Goran Tadić

[Bisernica]

Seme

Ni iz radoznalosti nećeš proviriti
kroz špijunke na mojoj izrešetanoj kabanici?
Strah te da postoji seme
u sparušenoj mandarini, u grudima,
koje će, ogrejano tvojim pogledom, isklijati?
Komeša se jalovo zrnevlje,
u ritmu dodolskih pesama,
željno plovidbe prostranstvom
jedne kapi iz tvog oka.
Šuškace još malo,
plešući praznoverni ples, samo sebe izmrviti
i nekom drugom pružiti šansu
da poljubi nebo.


Goran Tadić

[LonČe]

Kada me budeš varala



Kada me budeš varala sa mužem,
neka bude sa stilom, kao da je prvi put.
Zavodi ga nasmejanim pogledom, ćutanjem,
nehotičnim dodirom, dok ti pruža čašu vina,
smaknutom bretelom i igranjem pramenom kose.
Traži da priča nešto što je bezbroj puta pričao,
pa ga prekini iznenadnim odlaskom u toalet, zbog šminke.
Pusti neka čeka i neka se čudi šta ti je večeras.

Reci da čitav dan pevušiš, znaš onu pemu,
„na na na“, baš je vesela, kako ne može da se seti.
Pevuši tako da ne prepozna
i opet se čudi kako ne može da je se seti,
baš je vesela.

Reci da si pospana, neka misli da ništa neće biti.
Ne, baš ti je lepo, samo si pospana, možda od vina.
Prošetaj do prozora, lagano,
ne zaboravi da ti klecne štikla,
skloni zavesu i zadovoljno uzdahni.
Grad je ogrnuo šlafrok od zvezdanog neba,
vidi kako je lepo, sve blista.
Kada priđe, izmakni se da mu nedostaješ.

Kada shvati da je mnogo pričao
i pokuša da te gleda kao što ti gledaš njega,
prekini tišinu pričom o poslu, računima, kreditu,
neka misli da ništa neće biti.

Baš je toplo, možda zbog vina,
ali te mrzi da se presvlačiš,
svakako ćeš uskoro leći,
samo još malo, baš je lepo,
odavno nije bilo tako.
Od sada kupujete samo to vino.
Ne udara u glavu, već u noge,
baš bi mogao da ti izmasira stopala...

Kada me budeš varala sa mužem,
svaki put neka bude kao da je prvi put.

Goran Tadić

[LonČe]

Pišem ti poslednji put


Pišem ti poslednji put,
ne zato što ne znam šta bih pisao,
već zato što više nema smisla.
Ako do sada nisi razumela, nikad nećeš.
Pišem tek da znaš da više neću pisati.
Možda odavno ne čitaš?
Možda si pre mene shvatila
da mojim rečima nije mesto u tvojim očima?
Život mi je prošao u čekanju tebe,
a jedino što sam od tebe imao
bilo je ono što sam pisao.
Odavno bih prestao,
al’ bilo bi to kao da sam ruku na tebe digao,
ne bih to sebi oprostio.
Čekao sam da nestaneš iz svega u čemu si bila,
da jedina žrtva mog ćutanja, ako je mora biti, budem ja.


Pišem ti poslednji put,
pišem kao da mi nećeš nedostajati,
kao da te se nikad neću setiti,
kao da nemam čega da se sećam,
kao da sam siguran da ću moći bez tebe,
kao da sam siguran da ću biti bez tebe,
kao da imam bogznašta da kažem,
kao da nakon ovoga neću imati šta da kažem,
kao da nikad više bez razloga i bez tebe neću zaplakati,
kao da pišem presudu kojom te oslobađam
svog postojanja.


Pišem ti poslednji put,
da bih prvi put prećutao koliko si lepa,
koliko si života dala mom životu,
koliko ničeg osim tebe nije bilo,
koliko me je čak i tuga radovala,
jer je tvojom zaslugom odsela kod mene.


Pišem ti poslednji put,
da bih i ja znao da je poslednji,
da shvatim da nemam ništa s tobom,
kao što ništa bez tebe nisam imao,
da stavim tačku na prazan list.
Kraj priče ne znači da je opet kraj sveta.
Prepoznaćeš nas nekad u tuđim slovima,
ali to nećemo biti mi,
to neka druga nekom drugom neće verovati na reč.


Pišem ti poslednji put,
da ne bude da sam te ostavio bez reči,
da ne bude da sam nestao bez traga,
da ne bude da nas nije bilo.
Pisaće ti drugi, al’ nećeš imati šta da čitaš.
Ovako se više ne piše, ovako se više ne čita.