Mevlana Dželaludin Rumi

[Bisernica]

Tiho sam zaječao, i svetom će se još stotinama vekova razlegati moj vapaj.
Svet će se okretati oko osovine moje jadikovke.


Divan, 562:7


Mevlana Dželaludin Rumi je bio persijski islamski filozof, teolog, pravnik, pesnik i sufi mistik iz 13. veka.
Smatra se jednim od najvećih mističkih pesnika islama, koji je pisao na persijskom jeziku.

Ime Rumi dobio je zbog toga što je život proveo u Rumu (Rumski sultanat), današnja srednja Anadolija,
a Mevlana na farsiju znači "naš vodič" ili "naš gospodar".

[Bisernica]

Rođen je 30. septembra, 1207. godine u gradu Balhu, oblast Baktrija, tada u sastavu Persijskog carstva (današnji Avganistan). Potiče iz ugledne porodice, a njegov otac Bahaudin Velad je bio veliki učenjak. Pred najezdom Mongola, ili zbog dvorskih intriga kojima je njegov otac Bahaedin postao izložen, njegova porodica napušta Balh između 1213. i 1217. godine. Prema predanju, u gradu Nišapuru sreću čuvenog mistika Atara, koji je, videvši Bahaudina i Dželaludina, uzviknuo: „Gle čuda! Dolazi nam reka koja vodi moćni okean!“. Tada je čuveni sufija malom Dželaludinu poklonio svoju Knjigu tajni (Esrarname).

Nakon nekoliko godina putovanja kroz razne oblasti Istoka, porodica se najzad nastanjuje u gradu Konja, gde je Bahaedin 1227. godine uspeo da dobije položaj profesora teologije. Konja se nalazila u istočnoj Anadoliji, u oblasti koja se nazivala Rum (prema Rimskom, tj. Istočnom rimskom carstvu — Vizantiji), po čemu je budući pesnik dobio svoj nadimak Rumi.

Nakon smrti oca 1231. godine, Dželaludin putuje u Siriju i provodi sedam godina u Damasku i Halepu, nakon čega se vraća u Konju, gde nasleđuje očevo mesto i predaje teološke nauke. Rumi nije bio ni najmanje verski isključiv - imao je puno prijatelja hrišćana, posećivao je hrišćanska svetilišta, a u njegovim delima ima i metafora koje vode poreklo iz Jevanđelja i hrišćanskog predanja.

"Tražiti put do ljubavi razumom, isto je što i tražiti svjetiljkom sunce."

izvor: http://sh.wikipedia.org/

[Bisernica]

1244. godine Rumi je doživeo susret sa lutajućim dervišem Šemsedinom Tebrizijem, koji je izmenio dalji tok njegovog života. Šemsedin je prešao u Rumijevu kuću, a Džalaludin se od naučnika i pravnika preobražava u mistika i pesnika, koji je većinu svojih dela iz tog vremena pisao pod pseudonimom Šemsedin. Nakon nekog vremena, Šemsedin je nestao iz Rumijevog života isto onako misteriozno kao što je i došao. Međutim, Rumi nastavlja da piše inspirisan "božanskim" ljudima. Pod utiskom ličnosti Salahudina Zarkuba, jednostavnog, nepismenog čoveka čiste duše, piše oko 70 gazala. Nakon Salahudinove smrti, njegov učenik Husamedin Čelebi, takođe slavni sufija, mu služi kao inspiracija da napiše svoju najpoznatiju poemu Masneviju, koja spada u najviše uzlete ljudske misli.

Rumi umire u Konji (današnja Turska) 17. decembra 1273. godine. Njegovoj sahrani je prisustvovalo na hiljade stanovnika grada, bilo da su muslimani, hrišćani ili jevreji. On sam je ostavio amanet da mu na sahrani svira muzika. Ta noć ostaje poznata kao Noć venčanja (Šabe Arus), i od tada svake godine dolazi reka njegovih poštovalaca iz celoga sveta na njegovo turbe.

izvor : http://sh.wikipedia.org/

[Bisernica]

Rumijeva najpoznatija poema je Masnevija, koja se sastoji od šest knjiga i bavi se raznim temama, često u obliku parabola ili anegdota napisanih u slikovitom stihu. Među muslimanskim misticima je poznata kao »Kuran na persijskom«.

