Telo samo zna kada mu je toplo, kada hladno, kada mu je potreban odmor, a kada hrana.... Naše je da mu udovoljavamo koliko god smo to u mogućnosti. Mi smo mu sluga?
A šta je sa umom?
Da li on sluša nas ili mi njega? Da li i njega služimo tako što mu neprestano dobavljamo neku vrstu zabave? Taman posla da mu bude dosadno...
Da smo mi gospodari, ne bi li sa lakoćom pamtili ono što želimo da upamtimo i zaboravljali ono čega ne želimo da se sećamo? Ne bi li stalno mislili neke srećne misli umesto što stalno idemo za nekim mislima za koje uopšte ne znamo odakle dolaze? Za nekim brigama i strahovima...