Sv. vladika Nikolaj Velimirović

[Пркос]

Ti ne tražiš mnogo od mene, ljubavi moja. Gle, ljudi traže više.

Obmotan sam u debeli obmotač nebića, što zaklapa oči duše moje. Ti samo tražiš, da duša moja skine sa sebe magloviti obmotač i otvori oči prema Tebi, silo moja i istino moja. Ljudi traže, da se duša moja obmotava sve gušćim i sve težim obmotačima.

O pomozi mi, pomozi mi! Pomozi duši mojoj da dođe do slobode i lakoće; da dođe do lakoće i vazdušnih krila; da dođe do vazdušnih krila i ognjenih kola.

Duge su priče, preduge; kratak je moral - jedno slovo. Priče se prelivaju u priče, kao glatko lice moga jezera iz boje u boju. Gde je kraj bojanom prelivanju vode pod suncem, gde li kraj prelivanju priča u priče?

Duge su priče, preduge; kratak je moral - jedno slovo. Ti si to slovo, slovesni Bože. Ti si taj moral svih priča.

Što zvezde pišu po nebu, to trava šapće po zemlji. Što voda struji na moru, to oganj burla pod morem. Što angel zbori očima, to imam viče na kuli. Što prošlost reče i uteče, to Sada veli i beži.

Jedna je suštnost svih stvari; jedan je moral svih priča. Stvari su bajke o nebu. Smisao Ti si svih bajki. Priče su Tvoja dužina, širina. Kratkoća Ti si svih priča. Grumen si zlata u bregu kamena.

Kad ime Tvoje izrečem, sve sam izrekao, i više

nego sve:

Ljubavi moja, pomiluj me! Silo i Istino moja, pomiluj me!

Molitve na jezeru

[Пркос]

NEBESNA LITURGIJA

1.
Haj,šta se ono čuje iz daljine:
Da l' su vjetri,da l' su vihorovi,
il' šumore gore javorove,
il' sa zemljom trava razgovara,
il' pjevaju na nebesi zvjezde?
2.
Nit' su vjetri , nit' su vihorovi,
Nit' šumore gore javorove,
Nit' sa zemljom trava razgovara,
Nit' pjevaju na nebesi zvjezde,
No služi se Sveta Liturgija
U nebesnom carstvu Hristovome.
3.
Službu služi Jovan Zlatouste
I sa njime tri stotin' vladika
Sve vladika zemnih mučenika
I tri hiljad' časnih sveštenika,
Sveštenika Božjih ugodnika.
Đakonuje đakone Stevane
I sa njime Sveti Lavrentije.
Sveti Pavle čita Poslanije
Sveti Luka sveto Evangelije,
Krste drži care Konstantine
A ripide Sveti stratilati
Dimitrije i sa njim Prokopije,


Georgije i sa njim Jevstatije
I ostali mnogi stratilati.
Oganj nosi Ognjena Marija,
Tamjan pali Gromovnik Ilija,
Sveti Vrači pomazuju mirom
A Krstitelj vodom pokropljava.
Heruvimi poje Heruviku
A Car slave sjedi na prestolu
Licem svojim nebo osvetljava.
S desna mu je sveta Bogomajka
Ogrnuta zvjezdanom porfirom,
Sveti Sava žezal pridržava,
A naroda ni broja se ne zna,
Više ga je no na nebu zvjezda.
Izmiješani sveci s andjelima
Pa se ne zna ko je od kog ljepsi.

