У ритму Марангоне Сомнабулна фантазија



Те сновидне ноћи, умотане у плашт од кишних капљи које су добовале неку суморну каденцу, сновидне ноћи обасјане лунарним рефлектором, а затамљене кишоносним облацима, Анабела се нашла на неком омањем campo[1]-у, једном од многобројних у том граду, не знајући како је ту доспела, загубљена као и сваки читалац понаособ, тражећи нит клупка за коју ће се ухватити, светионик на литерарној пучини, међутим, магија речи се увек крије између редова.
На небеском своду облаци су плакали јер је Анабела била боса. Осврнула се око себе као чигра, осмотривши претеће пусту околину, док су је небеске сузе миловале. Као игла балон, пробо ју је снажан déjà vu, или то беше jamais vu, зависно од угла посматрања, углавном, најежила се.
На самом рубу поноћног видика спазила је мистериозну прилику под кишобраном, окружену димном ауром. Наочити симулакрум. Нека читалац замисли, ношен лепетом књишких листова, неки уврнути concetto[2] који верно одсликава ову атмосферу, јер шта су речи него тек обриси мисли, затамљене силуете на белом папирнатом пространству.
Пришла је том незнанцу и упитала:
-Где се налазим?
Човек као да је пречуо питање, узврати јој:
– Дођите под кишобран, мадам. Покиснућете.
Анабела није обраћала пажњу на то да јој је хаљина, поприлично натопљена кишницом, постајала прозирна и почеше се назирати њене наге груди, величанствене као две минијатурне Брунелескијеве куполе, које по својој дивоти немају премца међу толиким узорима као што су Тицијанове: Венера са огледалом, Света и Профана љубав, Урбинска Венера, Успавана Венера (са Ђорђонеом), Магдалена Покајница, Данаја, Данаја са дадиљом, Дијана и Калисто, Отмица Европе, Венера која заслепљује Купидона; дама са Каравађових Седам дела милосрђа, Коређова Данаја, Рафаелове: Три Грације, Пекарка; Леонардова Леда и лабуд; Пјеро ди Козимове: Симонета Веспучи, Прокрида; Дијанин лов Доменикина, Рембрантова Витсавеја, Габријела ди Естре и једна од њених сестара школе Фонтенблоа, Ботичелијева Венера, Вазаријева Андромеда, Вазаријев Студио сликара, Флора од Бартоломеа Венета, Ева прима Пандора од Жана Кузена Оца, Нимфа од Јакопа Палме Старијег, Змија која искушава Еву Луке Кранаха Старијег, Седам доба жене од Ханса Балдунга Грина, Тинторетова Данаја, Аталанта Гвида Ренија, Витсавеја од Ханса Мемлинга, Дирерова Ева, Рубенсове: Венера и Купидон, Алегорија о благодетима мира, Хелен Фурман, Челинијева Нимфа из Фонтенблоа, Флора Франческа Менција, Отмица Сабињанки и алегоријска Фиренца која тријумфује над Пизом од Ђамболоње, Венера Луке Кранаха, Аманатијева Богиња Изобиља, Алегорија Венере Ањола Бронцина, Габријел д’Естрес (Школа из Фонтанблоа), Девојка у купатилу од Ђованија Белинија, Грације Антонија Канове, Веронезијеве: Разочарење, Поштовање, Венера и Марс, Отмица Европе, Едукација Пана од Луке Сињорелија, Ван Ајкова Ева, Данаја Јана Госаерта…и тако даље у том стилу.
Анабела се заклони под кишобран, закорачивши у маглу од дима која је својом мутношћу подсећала на њено тренутно стање свести, па понови питање:
– Где се налазим?
– Зар је битно? Иовако је све ово māyā.
– Молим?
– Фатаморгана. Илузија.
– Очекујем другачији одговор.
– Зар не препознајеш?
Далеко од тога да је знала где се налази. Овај нестварни амбијент јој је, иако збуњујућ, на неки чудесан начин био лагодан и драг, као да јој се завлачио под кожу, али се не може рећи да јој је био урезан у свест. Имајући то у виду, одговори:
– Не.
– Nota bene.Реалност је пародија снова, а чак и окорели реалиста када заспи прихвата романтичарски метод.
Док је левом руком држао кишобран, у другој је имао шољу кафе која се пушила. Пружи је Анабели:
– Послужи се.
Прихвати шољу, испи трочетвртински гутљај ове складне мешавине Арабике и Робусте, која поче да надражује њена сензитивна чула и машту, па се мисли кренуше ројити, слободно као птице на небу, напарфемисане фантазијом коју могу нањушити само књишки мољци: coffea Arabica Linnaeus, две хиљаде метара надморске висине, тропска клима, стабла од шест метара, три године прогледавања из земље, цветање, брање, Бразил, мај, јун, јул, август, coffea Canephora Pierre ex Froehner, Африка, шест стотина метара надморске висине, мокри, суви метод, сунчање, грабљење, љуштење, пржење, две стотине степени Целзијуса, млевење, спој кофеинског јинга и јанга у јединствену целину…све јој је то пролетело кроз главу у једном forte espresso гутљају.
Боса стопала су јој одавно осетила кишну неудобност са плочника, те се мрдну са једне ноге на другу и зачу звуке вишеструких звона, и спази да јој се променио тоналитет перцепције, па упита:
– Шта се то чује?
– Квинтет са кампанила: Maleficio, Trottiera, Mezza Terza, Nona и Marangona.
– Марангона?
– Античко звоно, једино преживело пад 1902. , звони у подне и у поноћ.
Будући да је данас кратког памћења, као да је пала са неба и обрела се у овом пресеку времена и простора, није ни опазила да јој је на унутрашњој страни хаљине извезена мапа читавог града, са пришивеним звончићима на свим местима где се налазе звоници. Уместо тога, посматрала је прелепу Savinelli – Orient лулу која је око њих правила густ облак дима, такав да се од њега наоблачио и тај квадратни корак што је иначе кишобран ведрио. На лули се цаклио неки натпис угравиран златним краснописом на старогчком језику.
– Шта то пише на лули?
– “Лепота је у оку посматрача”.