Nasleđe - Vrteći derviši na Rumijevom grobu u Konji, Turska.
Rumi je inspirisao stvaranje nezavisnog sufijskog bratstva mevlevija, nazvanih prema počasnoj tituli koju su učenici dodeljivali svom učitelju (mevlana — naš učitelj). Ovaj red je postao poznat u Evropi kao »vrteći derviši« prema važnoj ulozi ritualnog plesa u obaveznom sedmičnom obredu nazvanom sama.


Izvor: - http://sh.wikipedia.org/

[Bisernica]

Poema Masnevija na persijskom iz 1479.

[Bisernica]

Vrteći derviši na Rumijevom grobu u Konji, Turska.

[Bisernica]

Ime Mevlana Dželaludin Rumi znači Ljubav i ushićeni let u beskrajnost. Rumi je jedan od velikih duhovnih učitelja i pesničkih genija čovečanstva.
Pokazao je zapanjujuće čulnu slobodu u objavljivanju svog jedinstva sa Bogom. Rumija je u očev tajni unutarnji život uputio bivši učenik njegovog
oca Burhanudin Mahakik. Burhanudin i Rumi su,osim toga, proučavali i pesnike Sanaija i Atara. Kada mu je otac preminuo, Rumi ga je nasledio na
položaju šeika u derviškoj obrazovnoj zajednici u Konji. Sa 24 godine, on je već bio vrhunski znalac u oblasti religije i prirodnih nauka.Na mističnu
stazu ga je uveo lutajući derviš Šemsudin od Tabriza. Život mu je bio sasvim uobičajen za jednog verskog učitelja – podučavanje, meditiranje, pomaganje
sirotinji – sve dok kasne jeseni 1244. godine nije sreo tog neznanca koji mu je postavio jedno pitanje. Šems je putovao s kraja na kraj Srednjeg istoka
tragajući i moleći se da naiđe na nekog ko bi mogao ''da izdrži moje društvo''.

Začu se glas: "A šta ćeš dati zauzvrat?"
"Svoju glavu!"
"Onaj kojeg tražiš je Dželaludin iz Konje."

Pitanje koje je Šems izgovorio nateralo je učenog profesora da se onesvesti i sruši na zemlju. Ne možemo da budemo potpuno sigurni kako je to pitanje glasilo,
ali sudeći prema najpouzdanijem saopštenju Šems ga je upitao ko je veći, Muhamed ili Bestami, jer Bestami je izjavio: "Kako je ogromna moja slava", dok je
Muhamed u svojoj molitvi Bogu priznao: "Ne poznajemo Te onako kako bi trebalo."

[Bisernica]

Rumi se, osetivši iz kolike dubine to pitanje dolazi, srušio na zemlju. Na kraju je bio u stanju da odgovori da je Muhamed veći, jer dok je Bestami uzeo jedan gutljaj božanskog i zaustavio se na tome, za Muhameda se put neprestano odmotavao. Postoje različite verzije ovog susreta, ali ma kako da je on izgledao, Šems i Rumi postali su nerazdvojni. Njihovo prijateljstvo predstavlja jednu od misterija. Više meseci su proveli zajedno bez ikakvih ljudskih potreba, zaneti u sferi čistog razgovora i drugovanja. Ta ekstatična veza prouzrokovala je neprilike u religijskoj zajednici. Rumijevi učenici osetili su se zapostavljenima. Osetivši nevolju, Šems je nestao jednako neočekivano kao što se i pojavio.Anemari Šimel, koja je četrdeset godina bila zadubljena u Rumijeva dela, smatra da je u vreme tog prvog nestanka započeo Rumijev preobražaj u mističkog umetnika. "Postao jepesnik, počeo je da sluša muziku i da peva, satima se vrteći u krug."

[Bisernica]

Stigla je vest da se Šems nalazi u Damasku. Rumi je poslao svog sina, Sultana Velada, u Siriju da vrati njegovog prijatelja u Konju.
Kada su se Rumi i Šems drugi put sreli, pali su jedan drugom pred noge, tako da ''niko nije znao ko je zaljubljenik a ko ljubljeni.'' Šems
je ostao u Rumijevom domu i oženio se jednom devojkom koja je bila odgajena u njegovoj porodici. Ponovo su počeli dugi mistični razgovori
(sohbet), i ponovo je to izazvalo ljubomoru i surevnjivost. 5.decembra 1248. godine, dok su Rumi i Šems noću razgovarali, Šems je bio pozvan
na zadnja vrata. Izašao je, i više nikada nije bio viđen. Najverovatnije je bio ubijen u dosluhu sa Rumijevim sinom Aladinom; ako je tako, Šems
je zaista dao svoju glavu za povlasticu mističnog prijateljstva.Misterija prijateljevog odsustva prekrila je Rumijev svet. Ovog puta je lično krenuo
u potragu za Šemsom i tako stigao do Damaska. A tamo je shvatio:

Zašto bi trebalo da tragam? Ja sam isto
što i on. Njegova srž kroz mene govori.
Tragao sam za samim sobom!