4.
Kad se Sveta Liturgija svrši
Svetitelji Hristu prilazili
I pred njime poklon učinili,
Najposlednji Svetitelju Savo
I sa Savom Srbi svetitelji.
Sveti Savo metanije pravi,
Al se ne hte svetac da uspravi
Vec ostade na zemlji ležeći.
Tad prilazi sveta Bogomajka
Da podigne svetitelja Savu,
Jer joj Savo Hilendar posvjeti,
Al se Savo diže na koljena
I dalje se dići ne hoćaše
Vec ostade pred Hristom klečeći.
5.
Blagi Hristos Savu milovaše
Od milošte 'vako mu zboraše:
"Čedo moje Nemanjiću Savo,
Što si mi se tako rastužio,
Što si mi se tako rasplakao,
Nikad tako ti plakao nisi,
Nisi tako plako za Kosovom
Kad je srpsko potamnjelo carstvo,
Potamnjelo carstvo i gospodstvo.
Kazuj meni , moje čedo drago,
Kako stoji sada Srbadija:
Kako stoji vjera u Srbalja,
Jesu l Srbi kano sto su bili
Ili su se Savo izmijenili,
Poju li mi mnoge liturgije,
I dižu li mi mnoge zadužbine
Kano nekad u vreme Nemanje
I sina mu svetitelja Save,
I slavnoga Milutina kralja,
I Stevana milog mi Decanca,
I Lazara moga mučenika
I Milice slavne Ljubostinjke,
Angeline majke Krušedolke,
I ostalih cara i kneginja,
Da l' se i sad tako Bog poštuje,
Da l' Srbijom svete pjesme bruje,
Jevandjelje da l' se moje širi,
Srpska zemlja da l' tamjanom miri,
Svetli li se obraz u Srbina
Pred ljudima i pred andjelima,
Velikaši da l' pravedno sude ,
Bogataši da li milost djele
Da l' susjeda susjed opravdava,
Da l nejakog jaki podržava,
Poštuje li mlađi starijega,
Da l' djevojke drže djevojaštvo,
Da l' popovi po svetinji žive ,
Kaluđeri da l' za narod kleče,
I da l' greju peštere suzama
I za narod toplim molitvama .
Da li narod nedjelju svjetkuje,
Da l' praznikom crkvu ispunjuje?
Kazuj meni,dični svetitelju,
Srpskog roda drugi spasitelju,
Kakva ti je golema nevolja
Te ti roniš suze niz obraze,
Pjesmu neba plačem završavaš?"
6.
Tad govori Svetitelju Savo:
"O Gospode veliki i silni,
Pred kime se tresu heruvimi,
Ima l' išta tebi nepoznato?
Ta ti vidiš srce u čovjeku
I poznaješ najtananije misli.
Vidiš crva pod korom grmovom,
Pod kamenom guju otrovnicu,
Na dnu mora svako zrno pjeska.
Ne mogu se od tebe sakriti
Tamnih ljudi tamna bezakonja,
Zbog kojih si na krstu visio;
Ali tvoja ljubav sve pokriva,
Iz ljubavi neznanije javljaš,
Iz ljubavi ti o znanom pitaš,
Da ti kazem sto ti bolje znadeš.
7.
Nisu Srbi kano što su bili.
Lošiji su nego pred Kosovom,
Na zlo su se svako izmijenili.
Ti im dade zemlju i slobodu,
Ti im dade slavu i slavu,
I državu veću od Dušanove,
Al darom se tvojim pogordiše,
Od tebe se licem okrenuše.
Gospoda se srpska izmetnula,
Na tri vjere okom namiguju,
Al ni jednu pravo ne vjeruju,
Pravoslavlje ljuto potiskuju.
Odrekli se srpskoga imena,
Odrekli se svojih krsnih slava,
Svece svoje ljuto uvredili.
A ko diže crkvu zadužbinu ,
Ne diže je tebi nego sebi.
Crkve dižu da ih vide ljudi,
Crkve dižu, Bogu se ne mole,
Nit Božiji zakon ispunjuju.
Velikaši pravdu pogazili,
Bogataši milost ostavili,
Ne poštuje mladji starijega,
No se mladji pametniji gradi,
Nit nejakoga jaki podržava,
Već ga lomi dok ga ne salomi,
Nit susjeda susjed opravdava,
Već se kune krivo za nepravdu
Zbog blatnjave zemlje od aršina.
sveštenici vjerom oslabili,
Kaluđeri poste ostavili,
Nit djevojke drže djevojaštvo,
Svilu nose , grehom se ponose,
Mladi momci poštenju se smiju,
A svoj razvrat ni od kog ne kriju,
Niti narod za nedelju mari,
Ni za praznik ni običaj stari,
Nit praznikom crkve ispunjuje,
Prazne crkve ka pećine puste,
Prazne duše ,pa prazne i crkve;
Svud se crni crno bezakonje,
Stid me jede i stid me izjede,
Zbog grijeha naroda mojega,
Što i mene držiš blizu sebe,
Zato plačem moj predragi Spase,
Vječnost mi je kratka za plakanje,
Volio bih i u paklu biti,
Samo Srbi Bogu da se vrate."
8.
Mirno Gospod saslušao Savu,
Pa podiže svoju svetu glavu;
I mislima nebesa potrese .
Zablistaše munje i gromovi,
Naduše se garavi oblaci,
Led se prosu o Petrovu danu,
Sva pobjele zemlja Srbinova,
Ka' od gube gubava grješnica.
Zakukaše Srbi u nevolji,
Al se živog Boga ne sjetiše,
Niti Boga ni svojih grijeha.
A sve Savo na koljena kleči ,
Blijedo mu lice od užasa.
9.
Tada Gospod usteže oblake,
Da ne padne kiša ni rosica,
blago sunce u žar se obrati,
Sva sagore zemlja Srbinova,
Presušiše rjeke i potoci,
Prekapiše duboki kladenci.
Zakukaše Srbi u nevolji,
Al se živog Boga ne sjetiše,
Niti Boga ni svojih grijeha.
A sve Savo na koljena kleči,
Blijedo mu lice od užasa.
10.
Tada Gospod vaši popustio,
Po vocu se vaši uhvatiše
Obrstiše šljive i jabuke,
Sasušiše pitome voćnjake
Po pitomoj zemlji Srbinovoj.
Zakukaše Srbi u nevolji,
Al se živog Boga ne sjetiše,
Niti Boga ni svojih grijeha.
A sve Savo na koljena kleči,
Blijedo mu lice od uzasa.
11.

Tada Gospod pomor popustio,
Da pomori i staro i mlado.
Udariše ljute boljezanje,
Tesna groblja a malo grobara,
Grobarima otežaše ruke.
Zakukaše Srbi u nevolji,
Al se živog Boga ne sjetiše,
Niti Boga ni svojih grijeha.
A sve Savo na koljena kleči ,
Blijedo mu lice od užasa.
12.
Tada Gospod krizu popustio.
Puna zemlja svakoga obilja,
A svi vicu:nigdje ništa nema.
Zakukaše Srbi u nevolji,
Al se živog Boga ne sjetiše,
Niti Boga ni svojih grijeha.
A sve Savo na koljena kleči,
Blijedo mu lice od užasa.
13.
Tad satanu Gospod odrješio,
Iz pakla ga na Srbe pustio,
Da do roka svoju volju vrši,
I da čini što je njemu drago,
Sa državom i sa srpskim tjelom,
Samo da se ne dotiče duše.
A satana vojske podigao,
Od zvjerinja svoga i ljudskoga,
Sve od samih Božjih protivnika,
I svojijeh jednomišljenika,
Kojih bi se marva zastidjela,
I veprovi divlji posramili.
Paklenim ih ognjem naoružo,
Poveo ih na zemlju Srbiju.
14.
Bljunu oganj iz adovih žvala,
Pa zapali kucu Srbinovu,
Sve razgradi što je sagrađeno,
Sve proždera što je umješeno,
Sve odnese što je izatkano,
Sve razgrabi što je uštedjeno,
Sve raskući što je zakućeno,
Sve popljuva što je osvećeno,
A gospodu u okove veza,
Starješine vrze na vješala,
Il' umori glađu u tamnici,
Pobi momke,zacrni djevojke,
Zgrči majke nad kolijevke prazne,
Nad kolijevke prazne i krvave.
Još zaveza jezik u Srbina,
Da ne smije pjevat ni kukati,
Niti Božje ime spominjati,
Niti brata bratom osloviti;
Jos zaveza noge u Srbina,
Da ne smije slobodno hoditi,
Osim tamo kud ga konop vodi,
Konop vodi ili kundak goni;
Jos zaveza ruke u Srbina,
Da ne smije radit van kuluka,
Niti sjesti , niti hljeba jesti
Bez satanske gorde zapovjesti,
Niti djecu svoju svojom zvati,
Nit slobodno mislit ni disati.
15.
Tako išlo zadugo zemana
Dok nabuja zemlja Srbinova
Od mrtvijeh srpskijeh tjelesa,
I od krvi srpskih mučenika,
Ka' tijesto od jakog kvasca.
Tad anđeli Božji zaplakali,
A Srbi se Bogu obratili,
Jedinome svome prijatelju,
Jedinome svome spasitelju,
Višnjem Bogu i Svetome Savi.
Tad se Savo strese od užasa,
Skoči, viknu iza svega glasa:
"Dosta , Bože , poštedi ostatak!"
Tad je Gospod poslušao Savu,
Na srpsko se roblje ražalio,
Te Srbima grjehe oprostio.
16.
Zasija se lice Srbinovo,
Zazvoniše zvona na veselje,
Zamirisa zemlja od tamjana,
Zablista se Hristova istina,
Zacari se milost i poštenje,
Anđeli se sa neba spustiše,
Pa Srbiju zemlju zagrliše.
17.
Haj , šta se ono šuje iz daljine?
To se opet služi liturgija,
U nebesnom carstvu Hristovome.
Službu služi Svetitelju Savo,
I sa njime tri stotin' vladika,
I tri hiljad' srpskih sveštenika.
Đakonuje arhiđakon Stevo,
A sa njime đakon Avakume
Što na kocu za Hrista postrada,
Na bairu usred Beograda.
A car slave sjedi na prestolu ,
Dok sa zemlje grmi ka oluja,
To Srbija kliče - Aliluja!

