Русија

[причалица]

[причалица]

[причалица]

[причалица]

Исконску руску кухињу формирале су веома дуге зиме и изобиље дрвета за огрев: могло би се рећи да она сва произилази из традиционалних „пећки“. Друга важна идеја је кисељење. Испреплетане, ове две идеје су породиле шчи, каше, пецива и палачинке.


Идеје за руска јела обликовали су хладна клима и специфичан начин живота. Извор: Lory/ LegionMedia.

Руско кулинарство први пут је споменуто у писаним изворима код арапског историчара, астрoнома и географа из 10. века, Ибн-Русте. Он је сматрао да се источни Словени хране искључиво кобиљим млеком. Степен знања често није бивао бољи ни 1000 касније: у јеку Хладног рата у једном познатом европском кулинарском часопису наилазимо на податак да се руска чорба окрошка припрема од мешавине пива и вина, а да се руски боршч обавезно служи тек када ускисне.

Након пада „гвоздене завесе“ свет је открио још једну страну псеудоруске кухиње: велике количине црног кавијара, који је постао обавезан део сваког ручка у „руском стилу“. Кувари из Русије који су радили у Европи или Америци нису се трудили да тамо представе праву руску кухињу, већ ону коју су од њих очекивали странци, а ови су далеку снежну земљу познавали само из филма „Доктор Живаго“ са Омаром Шарифом.

Дакле, све то није руска кухиња. А шта она уистину јесте?

„Пећка“


Традиционална руска „пећка“. Извор: РИА „Новости“.

Хладна руска клима разлог је што у Русији земља већи део године не може да се обрађује. Зато је, с друге стране, у Русији увек било много шума. Листопадне шуме у умереном климатском појасу и четинарска тајга у северном пружале су довољну количину дрва за ложење и омогућавале свакодневно коришћење посебне националне врсте ложишта - руске „пећке“ (рус. печка).

„Пећка“, говорећи савременим језиком технике, има веома низак коефицијент корисног дејства – не више од 30%. Шупљина унутар ње довољно је велика да одрастао човек може у њу да уђе, а по потреби чак и да се окупа.

Како би се у тако великом грејном телу температура подигла толико да на њој може да се испече хлеб потребно је барем десетак цепаница, што чини скоро једно мање дрво. Међутим, када се добра „пећка“ једном загреје, на њој се може у исто време припремити неколико јела која захтевају дуго кување, испећи хлеб и пецива за велику породицу. Управо је овај дуг процес хлађења, код којег се чак и након 8-12 сати после ложења у пећи чува топлота, омогућио Русима да развију своју националну кухињу.

Шчи и каше

То су, пре свега, јела која захтевају вишечасовно кување на температури од 20 до 80 степени Целзијуса. Међу њима током векова најпопуларније и најомиљеније су биле, а у многим руским породицама и до дан данас остале, бројне врсте шчија и каша. Традиционални ручак у сеоској породици некада је чинио земљани лонац шчија и земљани лонац раскуване, растересите каше од хељде, проса, ражи или пшенице.

Кисељење


Извор: stepzh.

Традиционално кисељење поврћа и печурака уз коришћење природног млечног киселинског врења важан је део руске кухиње. А расол од киселих краставаца и купуса некада је у руској националној кухињи играо исту улогу као соја сос у земљама Југоисточне Азије.

Од укисељених намирница се, осим шчија, припремају и такозвана расолна јела, као што су сољанка, расолник и каља (чорбе у које се, између осталог, додају кисели краставци и расол). Један средњовековни путник, немачки научник Адам Олеариј, путујући кроз Московију (стари назив руске државе коришћен у западним земљама од 15. до почетка 18. века) наишао је на јело које је описао као печену овчетину у расолу од киселих краставаца.

[причалица]

Риба и црни кавијар


Извор: ИТАР-ТАСС.

Као једна од најважнијих намирница у Русији, не може се заобићи речна риба најразличитијих врста, које је у Русији увек било у изобиљу. У „Домостроју“, књижевном споменику 16-17. века, говори се о преко десет начина на које се може усолити и чувати риба, укључујући сушење на ваздуху, чување у бурадима, пресовање у слојевима итд.