[Bisernica]

Oni koji ne osjećaju ovu Ljubav
kako ih nosi poput rijeke,
oni koji zoru ne piju
kao da je čaša izvorske vode
i koji zalazak sunca ne večeraju,
oni koji se ne žele promijeniti,

neka spavaju.

Ova Ljubav nadilazi izučavanje teologije,
te stare prevare i licemjerja.
Želiš li tako razvijati svoj um,

spavaj dalje.

Ja sam od svog uma odustao.
Razderao sam odjeću
i bacio je.

Ako još nisi sasvim gol,
svoj lijepi ogrtač od riječi
omotaj oko sebe…

i spavaj.

Prevod na engleski: Coleman Barks
S engleskog preveo: Nenad Maljković

[Bisernica]

Ko god je čuo za mene, neka se pripremi da dođe i upozna me; ko god me želi, neka krene upotragu za mnom.
Naći će me – a tada neka ne odabere nikoga drugog osim mene.

Šemsudin Tabrizi


Njegova ljubav i ožalošćenost zbog Šemsove smrti našle su svoj izraz u bujici muzike,plesa i lirskih pesama, sakupljenih u obimnu zbirku oda i katrena pod nazivom ''Divani ŠemsiTabrizi'' - ''Dela Šemsa od Tabriza''. Jedinstvo je postalo potpuno. Postojala je potpuna fana,poništenje sebe u prijatelju. Šems je pisao te pesme.Posle Šemsove smrti i Rumijevog stapanja sa njim, pronađen je drugi saučesnik, SaladinZarkub, zlatar. Saladin je postao prijatelj kojem je Rumi posvećivao svoje pesme, ne onako vatreno kao Šemsu, već sa spokojnom nežnošću. A kada je i Saladin umro, tu ulogu preuzeo je Husam Čelebi, Rumijev pisar i omiljeni student. Rumi je tvrdio da je Husam bio izvorište,
onaj koji je razumeo opsežnu, tajanstvenu uređenost i svrhu ''Matnavija'' (''Duhovni distisi''),didaktičkog epskog dela u šest knjiga ,kasnije nazvanog ''Kuran na persijskom'', koje se tako ubedljivo prebacuje sa teorije na folklor, sa duhovitih dosetki na ekstatičnu poeziju. Poslednjih dvanaest godina svog života, Rumi je diktirao Husamu ovo remek-delo, kao i besede ''Fihi ma Fihi'' (''Tu je što je tu''), napisane da bi svoje učenike uputio u metafiziku.Ukoliko postoji jedna osnovna ideja koja bi predstavljala temelj Rumijeve poezije, onda jeto apsolutna ljubav prema Bogu. Njegov uticaj na mišljenje, literaturu i sve oblike estetskog izražavanja u islamskom svetu ne može biti precenjen.
Mevlana Dželaludin Rumi napustio je ovaj svet 17. decembra 1273. Pripadnici pet veroispovesti pratili su njegova mrtvačka nosila. Ta noć se nazvana Sebul Arus (Noć sjedinjenja). Još i danas Mavlavi derviši taj dan smatraju za praznik.

[Bisernica]

Na dan moje smrti, moj mrtvački pokrov se kreće –
Ali to ne znači da mi je srce još na zemlji!
Ne plačite i ne žalite me: ''Avaj, kako je to strašno!''
Upali ste uđavolovu klopku – avaj, to je ono što je strašno!
Ne jaučite: ''Kuku, rastadosmo se!'' na mom pogrebu –
Za mene je ovo trenutak radosnog sastanka!
Ne recite ''zbogom'' kada me polože u grob –
To je zavesa što skrivaće večno blaženstvo.
Videste ''silaženje'' – sad gledajte uzdizanje!
Zar je zalazak pogibeljan za sunce i mesec?
Vama to liči na zalazak, a zapravo je izlazak;
Mrtvački kovčeg na tamnicu liči, a vodi u slobodu.
Koje je seme u zemlju palo a da nije pustilo izdanke?
Zbogčega sumnjate u sudbinu ljudskog semena?
Koje vedro nije izašlo izčatrnje napunjeno?
Zašto bi se onda Josif ''Duša'' bojao ovog bunara?
Zatvorite usta ovde, a otvorite ih na tom kraju,
kako bi vaše himne odjeknule tamo u Nigdini!