Анабела је сада чешљала мислима тај дукокоси натпис са луле. О, како је утисак превртљив. Пробудила је асоцијацију на циркуска искривљена огледала, на те конкавне и конвексне метафоре. Анабелин манир је, иначе, да идеализује сваку честицу која јој приђе на дохват, боље рећи, на пушкомет имагинације.
Господин са лулом започео је неки, на око, досадан монолог, који је Анабела са пола уха слушала:
– Приватна естетика једе шта она хоће, заштићена бедемом субјективне глади. Лепота је лично схватање кривих и закривљених линија, одсјај парфема на мирисном огледалу коже, однос према уздаху…Не миришу све тишине исто. Примера ради: списатељ, као неки литерарни синеаст, прави фреску на свежем малтеру неухватљиве маште, коју читалац конзумира, било за доручак, ручак, ужину, или вечеру, кроз свој каледиоскоп, творећи непоновљиви tutti frutti доживљај, чувши можда тишину у б молу…распредао је тако у недоглед.
Анабели је овај разговор постајао бивати све чуднији, до те мере да је почела брижљивије ослушкивати језик којим зборе, јер јој је деловао магично милозвучан и певљив, а на тренутке стран.
Као што није опазила унутрашњу страну хаљине, тако није била свесна ни писанија са спољашње стране њене хаљине:
Те сновидне ноћи умотане у плашт од снежних пахуља које су падале успаваним adagio темпом, попут падобранаца у виду речи који се њишући приземљују у инвазији на вас, Анабела је ушушкана у своме кревету, галопирала непрегледном пољаном снова, где је трава зеленија, где је шећер слађи, где виолински кључ боље клизи у подмазаној нотној брави, где придеви лепше звуче, где цвеће мирише као есенције париских парфема, речју, где је све окупано неодољивим компаративом. Свесни бродић се отиснуо на пучину несвесног.
Око врата јој је почивала амајлија од аметиста у облику кључа, за неку претпостављену кључаоницу кроз коју покушавамо да завиримо широм склопљених очију. На ноћном сточићу је горела свећа, углављена у свећњак од црног афричког абоноса, којег су некад красили млечно бели цветови, а сад, на другом континенту он сам краси литерарни ентеријер једног романа, у облику ушате жене која ослушкује уводне акорде Рахмањиновог концерта бр.2 у ц молу, који се стидљиво назире однекуд упакован у пуцкетави целофан старог грамофона.
Док је на зиду осенчена силуета пламена изводила заводљиву пируету, мачка снежно беле боје са меденим шарама је једним потезом шапе срушила са ноћног сточића клупко, које се почело одмотавати са упитним исходом, попут реке која тече кроз неку незнанију испреплетену суновратима и узношењима. Откотрљало се низ степенице, уз тријумфалну каденцу, у непознатом правцу. Да сте могли да баците поглед на огледало, у том одсечном staccato тренутку, видели бисте да на мачијој огрлици пише Андајира.
Разговор је текао још неко време у истом маниру, али нема потребе замарати радозналог читаоца опширношћу. Идемо даље.
Све ово је нашој јунакињи постајало исувише засићено мистеријом, али будући да је осећала да јој неки несвесно наметнути темпо, неки сомнабулни momentumне дозвољава да шири причу јер је била у неразумљивом, инертном цајтноту, чинило се да су ови догађаји режирани, дириговани нечијом невидљивом руком, а литерарни метроном убрзава откуцаје. Неко је обрнуо клепсидру наопачке, па пешчани водопад гомила зрнца, стога пређе на ствар:
-Шта ја тражим овде?
-Клупко.
-Какво клупко?
Уместо одговора, сасуо јој је у лице још једну енигматичну хрпу речи:
-Када снежна лавина узме маха, она се непрекидно увећава купећи снег уз пут и постаје све снажнија, руши све пред собом крчећи пут, али исто тако као дивљач оставља траг за собом попут нити у неком везу која је посебне боје и тиме одређује дезен односно ток збивања и догађаје кроз које прође, нит водиља коју треба размрсити, а којом се баве Клото, Лахеза и Атропа, путоказ за излаз из лавиринта.
Анабела није могла више да слуша овакве тајновите играрије, луцидне, али осликане sfumato[3] техником, увлачећи је у успављујући штимунг.
– Да не дангубимо. Којим путем?
– Видиш ли ону мачку? – човек упери прстом у правцу мачке која је управо залазила иза угла брзим грациозним корачићима, такорећи allegro gracioso.
Анабела је истог момента кренула хитрим корацима за том мачком, која је умела најсуптилније да преде и мјауче међу свим мачијим хоровима, боје најчистијег снега шараног топљеном карамелом, тиграсто ишараним репом у нијансама меда и млека, која је око врата носила кључ од Мурано стакла. Потрчавши, истовремено су почела звонити сва градска звона.
Док је Анабела напуштала campo истовремено на другом крају, мимоилазећи се, у контра смеру се промаљала црна гондола у свечаном voga alla veneta стилу са препознатљивим лименим прочељем, возећи три даме, свака носећи по један предмет: вретено, глобус и маказе. Са дистанце чинило се као да се креће на покретној траци будући да се канал не види из тог угла.
Анабела је трагала. Имала је на уму клупко као светионик, не знајући ни што ни зашто. Крстарила је у crescendo стилу калдрмама на води које памте раскошну славу и бескрајна поглавља богате историје, прегрштом љупких мостова који наткриљују водене артерије красећи непоновљиве питорескне кулисе овог града који Анабела назива бајком на води.Овај град она доживљава као острво, намерно пренебрегавајући чињеницу да је средином деветнаестог столећа он пругом преиначен у половину острва. То је ради неке њене унутрашње естетике којој потчињава чак и општепризнату стварност. Губила се неким књижевним пространством које се не може ухватити ни за главу ни за реп. У једном моменту осети шушкање хартије у џепу па изненађено извади парче папира, искидано изгледа из дневника, на којем су краснописом стајали исписани следећи редови:
Будим се у свом кревету под утиском сна који ми је заситио изгладнелу ноћ. Не могу да се отмем маштарском утиску дубоко урезаном на пергаменту сновидне ноћи. Устајем и закорачујем према прозору некако предосећајући да ме тамо очекује изненађујући призор насупрот уобичајеној суморној слици која је полагала право непроменљивог предела који негује коров монотоније попут какве племените биљке у саксији. Напредујући ка прозору обузима ме спознаја, као у сну када сте свесни неке чињенице иако немате никакве информације о томе, да се заправо налазим на piano nobile и како ми се не причињава звук таласа који запљускују ово здање.
Разгрћем са прозора драперије које играју улогу позоришних завеса, дижући се, отварају пред мојим очима сцену која ми одузима дах. Фантастична панорама Канала Гранде виђена баснословним каледиоскопом, том сновиђајном оптиком…
Наставила је своју маршруту инспиративним лавиринтом узаних улица, дивећи се пинакотеци велелепних фасада које су искусно стварале романескну атмосферу.
Куриозитет у вези са Анабелиним интересовањима је опседнутост градом на води који је својојм величанственошћу пробудио у њој неутаживу литерарну инсомнију,одликујући се фетишнимаспирацијама књишког мољца који пасионирано гута најразноврснију литературу у виду енциклопедија, лексикона, речника, историјских књига, биографија, аутобиографија, хагиографија, путописа, водича, часописа, монографија, дневника, писама, преписки, записа, преписа, белешки, нотеса, бележница, копија, мемоара, анала, летописа, хроника, исповести, повести, препричавања, дијалога, дискурса, беседа, монолога, орација, коментара, анегдота, митова, легенди, предања, рукописа, фрагмената, атласа, карти, мапа, прича, приповетки, новела, романа, најразноврснијих белетристичких творевина, епова, поема, песмарица, збирки, канцонијера, шансонијера, пародија, комедија, трагедија, записа, брошура, манифеста, прогласа, памфлета, пастиша, фалсификата, имитација, пасквила, кодекса, законика, протокола, записника, сведочења, зборника, студија, есеја, полемика, трактата, библиографија, журнала, чланака, разних новинских записа, компилација, свитака, сановника, граматика, уџбеника, упутстава, рецепата, бревијара, албума, кајданки, либрета, листа, пописа, родослова, колажа, споменара, календара, земљописа, сваштара, пословица, изрека, бајки…и тако даље у недоглед, а наткровљено, више или мање, заједничком тематиком шармантне јадранске даме.
Иначе, ренесансно свестране ерудиције, дубоко самовољна, аутодидактички темперована, Анабела је пунила своју библиофилску главу пробраним информацијама осећајући поражавајући анахронизам са временом у којем обитава. Анахорет сузног осмеха. Као што смо, чини ми се, већ установили, Анабела идеализује сваку честицу која јој приђе на дохват, боље рећи, пушкомет имагинације.
Налик хартији што упија мастило, тако се њена подсвест натапала фактографским, естетским, топографским, сањарским и другим нитима ткајући мисаони палимсест где се преплићу трагови разноликих рукописа на истом месту чинећи илузију лавиринта у коме је сваки читалац понаособ загубљен и тражи нит клупка за коју ће се ухватити, тако да је Анабела где год би упутила поглед осећала понеку несвесну фусноту која би заискрила у њој.
Ума оштрог као Краљев Гамбит, душе кариране есенцијама племенитих врлина осликавао се chiaroscuro техником карактер девојке која рађа ову дескрипцију.
Е, сад. Дискутабилна је уопште та ствар са читањем, са обзиром да је Александријска библиотека, највећа библиотека античког света, бивала уништена три пута, од стране три различита царства.
Увиђамо да постоји опасност од ретероманије стога убрзавамо корак.
После исцрпљујуће потраге коју не треба посматрати у временској равни јер је то у овом случају релативно, Анабела се коначно зауставља пред једном кућом, улази унутра и безуспешно покушава отворити врата. Вири кроз кључаоницу и види девојку склопљњних капака ушушкану у кревету. Из собе је допирао звук Рахмањиновог коцерта бр. 2 у ц молу као у целофан умотаног у пуцкетање старе плоче.
Напушта кућу, те под својим грацилним ногама оставља још одређен број улица и мостова, пролази кроз једну малу calle[4], где доле све беше прекривено искиданим књишким листовима, то јој паде тешко као да босонога гази ужарена слова, затим недалеко на једном мосту угледа сумњиву персону како кида листове из књиге и баца у канал. Те две сцене јој дођоше као два књигољубивашамара.
На крају избија на велики трг. Успут јој један човек на препад пружа тацну на којој је угравирано carpe noctem, ословивши је:
-Изволите, мадам.
Узима са тацнехедонистичку посластицу која носи име чувеног сликарског мајстора из Урбина који беше познат по својим Мадонама. Гризе га. Усијава се од лецедерског сладострашћа, опажа поменуту мачку са заденутим ветроказом за репом, и будући да нема времена да лизне прст, креће за њом преко некадашњег тока каналаBatario[5] према чувеним стубовима[6] са намером да прође између њих да види је ли чисте душе, да сазна хоће лизаспати или ће се пробудити. Истовремено је надлеће јато голубова на висини од неколико дебелих књига. Осећа да јој је уравнотежено заискрио септет чакри.
Небо је облачно модре боје. Цела сцена се одиграва slow motion…да сте могли да јој завирите кришом под хаљину, остављајући на часак морал по страни, видели би сте на рубовима натпис:

Лепота је у оку посматрача

…и управо у том моменту примећујем да моје Parker Sonnet перо пресушује, па речи постају све блеђе, а свећа се уфитиљила, догорева и капље на хартију…Надам се да ће остати још толико мастила д

[1] Campo – венецијански израз за трг. Иначе, campo (итал.) – поље.

[2] Concetto – барокна стилска фигура препознатљива по чудним, натегнутим, бизарним поређењима чији је циљ да задиви читаоца литерарном виртуозношћу.

[3]Sfumato - ренесансна сликарска техника, начин сенчења. Од итал. fumo - дим, sfumato – неодређен, нијансиран, мутан, разливен, осенчен.

[4]Calle-венецијански ираз за улицу.

[5]Rio Batario - име канала који је некада протицао преко Трга Светог Марка. Затрпан је у 12. Веку. Rio-венецијански израз за мањи канал, за разлику од речи Canal која се користи нпр. за Canal Grande. Иначе, rio - итал. (поетски) поток, речица.

[6]Стубови крилатог Lава и Светог Теодора који се налазе на пјацети (piazzetta). Занимљиво је да су стубови након што су стигли у Венецију годинама стојали положени док се 1172. Nicolò Barattieri није вешто досетио како да их стави на ноге. То је учинио тако што их је чврсто везао мокрим ужадима која су се сушећи затезала и повлачила мало по мало стубове под које су постављане вреће песка као подупирачи.