Наравно, не смемо заборавити ни чувени руски црни кавијар, онај кавијар, кога у Русији, на жалост, данас скоро да и нема. А пре само четристо година у неким руским губернијама су сељаци када су биле гладне године сушену икру јесетре мешали са брашном, јер то је била најјефтинија замена.

Са надевом од рибе припремају се и посебна пецива, позната само у Русији, као што су кулебјака, рибник и растегај.

Пецива и палачинке

Пецива и други производи од теста су оно по чему се руска кухиња препознаје у свету. Постоји небројено врста надева, типова теста и самих пецива. Она могу бити са „отвореним“ и „затвореним“ надевом, савијена и округла, од бесквасног и киселог теста, слатка и са расолом.

Празник Масленица, карневалска прослава која пада уочи Великог поста и која је карактеристична за Русију, не може се ни замислити без посебних руских палачинки. А после Божића наступају празнични дани, Свјатки,, који се у неким крајевима називају „овсјанице“, зато што се тада пеку палачинке од овсеног брашна.

Постоје и празнична пецива која се припремају само једном годишње, за посебне прилике, као што су ускршњи кулич и пасочке од сира, пролећни жаворонки (пециво у облику птице шеве), ражане лествице које се пеку на Дан светог Јована Лествичника и архангелски божићни козули (кекс у различитим облицима).

Обавезно треба споменути и толико омиљене руске хладне чорбе окрошку и ботвињу које се праве од кваса.

[причалица]

Где можете пробати праву руску кухињу

Русија је вишенационална земља. Кухиња руског народа већ вековима се прожима са националним кухињама других народа. Нека јела, која се данас сматрају чисто руским, дошла су у руску кухињу од суседних народа, као што су угро-фински пељмени и туркијска лапша (врста резанаца). Са друге стране, кулинарство националности које насељавају Русију је исто тако обогаћено изворно руским јелима.
РЕЦЕПТИ
На жалост, у данашњој Русији на јеловницима ресторана тешко је пронаћи праву руску кухињу. Највероватније ћете наићи на имитацију неког руског јела, која може бити укусна, али обично је далеко од аутентичног начина припреме.

Постоје изузеци, али су прилично ретки. На пример, у историјском центру Санкт Петербурга квалитетну руску кухињу можете пробати у ресторану „Руска рјумочка бр.1“.

Ипак, ситуација се у последње време полако мења. У неким ресторанима, најчешће у унутрашњости, користе се старе руске „пећке“, а млади кувари се више не труде да посетиоце фасцинирају „богатством“ јела, већ покушавају да сачувају аутентични начин припреме. Пољопривредници су почели да узгајају крупник (стара сорта пшенице) и репу, скоро заборављене културе, а неки московски ресторани, као што је кафе „Лавка лавка“, популарни су управо због мајсторски припремљених јела од ових исконско руских намирница.

http://ruskarec.ru/arts/2013/06/25/s...nje_22801.html

[причалица]

8. јула се у целој Русији прославља Дан св. Петра и Февроније - Дан породице, љубави и верности. Ова историјска традиција сеже у хришћанску прошлост, а у савременој Русији је доживела препород у виду новог општенародног празника који је објединио све верске конфесије. За разлику од западног празника заљубљених, дана светог Валентина, руски празник ставља акценат на друге аспекте љубави.


Споменик Петру и Февронији у Јејску, Краснодарски крај. Фотографија из слободних извора.

Дан породице, љубави и верности, који ће ове године већ пети пут бити обележен у Русији, везан је за брачни пар из Мурома.

Љубав између Петра и Февроније детаљно је описана у „Повести о Петру и Февронији“ – ремек-делу староруске књижевности 16. века. Супружници су управљали Муромском кнежевином у 13. веку, живели су дуго, умрли истог дана и сахрањени у истом гробу. Руска православна црква их је канонизовала 1547. године. Од тада су свети Петар и Февронија за православне хришћане постали симбол супружанске љубави и верности. Горњи дом руског парламента је 2008. године празнику доделио статус Сверуског државног празника и дефинисао његов симбол: белу раду. Идеју празника подржале су све верске конфесије у земљи.