("Gle, ovo je Ljubav")

[Bisernica]

Kao što talasi nad mojoj glavom tvore vrtlog kružni,
Tako i ti krivudaj i kovitlaj se sred svetog plesa.
Igraj, srce, igraj, kolo vrtoglavo budi.
Izgori u tom plamenu, jer – nije li On sveća?



Mavlavi obredi sema simbolizuju božansku ljubav i mističnu ekstazu; oni streme ka sjedinjenju sa Božanskim. Muzika i ples treba da izazovu meditativno stanje prožeto ljubavlju prema Bogu. Mavlavi muzika sadrži neke od najsuštinskijih elemenata klasične istočnjačke muzike i prevashodno služi kao pratnja za pesme Rumija i drugih sufijskih pesnika. U muzici seme(obreda) glavni bubnjar obično ima najistaknutije mesto. Prate ga kudum(mali talambasi) i cimbala; melodiju obezbeđuju trščana svirala, žičani instrumenti i glas. Reči, pa čak i slogovi pesme,povezani su sa muzičkim deonicama.
"Derviška muzika ne može da bude stavljena u note. Note ne obuhvataju dušu derviša."Derviši se vrte van vremena i bez napora. To je ekstatični ples predavanja, koji ipak poseduje izuzetno usredsređenu disciplinovanost. Tako oni stižu do tačke na kojoj se ego rastače, a njegovo mesto zauzima sazvučje sa univerzalnim.Derviš doslovno znači ''ulaz'' ili ''vrata''. Kada ono sa čime se stupa u vezu prelazi iz pojave u pojavu,dolazi do daršana(''viđenja'', tj. voljnog pokazivanja Božanstva posvećeniku), sa govorom unutar vizije. Kada privlačna sila gravitacije postane još jača, dvoje postaju jedno obrtanje koje je molekularno i galaktičko i duhovno prizivanje u svest vrhovnog prisustva u centru univerzuma. Obrtanje je vidljiva predstava toga kako derviš postaje ispražnjeno mesto u kojem ljudsko i božansko mogu da se sastanu i spoje. Da bi pristupio celini, deo mora da poludi, barem po opštepriznatim merilima. Međutim, za ove zanesene pobožne ljude, koji se u sufi tradiciji zovu matzubi, ovo ludilo predstavlja istinsko zdravlje. Brzo se okreću kružeći oko vlastite ose, i istovremeno kruže kroz prostor. Desna ruka je okrenuta uvis prema nebu da bi se primila Božja preplavljujuća milost, koja prolazi kroz srce i prenosi se u zemlju preko leveruke okrenute nadole. Dok jedna noga ostaječvrsto na zemlji, druga se prebacuje preko nje i pokreće plesača u krug. Neprekidni ritam podizanja i spuštanja desne noge podržan je unutrašnjim ritmičnim ponavljanjem imena ''Al-lah, Al-lah, Al-lah...'' Obred može da se posmatra kao moćni kreščendo u tri etape: osvešćenje Boga, viđenje Boga i sjedinjenje sa Bogom.Na ivici potpune fane(poništenja u Bogu) kao da postoji jedno područje ugodne smušenosti, osećanje bivanja na mnogim mestima u isto vreme, izgovarajući pri tome umnožene, razgranate rečenice. Maglovito, tronuto rastvaranje, krhko i gotovo prazno.Duboko, apsolutno neznanje pri kojem uobičajeno, staloženo ponašanje deluje umobolno!Zato ne može ni da čudi što Rumijeve pesme nisu brižljivo potkresani persijski minijaturni vrtovi. Više su nalik na slike u turkmenskom stilu – prepune neočekivanih, odsečnih pokreta čudnovatog cveća i žbunja,demona i životinja koje govore.