Blago majci koja Savu rodi
I Srbima dok ih Savo vodi.

[Пркос]

Usred graje i poruge ljudske uzdiže se molitva moja k Tebi, Care moj i Carevino moja. Molitva je tamjan, što bez prestanka kadi dušu moju i uzdiže je k Tebi, i prigiba Tebe k njoj.

Sagni se, Care moj, da ti šapnem najmiliju tajnu, najtajniju molitvu, najmolitveniju želju. Ti si predmet svih molitava mojih, svega iskanja moga. Ništa od Tebe ne ištem, vaistinu, samo Tebe.

Šta da tražim od Tebe, što me ne bi odvojilo od Tebe? Da budem gospodar nad nekoliko zvezda? Neću li s Tobom gospodariti nad svima zvezdama?

Da budem prvi među ljudima? Kakav stid za mene, kad me Ti za trpezom Svojom budeš stavio na poslednje mesto!

Da me slave milioni ljudskih usta? Kakav užas za mene, kad se sva ta usta napune zemljom!

Da se okružim najdragocenijim stvarima iz celoga sveta? Kako poniženje za mene, da me te stvari nadžive, i da sijaju i onda kad zemljana tama ispuni oči moje!

Da me ne rastavljaš od prijatelja mojih? Ah, rastavi me, Gospode, rastavi me što pre od prijatelja mojih, jer oni su najdeblji zid između Tebe i mene.

Zašto da se molimo, govore susedi moji, kad nam Bog ne uslišava molitve? A ja im velim: vaša molitva nije molitva no torbarenje. Vi se ne molite Bogu da vam da Boga no đavola. Zato Mudrost nebesna ne prima molitve sa jezika vašeg.

Zašto da se molimo, ropću susedi moji, kad Bog zna unapred šta nama treba? A ja sa žalošću odgovaram: zaista, Bog zna, da vama ništa ne treba do Njega jedinoga. Na vratima duše vaše On čeka da uđe. Molitvom se otvaraju vrata za ulazak veličanstvenoga Cara. Ne govorite li i jedan drugome na vratima: molimo, uđite?

Ne traži Bog slavu Sebi no vama. Njegovoj slavi svi svetovi ne mogu dodati ništa, kamo li ćete vi. Molitva vaša proslavlja vas a ne Boga. U Njega je punoća i milost. Sve dobre reči, koje u molitvi uputite Njemu, vraćaju se dvogubo na vas.

Svetlosni Care moj i Bože moj, Tebi se jedinom molim i poklonim. Izli se u mene kao bujan potok u žedan pesak. Samo se Ti izli, životvorna vodo, lako će onda trava rasti po pesku i beli jaganjci pasti po travi.

Samo se Ti izli u suhotnu dušu moju, Živote moj i Spasenje moje.

Molitve na jezeru

[Пркос]

Bezbožnik se boji skoropostižne smrti, lopov se boji obijača, ubica se
boji mača, gordljivac se boji sramote, klevetnik se boji suda istine.

***

Često jednog dana kad učiniš jedan greh, učinićeš i drugi, i kad
pokažeš jednu vrlinu pokazaćeš i drugu.

***

Neprolazne vrednosti su dragocenije od prolaznih kao što je večnost
dragocenija od vremena. A neprolazne vrednosti ulaze u okvir zdravlja
duševnog.

***

Istina ne zavisi od vremena i nije ni nova ni stara, nego upravo
Istina, juče, danas, sutra.

***

Kakvu ljubav prema prijateljima nudi takve će i prijatelje naći.

[Пркос]

Eho svoje duše
Cela priroda liči na jedan veliki klavir,
na kome su stvorenja u stvari dirke
koje se god dirke čovek dotakne
čuje eho svoje duše!


Čime se hvališ?
Čime se hvališ?
Zlatom?To isto zlato držala je planina u sebi i nije se hvalila!
Odelom?
Tu istu svilu nosila je gusenica u sebi i nije se hvalila!
Apetitom?
Mravojed s'apetitom jede mrave do smrti a potom mravi njega jedu!
Srećom?
Gle,lisica je nepoverljivija prema sreći.I kad stoti put uspe da uhvati kokoš,ona
u strahu osluškuje,sa koje će strane pući puska!
Konjima?
Kako možes visoko misliti o svojim konjima,kad oni ne misle
visoko ni o sebi niti o tebi!!!