Тада су многи градови Русије, у оквиру Свенародног програма „У кругу породице“, почели да подижу споменике Петру и Февронији. Први споменик се појавио исте 2008. године у граду Мурому, постојбини православних светитеља. И њихове мошти су тамо, у Тројицком манастиру. Већ наредне 2009. године споменици су подигнути у Архангелску, Уљановску, Јарослављу, Сочију и Абакану, а касније и у Нефтејуганску, Јошкар Оли, Самари, Владивостоку, Благовештенску, Иркутску и другим градовима. Ове године ће споменици бити откривени у Јекатеринбургу, Калуги, Тамбову и Новосибирску.

2012. године ће већ пети пут бити уручена медаља „За љубав и верност“. Медаља се додељује брачним паровима који живе у браку 25 и више година. У организациони одбор стигло је око 6 хиљада пријава из целе Русије.


Споменик Петру и Февронији у Јошкар Оли, Република Мариј Ел. Фотографија из слободних извора.

Празновање дана Петра и Февроније често се упоређује са даном светог Валентина, иако се догађаји везани за ове празнике, као и њихов смисао, веома разликују. Дан светог Валентина је дан заљубљених, испуњен романтиком и малим изјавама љубави. Руски празник ставља акценат на друге аспекте љубави. Дан светог Петра и Февроније везан је за појмове као што су породица, брачна верност и љубав која одолева свим животним искушењима.

Данас млади у Русији сами бирају шта ће да празнују. Ако неко хоће да проводи време у кругу пријатеља и размењује комадиће папира исечене у облику срца пробијеног стрелом, он бира Дан светог Валентина. А коме су важнији национална традиција и историјски садржај празника, њему ће више одговарати Сверуски дан породице, љубави и верности, везан за древну руску причу о брачном пару Петру и Февронији.

http://ruskarec.ru/articles/2012/07/...cin_15719.html

[причалица]

Окрошка је прави руски кулинарски класик: освежавајућа хладна чорба за топле летње дане у чијој основи леже освежавајући и здрави напици - квас и кефир, а надградњу мноштво свежег хрскавог поврћа, шунка и јаја.


Све верзије окрошке садрже свеже краставце, млади лук, мирођију, ротквице и тврдо кувана јаја. Извор: PhotoXPress.

Ова класична руска хладна чорба традиционално се прави са квасом, ферментисаним напитком од ражи или јечма, и кефиром - или са само једним од та два напитка (пошто је, уз ретке изузетке, ван граница Русије и Украјине лакше пронаћи кефир него квас).

Окрошка је комбинација хрскавог свежег поврћа са месом и јајима, и представља чорбу која је истовремено и освежавајућа и хранљива.

Традиционални рецепти веома се разликују, што само указује на порекло чорбе – „узми све што нађеш у остави и убаци у чорбу“. Састојци зависе и од тога које су намирнице заступљене у кухињи одређеног региона: неки као месни додатак користе језик и кобасице, други пак димљеног лососа или шунку. Све верзије садрже свеже краставце, млади лук, мирођију, ротквице и тврдо кувана јаја. У посну окрошку додаје се воће попут јабука или трешања. Према неким рецептима додају се и делимично скувани млади кромпири - од њих чорба добија брашњаву структуру али губи се одличан спој меких и хрскавих текстура.

У овом рецепту као основу се употребљава кефир са ниским садржајем масноће, а уместо традиционалних кобасица ћуреће месо и свега једно жуманце уместо два. Свеже поврће и прегршт мирођије учинило је чудо!

