолику скупину цркава, којима снежни прекривач стоји као саливен. Светлост свећа саборног храма Светих отаца обасјава древне иконе и фреске. Преко пута, окружен јелама, налази се саборни Светотројични храм изграђен у неокласичном стилу по пројекту Осипа Ивановича Бовеа, чувеног архитекте који је изградио и Бољшој театар. Мала капела са златном куполом подигнута је недалеко одатле 1988. у част прославе 1000 година православља у Русији. Пошто је овај манастир званична резиденција патријарха, чувају га козачки стражари у чизмама и са крзненим шубарама на главама.

Ко тражи сасвим другачију зимску причу, може да крене на сеоски посед Деда Мраза у парку Кузмињки, југоисточно од центра града. Ова групица китњастих кућица добија посебан шарм ноћу када пада снег.


Даниловски манастир. Фотографија Ростислава Смолина.

[причалица]

Скијање, пливање и ледене скулптуре

Не морате да одете изван Москве како би уживали у природи – савршено место за то је пространа шумовита речна обала која се пружа од Парка Горког све до долине реке Сетуњ. Можете је разгледати кроз стаклене зидове метро станице „Воробјове горе“ („Врапчева брда“) или панорамски, са 22. спрата ексклузивног кафеа „Sky Lounge“ на Лењинском проспекту. Сноубордере и скијаше до врха падине превози успињача на Воробјовим горама. Постоје многобројне стазе за алпско скијање у одмаралиштима као што је Парк Вољен, али су благо валовите букове шуме – чест део московског пејзажа – много погодније за нордијско скијање.

Зими, у дане викенда, брда и језера шумовитог парка Покровско-Стрешњево, недалеко од метро станице „Војковска“, преплаве љубитељи санкања, скијања, ратних игара и риболова испод леда. Руски риболовци обично седе на залеђеном језеру, а у борби против хладноће савезник им је најчешће само флаша вотке. Неки од њих чак не носе ни рукавице јер тако могу боље да осете када риба почне да гризе.


Клизалиште на Црвеном тргу и Чебурашка, један од најомиљенијих ликова руских цртаних филмова. Извор: РИА „Новости“.

Прављење великих отвора у леду и пливање у леденој води још је један екстремни спорт популаран у Русији. „Моржи“ („моржеви“ – популаран назив за људе који уживају у зимском купању), тврде да је ово из више разлога добро за здравље. Ако се окупате 19. јануара, када се слави Богојављање и када се вода освештава, можете доживети и духовну благодат. Серебрјани бор, до кога се аутобусом или таксијем стиже са станице метроа „Полежајевска“, такође представља место где у ово доба године можете видети купаче у леденој води. Наравно, можете им се и придружити!

Острво Серебрјани бор једно је од најбољих места за зимски провод у Москви. Име је добило по шуми сребрних борова. Љубитељи нордијског скијања овде могу да нађу све што им је потребно – од бројних локала за изнајмљивање опреме, дугих стаза кроз шуму и дрвених кућица у загрљају борова. Када се река заледи, претвара се у стазу за скијање или шетњу. У удаљеном крају острва налази се кафић са свиленим јастучићима, као и отворено клизалиште и санкалиште на обали реке.

Сваке зиме, у оквиру Фестивала ледених скулптура „Вјуговеј“, на неколико места у Москви организују се изложбе на отвореном. Овогодишњи фестивал одржаће се од децембра 2012. до марта 2013, између осталог и у простору величанственог Сверуског изложбеног центра (ВДНХ), чије златне статуе и споменици посвећени истраживању космоса делују прелепо у снежном амбијенту. Професионални скулптори од огромних комада леда креирају сложене представе и сваке године се одређује нова тема – путовања у космос, светске знаменитости или бајке. Сама идеја о изради скулптура у леду, која је данас постала уметничка форма прихваћена широм света, зачета је у 18. веку у Русији под влашћу императорке Ане. У време њене владавине главни архитекта Петар Јеропкин начинио је једну ледену палату. На пространом Парку Победе такође се подижу ледена здања и скулптуре, а сваке године у време зимског фестивала уметници украшавају Трг Револуције леденим споменицима.

[причалица]

Зимска пловидба по реци Москви, клизање и хокеј на леду

Хотел „Редисон Ројал“ (некадашња „Украјина“) поседује флоту јахти-ледоломаца, тако да се крстарења по реци одвијају током целе године. Посетиоци могу да посматрају чувене знаменитости Москве кроз стаклене зидове брода.


Зими је могуће провозати се реком Москвом на јахтама-ледоломцима. Извор: Lori/Legion Media.