Čudo
Dobro delo je čudo,koje dva srca čini srećnim.
zlo delo je odsustvo čuda,koja dva srca suši.
Gle,niko ne govori o čudu,kada se trava suši a svi govore o čudu,kada trava raste!

[Пркос]

Pokajte se od svojih puteva, stanovnici zemlje. Gle, oko Domaćina sveta bdi duboko u vama. Ne verujte zavodljivim očima svojim, pustite Oko da vam osvetli put. Vaše oči su zavesa na Oku Božijem.

Pokajanje je priznanje pogrešnog puta. Pokajanje proseca nov put. Pokajniku se otvaraju oči za dva puta: za onaj, kojim ide, i za onaj, kojim treba da ide.

Više je onih, koji se kaju, no onih, koji skreću svoje kolesnice na nov put. Kažem vam: dve hrabrosti potrebne su pokajniku - jednom hrabrošću da se zaplače nad starim putem, i drugom da se obraduje novom.

Šta vam vredi kajati se a stalno tapkati po starom putu? Kako nazivate čoveka, koji se davi i viče za pomoć, a kad mu se pomoć ukaže ne hvata se za konop spasenja? Tako i ja nazivam vas.

Pokajte se od želje za ovim svetom i svim što je u ovom svetu. Jer svet je ovaj groblje vaših predaka, koje stoji otvoreno i čeka vas. Još malo malo i vi ćete biti preci i želećete čuti reč pokajanje, no nećete je čuti.

Kao što vetar duhne i odnese maglu ispred sunca, tako će smrt odneti vas ispred lica Božja.

Pokajanje podmlađuje srce i produžuje vek. Suze pokajnika peru tamu sa očiju i daju detinji sjaj očima. U moga jezera oko je kao u srne, vazda vlažno i dijamantski sjajno. Zaista, vlaga u očima isušuje gnev u srcu.

Kao nov mesec takva je duša u pokajnika. Pun mesec mora da opada, nov mesec mora da raste.

Pokajnik krči njivu svoje duše od korova, i seme dobra počinje da raste.

Zaista, nije pokajnik onaj ko tuguje zbog jednog učinjenog zla no onaj, ko tuguje zbog svih zala, koje je u stanju učiniti. Mudar domaćin ne seče samo onaj trn što ga je ubo no i svaki trn na njivi što čeka da ubode.

Gospode moj, pohitaj i pokaži nov put pokajniku, kada prezre svoj stari put.

Majko nebesna, Nevesto Svesvetog Duha, prigni se k srcu našem, kad se kajemo. Otvori istočnik suza u nama, da se operemo od teške ilovače, što nam oči pomuti.

Duše Svesveti, duhni i razagnaj nečisti zadah iz duše pokajnika, što ga je gušio i pokajanju priveo.

Molimo Ti se i poklonimo, Životvorni i Moćni Duše!

Molitve na jezeru

[Пркос]

Ćutljivom jeziku i zamišljenom umu Ti se približuješ, ženiče duše moje, Duše Svesveti. Od govorljivog jezika se kriješ kao labud od burna jezera. Kao labud plivaš po tišini srca moga, i činiš ga plodnim.

Susedi moji, prestanite s vašom zemaljskom mudrošću. Mudrost se rađa a ne stvara. Kao što se Mudrost rađa u Bogu, tako se ona rađa i u zemlji. Rođena mudrost stvara, no ne stvara se.

Pameću li se hvalite, hvalisavci! Šta je vaša pamet do mnogopamćenje? Pa kad mnogo pamtite, kako ne zapamtiste trenutke čudesnog rađanja mudrosti u vama? Ponekad vas čujem gde govorite o velikim mislima, što se kod vas iznenadno i bez vašeg truda rode. Ko ih rodi, mnogopametni? Kako se rodiše bez oca, kad priznajete, da im vi niste roditelj?

Zaista vam kažem: otac im je Duh Svesveti, a majka preostali devičanski kutić duše vaše, u koji Duh Svesveti još sme da uđe.

Tako se rađa svaka mudrost i na nebu i na zemlji: od Devojke i Duha Svesvetog. Nad devičanstvom prve ispostasi zalebdeo je Duh Svesveti, te se rodio Svečovek, Mudrost Božja.

Što je devičanstvo Oca na nebu, to je devičanstvo Majke na zemlji. Što je dejstvo Duha Svetog u nebu, to je dejstvo Njegovo i u zemlji. Što je rađanje mudrosti u nebu, to je rađanje mudrosti i u zemlji.

O dušo moja, večito iznenađenje moje! Gle, ono što se zbilo jednom na nebu i jednom na zemlji, ima da se zbude i u tebi. Moraš postati devojkom, da bi mogla začeti Mudrost Božju. Devojkom biti moraš, da bi te Duh Božji zamilovao. Sva čuda na nebu i na zemlji proizašla su od Devojke i Duha.

Devojka rađa stvaralačku mudrost. Raspusna žena stvara jalovo znanje. Samo Devojka može da vidi istinu, a raspusna žena može samo da pozna stvari.

Gospode triipostasni, očisti ogledalo duše moje, i nadnesi lice Tvoje nada nj. Da bi duša moja zasjala slavom Gospodara svoga. Da bi se prečudna istorija neba i zemlje otpečatila u njoj. Da bi se ispunila bleskom kao jezero moje, kada sunce visi nad njim u podne.

Molitve na jezeru

[Пркос]

Beli galebovi lete nad mojim plavim jezerom, kao beli angeli nad plavim nebom. Niti bi galebovi bili beli ni jezero plavo, da veliko sunce nije otvorilo svoje oko nad njima.

Majko moja nebesna, otvori Tvoje oko u duši mojoj, da vidim šta je šta. Da vidim, ko obitava u duši mojoj, i kakvi plodovi rastu u njoj.

