Darivanje

[kojica]

Istočni narodi imaju običaj da se zahvale onome ko im je dozvolio da mu nešto
poklone ili da mu pomognu. Oni to rade iz ubeđenja da će tako steći dobre
zasluge i da će i njima samima biti bolje. Srećni su što im se ukazala prilika
da steknu te zasluge.
Bez obzira verujemo li u neku višu silu ili karmu, svi imamo potrebu da učinimo
ponekad nešto dobro. Makar da bismo napumpali ego i slušali pohvale.

Kolikio su prilike da nekome nešto damo česte?
Da li se o njih bukvalo saplićete ili ih skoro i nema?

[sudjenik]

sa ovim iskustvom mogu reci samo jedno... rani kera da te ujede

[kojica]

e jak si mi ti budista...

[sudjenik]

to je odgovor na pitanje... a ono sto delam i kako se postavljam spam drugih govori koliki sam.... bas bih volei da me neko demantuje i dokaze da se nosim drugim principima

[kojica]

Ma šalim se malo.. Ko sam ja da sudim tvojim iskustvima.
Zapravo, po nekom nepisanom i meni nejasnom pravilu to i jeste tako.

Ono što je mene mučilo pa sam temu otvorila je sledeće.
Da li je moguće da se probudiš ujutru i rešiš da toga dana učiniš nešto
dobro, ali ti se prilika jednostavno ne ukaže?
Teoretski, tako nešto je nemoguće, jer u svakom trenutku postoji
ogroman broj ljudi kojima je pomoć potrebna.
Zbog čega je to u praksi drugačije? Nismo naviknuti da opažamo takve
prilike ili šta?

[sudjenik]

ako ces iskreno ne budim se sa losim ili dobrim mislima spram trecih lica.... covek se moze premetati u ponasanju od mraka do svetla, ali ako se kao sto kazes probudim i kazem sebi danac cu biti bozic bata, onda to znaci dve stvari... prva da sam samokritican i da sam svestan da sam puno toga zasro pa sad ono kao okrecem drugi list..roditeljska fraza koja se nikad u potpunosti ne ostvari.... a druga, da sam doziveo prosvetlenje, sto duhovno ili materijalno, kao da mi je legla zesca lova pa cu sad i drugima malo da postavim osmeh na sumorna lica mojim dobrocinstvima.... cigani to osecaju ko kerovi kod drugih, tu transformaciju jer ako nije nasa urodjena blagost, kao napr. moja jel'te, onda je transformacija a ona moze drugima biti neobjasnjiva ko kad pozoves neku zenu na veceru u ekskluzivu a ona oma ima pitanje na usnama, a sta to on 'oce od mene?

[DaDole]

Ma šalim se malo.. Ko sam ja da sudim tvojim iskustvima.
Zapravo, po nekom nepisanom i meni nejasnom pravilu to i jeste tako.

Ono što je mene mučilo pa sam temu otvorila je sledeće.
Da li je moguće da se probudiš ujutru i rešiš da toga dana učiniš nešto
dobro, ali ti se prilika jednostavno ne ukaže?
Teoretski, tako nešto je nemoguće, jer u svakom trenutku postoji
ogroman broj ljudi kojima je pomoć potrebna.
Zbog čega je to u praksi drugačije? Nismo naviknuti da opažamo takve
prilike ili šta?

Mišljenja sam da nismo u takvom mentalnom sklopu..da nam to nije dio nas..temeljni i prirodni,već da povremene nalete potreba za darivanjem,osjetimo,nažalost kao vjetar u kosi..naravno,ovo ne generalizujem..

[naki]

Moguce je da se probudis i pozelis da ucinis nesto posebno dobro toga dana
mozda nas na to podstakne neki san ili jednostavno suncev zrak koji se stidljivo promalja 'medju oblacima simbolisuci nadu i veru...
kako god... ko zeli, on to i ucini...
pitanje je koliko je jaka ta zelja i koliko joj se posveti paznja
rasejan i opterecen um ne belezi bas najbolje prilike za dobrocinstvo...
pomozi sebi, pa ces moci pomoci i njima
tako nekako

[kojica]

[kojica]

Poslednja vožnja

“Stigao sam na adresu i zatrubio. Nakon nekoliko minuta čekanja, ponovno sam zatrubio. Kako mi je to bila zadnja vožnja u smeni, pomislio sam da odem, ali sam parkirao auto, izašao iz njega, došao do vrata i pozvonio.