Састојци

• ½ литра кефира (садржај масноће изаберите по свом укусу)
• ½ литра кваса
• 300 грама меса, рибе или шунке - исечено на коцкице
• 1 краставац, ољуштен и без семена, исечен на коцкице
• 6 ротквица, исечених на коцкице
• 4 млада лука, танко исечена
• ½ шоље мирођије
• 1 супена кашика шећера
• 1 супена кашика морске соли
• 2 супене кашике сенфа (идеално дижонског)
• 2 тврдо кувана јаја
• кашика павлаке или киселог млека (није обавезно)

Припрема
1. Припремите два тврдо кувана јаја, кувајући их у сланој води 17 минута. Јаја потопите у чинију са леденом водом на 7 минута. Овако ћете лакше одвојити беланца од жуманаца, али и жуманцима сачувати чисто жуту боју. Ољуштите и исеците јаја, одвајајући жуманце од беланцета. Беланца исеците на коцкице и оставите са стране.
2. Жуманца ставите у велику чинију за мућење (можете употребити само једно жуманце ако водите рачуна о холестеролу) и додајте сенф, шећер и со. Полеђином кашике умешајте састојке у пасту.
3. У пасту постепено додајте кефир и квас мешајући жицом за мућење док смеса не постане уједначена.
4. Према традиционалним рецептима у овој фази додаје се и велика кашика павлаке. Како сам настојала да чорба буде нискокалорична, павлаку нисам додала што ни најмање није нашкодило укусу јела. Павлака даје већу густину чорби, али и пријатан кремаст укус и текстуру. Можете додати и кисело млеко, чиме ћете постићи жељени укус, али са далеко мање калорија.
5. Додајте и остале састојке и оставите да се хлади најмање два сата пре служења. Окрошка се увек служи хладна.

http://ruskarec.ru/arts/2013/07/11/o...ira_23343.html

[причалица]

[причалица]

Какву тајну крије матрјoшка?


Свет је сазнао за матрјoшке 1900. године, када је једна таква лутка однета у Париз на међународну изложбу домаће радиности и тамо освојила медаљу. Али, каква је историја ове необичне лутке?


Лутке-амајлије. Извор: РИА „Новости“/Аврора, Артјом Павлов.

Играчке постоје откако постоји човечанство. Првобитни људи су их правили од костију и камена. Археолози стално наилазе на различите фигуре за које је тешко одредити да ли више личе на људе или на животиње. Додуше, многи научници сматрају да то уопште нису играчке, него предмети религиозног култа. Засигурно се зна само једно: прва играчка сваког детета у свим временима и народима била је звечка.

„Шаркунок“, „пеленашка“ и лутка „дорожница“
Музеј руских играчака у Измаиловском кремљу у Москви има много експоната, а међу њима и звечку коју је у рукама држало дете у доба древне Русије.


Шаркунок. Извор: РИА „Новости“/Аврора, Артјом Павлов.

„Та играчка се зове ‘шаркунок’. Прављена је од брестове коре, а унутар звечке су била или осушена зрна грашка, или семенке јабуке“, објашњава Светлана Колосова, кустос Музеја руских играчака. „Детету су давали шаркунок чим се роди. Али постојала је и лутка коју су сеоске жене правиле пре него што дете дође на свет.“

То је била лутка „пеленашка“. Правили су је од комадића мајчиног или бабиног одела. Било је забрањено да се тканина сече, зато су је кидали, а такве лутке су се понекад звале „рванке“ (од руског „рвать“ - кидати). Пеленашку би стављали у колевку да „греје“ будуће новорођенче.

Пеленашка је више „играчка за одрасле“, јер је то лутка-амајлија.

Занимљиво је да су код Словена, али и код многих других народа, лутке у почетку прављене за одрасле, а тек касније за децу.
У сеоској кући је било много амајлија. Лутка „зерновушка“ била је задужена за летину и чувала је зрно од труљења, „десјатиручка“ је помагала младој домаћици, а минијатурна „дорожница“ је штитила путнике.

„Наравно, лутке-амајлије су биле везане за веровања тога доба. Интересантно је да нису имале очи. Ако се таквој лутки додају очи, сматрало се да то већ није амајлија, јер онда она види и оно што не треба, па у њу може да се усели зли дух. Међутим, временом је лутка престала да се доживљава као магични предмет и постала обична дечија играчка“, прича Светлана Колосова.

[причалица]

наставак:


Димковски коњаници. Извор: РИА "Новости"/Аврора. Артјом Павлов.