Bez Tvoga oka ja tumaram beznadeždno po duši svojoj kao putnik po ponoći, po ponoćnoj bezrazličnosti. I pada, i diže se ponoćni putnik, i ono što sreta na putu naziva događajima.

Ti si jedini događaj života moga, svetilo duše moje. Kada dete juri majci svojoj u naručja, za njega ne postoje događaji. Kada nevesta trči svome ženiku u sretanje, ona ne vidi cveće u livadi, niti čuje brujanje oluje, niti oseća miris kiparisa ni volju zverova, -ona vidi samo lice ženika; čuje samo muziku sa usana njegovih; miriše samo dušu njegovu. Kad ljubav ljubavi hodi u susret, ništa joj se ne događa. Vreme i prostor izmiču se s puta ljubavi.

Besciljni putnici i Bezljubavni imaju događaje, i imaju istoriju. Ljubav nema istorije, niti istorija ljubavi.

Kad se neko kotrlja niz goru ili puže uz goru ne znajući kuda ide, događaji mu se nameću kao cilj njegovog puta. Zaista, događaji su cilj besciljnome i istorija besputnome.

Zato se besciljni i besputni zaustavljaju kod događaja, i prepiru s događajima. Aja se molčaljivo žurim k Tebi, i uz goru i niz goru, i prezreni događaji srdito se uklanjaju ispred mojih stopa.

Kad bih ja bio kamen i kotrljao se niz goru, ja ne bih mislio o kamenju, o koje se lupam no o ponoru na dnu strmeni.

Kad bih ja bio potok planinski, ne bih mislio o svom neravnom putu no o jezeru, koje me čeka.

Strašan je u istini ponor onih, koji su zaljubljeni u događaje, što ih vuku naniže.

Majko nebesna, ljubavi moja jedina, oslobodi me robovanja događajima, i učini me svojim robom.

Najbelji Dane, svani u duši mojoj, da vidim cilj zamršenog puta svoga.

Sunce nad suncima, jedini događaj u vasioni, što privlači srce moje, obasjaj unutrašnjost moju, da vidim, ko se usudio obitavati u njoj osim Tebe. Da iskorenim iz nje sve plodove, što slade spolja, a srce im miriše gnilinom.

Molitve na jezeru

[Пркос]

72. pismo

JEDNOJ OBRAZOVANOJ ŽENI KOJA SE ŽALI ŠTO NIJE ODLIKOVANA ZA DOBROČINSTVO

Žalite se, što niste primili dostojnu pohvalu ni odlikovanje za svoj veliki trud oko skupljanja priloga za neki dom sirotinjski. Drugi, koji nemaju ni polovinu Vaših zasluga, dobili su i jedno i drugo, a Vi ništa.

Bože moj, na što se Vi žalite! na ono što po Jevanđelju treba da Vas raduje. Još govorite, da ste Vi sve činili kao hrišćanka u ime Hristovo. No zar ne znate, da u čije ime čovek vrši neki posao od toga i očekuje nagradu? Tako je po Jevanđelju. Naime: nagrada se očekuje ne od onoga kome se nešto tvori nego od onoga u čije se ime tvori. Sluga čuva ovce u ime domaćina svoga, i očekuje nagradu od domaćina a ne od ovaca. Vojnik vojuje u ime svoga cara, i od ovoga očekuje pohvalu i odlikovanje a ne od onih sa kojima ni protiv kojih vojuje. Tako i Vi: ako ste kao hrišćanka u ime Hristovo činili neka dobra dela, treba od Hrista da očekujete nagradu a ne od ma kog drugog. Nije li Gospod obećao večnu nagradu svima onima koji dobro čine u Njegovo ime ili nepravdu snose zbog Njegovog imena? Nije li rekao On: Radujte se i veselite se, jer je mnoga plata vaša na nebesima? I još uz to: kad svršite sve što vam je zapoveđeno recite: mi smo nepotrebne sluge, jer učinismo sve što smo bili dužni činiti? Neko Nevidljivi poslao nas je u ovaj svet. Neko Nevidljivi odredio nam je službu u ovome svetu. Neko Nevidljivi izvodi nas iz ovoga sveta. Tome Nevidljivome mi imamo da se molimo, u Njega da gledamo, od Njega da iščekujemo. Šta nam mogu dati argati ravni nama i siromašni kao mi? I šta imamo mi da tražimo od onih koji posveminutno silaze u pučinu smrti, slično skakavcima što skaču sa obale u ponor?

Uostalom, jeste li baš sigurni, da Vi možete podneti slavu i pohvalu od ljudi? Sveti Jovan Lestvičnik mora da je poznavao čovečju prirodu bolje nego i Vi i ja kad je rekao, da "niko osim svetitelja ne može čuti o sebi pohvale od ljudi bez štete". Jer samo sveti ljudi proziru čoveka i vide, od kuda izviru pohvalne reči. Ponekad se i najmutnija voda zasija prema suncu isto kao i bistra. Ponekad se ispod tankog sloja vode skriva duboki mulj. Vrlo često takve su duše onih koji nas hvale. Zbog toga sveti ljudi i svete žene čujući o sebi pohvale cene ih ili kao neznanje ili kao namernu laž.

Više je ljudi izgubilo dušu od svetske slave i pohvale nego li od prezrenja i poruge. Znate li, kako Hristos računa one koji traže slavu i pohvalu od ljudi? U neverne. Čitajte Njegovu raspru s Čivutima, pa onda mislite, kojoj strani Vi pripadate. On je rekao: Ja ne primam slave od ljudi. To veli za Sebe. A za njih govori ovo: Kako vi možete vjerovati kad primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite (Jn. 5,44)? S kim ste Vi, dakle: sa Hristom ili sa Čivutima? Ako ste na Hristovoj strani - što Vam ja od srca želim - onda ne smete iskati slave od ljudi nego samo slave koja je od jedinoga Boga. Ne zavidite ni malo onima koji se otimaju o ljudsku slavu i pohvalu. Naprotiv, žalite ih. Kao što će oni sami sebe žaliti kad se razočaraju. I opet Vam kažem: žalite ih: jer po zaslepljenosti svojoj dadoše večno za prolazno, božansko za zemaljsko, istinito za lažno.