“Samo trenutak!”, čuo sam krhak, starački glas. Čuo sam kako se nešto vuče po podu.

Nakon poduže pauze vrata su se konačno otvorila. Preda mnom je stajala malena žena od oko devedeset godina. Nosila je haljinu s printom i kapu s tilom, baš kao da je izašla iz nekog filma iz ’40. godina. Pored nje se nalazila najlonska kesa. Stan je izgledao kao da već godinama niko u njemu ne živi. Sav nameštaj je bio prekriven čaršafima.

Nije bilo satova na zidu, nikakvih šoljica ili drugih stvari na stočićima. U uglu je bila kartonska kutija u kojoj su se nalazile fotografije i stakleni predmeti.

“Možete li da ponesete moju kesu do auta?”, upitala me. Odneo sam kesu u auto i vratio se da joj pomognem da i ona dođe do auta. Uhvatila me za ruku i polako smo hodali do automobila.

Stalno mi se zahvaljivala na ljubaznosti. “Nema na čemu”, odgovorio sam, “Samo se prema svojim putnicima ponašam onako kako bih želeo da se ljudi ponašaju prema mojoj majci”. “Ti si tako dobar mladić”, rekla mi je.

Kad smo došli u auto, rekla mi je adresu i pitala da li bi mogao da je provozam kroz grad. “To nije baš najkraći put”, rekao sam joj. “Meni se nikud ne žuri, idem u starački dom”, rekla je.

Pogledao sam u retrovizor. Oči su joj se zacaklile. “Nemam više nikoga od porodice”, blago je nastavila. “Doktor je rekao da mi ne ostaje dugo vremena”. Polako sam se nagnuo i isključio taksimetar.

“Kojim putem želite da se vozite?’, pitao sam je. Sledeća dva sata smo proveli vozeći se kroz grad. Pokazala mi je zgradu u kojoj je nekada radila. Vozili smo se kroz komšiluk gde su ona i njen muž živeli, kad su se tek venčali. Prošli smo i kraj skladišta nameštaja, koji je nekad bio plesna dvorana u koju je, kao devojka, išla na ples.

Ponekad bi me zamolila da stanem ispred neke zgrade ili ugla i sedela bi gledajući u mračnu daljinu, bez reči. Pošto je prvi zrak sunca obasjao horizont, odjednom mi je rekla da je umorna i da krenemo. U tišini smo se vozili do adrese, koju mi je dala. Bila je to niska zgrada, s prilazom ispred trema.

Dvoje starijih ljudi je izašlo napolje čim smo stigli. Bili su to njezini staratelji, koji su pazili na svaki njen pokret. Mora da su je očekivali. Iz prtljažnika sam izvadio njenu kesu i odneo je do vrata.

“Koliko vam dugujem?”, upitala me, hvatajući se za torbicu. “Ništa”, rekao sam. “Ali od nečega morate da živite”, odgovorila mi je. “Ima i drugih putnika”, rekao sam joj.

Gotovo bez imalo razmišljanja sagnuo sam se i zagrlio je. Čvrsto se pribila uz mene. “Usrećili ste staricu na trenutak. Hvala vam”, rekla mi je. Stisnuo sam joj ruku i otišao. Iza mene su se zatvorila vrata. Zvučalo je kao da se zatvara život.

U toj smeni nisam pokupio ni jednoga drugog putnika. Besciljno sam vozio, izgubljen u mislima. Ostatak dana jedva sam mogao da pričam. Šta da je po staricu došao ljuti vozač ili neki koji je nestrpljiv da što pre završi smenu? Šta da sam odbio tu vožnju ili otišao pošto sam zatrubio prvi put? S druge strane, mislim da nikad u životu nisam uradio važniju stvar.”

[Nežnicah]

mene ovakve priče uvek rasplaču divan je osećaj učiniti ovako nešto zato ja i volim ove moje bakutanere koje srećem kad šetam jucu, recimo ona bakica sa jorgovanom... mada to nije tema... ali volim da joj poklonim osmeh i pozdravim i pitam kako je