„Стригушке“, витез Полкан и димковски коњаници
Најпре су играчке прављене од сламе и звале су се „стригушке“. Једноставније стригушке могле су бити и од дрвета, а сложеније су прављене од крпа.

У 11. веку се у Русији појављује први грнчарски точак. Са појавом грнчарства деца су добила играчке-звиждаљке од глине. Наравно, у почетку су оне прављене од отпадака при изради важнијих предмета: ако грнчару остане вишак глине од глинене посуде, ето прилике да се и деца обрадују.
Прављење глинених играчака је касније постало посебан занат. И данас су свима добро познате филимоновске, плешковске, каргапољске и димковске глинене играчке.

„Иако су све оне направљене од истог материјала, ипак су веома различите, лако их је разликовати по начину моделирања и шарања. На пример, филимоновске играчке увек имају танке пруге, док плешковске уопште нису обојене. Каргапољске, опет, имају карактеристичне боје и главног јунака: витеза Полкана. Препознатљиви су и димковски храбри коњаници и румене госпођице“, прича Светлана Колосова.

[причалица]

наставак:



Прва руска матрјошка, звана Матрјона. Извор: РИА „Новости“/Аврора, Артјом Павлов.

Како је Фукуруму постао Матрјона
У богатим кућама је поред глинених звиждаљки било и играчака од скупљег материјала. На пример, лутке од порцелана су обликоване као лепе ћерке богатих трговаца, гренадири, па чак и царице. Истина, оне су служиле за украс, тако да су добростојећа деца могла само да их гледају. Тако су се и звале: „лутке за гледање“.

Матрјошка се одавно доживљава као један од симбола Русије, али ова играчка, која је постала сувенир, страног је порекла.

Најчешће се помиње верзија да је прототип матрјошке била фигура будистичког мудраца Фукурумуа, коју је неко донео у „Дечије васпитање“ – московску радионицу за израду играчака познатог индустријалца и мецене Мамонтова.

„Тешко је рећи одакле је Фукуруму донет. Можда из Јапана, а можда из Француске. Али сви извори се слажу да је фигурица тог мудраца, у којој је било скривено још неколико ситнијих Фукурумуа, надахнула дрводељу Звјоздочкина да створи будућу матрјошку. Играчку је осликао уметник Маљутин“, излаже „родослов“ матрјошке Светлана Колосова.

Од ћелавог старчића са главом надувеном од непрекидног размишљања о будистичким причама, фигурица се трансформисала у сеоску девојку. Убрзо се за њу некако само по себи везало тада веома често име Матрјона, које се касније почело употребљавати у деминутиву: Матрјошка.
Прва матрјошка се састојала од осам лутака, с тим што су на њима приказани и младићи и девојке.

Најпрепознатљивија црта првих матрјошки је било њихово осликавање. Те лутке су обавезно нешто држале у рукама: црног петла, срп, метлу...

„1900. године матрјошка је однета у Париз на међународну изложбу домаће радиности и тамо освојила медаљу. Запамтили су је, а четири године касније из престонице Француске је стигла велика поруџбина ове играчке“, каже Светлана Колосова.

Тада су се матрјошке већ правиле у радионицама Сергијевог Посада.

[причалица]

наставак:


Богородске дрвене играчке. Извор: РИА „Новости“/Аврора, Артјом Павлов.

„Ковачи“ и куглица на кончићу
Недалеко од Сергијевог Посада се налази село Богородско, где се још од 17. века праве покретне дрвене играчке. Овај занат је настао под утицајем Тројице-Сергијевог манастира који је у то време био познати центар занатских вештина. Чувени „Ковачи“ сељак и медвед постали су симбол тог заната, а сада су стављени чак и на грб овог села.

Међутим, најтипичнија богородска играчка је клатно коме за балансирање служи обична куглица на кончићу.

Најпознатија играчка-клатно су коке које стоје на постољу и кљуцају. Њих су као мали много волели Пушкин и Љермонтов, а и данашња деца се подједнако радују богородским играчкама.

http://ruskarec.ru/articles/2012/07/...ska_15783.html

[причалица]

[причалица]

[причалица]

[причалица]

[причалица]

[причалица]

[причалица]