Gospod neka Vas prosveti i blagoslovi.

Misionarska pisma

[Пркос]

109. pismo

KOMANDIRU ŠĆEPANU Đ. KOJI PITA: ŠTA DA RADIMO DA NAM BUDE BOLJE

Kako sam kažeš, ti si služio pod jednim vladarem mnogo godina. Nijedan dan nije prošao, a da ti nisi pomislio na svoga gospodara, na njegovu volju, na njegove zapovesti, na njegove namere. A taj vladar bio je smrtan čovek i - umro je. No postoji jedan Vladar, koji nije smrtan, i ne umire; koji je bio Vladar i nad tvojim vladarem kao što je i nad svima carevima i kneževima ovoga sveta. To je Gospod Bog, Stvoritelj i Svedržitelj neba i zemlje. Nije li sasvim slovesno i prirodno, da ljudi, podanici toga Vladara nad vladarima, svaki dan pomišljaju na Nj, doznaju Njegovu volju, ispituju Njegove zapovesti, proniču u Njegove namere? Ali baš to što je sasvim slovesno i prirodno mnogi su ljudi odbacili, pa pošli isključivo za svojom voljom, svojim mislima, svojim pravilima i zakonima. A plod toga očigledan je u ovo vreme: zabuna, zbrka, očaj, ambis oko ljudi i u ljudima.
Gledajući i sam sve ovo ti u čudu pitaš: šta da radimo, da nam bolje bude? Neću ti ja odgovoriti, nego puštam jednog svetog čoveka, da ti odgovori.
Priča se, kako je u staro vreme u Misiru bilo nastalo zlo stanje među ljudima, slično današnjem stanju u svetu. Onda se dva očajna druga iz Aleksandrije reše, da idu po svetu i traže da ako nađu bar jednog čoveka mudra i srećna. Posle dugog i uzaludnog traženja naiđu na svetog čoveka u nekoj usamljenoj dubravi. Ovaj im se pokloni do zemlje i radosno ih primi u svoju kolibu. Posle dugog razgovora i ispitivanja uvere se ona dva putnika, da su zaista našli čoveka, u kome su se susrele mudrost i sreća. Pa mu reknu:
- Ali, čoveče Božiji, mi ne možemo živeti kao ti! Kako, dakle da budemo srećni?
Zaplaka se čovek Božiji, pa uzdiže pogled k nebu i kroz plač reče:
- Nije ni nužno da vi živite kao ja. No da bi bili srećniji nego što ste, držite se ovih pravila:

- mislite o Bogu bar koliko mislite o ljudima,
- bojte se Boga bar koliko se bojite ljudi,
- poštujte Boga bar koliko poštujete ljude,
- molite se Bogu bar koliko se molite ljudima,
- nadajte se u Boga bar koliko se nadate u ljude,
- ištite pomoć od Boga bar koliko ištete od ljudi,
- vršite zakon Božiji bar koliko vršite zakon ljudski,
- blagodarite Bogu bar koliko blagodarite ljudima,
- slavite Boga bar koliko slavite ljude!

Saslušavši ovaj bukvar življenja i vladanja ona dva druga vrate se zadovoljni doma. To je i tebi odgovor, slavni komandire, pa ti vikni u uši i drugima. A ja samo mogu dodati: preko ovog bukvara niko i nikada ne može preći na težu knjigu.
Gospod neka te obraduje.

Misionarska pisma

[Пркос]

[Пркос]

[Пркос]

106. pismo

JEDNOM ŠEGRTU KOJI TRAŽI SAVETA ZA DUHOVNI ŽIVOT

Ne mogu ti iskazati, koliko me obradovalo tvoje pismo. Kad sam ga pročitao uzviknuo sam: evo junaka Tvoga, Gospode, blagoslovi ga! Jer zaista si junak, mada ti je tek petnaest godina. U kući svoga gazde gledaš svaki dan samo razdor, mržnju i siktanje. U magazi, gde puniš i prazniš sanduke, čuješ od svojih drugova samo psovke i bezobrazluke. Na ulici, i svuda unaokolo -sablazni, i samo sablazni. No tvoj junački duh ne prima nijednu od tih sablazni, što kroz oči i uši navaljuju na tebe. I tako s tobom se dešava ono: što video ne video, što čuo ne čuo.
Ah, kako si ti sve to drugačije zamišljao došavši iz svoga sela u varoš! Stupajući prvi put u tu varoš, pišeš, ti si video kuće sve lepše od vaše crkve u selu. I ti si sa trepetom i poštovanjem koračao ulicama ljuteći se na svoje noge što unose seljačku prašinu u tu goru od hramova, u tu neviđenu čistotu i svetinju. Pred mnogim visokim kućama prekrstio si se kao što se čovek krsti kad ugleda crkvu. Ali na jedanput dogodilo se nešto strašno za tebe, što ti je dalo na znanje, da to nisu crkve. Neko je iskočio iz takve jedne visoke građevine i psovao najveću svetinju što postoji na nebu. Avaj, u tebi se ustavilo disanje! Ti si se obrnuo nazad i počeo bežati ka svome selu. Ali si pri tom pomislio, da nikako ne možeš nazad. Zaplakao si gorko, pa otirući suze rubinom krenuo si opet u varoš. Od tada iz dana u dan ti si morao pribirati svu snagu, sav svoj mali život, da daš otpor užasima za užasima, koji su te okružavali. Ponekad si čuo zvono na crkvi, iako crkvu još nisi u tom mestu ni video, pa si pomišljao: to anđeli s neba zvone i objavljuju Strašni Sud pokvarenom svetu! Tvoje gazde nikad ne idu u crkvu, pa tako ni vi šegrti i kalfe. Sav goreći od želje za službom Božijom ti si se jednom usudio i zamolio gazdaricu da ideš u crkvu. Na to se ona grohotom nasmejala, uhvatila te za kosu, uvukla te u trpezariju gde se doručkovalo, i viknula kroz smeh: zamislite šta ovom malom popu pada na pamet - hoće u crkvu! I svi su se stali kikotati kao u ludilu.
No sve te bure samo su jače utvrđivale drvo tvoga života. Ukoliko je jače rasla mržnja prema sablaznima utoliko je jače rasla tvoja ljubav prema Bogu. I ti si se održao u veri, u poštenju i u čistoti. Veliki junače Božiji, Gospod neka te blagoslovi! Na Davida mi ličiš, koji je kao dečak ubio Golijata. I ti si pobedio mnoga golijatska zla, koja su ti htela dušu umrtviti. Pa sada kada si se s Božijom pomoći spasao od mnogih sablazni pitaš za savet i pravilo, kako dalje da spasavaš dušu svoju. Zlatno dete moje, budi hrabar i na dalje, i Bog te neće ostaviti. Samo, veliš, dva do tri pravila, da bi mogao lako upamtiti! Dobro, evo neću ti ni dati više od tri pravila:
prvo pravilo: čitaj zapovesti Hristove iz ovog malog Jevanđelja, koje ti šaljem;
drugo pravilo: izvršuj prema moći te zapovesti, koje pročitaš i dobro shvatiš; i
treće pravilo: moli se Bogu, da ti otvori razum, da pravilno razumeš što pročitaš, i da te Duhom Svojim omoća, da pročitano možeš ostvariti.
Bog neka te ukrepi blagoslovom Svojim.