За љубитеље спорта у природи постоји лепша забава од пловидбе по реци. То је „сноукајтинг“ или једрење на снегу. Подсећа на скијање на води, али се одвија на леду, а при томе се може достићи брзина од око 100 km на час. Велико проширење реке Москве код метро станице „Строгино“ чини да тај део речног тока подсећа на језеро, што је право место за окупљање заљубљеника у овај спорт. Чим довољно захладни, по Москви почињу да ничу клизалишта једно за другим. Од Патријаршијских рибњака, познатих по липама и бронзаним скулптурама, до три километра удаљених замрзнутих поплављених стаза Парка Горког, Москва је клизачки рај.

http://ruskarec.ru/articles/2012/11/...jka_18241.html

[причалица]

У Александровском парку, испод зидина Московског кремља, налази се Народни меморијални центар ратне славе Русије и његова чувена почасна стража и Вечни пламен, који гори за војнике погинуле у Великом отаџбинском рату.

У Александровском врту покрај зидина Кремља изграђен је меморијални комплекс поводом 25-годишњице победе у бици за Москву. У спомен на погинуле војнике подигнут је Гроб Незнаног јунака, постављени су и блокови са земљом донесеном из градова-хероја, а такође спомен-знак у част градова ратне славе. Овај меморијални центар има највиши статус као један од најважнијих ратних споменика у земљи, мада је првобитно замишљен као градско спомен-обележје.

Иницијатори изградње споменика били су Централни комитет КПСС и Савет министара СССР, који су новембра 1966. издали специјалну наредбу. Понуђено је неколико концепција будућег меморијалног центра, а изабрана је варијанта коју је понудила радионица „јединствених пројеката“, како се тада популарно називао „Моспројекат-2“, који и данас постоји. Управо је ова радионица на челу са академиком архитектом Д. И. Бурдином предложила да се Гроб Незнаног јунака и Вечни пламен поставе у Александровски парк. Овај парк је већ тада имао меморијални карактер, јер се у њему већ налазила пећина „Рушевине“ чији је аутор О.И. Бове, постављена у спомен на догађаје из 1812. године. То, међутим, није био једини разлог због кога је изабран Александровски парк. Додатни разлог је било и то што се парк простире дуж северозападних зидина Кремља, од Угаоне Арсеналске до Тројицке куле. Избор правца је симболичан, јер су током битке за Москву руски војници бранили управо северозападне приступе престоници у насељу Крјуково, на 41. километру Лењинградског пута.

Меморијални центар је изграђен прилично брзо, за свега годину дана. Подигнут је скупоцен споменик строгог и благородног изгледа. Зналац ће препознати вредне врсте камена од којих је изграђен овај архитектонски ансамбл: тамноцрвени карелски кварцит, полирани гранит, порфир и тамносиви лабрадорит.

Ансамблом доминира Гроб Незнаног јунака. То је вајарска композиција на којој пажњу највише привлаче три елемента од ливене бронзе на надгробном платоу: војнички шлем, ловорова гранчица и положени барјак. Посмртни остаци војника погинулог 1941. пренесени су овамо из крјуковске братске гробнице у децембру 1966. уз пратњу погребне поворке и војног дувачког оркестра. Ако приђете ближе споменику и спустите поглед, уочићете бронзану звезду-петокраку из које избија Вечни пламен. Он је упаљен 8. маја 1967. од пламена који гори на Марсовом пољу у Санкт Петербургу. Поред московског Вечног огња може се прочитати натпис састављен од бронзаних слова: „Твоје је име непознато, твој подвиг је бесмртан“. У осмишљавању овог натписа учествовала су чак четворица аутора: М. Лукоњин, С. Смирнов, К. Симонов и С. Михалков, аутор савремене руске химне.

Са леве стране главног дела композиције налази се зид са натписом: „1941. Палима за Домовину 1945“, а са десне ансамбл допуњује гранитна алеја од дванаест блокова који симболизују градове-хероје, као и стела са именима градова којима је та титула касније додељена. На сваком блоку налази се утиснута медаља „Златна Звезда“ и у сваком од њих капсула са земљом једног од дванаест градова-хероја, у које спадају Лењинград, Кијев, Минск, Стаљинград, Севастопољ, Одеса, Керч, Новоросијск, Мурманск, Брестска тврђава,Тула и Смоленск. Стела је постављена недавно, уочи 65-годишњице завршетка Другог светског рата.