Aleksandar Đusić

[Bisernica]

Šta je sema? Poruka iz vilinskog sveta, skrivena u tvom srcu;
sa njom vedrina prodire u otuđeno srce.
Drvo mudrosti cveta na tom lahoru;
pore unutrašnjeg života otvaraju se na tu melodiju.
Kad duhovni petao zakukuriče, nastupa zora;
kada Mars udari u svoj bubanj, pobeda je naša.
Suština duše izborila se sa nezasitim telom;
kada začuje zvuk defa, ona sazreva i smiruje se.
U telu se oseća čudesna slast;
to je šećer koji svirala i svirač nude slušaocu.



Divan, 1734:1-5

[Bisernica]

Koraci na putu ka sjedinjenju sa Božanskim izvode se u skladu sa strogim pravilima. Šeik se nalazi unutar kruga, kod ''stuba''. To je najviši duhovni položaj, označen crvenom
prostirkom okrenutom u pravcu Meke. Crveno je boja jedinstva i pojavnog sveta. Postoje 24 boje jedinstva i pojavnog sveta. Podijum za muzičare okrenut je prema šeiku; zakovitlani derviši zauzimaju svoja mesta s njegove leve strane.Naat, pesma u slavu Proroka, otvara svetkovinu. Za njom sledi kazivanje iz Kurana.Zatim kudumi prekidaju tišinu i uvode u solo flaute, koji izražava čežnju za sjedinjenjem sa Bogom. Naredni postupak je Hod Sultana Velada, u kojem derviši, predvođeni šeikom, tri
puta obilaze dvoranu, zaustavljajući se da se poklone jedni drugima kod ''stuba''.Prvi s elam(pozdravljanje) uvodi ples: poljubivši šeikovu ruku derviš dobija dopuštenje da se obrće. Starešina plesa upućuje ga na njegovo mesto. Dok muzičari sviraju a hor peva,šeik stoji kod ''stuba'' a derviši osvajaju prostor i obrću se ponavljajući svoje neč
ujno "Alah,Alah, Alah..." Ovaj deo obreda traje otprilike deset minuta i ponavlja se četiri puta. Na četvrti selam i šeik se priključuje njihovom okretanju. On predstavlja središte (sunce); derviši predstavljaju kružeće planete koje se okreću oko njega i oko samih sebe u Rumijevom sunčevom sistemu.
Svetkovina završava recitovanjem Fatihe, uvodnog poglavlja Kurana, za kojom sledi molitva Mevlani i Šemsudinu od Tabriza. Zatim svi derviši zajedno skandiraju ''Hu'', što predstavlja sveobuhvatajuće Ime Boga, Jedinog.

[Bisernica]

Lični identitet može da se shvati kao struktura načinjena od onoga sa čime se čovek poistovećuje.Rumi tvrdi da identitet mora odmah da bude iscepan i uništen, načisto razbijen zajedno sa svojom bednom krojačnicom u kojoj se prišivaju zakrpe u vidu uteha koje donose jelo i piće. Ne može sav unutarnji rad da bude obuhvaćen ushićenim predavanjem i odricanjem svoje ličnosti. Rumi savetuje da ne slušate suviše često utešnu stranu vaše ličnosti koja vam pruža ono što želite. Umesto toga, trebalo bi da se molite za nepopustljivog i nstruktora. Otkrivanje veličine i bogatstva suštinskog bića, koje se nalazi u osnovi, nije moguće bez potpunog demontiranja onoga što smo želeli i grabili, i za čime još uvek žudimo.Pijuk za Rumija predstavlja bilo šta što obavlja taj revnosni posao brižnosti: jasno razabiranje,prisustvo učitelja, prostodušna čvrstoća, i iskrenost prema sebi. Pijuk razbija na sastavne delove iluzornu ličnost i otkriva blago u našim bićima koje nije vezano za iskustvo. Ono je sama naša suština, neotuđiva, van svih pretpostavki i računica, dosegnuta kada se ukloni ego i kada se sa potpunom usredsrđenošću i odlučnošću iskopa ispod vidljivog, površinskog imanja.Postojanje voljene osobe nije dokazivo, ali nije ni maštarija. Prijatelj – kako Rumi najčešće naziva ovo prisustvo koje je unutar vas a beskrajno izvan dometa čula – iako neuhvatljiv, ipak vam je bliže od vaše vratne žile; treba vam ogledalo da biste ga videli. Šeik je takvo ogledalo, podsetnik na to prisustvo, i kuvar koji vas postepeno pretvara od tvrde i bezukusne sirovine u ukusno, meko i privlačno jelo. Razumevanje koje dolazi uz pomoć šeika mnogima daje duhovnu hranu i preobražavajuću energiju.