Misionarska pisma

[Пркос]

[Пркос]

[Пркос]

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА

ТЕОЛОГИЈА ЊЕГОШЕВА


Теологија значи говор o Богу. Теологија је отуда или све или ништа. Цела природа и надприрода и подприрода - све је теологија; цео човек и сваки део на њему јесте теологија; цела ливада и сваки цвет у њој јесте теологија; Сириус и Млечни Пут, небуле и метеори - теологија; Дунав и Копаоник, море и поларна светлост - теологија; историја планета и историја људи, историја радиоларија и историја сваког лептира, и сваког зрна песка, и сваке капи воде, и сваког зрака светлости - теологија. Ако цела природа није теологија, онда теологија није ништа или природа није ништа. Ако цела природа не говори о Богу, ко ће онда веровати Исаији и Павлу, и Карлајлу и Божи Кнежевићу? Је ли цео свет око нас пустиња, шта вреди у тој пустињи вапијући глас о Богу једног пророка? Не вапије ли цела васиона о Богу, ко може без презрења чути вапијање једног човека? Погледајте љиљане пољске, и ако вам они не кажу ништа о Богу, неће вам то казати ни сва раскош богатства и ума Соломонова. Отворите алгебру, и ако вам не покаже Бога, неће вам га моћи показати ни Мојсеј. Не видите ли Бога у логаритамским таблицама, не отварајте ни посланицу Римљанима; нашто? Нисте ли нашли Бога на Гренланду, не идите ни у Јерусалим, ни тамо га нећете наћи. Прочитајте једну строфу Пушкинових стихова, и ако вам се у њима не открије генијални поета, заклопите, оставите. Ако је овај свет "општега оца појезија", како Његош мисли, онда је Велики Поета морао себе испољити, генијалније од свих земаљских поета, у свакој строфи, у сваком стиху, у сваком гласу своје поезије, он није могао сакрити свога генија у крајеве неприступачне људским очима и људском разуму. Запитајте прву тицу, која вам падне пред очи, и она ће вам казати оно исто што и Ћаба, то јест, казаће вам, да је Алах Велики Бог. Не могадне ли вам то тица казати, залуд ћете седлати камилу и ићи по Бога на Исток; вратићете се сами - с камилом.

Цариници и фарисеји захтевали су небеске знаке, и ови им нису дати. И наше покољење тражи небесни знак, тј. тражи чудо па да верује. "Покажите нам Бога, говоре многи наши савременици - покажите нам Бога, па ћемо веровати". Но како? Не захтевају ли ови људи, који презиру чуда и не верују у њих, баш највеће чудо? Како да им се Бог покаже? Бог није један од 70 елемената, да се може показивати. Замислите да се цео видљив свет премаже белом бојом: куће, улице, поља, шуме, море, небо - све постане бело, и замислите да вам неко тад стави захтев: покажи ми бело! Како ћете му га показати? Ви ћете му свакако зачуђено рећи: покажи ти нама не-бело! Тако би се и онима могло рећи: покажите ви нама Не-Бога!

Не требају други знаци, друга чуда, сем оних која постоје и која се свакотренутно преливају из једног облика у други, да би се знало да Бог постоји. Замислите јединицу на земљи и уз њу ред нула до сунца - мислите ли ви, да ће тај број бити сувише велик за чуда, која се између земље и сунца пред нама одигравају? Свет је тако пун чуда, да ни једно чудо више, ни колико зрно горушично, не може стати у њега. Покушајте у мислима да додате још нешто овој васиони, и ви ћете се брзо сами себи учинити смешнима. Чуда нереда у природном току ствари највулгарнији су доказ Бога, чуда реда - најузвишенији. Онај ко зида своју теологију на чудима нереда у природи, тај зида мост преко реке без и једног стуба. Не тражите, дакле, друге знаке с неба, јер вам се неће дати осим оних, који су већ дати. Отворите очи и видећете ове знаке, затворите очи и вероваћете у Бога. Сви ти знаци говоре о Богу, сви су они теологија.

Дивљак види Бога у грому, ветру, бури, огњу; и образован човек га види тамо - но не бога него Бога - где и његов дивљи брат, но осим тога и у физици и хемији, у биологији и уметности, тј. у закону који влада громом и ветром, и буром и огњем: у реду ствари, у генијалном уметничком сложају свих елемената у целину. . . . .

[Пркос]

Molitvom čistim vid vere moje, da Te ne izgubi u magli, Najsjajnija Zvezdo moja.