Ансамбл је поново доспео у жижу интересовања јавности 2009, када је објављен указ председника Русије „О народном меморијалном центру ратне славе“. Тада је отпочела комплексна рестаурација и модернизација споменика. Током рестаураторских радова неугасиви Вечни пламен премештен је на Поклону гору, да би затим био враћен на своје претходно место. Поред општих рестаураторских радова, посебна пажња поклоњена је положају почасне страже. Оно се до октобра 1993. године налазило поред Лењиновог маузолеја, а 1997. је премештено код Гроба Незнаног јунака. Кућице за војнике Стражарског места бр. 1 имају грејање.

http://ruskarec.ru/articles/2012/11/21/tvoje_je_ime_nepoznato_tvoj_podvig_je_besmrtan_182 03.html

[причалица]

слике Петрограда:

[причалица]

„Седов“, најстарији једрењак на свету, који се 20. маја отиснуо из Санкт Петербурга на пут око света како би поводом 1150 година руске државности пронео заставу Русије по свим океанима и континентима, дочекаће Нову годину у Тихом океану.


Најстарији једрењак на свету је прешао половину пута који према плану треба да траје 14 месеци. Извор: GeoPhoto.

Посада једрењака „Седов“ дочекаће Нову годину у Тихом океану, хиљаду миља од Филипина. Морнари имају јелку и поклоне, бродски кувар ће им припремити празничну трпезу, само што неће бити алкохола – он се у поморском походу не конзумира.
Већ осми месец се једрењак „Седов“ налази на путу око света, и ово је својеврсни „екватор“ његовог путовања. Наиме, најстарији једрењак на свету је прешао половину пута који према плану треба да траје 14 месеци. Толико је потребно да се уз помоћ једара обиђе Земљина кугла. До овог тренутка једрењак је превалио преко 23 хиљаде морских миља.

Нова година ће за посаду „Седова“ наступити седам часова раније од Нове године у Москви. Морнари планирају да је дочекају најпре по астрономском, а затим и по московском времену. Посада и питомци поморске академије, који се обучавају на једрењаку, специјално за празник су припремили видео-снимак са песмом „Срећна Нова година, мрвице“ коју пева мегапопуларна руска рок група „Мумиј Трол“. Клип су монтирали музичари и он се сада може видети на сајту експедиције, а касније ће бити приказан и на ТВ каналима.

„Тренутно је једрењак ‘Седов’ на пола пута од Самое до Маниле, а 31. децембра ће бити у Тихом океану. До Филипина је преостало десет дана пловидбе, а то је око хиљаду миља. Посада је на пут око света понела све што је неопходно. Имају и јелке, и светлеће украсе и сва остала новогодишња обележја. Морнари намеравају да један од централних јарбола „Седова“ стилизују као јелку. Засада не знамо како ће они то извести, али верујемо да ће код њих дочек Нове године бити много занимљивији него код нас“, каже Љубов Јелкина, PR менаџер путовања око света.

Морнарски мени је прилично оскудан, без модерних ђаконија, али за празник ће бродски кувар припремити за посаду празничну трпезу. Наравно, неће бити специјалитета као у ресторану, али ће бити традиционална новогодишња руска салата и печено пиле. Људи који не познају живот морнара одмах замишљају весеље на коме се испија рум и бацају се коцкице, али реалност се драстично разликује од фолклора. Треба имати у виду да је за посаду „Седова“ путовање око света пре свега служба, тако да уопште неће бити алкохола, чак ни шампањца. Морнари за празник могу да рачунају само на додатну шољу чаја.

Временске прилике су главни организатор празника на отвореном мору, посебно када је реч о оваквом броду. Ако океан буде благонаклон, посада ће моћи мирно да дочека Нову годину, али када се разбесни бура, онда остају по страни сви празници и сви лични послови, јер цела посада мора да дејствује као један механизам. Сада је на „Седову“ већ друга гарнитура питомаца академије. За шест месеци су учествовали у најдужим путовањима на отвореном мору: Атлантик су прешли за 24 дана, а Пацифик ће прећи за 31 дан. За непуних пола године момци су се упознали са поморском науком и сада су у одличној физичкој форми. Ништа не може човека тако да прекали као рад на једрима и сурови океански ветрови.


„Седов“ ће за 14 месеци превалити преко 45.000 морских миља и посетити преко 30 лука Европе, Азије, Африке и Америке. Извор: GeoPhoto.

http://ruskarec.ru/articles/2012/12/30/jedrenjak_sedov_nova_godina_u_tihom_okeanu_19195.h tml

[причалица]

Руси и Срби славе ноћас долазак Нове 2013. године. Срећна нова година С Новым годом !

[причалица]

Исаакиевский Собор, Санкт-Петербург.

[причалица]

С Новым годом !

[причалица]

Москва

Измайловский Кремль

[причалица]

Церковь Казанской иконы Божией Матери Коломенское

[причалица]

Стара Ладога, северна колевка Русије


Ладога је вероватно била прва престоница Старе Русије, пре Новгорода и Кијева. Ово северно насеље је место у које је у 9. веку прво дошао оснивач руске државности, кнез Рјурик. Кажу да у подземним лавиринтима ладошке тврђаве, у кристалном сандуку на златним ланцима, кнез лежи све до наших дана.