[Bisernica]

Ja umreh k'o ruda i postah bilina,
I k'o biljka umreh i postah živina;

I k'o zverka umreh, do čoveka stignuh...
Pa šta da se bojim? Svaka smrt me dignu!

Posle ovoga ću k'o čovek umreti
I ko krilat anđ'o nebu se popeti.

I anđelske mi je ostavit' stanice,
Jer sve je prolazno, sem Njegovo lice.

I kao anđeo ću se žrtvovati,
Što um ne shvata, to ću tad postati.

Tad će me nestati...Nestanak mi veli
Gromko k'o orgulje : "Svak se Njemu seli!"



Na Rumijevu sahranu došli su predstavnici svih glavnih veroispovesti. On je u jeku krstaških ratova i žestokih sektaških sukoba izjavio: "

"Ja odlazim u muslimansku džamiju i u jevrejsku sinagogu i u hrišćansku crkvu i svugde vidim jedan oltar."

I na drugim mestima je nedvosmisleno isticao da se svako ko smatra veroispovest ili nacionalnu pripadnost važnim ljudskim kategorijama, nalazi u opasnosti da svoje srce liši sposobnosti da postupa saosećajno.Danas ovo shvatanje deluje vrlo radikalno, ali Rumi se u trinaestom veku zalagao za to uverenje sa tako neodoljivom otmenošću i dobrotom da je njegova pravilnost bila sagledana i priznata.
Postoji čvrsta veza između Isusa i Rumija. U hrišćanskoj crkvi u Širazu (Iran) iznad ulaza je u kamenu uklesan sledeći Rumijev katren:

Tamo gde je Isus živeo okupljaju se hrabri i velikodušni.
Mi smo vrata koja nikad nisu zaključana.

Ako te muči bilo kakva vrsta bola,
zastani pored ovih vrata. Otvori ih.

[Bisernica]

Davno nekad jedan ljubavnik bijaše,
Koga zbog vjernosti njegov vijek stavljaše.
Godinama bese u čežnji i strahu,
Kraljica ga željnog držaše u šahu.
Najzad, šta ko traži tom se i dovine,
Svakom ko se strpi znak radosti sine.
„Dođi noćas!" reče draga jednog dana,
„Tvoja žarka želja već je uslišana!"
U toj i toj sobi sjedi do ponoći,
A u ponoć ja ću bez poziva doći!"
Čovjek zakla žrtve, razda milostinju,
Jer mu mjesec sreće iz oblaka sinu.
A kad noć se spusti u tu sobu pođe,
Čekajuć' da draga na sastanak dođe,
Sedeo je, ček'o . . . al se san prikrada . . .
Klone čudni dragan, kud' ćeš većeg jada?!
Jedan sat je bdio, pa ga san prevari;
Da ljubavnik zaspi, o da čudne stvari!
U to stiže draga čim je ponoć bila,
Što je obećala to je ispunila.
Kada vide dragog kako tvrdo spava,
Otkinu mu lako parče od rukava,
Šačicu oraha u njedra mu stavi Rekav':
Ti si dijete, de se igrom bavi!".
Kad u ranu zoru dragan iz sna skoči,
Orahe i rukav spaziše mu oči:
„Naša gospa, reče, prevarila ne bi,
A to što nas snađe pripišimo sebi."

( Zaspao ljubavnik )

[Bisernica]

[Bisernica]

Oko obojice se osećalo nežno prihvatanje svih bića i lekovito milosrđe. Drugovanje Rumija i Šemsa nema paralele u ogromnoj usamljenosti Isusovog života, ali njihov odnos prema deci i prema izopštenima iz društva veoma je sličan. Rumi je pokazivao veliko poštovanje i brigu za najnepriznatije stanovnike trinaestovekovnog muslimanskog gradića.Uvek bi zastao da se pokloni pred decom i staricama, da ih blagoslovi i bude od njih blagoslovljen. Jednog dana je ulicom prolazio jermenski kasapin, hrišćanin. Rumi se zaustavio i sedam puta mu se poklonio. Drugom prilikom je naišao na decu koja su se igrala.Pozdravio ih je sa istim uvažavanjem koje bi ispoljio prema odraslima. Tada se začuo glas jednog mališana koji je izdaleka trčao prema njemu: "Čekaj, evo i mene!" Rumi je sačekao da mu dečak priđe, poklonio mu se i zauzvrat primio njegovo klanjanje.