Našto će Bogu tvoja molitva? pitaju me tamni argati zemlje.

Pravo kažete, sinovi zemlje. Našto će polarnoj zvezdi durbin moreplovca, kad ona vidi moreplovca i bez durbina? No ne pitajte me, kad već znate, našto će durbin moreplovcu.

Molitva je potrebna meni, da ne izgubim spasonosnu Zvezdu iz vida a ne Zvezdi da ne izgubi mene.

Šta bi bilo od mog unutrašnjeg vida, kad bi prestao vežbati ga molitvom?

Ne vežbaju li se vojnici zemaljski, dugo i naporno, da vide daljne predmete?

Ne vežbaju li se tkači svile, dugo i naporno, da razlikuju najfinija vlakna?

Kako ja da ne vežbam vid vere moje, da što jasnije vidi jedino blago moje?

Uhvaćen u mrežu iluzija, ja sam jedva sagledao jedan otvor van, pa zar da ga izgubim iz vida?

Uzmite se na um, saputnici moji, nije jevtina stvar viđenje Boga. Vi što žrtvujete bogatstvo, da bi videli raskoš polutara i polarnu svetlost severa, budite spremni, da skuplje platite viđenje Onoga, prema kome je raskoš polutara siromaština, i polarna svetlost - lojana sveća.

Kada date i ceo svoj život za viđenje Njega, dali ste jedva jednu poturu. No On je plemenit i dobrosrdačan, pa i ne traži od vas više no toliko.

Vi, vežbatelji tela, što ne zaboravljate nijedno jutro da vežbate svoje ruke i noge, i glavu i vrat, da li ste vi u istini misaona bića vi, samuraji? Da li ste vi u istini misaona bića, ako držite, da će vera vaša u Boga postati i ostati vidovitom bez vežbanja? Sve zvezdano Nebo, što još gleda iskustvo otaca vaših, svedok mi je, da će vera vaša oslepiti, ako u opšte ikad i progleda. I na mesto izgubljenog dobra ostaće samo jedno licemerno nazvanje.

Držite svoje oči samo tri dana povezane, i osetićete po tom, da ih vređa svetlost sunca. Prekinite svoju vezu s Bogom samo tri sata, i osetićete, da vam je bolno gledanje u Njegovu svetlost.

Pitate me, koliko traje molitva moja? Da li me možete razumeti, kad vam kažem: duža je od dana mojih? Jer molitvom svojom moram da vežbam i vašu veru, i otvaram joj vid, i pokazujem viđenje i Viđenog. Vaistinu, molitvom svojom ispunjavam i svoje i vaše dane.

Neprestano kadim molitvom veru svoju, da je ne zaslepe mirisi zemlje.

Neprestano prizivam sve nebesne krugove, da me podrže u molitvi svojom večitom molitvenošću, da bi se i ja udostojio zreti onu Slavu i Krasotu, koja je širom otvorena njihovom zrenju.

O saputnici moji, kako je veličanstveno viđenje vere! Kunem vam se, kad bi vi znali, molitva vaša ne bi imala ni odmora ni kraja.

Molitve na jezeru

[Пркос]

POHVALA I POKUDA

U ovome svetu mi smo kao roba izneta na pazar.Jedni trgovci dižu nam cenu do nebesa,drugi je obaraju do ništa.

Pohvala ili pokuda,koja nam od ljudi dolazi,uvek deli našu dušu na dvoje;
jednom polovinom duše mi se radujemo pohvali,a drugom žalostimo i jednom polovinom duše mi se žalostimo zbog pokude,a drugom radujemo.
Jer osećamo u tajanstvenim dubinama sopstvenog saznanja,da ni sama pohvala ni sama pokuda nije kazala sve o nama.

Budi oprezan prema krajnjim pohvalama i krajnjim pokudama,i smatraj da si od prvih manji,a od drugih veći.Da ne bi poleteo bez krila i da se ne bi poništio bez nadežde.

Misli o dobru i zlu

[Пркос]

SLABIĆ

Zločin je slabost,a ne snaga.Zločinac je slabić,a ne junak.

Zato smatraj svog zlotvora uvek kao slabijeg od sebe,pa kao što se ne svetiš slabom detetu,ne sveti se ni zlotvoru.Jer on nije zlotvor po snazi,nego po slabosti.

Tim načinom gomilaćeš snagu u sebe i bićeš kao more,koje se ne izliva da potopi svakog derana,što se u njeg' baca kamenom.

U DRUŠTVU I U SAMOĆI

Ukoliko god se mudriji pokazujemo pred ljudima,utoliko se luđi osećamo pred samim sobom.

Ukoliko god više ističemo pred ljudima svoje vrline,utoliko se jače ističu pred nama samima odgovarajuće slabosti i poroci.

Jedan vojnik ispovedio je svom prijatelju,da kad god je u društvu isticao i opisivao svoje junaštvo u ratu,u njegovu svest neodoljivo su se tiskale slike sviju njegovih poraza i kukavičluka u životu.

Misli o dobru i zlu

[Пркос]

SV.VLADIKA NIKOLAJ O ČOVEKOVOM PADU

Pali smo. Pali smo onoliko koliko smo se udaljili od Hrista... Leonardo da Vinči godinama je radio znamenitu Tajnu večeru. Tražio je lica za modele. Za lik Hristov je našao jednog mladog čoveka, čije je lice sijalo lepotom, dostojanstvom i nevinošću. Ali za Judu se dugo mučio da nađe podesno lice. Šetajući jednog dana, ugleda jednog čoveka, odvratna izgleda, surova pogleda, i u svemu ružna i odbojna. On ga pozove u svoj atelje i kaže mu zašto ga je pozvao. Čovek se zagleda u već naslikani lik Hristov, i dugo je netremice gledao, dok mu suze ne potekoše. Začuđeni slikar upita ga zašto plače, a on odgovori: Kako ne bih plakao? Pre pet godina ja sam ti poslužio za lik Hristov, a sad hoćeš da ti poslužim za lik Judin...