Нажалост, многи не знају да се на 120 km од Санкт Петербурга налази место које има јединствено место у историји Русије, и да се то место зове Стара Ладога.Сада је то мало село од 2000 становника, али пре 1150 година Ладога је била прва престоница руске државе. Ипатјевски препис староруског летописа бележи да се 862. кнез Рјурик, кога је овдашње становништво позвало да управља њиховом територијом, најпре настанио управо на овом месту, а тек две-три године касније прешао у Новгород.

Стара Ладога је никла на левој обали реке Волхов, на одморишту првих путника који су пловили речним путевима из Скандинавије у исламске земље (Волгом) и у Византију (Дњепром). Научници су утврдили да најстарије откривене грађевине у Ладоги потичу из времена пре 753. У време када су словенска племена позвала Рјурика да управља њиховом територијом, Ладога је већ била велика градска лука. У њој су цветали занати, била је развијена резбарија у кости и дрвету, производиле су се стаклене перле. Град се убрзано развијао и самим тим привлачио пажњу освајача, који су га више пута разарали. Овдашњи житељи су 862. позвали кнеза Рјурика да их заштити од сталних напада. Постоје многе историјске теорије о Рјуриковом пореклу; према једној од њих, он је био син балтичког кнеза Годољуба и Умиле, ћерке новгородског кнеза Гостомисла. Оно што је сигурно јесте да је тада започело формирање руске државности.



Данас у Старој Ладоги постоји историјско-архитектонски и археолошки завичајни музеј. На површини од 190 хектара размештено је 150 историјских и архитектонских споменика. Најстарији међу њима потичу из 8. века. Туристе, међутим, највише привлачи Староладошка тврђава, такозвани „Рјуриков замак“. Тврђава какву данас видимо подигнута је у 15. веку, на месту где су се некада налазиле две старије камене тврђаве из 9. и 12. века. Тврђава је преуређена и модернизована у 16. веку, када је почела масовнија употреба ватреног оружја. Било је то утврђење са масивним бедемима и пет високих топовских кула. Староладошка тврђава је дуго била главна препрека на путу непријатељских војски према Новгороду и много пута је зауставила нападаче. Тек 1701. је изгубила свој стратешки значај. Нажалост, данас посетиоци могу да виде само две куле: Климентову и Вратну. Остале три тек треба да буду обновљене.

На територији тврђаве налази се храм светог Георгија из 12. века, који се убраја међу ремек-дела светске архитектуре. На његовим зидовима до данас су сачуване фреске из периода пре најезде Монгола. Овдашњи житељи кажу да се управо у овој цркви уочи битке са шведском војском молио кнез Александар Јарославович, који је након победе над Швеђанима назван Невски.Најстарији манастир у Старој Ладоги такође је повезан са именом легендарног војсковође. У питању је Никољски манастир, који је, према легенди, основан у 14. веку у част победе кнеза Александра Невског над Швеђанима. Међутим, приликом археолошких ископавања почетком 70-их година прошлог века испод очуване Никољске цркве откривени су остаци храма из 12. века.

Житељи Ладоге су 862. позвали Рјурика, сина балтичког кнеза Годољуба и Умиле, ћерке новгородског кнеза Гостомисла, да их заштити од сталних напада. Управо тада је започело формирање руске државности.

Ни за женски Успенски манастир се не може рећи када је тачно основан. Зна се, међутим, да је овде од 1718. до 1725. била заточена Јевдокија Лопухина, прва жена Петра Великог. Из тог времена су сачувани икона „Тројеручица“ и двоструки дрвени палисад као успомена на њено заточеништво. У оквиру манастира налази се још један бисер староруске архитектуре – храм Успења Пресвете Богородице са фрескама из 12. века.
Стара Ладога је један од најстаријих руских градова о коме се сачувао велики број легенди. Према једној од њих, управо је овде, у неприступачној пећини, сахрањен чувени Рјурик. Кажу да кристални сандук са кнежевим телом виси на златним ланцима, а око њега лежи небројено благо. Нико за сада није открио има ли у овој легенди истине. Исто тако се не зна где је сахрањен чувени кнез Олег, да ли у Кијеву, или на левој обали реке Волхов, под највишом хумком на пољу „Сопки“.

Староладошки завичајни музеј је јединствен споменик руске историје. У њему се чува преко две хиљаде различитих експоната. Музејски експонати се овде налазе како у просторијама музеја, тако и на читавој територији старог града, у коме је пре 1150 година почео историјски развој руске државе.

http://www.ruskidom.rs/sr/stara-lado...olevka-rusije/

[причалица]